homepage
   
Republika
 
Ponovo pročitati
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

 

Crna ruka*

"Ko se seća kakve je prigodne govore držao u svakoj prilici mitropolit Inokentije, gde je trebalo pokazati lojalnost, odanost i privrženost živome Aleksandru - taj ne može verovati, da je taj isti Inokentije, na glas da je taj po njemu toliko veličani i uznošeni Aleksandar mrtav, dao u radosti svoj dvor okititi zastavama, pa šta više i samo groblje i crkve... Duša nam se muti, kad pomislimo, da jedan kralj, kome su se za života svi ulagivali, i pred kim su puzili, umire bez najmanje utehe, koju sveta crkva najmanjem članu svome pruža; da ga sahranjuju bez zvona, bez počasti, dakle i bez one ceremonije, koja se i poslednjem ciganinu odaje! Kraljeva smrt nije zvonima oglašena ni u jednoj crkvi u Srbiji, u kojima su se godinama uznosile molitve i dolgodenstvije za njegov život, dok beše 'blagovjerni gosudar'... Zaista strašno, i mi stojimo pred užasnim faktom, da je u srpskoj jerarhiji preko, u celom srpskom sveštenstvu nestalo i trunka svesti o pozivu, o dužnosti svešteničkoj, da su oni srpsko ime, ponos srpskog sveštenika obrukali pred celim ostalim pravoslavljem, pred celim obrazovanim svetom. I to radi Inokentije, koji je po milosti kraljevoj od običnog prote Jakova postao mitropolitom, i koji je, da se za tu uslugu blagodarnim pokaže, činio slepo što je god Aleksandar od njega želeo. Veličao je vladavinu njegovu, kad je narod bio najnezadovoljniji; uznosio je kraljicu Dragu, ma da je znao, da su svi slojevi naroda ogorčeni što ona radi kao kraljica..."

*

Suprotstavljajući se reviziji ustava, Pašić, međutim, nije ustao i protiv vlade, koja je reviziju tražila. U nju nije uopšte dirao, svakako i zato što je dobro znao da ona radi samo ono što joj naredi kralj Aleksandar, a kome je on, svojevremeno, posle Ivanjdana, najsvečanije obećao da mu neće nikad praviti nikakve teškoće...
Žešći protivnici revizije oktroisanog ustava od Pašića bili su samostalni radikali (samostalci) - oni koji su u svoje vreme najoštrije napadali taj isti ustav. Za njih je i sama vlada, koja je pokrenula pitanje revizije ustava, vlada generala Cincar-Markovića, bila neprihvatljiva. Već u njenom obrazovanju oni su videli akt nasilja.
"Neka se", pisao je "Odjek", organ samostalaca, "Cincar-Marković ne oslanja na mnoge primere nekažnjenog nasrtanja na jedan narod i ustavne tekovine... Jednog dana, kada se ponos narodni prene, kada se strah umrtvi, kad javni moral dobije jaka potkrepljenja, kad se pregaženi zakon uzbudi, kad se ukinuti ustav podigne, mogu, taj pogaženi zakon i taj ukinuti ustav, da zatraže zadovoljenja i da strahovito udare na svoje krvnike... Svakom nasilju mora doći krvav kraj, a pre a posle!"
Bila je to otvorena pretnja vladi, a u prvom redu kralju Aleksandru. Ali kralj se na nju nije osvrtao. Nastavio je po svom. Njega nisu mogle zaustaviti ni demonstracije do kojih je došlo 23. marta 1903. godine i tokom kojih su četvorica demonstranata ostala na mestu mrtva, dok je više njih bilo koje teško a koje lakše ranjeno.
Otvaranje vatre na demonstrante navodno je zahtevala i kraljica Draga... Dok se general Cincar-Marković telefonom iz dvora dogovarao sa upravnikom grada o merama koje bi trebalo preduzeti protiv demonstranata, kraljica Draga je prišla aparatu i razjareno doviknula šefu policije: "Pucajte u meso!" To tvrdi u svojim zabeleškama supruga generala Cincar-Markovića, a prema kazivanju svog muža, ističući da je na to njen suprug "gotovo otrgnuo" slušalicu iz kraljičinih ruku i "oštro" je opomenuo: "Veličanstvo, ovde nije Vaše mesto, a najmanje možete mimo odgovornog ministra davati ma kakve naloge područnim mi organima".
"Krvave demonstracije", kako je martovske demonstracije nazvao i austro-ugarski vojni ataše, učvrstile su kralja Aleksandra u uverenju da je hitno potrebno da promeni ustav i da sa jednom jakom vojnom vladom uspostavi red i mir u zemlji. Vladimiru Jovanoviću je on navodno rekao, odmah posle demonstracija, da, ako treba, za odbranu prestola "da odlete pet-deset hiljada glava, neka odlete!"
Drugog dana po demonstracijama, kralj Aleksandar je izvršio državni udar, jedan svojevrstan državni udar. Posebnom proklamacijom obustavio je važnost ustava od 6. aprila 1901. godine, raspustio Narodnu skupštinu i Senat, ukinuo sve glavne zakone, pored ostalih i Zakon o štampi. U ovoj proklamaciji on je rekao, da se, "kao nosilac takovske zastave i srpske narodne misli", na to odlučio da bi "otadžbini povratio red, slogu, stalnost i snagu".

*

Mada je stigao u Beograd posle svršenog čina, u rano jutro 29. maja 1903. godine, Popović je nastupio vrlo autoritativno. On treba da je odmah uzeo svu vlast u svoje ruke. Po Krsti Cicvariću, on je postao - diktator...
Kao jedan od glavnih vođa zavere, Popović je predvodio izaslanstvo koje je odmah posle prevrata otputovalo u Ženevu, Petru Karađorđeviću u susret.
Neospornog umeća da se nametne, i jake energije usto, Popović je posle 29. maja 1903. godine postao neka vrsta državnog kancelara. U mnogo slučajeva njegova reč bila je čak starija od vladaočeve...
Skoro sve do svog penzionisanja (tobož po "ličnom rodoljubivom pristanku", kako je glasilo zvanično saopštenje), a u stvari da bi se zadovoljila vlada Engleske, Popović je maltene svuda bio prisutan. Nije se znalo "da li je više ministar-predsednik, ili - ministar vojni, ili komandant aktivne vojske, ili upravnik varoši Beograda, ili predsednik višeg vojnog suda, ili šef tajne policije, ili mitropolit, ili komandant Dunavske divizije".
Ovog mišljenja bilo je i poslanstvo Austro-Ugarske u Beogradu. Iz izveštaja koje je ono slalo u Beč (poslanik za sebe, a vojni ataše za sebe) sve je to više nego vidljivo.
U izveštajima austro-ugarskog poslanstva Popović je označen i kao siva eminencija na dvoru. Isticano je da on ima toliki uticaj, da se kralj Petar ne usuđuje ništa da preduzme bez njegovog "amina".
Što je Popoviću uspelo da se nametne kralju Petru u toj meri, u kojoj se bio nametnuo, bilo je više razloga...
Kralj Petar je, pogotovu u prvim mesecima svoje vladavine, pokazivao veliku neodlučnost kad je trebalo nešto rešiti, zauzeti stav po nekom pitanju. Takvim svojim držanjem, on je potvrđivao reči Pere Todorovića, da je kralj Aleksandar Obrenović bio "dete po mladosti", kralj Petar pak "dete po starosti", a da "po sredini stoji Srbija i plače".
Glavni, zapravo najglavniji razlog što se kralj Petar toliko dao uplivisati od Damnjana Popovića treba da je bila njegova pismena izjava - da će po dolasku na presto Srbije zaverenike "tretirati privilegovano" i u svakom pogledu izlaziti im u susret. U toj izjavi, koju je Popović navodno "izmamio" od kralja Petra u Ženevi, i čuvao kod sebe kao najveću vrednost, stajalo je, prema austrijskim saznanjima, pored ostalog sledeće:
"Ja, Petar Karađorđević, kunem se svojom čašću, da, dok na prestolu Srbije budem ja i moji potomci, zaverenici i njihovi potomci ne samo da neće biti sudski gonjeni, već da će im naprotiv u zemlji biti osigurani najviši položaji".

*

Prvobitan cilj zavere bilo je odstranjenje kraljice Drage s dvora. Samo to. Protiv kralja Aleksandra (i prema austrijskim dokumentima) u prvi mah ništa nije planirano. Tek kasnije, takoreći u pretposlednjem času, rešeno je da se zaverom obuhvati i kralj Aleksandar - i to na zahtev Petra Karađorđevića, odnosno njegovog predstavnika u Beču, Jaše Nenadovića, koji je bio u stalnoj vezi sa zaverenicima u Beogradu.

*

General Atanacković, Aleksandar Mašin, Leonidas Solarević, Dragomir Rajović i neki drugi članovi glavnog zavereničkog odbora izjasnili su se za izbor jednog stranog princa za kralja Srbije. Otac majora Luke Lazarevića, u čijoj je kući održan ovaj sastanak, kao i svi sastanci potom, izjavio je da Srbija ima zaslužnu dinastiju Karađorđevića i da nema nikakve potrebe da se na presto dovodi nova dinastija. Nasuprot svom ocu, major Luka Lazarević bio je za to, da vladar Srbije bude crnogorski princ Mirko, već i zato što je on ženidbom postao rođak Obrenovića, a i zato što je preko svog oca bio u srodstvu sa tri ugledne evropske dinastije. Za princa Mirka bio je i Damnjan Popović. Kako je, međutim, većina ipak bila za Petra Karađorđevića, to je on, na kraju sastanka, i prihvaćen kao kandidat za kralja Srbije.

*

Hadži-Toma je izdvojio iz "svoje duboke kese" 50 hiljada dinara, i taj je novac isplaćen dvojici posebno važnih oficira za zaveru - potpukovniku Mihailu Naumoviću i poručniku Ljubi Kostiću, tvrdi advokat Novaković. Vođ antizaverenika, međutim, Milan J. Novaković (zabeleška u dnevniku od 1. avgusta 1903. godine) kao darodavca novca za isplatu pomenutih oficira pominje Đorđa Vajferta, vlasnika najveće pivare u Srbiji i čitavog niza rudnika - od rudnika lignita kod Kostolca pa do rudnika bakra u Boru i starešine masonske lože "Pobratim", u kojoj je postojala posebna "Patriotska kasa", iz koje je finansirana propaganda u srpskim krajevima pod tuđinskom vlašću.

*

Andre Bar piše, da je kralj Aleksandar "za vreme od šest meseci gotovo svakodnevno dobijao anonimna pisma, u kojima mu je nagoveštavano da će biti ubijen". U nekim od tih pisama navođena su i imena zaverenika, među kojima su se nalazile i ličnosti opšte poznate kao privrženici dinastije Obrenović. Pojedini zaverenici slali su kralju dostave protiv samih sebe...

*

Tek što su izmrcvarena i gola tela kralja Aleksandra i kraljice Drage bačena kroz prozor u dvorski park, vođstvo zavere se upustilo u raspravu o tome kakvu vladu treba obrazovati - vojnu ili civilnu. U prvi mah izgledalo je da je većina za formiranje jedne "čisto vojničke revolucionarne vlade" na čelu sa Damnjanom Popovićem. Na kraju, međutim, prevagnulo je mišljenje da se vlada "stvori iz civilnih redova i to iz predstavnika sviju stranaka, ali da ona bude pod kontrolom zaverenika i direktno bude potčinjena pukovniku Damnjanu Popoviću".

*

Uz sve probleme s kojima se država morala suočavati posle prevrata, postojao je i jedan poseban problem, koji se ticao hajdučije i kriminala uopšte. Od formiranja prve vlade posle prevrata, pa do 15. maja 1905. godine, za hajduke su proglašena 64 lica, većina iz Šumadije. Broj ubistava je u ovo isto vreme premašivao brojku od 700 godišnje. Krađama se ni broj nije znao, toliko ih je bilo - blizu 600 mesečno. Prema podacima objavljenim u službenom listu (Srpske novine, broj 101), samo u 1904. godini u Kasacionom sudu bilo je na rešavanju 7.050 krivičnih dela - više nego što je ikad zapamćeno u Srbiji.
Hajdučija je ipak bila jedno od najvećih zala koja su snašla Srbiju posle 29. maja 1903. godine. Razbojnici - odmetnici su činili takva nedela da se ljudima i od samih priča o tome ježila koža... Upravo u 1904. godini, od proleća do jeseni, počinjeni su mnogi svirepi zločini. U selu Viru, u Boljevačkom srezu, hajduci su 8. maja te godine na vatri ispekli jednog seljaka - Lazu Živanovića. To isto, istog dana, hajduci su uradili sa Dragićem Miloševićem u selu Bučju, u Zaglavskom srezu. Dvadesetog avgusta pak, hajduci su "iščerečili" Perišu Čolovića iz Ljutica, odsekavši mu glavu, ruke i noge...

*

Pojava korupcije u jakoj meri bila je takođe jedno od obeležja nove ere nastale posle 29. maja 1903. godine. Novine su o tome stalno pisale, osobito ukazujući na korupciju u državnoj upravi... "Politika" je, na primer, u broju od 10. aprila 1904. godine, u članku pod naslovom "Skandal u ministarstvu vojnom", iznela, da je u ovoj ustanovi došlo do tuče između načelnika Ž. Babića i narodnog poslanika M. Arsenijevića - zbog provizije za vatu.
Ovaj slučaj korupcije nije bio jedini kad se radilo o nabavkama za potrebe vojske. Njih je bilo sijaset i od njih je stalno dolazilo od 1904. pa sve do povlačenja srpskih armija u Albaniju, 1915. godine. Godine 1908, pred aneksiju Bosne i Hercegovine, otkriveno je, tako, da je Balkanska banka isporučivala vojsci žito pomešano sa peskom...
Jedna veća afera u snabdevanju vojske otkrivena je u julu 1910. godine. Tada su uhapšena dva pukovnika - Vlajić i Rašić, odgovorna za prijem artiljerijske municije kupljene u inostranstvu. Zbog ovog slučaja ministar vojni, Stepa Stepanović, bio je primoran da podnese ostavku...
I usred Prvog svetskog rata izbijale su afere u vezi sa snabdevanjem vojske. Prema "Politici" od 3. maja 1915. godine, u aferu koja se odnosila na liferacije opanaka srpskoj vojsci bilo je umešano više uglednih beogradskih trgovaca i nekoliko oficira visokih činova.
Organ crnorukaca, "Pijemont", u broju od 30. septembra 1914. godine, u vreme kad je srpska vojska vodila krvave bitke sa austrougarskim korpusima, u napisu "Liferanti truju vojsku", zatražio je najstrožiju kaznu za beogradskog milionera (i rezervnog oficira) Konstantina - Koču Popovića, sopstvenika parnog mlina "Zaharija" - zbog isporuka neispravnog brašna za ishranu ljudstva i neispravnih mekinja za ishranu stoke.

*

U potpuno bezopasne protivnike kralja Petra, i monarhizma u Srbiji, spadala je ona grupa intelektualaca koju su činili Jovan Žujović, Jovan Skerlić, Boža Marković, i s njima, ali kao grupa za sebe, liberalni prvaci - Stojan Ribarac, Vojislav Veljković i za zaveru od 1903. godine toliko zaslužni Đorđe Genčić.
Nerealno procenjujući situaciju, Žujović, Skerlić i Marković su sa svojim istomišljenicima pokušali da odmah posle prevrata pretvore Srbiju u republiku. Oni su to i objavili u "Dnevnom listu" - 31. maja/12. juna 1903. godine, ali su, pred pretnjama zaverenika, brzo odustali od svega. Na neki način, s njima se dogodilo isto što i sa Dragišom Stanojevićem, socijalistom pa radikalom, pa opet socijalistom, koji je 1868. godine, po ubistvu kneza Mihaila, pokušao da proglasi republiku...
Uistinu, pitanje oblika vladavine u Srbiji posle prevrata nije se uopšte ozbiljno postavljalo. Čak ni teorijski. Objavljivanje članka u "Dnevnom listu" za republičko uređenje Srbije, odmah po 29. maju, nije bilo ništa drugo do - "platonska manifestacija". Bilo je dovoljno da jedan podoficir sa grupom vojnika upadne u redakciju "Dnevnog lista" i uzapti sve odštampane brojeve, a da vođe zavere podviknu na zagovornike republike (Skerlića, Markovića, Žujovića), pa da zamre svaki razgovor o republici, a kamoli akcija za njeno uspostavljanje, kaže Milan Grol.

*

Dok se Genčić, tako, ubojitim rečima obračunavao sa antizaverenicima i njihovim organom, pojedini oficiri - zaverenici od 29. maja, činili su to na svoj - i za ondašnje prilike ne baš primeran način. Fizički su napadali svoje protivnike, a novinare, koji su ih ružili držeći stranu antizaverenicima, kad tukli, a kad pozivali na dvoboj...

*

Kad je pomilovana grupa podoficira i oficira iz kragujevačkog garnizona, vođ antizaverenika, kapetan Milan J. Novaković, već se nije nalazio među živima. Bio je ubijen u zatvoru, kako je već rečeno.
Ubistvo kapetana Novakovića izazvalo je veliko uzbuđenje u javnosti. Došlo je i do masovnih demonstracija u Beogradu...
Ubistvo je ocenjeno u javnosti kao vrhunac policijske samovolje. Jedan od retkih listova koji je pokušao da opravda vladu zbog ubistva kapetana Novakovića (i njegovog sadruga u zatvoru, takođe Novakovića po prezimenu) bila je "Samouprava". U broju od 21. septembra 1907. godine, organ Radikalne stranke je pisao, da su ubijeni bili "suludi ljudi, koji u ovoj zemlji nisu priznavali ništa osim svoje samovolje i nekog uobraženog prava. Ti su ljudi uporno ignorisali i izigravali suverenu volju Narodnog predstavništva i sledstveno i celog naroda, koja se u nekoliko puta izlivala u potpuno određenu formu primanja i odobravanja dvadeset devetog maja..."

*

Godina u kojoj je rešavano topovsko pitanje, 1905, bila je godina vrhunskog nezadovoljstva glavnih vođa zavere od 29. maja 1903. kraljem Petrom. Pre svega zbog toga, što je kralj Petar dao saglasnost da se ispune zahtevi Engleske... To nezadovoljstvo bilo je toliko, da su zaverenici, na predlog Damnjana Popovića, uzeli u razmatranje udaljenje kralja Petra s prestola.

*

Lično Svetolik Jakšić bio je za to, da na presto Srbije dođe austrijski nadvojvoda Franc Ferdinand. Ako to ne bi moglo da se ostvari iz bilo kojih razloga, u obzir bi došao jedan nemački princ i, eventualno, italijanski vojvoda od Aoste.
Nasuprot Jakšiću, neki drugi pripadnici vođstva grupe, pukovnik Miloš Vasić, bivši vojni ataše Srbije na Cetinju, i njegov kum - penzionisani general Mihajlo Magdalenić - bili su za to, da na presto Srbije dođe crnogorski princ Danilo. Oni su sa crnogorskim princom bili uspostavili kontakt i poslali mu, uz drugi pismeni materijal, i kopiju jednog pisma koje se ticalo učešća kralja Petra u prevratu od 29. maja 1903. godine.

*

U svemu ovome, kralju Milanu je u značajnoj meri pomogao ondašnji ministar prosvete, Andra Đorđević. On je doneo novi zakon o srednjim školama i njim prepolovio broj gimnazija u zemlji, tvrdeći "da je kasarna više učinila za pismenost u narodu nego škola". Za mnoge mlade ljude, usled svega ovoga, dalje školovanje u gimnazijama postalo je nemoguće, i oni su, pogotovu mladići iz siromašnijih porodica, masovno pohrlili u Vojnu akademiju. "Na taj način je Vojna akademija za neko vreme gutala sav inteligentni podmladak Srbije..."
Pred pitomcima Vojne akademije, kralj Milan se vrlo često pojavljivao, i magnetski delovao na njih - svojom uistinu lepom i privlačnom vojničkom figurom, svojom rečitošću, svojom oštroumnošću.

 
Slobodan Stojilović, Grafika br. II, 2002.
Tako, glavnom zaslugom kralja Milana, Vojna akademija je od 1898. godine prestala da bude škola samo za decu "viših slojeva". Ona je postala stecište mladića iz svih slojeva, odličnih moralnih i intelektualnih kvaliteta. Njih je kralj Milan čak i forsirao, videći u njima najbolji materijal za stvaranje posebne, oficirske, kaste u Srbiji, već kakva je postojala u Pruskoj.

*

U Narodnoj skupštini čulo se bezbroj puta posle prevrata, da je posledica politike kralja Milana prema oficirima bila ta da su se oni osilili preko svake mere i da su, nekažnjeno, često činili svakojake ispade. Njihov omiljeni "štos" je bio, da isteruju građane iz kafane... Mnogo puta se dešavalo i to, da oni "iz pakosti", ako im se ne potpiše menica, potegnu sablje iz korica...

*

Posebno, profesor Perić je smatrao, da Srbija ne može "voditi politiku velike države", ponašati se u spoljnoj politici kao velika sila, jer "ko hoće mnogo da obuhvati, taj ne može da stegne".
Jedan drugi profesor Univerziteta u Beogradu, Jovan Cvijić, nije se slagao sa Perićem. On je imao sasvim drukčiji stav prema vojsci, i u svemu je podržavao radikalsku "vojnu politiku". On je isticao da Srbija "mora da prekine svaku partijsku politiku i raspru, koja je ubistvena i užasna; ona mora stvoriti jaku vojsku. Srbija mora da postane vojnički logor".

*

Posle penzionisanja glavnih zaverenika na zahtev Engleske, a pod uslovima koji su oštro kritikovani u Narodnoj skupštini od strane poslanika opozicionih stranaka ("kao zloupotreba zakona o činovnicima" i kao "oštećenje državne kase") mladi zaverenici prosto su razmahnuli krilima. Sad više nisu bili upućeni na vođstvo zavere od 29. maja 1903. godine, i mogli su potpuno samostalno da odlučuju i šta će i kako će raditi.
Po broju gledano, mladi zaverenici nisu bili neka snaga. Ali su zato bili monolitni. Po međusobnoj privrženosti oni su ličili na musketare - gde jedan tu i svi ostali. "Njih je zajednicom činila pre svega ideja za čije su se ostvarenje borili", kaže Milan Ž. Živanović.
U početku usredsređena pre svega na to da ojača svoj položaj u vojsci, osigura svoj privilegovani status u njoj, grupa je vremenom stala pokazivati sve veću težnju da vrši ulogu kontrolora ne samo u vojsci, nego i na dvoru i u celom društvu.
Zbog ovih svojih očevidnih težnji, grupa je stalno bila s nekim u sukobu i stalno je pretila preduzimanjem "poslednjih mera", izvršenjem jedne "nove revolucije", ako treba.

*

Ustav Crne ruke, pronađen u Solunu, potpisali su, kao članovi Vrhovne centralne uprave, Ilija Radivojević, Bogdan Radenković, Čedomir A. Popović, Velimir Vemić, Ljubomir S. Jovanović, Dragutin Dimitrijević-Apis, Vojislav Tankosić, Ilija M. Jovanović-Pčinjski, Milan Vasić i Milan Gr. Milovanović-Pilac.
Cilj organizacije bio je "ostvarenje narodnih ideala - ujedinjenja Srpstva". Njen član mogao je biti svaki Srbin, bez obzira na pol, veru, mesto rođenja, kao i svaki onaj koji bude iskreno služio ovoj ideji. Prema članu 2. Ustava, organizacija je pretpostavljala revolucionarnu borbu kulturnoj, stoga joj je "institucija apsolutno tajna za širi krug..." U članu 4. je rečeno, da za "ispunjenje svog zadatka, organizacija prema karakteru svog bića, utiče na sve službene faktore u Srbiji kao Pijemontu i na sve društvene slojeve i celokupni društveni život u njoj", i da "sprovodi revolucionarnu organizaciju po svim teritorijama na kojima Srbi žive..."

*

Bogdan Radenković je bio onaj član vođstva koji je smatrao da Crna ruka, ako se s njom želi postići nešto značajnije, mora da bude masovna organizacija. On je bio za to da ona bude centar oko koga će se okupljati svi Srbi koji su voljni da rade na nacionalnim poslovima. Apis treba da je, pak, mislio, da Crna ruka treba da bude pre svega vojnička organizacija, organizacija oficira i komandni centar svih nacionalnih akcija. Ali se na kraju priklonio Radenkovićevom shvatanju, koje se u mnogome podudaralo sa shvatanjem Ljube Jovanovića-Čupe - da Crna ruka treba da postane jedan pokret, jedna politička partija, čak.

*

Početak četničke akcije obznanio je veliki zbor, održan 17/30. avgusta 1903. godine pred spomenikom kneza Mihaila u Beogradu pod parolom - "Sloboda svima neoslobođenim Srbima sa Srbijom zajedno ili smrt i samoj Srbiji".

*

Ocenjujući četničku akciju, Ljuba Davidović je svojevremeno rekao, da svaka srpska glava koja padne u Makedoniji predstavlja "novu krvavu tapiju kojom se dokazuje pravo Srbije na Jug".
Za socijal-demokrate u Srbiji, učesnici u četničkim akcijama nisu bili patriote, već pre - razbojnici. Povodom bančenja jedne grupe četnika u Beogradu, po povratku iz Makedonije, "Radničke novine" su pisale, da je "bedni Beograd" postao opasan grad, da su komite - "guba, koja se mora iskoreniti svim sredstvima".
Govorilo se u ovo vreme i to, da su navodno u Beogradu sagrađene mnoge kuće i otvorene trgovačke radnje od novca koji je odvajan za četničku akciju ili pak od novca koji su četničke vođe opljačkale u Makedoniji.

*

Pre nego što je srpska vojska prešla granicu kod Vranja i Prepolca, četnici su zaposeli ceo Kozjak, i podigli sva kozjačka sela u borbu protiv Turske. A kad je rat s Turskom započeo, četnici su uvek bili ispred vojske, jurišajući kao risovi na turske jedinice. Više vojvoda je pri tome ostavilo živote na bojnom polju: u Kozjaku, na primer, Jovan Grković-Gapon, kod Kumanova Doksim Mihailović iz Galičnika, pred Prilepom Spasa Garda.

*

Samo na osnovu ustava, ma kako on brižljivo bio analiziran, ne bi se bez daljeg moglo utvrditi čemu je Crna ruka uistinu stremila u unutrašnjoj politici. Ali kad se ima u vidu šta su crnorukci sve preduzimali (i pre nego što je Crna ruka bila formalno osnovana), nameće se kao zaključak, da je njen cilj bilo uspostavljanje jedne vrste vojne diktature. Ta diktatura imala je da bude prikrivena i trebalo je da bude sprovođena preko neke političke stranke, u kojoj bi crnorukci imali pretežan uticaj i mogli u stvari njom da upravljaju.
U ovom svetlu gledano, orijentacija Crne ruke na saradnju sa Samostalnom strankom, a i nekim drugim strankama, postaje lako razumljiva. Na drugoj strani, postaje lako razumljivo i njeno stupanje u pravi rat sa Radikalnom strankom, naročito od 30. avgusta 1912. godine, kada je obrazovana homogena radikalska vlada sa Nikolom Pašićem kao predsednikom i Stojanom Protićem kao ministrom unutrašnjih poslova.
Nije jednom kazano, da je Crna ruka "u pogledu shvatanja unutrašnjeg društvenog uređenja Srbije predstavljala krajnje reakcionarnu političku organizaciju", da je, reakcionarna na planu unutrašnje, imala reakcionarne poglede na spoljnu politiku... "Nacional-šovinistički stavovi vidljivi su i iz njenog proglašavanja Hrvatske, Crne Gore, Makedonije i Dalmacije srpskim pokrajinama (član 7 Statuta Crne ruke). Ti stavovi bili su najočigledniji izraz velikosrpskog šovinizma".
U Narodnoj skupštini 1912. godine, na Crnu ruku je ukazano i kao na jednu od najvećih opasnosti po parlamentarizam u Srbiji. "Svima reakcionarima", rekao je socijal-demokrata Dragiša Lapčević, na primer, "bio je bauk konvenat Jakobinaca, ali svima prijateljima slobode mora biti bauk konvenat Crne ruke. Konvenat Jakobinaca i konvenat Crne ruke u jednom su slični: u jednoj surovoj doslednosti. Kao što su Jakobinci bili konsekventni republici, tako isto je Crna ruka konsekventno monarhistična; Jakobinci su bili konsekventni revolucionari, ljudi iz Crne ruke konsekventni reakcionari. Narodna skupština mora o tome voditi računa zbog toga, što je Crna ruka stavila u prvi red svojih prignuća uništavanje parlamentarizma, a zadržavanje kakve Narodne skupštine, onakve kakva je bila pod Vladanom i drugim vladama, koja bi bila ne senka narodnog parlamenta, već gorka ironija toga".

*

Godina u kojoj je osnovana Crna ruka, osma godina vladavine Petra Karađorđevića, bila je jedna od najtežih posle prevrata od 29. maja 1903. I to u mnogom pogledu, pa i u ekonomskom (mada je samo od 1908. pa do 1910. osnovano 266 novih preduzeća). Prema onome što je izneseno u Narodnoj skupštini, veliki deo stanovništva grcao je u bedi i mučio je muku čak i sa odećom i obućom. U nekim krajevima i so je bila retkost, tako da su deca, kad su tražila od majke kakvu poslasticu, tražila - slanog hleba!

*

Sem o mirazu kraljevoj kćeri, i apanaži članovima kraljevskog doma, u poslednja dva meseca 1911. godine u Narodnoj skupštini vođene su vatrene rasprave i o surovom ponašanju policije prema građanima i, osobito, o zločinima koji su u mnogo slučajeva "nosili karakter političkih ubistava". Žrtve su bile uglavnom istaknute pristalice Nacionalne ili Napredne stranke, ali i pripadnici Samostalne stranke, kao što je bio slučaj sa predsednikom Gornjotopličke opštine Dragutinom Stojanovićem.
Da je do političkih ubistava dolazilo, to nije krila ni sama vlada. Ali po tvrđenjima njenih predstavnika, mnoga ubistva koja su okarakterisana kao takva, to uistinu nisu bila, već ubistva iz koristoljublja i iz drugih razloga. Prema podacima saopštenim u Narodnoj skupštini, za deset meseci u 1911. godini zabeležena su 233 ubistva...

*

Zakrvavljenost među političkim partijama imala je, razumljivo, i te kakvog odraza na rad Narodne skupštine. Poslanički klubovi naličili su vrlo često na ratne logore... Oni su, kao i pojedini "nezavisni" poslanici, po svaku cenu hteli da njihovi zahtevi budu usvojeni - pa ma koliko oni bili nepravedni i neosnovani, sebični, ma koliko se njihovo ispunjenje kosilo sa opštim interesima, bilo protivno važećim zakonskim propisima. "Odbije li ministar takve želje i zahteve", rekao je 18. oktobra 1905. godine u Narodnoj skupštini Andra Đorđević, "onda on treba da očekuje kakvu god interpelaciju, kojom će ga oboriti sa položaja. Nakratko, i klub stranke vladine i pojedini poslanici gledaju često u ministru ne sekretara države, nego klubskog i stranačkog sekretara i izvršioca želja i prohteva njihovih. Sve su to neutešne pojave, sve su to mučni momenti koji štetno utiču na pravilnost i uspeh rada vladinog, na štetu opšteg interesa".

*

Kada je obema nogama zagazio u politiku, Skerlić se odmah predstavio kao potpuno samosvojna ličnost i to u toj meri da je jednostavno štrčao ne samo u Glavnom odboru Samostalne stranke nego i u celoj Narodnoj skupštini. Sa govornice Narodne skupštine on je mnoge ošinuo svojom kamdžijom, ukazujući u isti mah na gnojne čireve u državi. Zagrmeo je on i protiv birokratije, i protiv militarizma, i protiv žandara i poreznika ("pijavica narodnih"), ali i protiv bankara koji su u Kraljevini Srbiji imali ogroman uticaj na politiku, a neki od njih bili de fakto šefovi najuticajnijih političkih partija.
Svoj glas, Skerlić je dizao i protiv Crne ruke - u okviru svoje osude militarizma.

*

Zemlja je vrvela od korteša.
Sem usmene, jaka je bila i "štampana agitacija" - preko proglasa i plakata, i, razume se, preko novina. Plakati su bili često prave optužnice. Kandidati za narodne poslanike protivničkih stranaka ocrnjivani su da gore nije moglo biti. U mnogo slučajeva štampana su i falsifikovana i izmišljena pisma koja su se ticala pojedinih kandidata (tobož od njihove dece, njihovih supruga, roditelja i prijatelja), sve s ciljem da se njihov ugled sroza, da se oni prikažu biračima kao nečasni i nekarakterni ljudi, vrlo često i kao "nepouzdani Srbi", kao izdajice srpstva, kao plaćenici neprijatelja Srbije. Preko plakata javnost je obaveštavana da kandidati za narodne poslanike iz protivničke partije "ne idu pešice, već se voze karucama sa federima, ne srču čorbu drvenim kašikama kao većina naroda u Srbiji nego srebrnim i zlatnim!"

*

Zauzimanje "Pijemonta" za novu stranku stajalo je u vezi sa njegovom zainteresovanošću za staleško društvo, u kojem bi klasa zemljoradnika imala da bude njegov temelj, a vođstvo elita Srbije na čelu sa oficirskim korom.

*

Po shvatanju crnorukaca, samo su "nacionalni revolucionari", a to će reći oni, mogli da Srbiju "odvedu nacionalnom idealu" i da joj povrate "direktivu nacionalne i spoljne politike", koju je ona izgubila od smrti kneza Mihaila. Državnici koji su se nalazili na vlasti, kao i oni koji su bili na vlasti (od smrti kneza Mihaila) nisu bili sposobni za tako šta. I to zato što su bili "ljudi slabe nacionalne svesti, slabe vere u moć i snagu Srpskog naroda, ljudi slabih državničkih sposobnosti, sitne pameti, sitnih ambicija, tesnih grudi i veliki egoisti".

*

Sa pitanjem kleveta i uvreda stajala je u vezi jedna upravo nakazna pojava u srpskoj štampi - ucenjivanje pojedinih ličnosti. To je bila postala specijalnost ne samo nekih novinara-pojedinaca, već i nekih izdavača listova... Recept je uzet iz Beča, od opskurnih bečkih bulevarskih novina... Prvo bi neki list objavio kraći, uvredljiv napis o nekoj ličnosti, a onda bi se kod nje pojavio čovek "s jakim vezama", i tražio toliko i toliko para da bi se obustavilo dalje ruženje po novinama.

*

Hvaleći srpske vojnike, "Radničke novine" su u isti mah oštro i najoštrije kritikovale one oficire koji su se u ratu loše poneli prema vojnicima. I pisale - da je vojnicima od ljutih borbi i prsa u prsa teže padalo surovo ponašanje starešina prema njima - u ratnim marševima, pa i u samim okršajima i bojevima. Događalo se često i prečesto da vojnik bude ošamaren, rinut, ošinut oficirskim korbačem...
Po zaključenju primirja 1912. godine, na zaprepašćenje mnogog obveznika, ponovo jednom posle toliko vremena, i protivno zakonu, uvedena je praksa ("varvarska, divljačka, protivna zdravom razumu") batinanja vojnika - 25 batina po golom mesu...

*

U Narodnoj skupštini je rečeno, da je po vojnim komandama i vojnim stanicama bilo "prizora nepravde, nečovečanstva, zloupotreba i prestupa. Bilo je ljudi koji su u trupu slali bolesne ljude, a zdrave i jake za novac zadržavali na službi u pozadini, ili ih od svake službe razrešavali... Po stanicama je bilo ljudi koji su se ponašali kao u zemlji koju su zavojevali, a ne kao u svojoj zemlji koja vojuje..."

*

U svojoj izjavi Pećanac je zatim rekao, da je "iz docnijih razgovora sa Apisom i Pilcem" doznao da su "zaverenici bili utvrdili da sačekaju da se kralj Petar i prestolonaslednik Aleksandar ukrcaju u San Đovani, pa da odmah pristupe izvođenju svojih planova. Trebalo je pobiti sve narodne poslanike koji nisu sa zaverenicima, prigrabiti državni novac, uzeti komandu nad vojskom i okrenuti leđa i kralju i vladi. Ja sam tada verovao da su to samo njihove priče i hvale koje se neće ostvariti. Ipak sam smatrao za dužnost da neke svoje prijatelje poslanike obavestim i upozorim da se za svaki slučaj čuvaju kako ne bi nastradali. Sreća je bila što Prestolonaslednik Aleksandar ne htede da se ukrca u Sanđovani i tako time pokvari zaverenicima sve planove. Bili su strahovito ozlojeđeni, psovali su i grdili, ali nisu smeli ništa preduzimati..."
U svojoj pismenoj izjavi, Pećanac je rekao i to, da je "pokojni Dragutin Dimitrijević verovao da će Nemci pobediti, verovao je ako sa Nemcima načini separatan mir da će spasti Srbiju. Verujem da je sve radio računajući da će biti onako kako je on pretpostavljao i da će svojom odlukom o predaji vojske i zaključenju separatnog mira učiniti usluge Srbiji i njenoj budućnosti..."

*

Apis je streljan u samo svitanje 13/26. juna 1917. godine, samo dva dana, dva sata i 50 minuta kasnije od navršetka četrnaeste godine od ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage Obrenović (11. juna 1903. godine). Kako je mnogo puta rečeno (osobito posle Prvog svetskog rata) njega treba da je u stvari "ubilo" pismeno koje je sastavio i podneo sudu 28. marta 1917. godine. To pismeno bio je njegov raport sudu, koji se ticao ubistva austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda u Sarajevu. "Dokument-ubica", kako će reći Krsta Cicvarić za ovaj akt, jeste bio jedan važan dokument, ali on je - kad se svaka reč u njemu dobro proanalizira - ipak malo šta dokumentovao. Toga je, prema svemu sudeći, bio svestan i sam Apis. On ga je sačinio sa jasnim ciljem - da zbuni sud i one po čijim je uputstvima sud delovao. To je on čak i rekao - u zatvoru, nadzornom oficiru kapetanu Stojkoviću, 30. marta 1917. godine po starom kalendaru. "Biće to udar za sud", rekao je Apis. "Sud neće sad znati šta da radi. Imaju oni sad da me gutaju sa sve klinci..." Zatim, Apis je rekao da bi se ipak moglo sve lepo da svrši, da se "suđenje prekine u državnom interesu", i da se on i njegovi drugovi "stave pod disciplinski sud koji može ako hoće i uniformu da im skine, pa kvit". Dva dana ranije, 28. marta/10. aprila, međutim, on je kapetanu Stojkoviću rekao: "Evo šta može da učini perfidna politika, da sarajevske atentatore sudi srpski sud, to je strašno. Znaju li oni, da će se o tome pisati. Što ne kažu odmah 20 godina robije, nego prave cirkus".

*

Okarakterisan i kao "gruba povreda prava i pravde", kao suđenje koje je otvorilo krupan problem u unutrašnjo-političkim odnosima Srbije, Solunski proces je predstavljen i kao kraj sukoba dve militarističke grupe oko prevlasti, koji je počeo da se ispoljava naročito 1911. godine, kad je osnovana Crna ruka. To je bio "obračun koji je predstavio srpsku vladajuću buržoaziju a naročito kralja Aleksandra u svoj njihovoj nakaznosti", rečeno je pored ostalog. To je bila afera koja je Srbiju "pretstavila kao srednjevekovnu državu sa varvarskim političkim manirima..."

*

Pre nego što će mu marama biti vezana preko očiju, i pre nego što će se hici ispaljeni iz pušaka petnaestorice žandarma sručiti u njegovo telo, Apis je uzviknuo: "Živela Velika Srbija, živela Jugoslavija!" Njegov sadrug Vulović, uzviknuo je pak - "Živela Velika Srbija!"

*

U prilogu "Pravda je zadovoljena", beogradska "Republika" je u broju od 30. juna 1953. godine, po završenoj obnovi Solunskog procesa, pisala: "Ovaj proces vođen u Beogradu razobličio je i razgolitio do srži jednu veliku laž, jednu tešku nepravdu. Prvo je on podigao teški zastor koji je toliko dugo vremena skrivao istinu, rasturio gusti dim i zavesu koja je pomućivala poglede. Sud je na taj način učinio kraj jednoj odurnoj laži, sprao ljagu sa pravosuđa, uzdigao pogaženi zakon i pružio zadovoljenje javnom moralu. On je zaklopio jednu bolesnu i mračnu stranicu u srpskoj istoriji. Hvala sudu! Zarad njegove časne presude vredno je bilo živeti!"
Prema "Republici", suđenje u Beogradu potvrdilo je da je Apis - "krupna istorijska figura", "veliki rodoljub i nacionalni revolucionar", a što je najvažnije - "sud u Beogradu pružio je potpunu rehabilitaciju nevinim žrtvama Solunskog procesa. Sa optuženičke klupe oni su prešli u istoriju i legendu..."

*

Vladimir Dedijer i Branko Pavićević su pak, u časopisu "Nova misao" ukazali, 1) na negativan stav Crne ruke prema sistemu građanske demokratije, 2) na rasistički duh Crne ruke, 3) na Crnu ruku kao krajnje desno krilo velikosrpskog šovinizma.

* Iz: Vasa Kazimirović, Crna ruka, Ličnosti i događaji u Srbiji od prevrata 1903. do Solunskog procesa 1917. godine, "Prizma" Kragujevac i "Centar film" Beograd, Kragujevac 1997, str. 31, 57-59, 70-72, 76, 81, 97, 118, 127, 174-175, 176, 180-181, 206, 221, 257, 259, 264, 265, 270, 273, 341, 342-343, 355, 359, 365, 373-374, 403, 407, 416, 431, 449, 453, 456, 481, 539, 664-665, 738, 757-759, 780, 785-786.

vrh strane
 
Ponovo pročitati
Republika
Copyright © 1996-2004 Republika & Yurope