homepage
   
Republika
 
Ponovo pročitati
Arhiva
O nama
About us
mail to Redakcija
mail to web master
 

 

 

Kraljeubistvo*

A đeneral povika: "Veličanstvo!" Zatim posle male počivke: "Ja sam, vaš Laza. Otvorite vašim oficirima!"
Neuzbuđen, običan glas kralja Aleksandra upita: "Mogu li računati na zakletvu mojih oficira!?"
- Ne, nikako! - glasio je Vemićev odgovor.
- Možete! - odgovori zaverenik Petar Marković, koji u tom trenutku stupi u sobu.
Onda se tanka vrata kraljičinog budoara raskriliše i dve, grčevito sljubljene, kao slivene u jedno, bele senke blesnuše u mraku kao aveti. U isti mah, strelovito uperene cevi zaplamteše vatrenim snopovima: prvi Ristić, onda Vemić, za njima Radivojević. Kralj, mrtav od prvog metka, pade prvi. Za njim, očajno štiteći ga telom, sruši se i Kraljica. Ona, i posle desetog, još davaše znake života.
Bilo je tačno tri časa i pedeset minuta...

*

- Jeste li ubili kralja? - upita.
- Jesmo.
- A onu drolju?
- I nju. Ajde žuri!
- Hoću, hoću - reče on. - A sad šta smo, republika ili opet po starom?
- More odlazi kad ti kažem!
Mi priđosmo vodniku ove čete potporučniku Trifuncu.
- Kažite nam vi!
Trifunac grozno promukao zakrklja:
- Šta da vam kažem? Sve poklasmo! - pa zavitla sabljom kroz vazduh.
Onda opet ponovi:
Poklasmo sve!
Najstrašniji od učesnika koga sam ovoga jutra, posle potpukovnika Petra Mišića, video, bio je ovaj potporučnik Trifunac. (Četiri godine docnije, sa istom dvojicom drugova, video sam ga u duševnoj bolnici prilikom jednog časa psihijatrije, obilazeći odelenje u kome se i on nalazio. Vezan za krevet otimao se preteći, krvavih očiju, da će sve poklati. Bio je jedan od najužasnijih bolesnika ove bolnice.)

*

A pred Dvorom muzika svira "Hej Trubaču" i klicanje se prolama.
Pa ljudi pokazuju jedan drugom:
- Eno, kroz onaj prozor, vidite li, eno onaj krajnji levi, bačena je kraljica!
- Svu su je isekli.
- A gde je sad? Gde su sad?
- Sad lekari vrše obdukciju i sastavljaju protokol.
- A Lunjevice, šta je s njima?
- Pobio ih Tankosić.
- Rekao im: ižljubite se Svetlosti, Veličanstva!
- A eno odande, sa onog prozora, Čarikov je posmatrao kao iz lože!
Tamo na ulazu, na gvozdenoj dvorskoj kapiji, urednik "Srpske Zastave" poznati i gonjeni opozicionar Živojin Protić-Ajfel propušta samo strane novinare. I mi gledamo kako se jedan od naših starijih drugova protura takođe. On se obraća Protiću, stegnutih zuba izgovara neko englesko ime i kaže:
- The correspondent of Daily Mail!
- Please, come in!
I pomešan sa novinarima on ulazi namigujući i smejući se na nas.
A otud od "Londona" gura jedna gomila đaka, visoko vitla šeširima: Živela sloboda! Živela Srbija! Živela Republika!
I nas trojica hitamo onoj razdraganoj gomili i, promukli više nego Trifunac, krkljamo koliko grlo može da izdrži: Živela Sloboda! Živela Republika, Živela Sloboda!

*

Već sutra dan iza događaja, osula je štampa svom žestinom, napadati bivšega kralja, slaveći, u isti mah, svršeni čin i njegove izvršioce.
Nezadovoljstvo - pisala je ona - bilo je opšte i cela politička atmosfera bila je puna mržnje na razvratni režim. I tako je moralo biti. Tako je moralo biti kad su njegove kreature govorile o razbacivanju mesa opozicionara, kad se na završetku XIX veka zavodi inkvizitorsko mučenje nevinih ljudi u državnim zatvorima, kad se po naredbi samoga vladaoca ubijaju nevina deca zbog jedne obične manifestacije, kad kralj stvara veštačke zavere i sprema lažne atentate kako bi stavio pod mač najviđenije prvake opozicije. On, koji je s balkona svoje kuće govorio sokačke besede pune uvreda i kleveta, bio je polulud, pobesneo kralj, čija je kraljica bila cinična i razvratna žena. Ovaj kralj pola ajduk, pola anarhist neprestano je mislio o prolivanju srpske krvi, politički razbojnik, neka blaža i modernisana vrsta Nerona, jedan zlikovac s komendijaškim manirima, koji je na glavi nosio šarenu pajacku kapu a u rukama razbojničku sikiru, jedna degenerisana priroda, zlikovac po krvi, nezajažljiv, neukrotljiv, razjarena zver i pokvareni prepredenjak koji je političare preobraćao u lakeje, svoju rođenu majku nazivao bludnicom, a svoga oca nečistom krpom.
U narodu, u kome je kipilo uzbuđenje jedne hrabre rase, sve je bilo u nekoj prećutnoj zaveri i govorilo o bliskom padu nesnosnoga režima. I ta uzbrkanost duhova, ta opšta želja za oslobođenjem ma i po cenu krvi, ta zapaljiva atmosfera i to razdraženje javnoga mnjenja, učinili su da u zaveru uđu mladi oficiri, slobodoumni ljudi, čija su braća, očevi i prijatelji bili predstavnici slobodoumne struje. I vršeći svoje hrabro delo, oni su smatrali da nisu ništa drugo do mandatori naroda, ovlašćeni od njega da na ovaj način oslobode zemlju jednoga krunisanog hajduka, a posle toga i po svršenom delu predadu vlast u ruke političkim prvacima.
Skromni, zadovoljni uspehom, uvereni da su spasli otadžbinu, ovi mladi entuzijasti, ovi slobodnjaci u uniformi, povukli su se odmah bez razmetanja i nametanja. Osećajući da su dovoljno nagrađeni ljubavlju narodnom, oni su postali opet sastavni deo narodne celine, pošto su za momenat bili u neku ruku vođe njegove. Oni su se zaverili da za svoje delo i ne traže i ne prime nikakvu nagradu. Kao Cincinat koji se od vojne diktature vratio k svome plugu, tako su i oni, napuštajući silu koju su u rukama imali, prešli na svoj običan posao...
Tako je pisalo jedno krilo štampe, donekle i po pravu svoje smele i toliko rizične odvažnosti u opoziciji. Ali se njemu, sa malim izuzetkom koji je smesta ućutao, a da bi ustao, i vrlo snažno, tek mnogo docnije pridružilo i drugo, što se do juče i sa istom žestinom borilo na strani kraljevoj, i pridružilo se bestidno, ne čineći nikakvih ni prelaza ni postupnosti, onako isto kao i treće, čije se i suviše bedno mucanje o nezadovoljstvu i dok je bilo u opoziciji jedva moglo čuti. I sve što je takva štampa pružala tada, i u onom sadizmu i dotle neviđeno razjarenoj strasti revolucionarnoga nasilja, bilo bi zahvalnije nego i jedno polje istraživanja kako jednome psihologu tako i jednom moralisti. A u inače burnom životu onoga naraštaja, namenjenog strahotama svih iskušenja, to beše prva i neocenjivo značajna prilika, kad je samo jedna kratka letnja noć bila i suviše dovoljna: da mu na dlan položi svu onu žalosnu bedu i sram od odsustva ljudskoga obraza. On je, posle toga, i sa beskrajno proširenim i produbljenim iskustvom iza jednoga rata kome po posledicama moralnoga razvrata nije bilo ravna, morao osetiti i svu opravdanost onoga vapaja na koji se niko nije obazirao a koji je, kroz najtreznije iza prevrata, ukazivao na pravilo: da je, kad jedna zemlja liši života svoga kralja, pravo isto tako da liši časti i njegove kako javne tako i skrivene pomoćnike...
Što se strane štampe tiče, osudila je ona i žestoko napala čin od 29 maja skoro jednodušno. Po njoj, i u glavnom, izvršioci njegovi jesu nezadovoljnici iz redova uvređenih od prošloga režima, kao: ađutanti oterani iz dvora, maršali izagnati u granične krajeve, neavanzovani i nedekorisani oficiri, kojima je lični interes bio preči od svega. I tada je atentat ŕ la serbe, u Srbiji "kutiji za iznenađenja", poslužio obilato za izvor svakovrsnih podsmeha, oštre osude kao i pretnje, koju su neprijatelji Srbijini naročito i neuzdržano izlivali. "Pretorijanci rimski, pronuncijamentaši španski, strelci ruski i janičari turski nisu ništa prema beogradskim patriotama!" - pisali su jedni. "Evropa se jako varala", pisali su drugi, "kad je držala da je Srbija odmakla u civilizaciji od Turaka i Arnauta". A "Temps", u svome uvodniku, pisao je: "Slivnički 'junaci' našli su da traže revanša i peru sram sa svoga oružja nad ljudima i ženama, koji spavaju u svojim krevetima!" U jednoj prilici, posle događaja, Presanse je pominjao Srbe iza Cigana i Jevreja, tvrdeći tada: da je to narodnost koja ničega i nikoga nema u Turskoj i koja više ne sme da zaslužuje nikakve pažnje niti obzire evropske. U očima ove štampe, Srbija i njena vojska kompromitovani su za uvek, pred Evropom kao i celim svetom, i u slučaju bilo kakve opasnosti njezine egzistencije niko neće ni pomisliti da prstom mrdne u njenu odbranu. Delo izvršeno 29 maja, i po njegovom načinu, bilo je i ostaje nedostojno vladaocu na vernost zakletih oficira, pa ih zato i treba suditi kao proste zločince, a sa Srbijom, dok to ne bude učinjeno, prekinuti diplomatske odnose.


* Iz: Dragiša Vasić, Devetsto treća. Majski prevrat, Beograd 1925, reprint IKP "Nikola Pašić", Beograd 2002, str. 87-88, 106-107, 111-112, 125-129.

vrh strane
 
Hronika
Republika
Copyright © 1996-2004 Republika & Yurope