Formativne godine

Sećanja na studentske dane 1970/1971.

Na sugestiju mog prastarog, prepotopskog drugara i prijatelja Nebojše Popova prihvatio sam se teškog i pipavog zadatka: pokušaj vaspostavljanja reminiscencija na negdanja (r)evolucionarna vremena. Ne znam da li sam podoban za tako nešto s obzirom na godine koje imam (54). Naime, kažu da stari ljudi izvanredno pamte događaje iz mladosti, a vrlo su zaboravni na ono što im se desilo koliko juče.
Ako bi se merilo po tim kriterijumima - još uvek sam mlad: naime, ne mogu se mnogo pohvaliti na moja sećanja iz mladosti; ako, pak, poživim još koju decenijicu, može biti da će u mojoj glavi biti nekog prosvetljenja, ko zna. U svakom slučaju, ovo što sledi treba tretirati kao prvi pokušaj da se iznedre uspomene na moje formativne godine, pre svega u političkom smislu. Istina, to su vremena, isto tako, i mojih ljubavnih jada, baš su u tom rangu, no o tome ne bih - tako bar nalaže građanski red (bio bi mi, naime, potreban imprimatur svih dama sa kojima sam, na bilo koji način, imao posla). Ako ćemo pravo, svako od nas ima taj tamni i (ne)veseli deo u svojoj egzistenciji, jedino je pitanje da li je to ikome drugome interesantno. Biće, dakle, reči samo o političkim stvarima u širem smislu.
Evo prve neprilike: isprva je sva moja politička aktivnost bila vezana za FOSS (Fakultetski odbor Saveza studenata), a ne sećam se kada sam izabran na tu funkciju: da li na kraju 1969. ili početkom 1970? Ne sećam se čak ni svih članova tog političkog organa. Sa Nebojšom sam se dogovorio da pišem samo na osnovu sećanja, dakle bez ikakvih pomagala. Istina, našao sam, u međuvremenu, jedno posebno izdanje Studenta, s kraja 1970. godine; u njemu su objavljeni materijali i, mahom, autorizovane diskusije sa seminara u Vrnjačkoj Banji; namerno ga ne čitam iznova sve dok ne završim sa ovim sećanjima. Potom bih uporedio te spise iz Studenta sa ovim što sam napisao. Mislim da ne bi bilo loše da se ta analiza i objavi tamo gde je Nebojša bio naumio publikovati moja sećanja.

*

Na studije filozofije na Filozofskom fakultetu u Beogradu došao sam u jesen 1968. godine, tako da me je mimoišao Jun '68. Gimnaziju u Užicu sam upravo bio završio, a još se nisam upisao nigde kada su se dešavali ti burni događaji. Nekako sam dolazio do Studenta, ne sećam se kako, budući da sam stanovao u Požegi. Sve do tih događaja bio sam čvrsto rešen da studiram teologiju, na užas mojih roditelja i okoline. A danas je to veoma moderno. Međutim, ako bih sada mogao da biram radije bih protestantsku teologiju, a ne pravoslavnu. Elem, videvši neku nadu u tim događajima, svečano objavih roditeljima da ću, umesto teologije, studirati filozofiju. Odahnuli su, mada nisu ni znali šta je to. Poreklo mi je, naime, seljačko-radničko. I u gimnaziji sam okusio politički hleb kao omladinac, i on mi se zgadio. Otuda ideja o teologiji.

*

U svesti jednog studenta Filozofskog fakulteta, godinu 1970. obeležila su dva štrajka, iz čega su proizašle i odgovarajuće posledice. Jedan je počeo u proleće, mislim da je bio maj ili početak juna, i trajao je četiri i po dana: štrajk glađu u znak solidarnosti sa gladnim kakanjskim rudarima. A drugi se desio negde u oktobru, povodom hapšenja Vladimira Mijanovića, mnogo poznatijeg kao Vlada Revolucija.
Mislim da u tu godinu pada i "bombardovanje" kamenicama američkog informativnog centra u Knez-Mihailovoj ulici, a povodom upada američkih trupa u Kambodžu. Ceo svet je, uostalom, protestovao povodom toga, ali ovde neće biti reči o tome u uobičajenom smislu. U pitanju je način kako je to učinjeno, to mi je tada ostavilo izvesnu traumu, a dileme koje sam možda imao tim su događajem definitivno uklonjene: ako sam i bio do tada u neku ruku spontani revolucionar, od tih trenutaka to više nisam. Shvatio sam sav ponor, bezdan, teška protivrečja u igri između javnosti i ilegale, između "čvrstog jezgra" i ostatka grupe. Tamo gde se pomaljaju prvi znaci autoritarnosti svaki individualni moral, integritet, biva neminovno oslabljen, poništen; ili se mora ući u sukob, pobunu protiv autoritarca. No, o tome ću nešto kasnije.
Kako je došlo do ideje o štrajku glađu? Mislim da se ona začela u nekoj kafani, posle uvida u novine, možda baš Večernje novosti. Štrajkovalo se na Filozofskom fakultetu, u staroj zgradi, Odeljenje za filozofiju i sociologiju, prizemlje, učionica levo. Pridružili su nam se studenti i studentkinje i sa drugih fakulteta, a u jednom trenutku nam se priključio i glumac Zoran Radmilović. Bilo je negde između ne manje od dvadeset i ne više od trideset štrajkača. Ustanovili smo pravilo da niko ne sme da izlazi iz zgrade, ležali smo na poljskim krevetima, mada teško da je neko i spavao za tih četiri i po dana. Takođe, mogla se piti voda, a bila je dozvoljena i so. Jedan štrajkač je isključen jer je u obližnjoj kafani popio sok.
Bio sam štrajkač, i zaista sam poštovao ta pravila. Budući da smo bili u centru pažnje (sačinjen je i jedan dokumentarni film, mislim da mu je bio naziv Socijalni eksperiment, a režiser se, ako se dobro sećam, zvao Dejan Đurković), moralo se ići i na razne sastanke, a sve u zgradi Filozofskog fakulteta. Da stvar bude gora, niko nije spavao i razumljivo je da je nervoza rasla, koje zbog gladovanja koje zbog nespavanja. Stvar se završila tako što su se sami kakanjski rudari zvanično ogradili od štrajka, tj. njihov radnički savet. A nama je to - ako ćemo pošteno - bilo dobrodošlo da časno završimo štrajk. Međutim, ima tu i nečeg mnogo dubljeg, poučnijeg, u rangu je i etike, i politike: Ako ne želiš slobodu, ima li pravo da te neko drugi prisiljava, nasilno oslobađa? Reč je o punoletnim osobama, da dodam. Dilema je u rangu prava na samoubistvo. A u takvim stvarima jednoznačnih odgovora naprosto nema.
Kakanjski rudari su se izjasnili, naime takav je glas dopro do nas, i to crno-na-belo, dakle zvanično, a nikakvih drugih nije bilo. Moralo se to poštovati, bez obzira na moguću činjenicu da se poneki rudar možda i nije slagao s tom osudom/ograđivanjem poteklom od svog Radničkog saveta. Inače, štrajk glađu je gadna stvar: čovek se menja ne samo fiziološki, tj. gubi u kilaži, nego i psihički, u značajnoj meri se menja identitet. Da smo štrajkovali još koji dan našli bismo se u pravom zverinjaku, bez obzira na činjenicu što je u igru ušla vredna poštovanja mladež.

*

Sad bih da se vratim onom "bombardovanju". Reagovali smo opet - na novinsku ili - pre će biti - televizijsku vest. Amerika i omraženi Nikson upali su u Kambodžu, a već su ratovali u Vijetnamu. Vlada Revolucija je došao sa svojim predlozima pred samo jednim delom FOSS-a; sastanak je, dakle, zakazan tajno, bez znanja drugih legitimnih članova tog foruma, a on je, uz to, bio i punovažni predsednik tog tela. Mislim da se taj skup odigravao noću, baš romantično, u punoj ilegali, u negdanjem Klubu u podrumu, u staroj zgradi. Predsednik, dakle, namerno nije obavestio drugi deo članova FOSS-a, tretirajući ih svakako kao nepouzdane. Ko bi znao šta mu je bilo u glavi. Da ovde ne pominjem zavrzlamu koju smo imali sa policijom te noći. Sa njom smo se nekako iskobeljali, tajna je ostala među nama; međutim, već sutradan sve je to puklo, saznao je i drugi deo FOSS-a.
Normalno je da je njihova reakcija bila vrlo žučna, žestoka, povređena im je sujeta, između ostalog, tretirani su kao trećerazredni kadar. Sećam se da sam, u jednom trenutku, bio posrednik između "revolucionarnog" i "socijaldemokratskog" krila. Kao "pouzdanog", Vlada Revolucija me je uključio u svoju ilegalu, a već tada sam osećao da je to bila - teška greška. "Ispravljao" sam se lično tako što sam rado prihvatio ulogu pregovarača - da se spase ono što se moglo spasti. Kasnije, kada je cela akcija završena, prisećam se da je organizovan i jedan sastanak FOSS-a u nameri da se razjasne stvari. Da teoretski podrži i podupre "revolucionarnu" struju, znam da je, za tu priliku, izveden iz zdravstvenog stacionara u Prote Mateje ulici jedan tada vrlo poznati mladi govornik, student sa filozofije, za koga se govorkalo da mnogo obećava, a objavljivao je tu-i-tamo ambiciozne eseje. Mislim da se tada ništa nije razjasnilo, ostala je samo jedna teška rana u svima nama, nekom veća, nekom manja. A ja sam tada tvrdo odlučio: u "revolucionare" nikad više. Dijalog je daleko bolja opcija, bilo privatni, bilo javni.
Na kraju su se "bombardovanju" priključili i oni koji su bili prvobitno odbačeni. Pregovori su, dakle, uspešno okončani. Kamenice su poletele u pravcu američkog centra u Knez-Mihailovoj u ugovoreni čas, združenim snagama. Razbijena su ona velika stakla izloga. Međutim, posle smo videli da je praktično ceo svet protestovao, najverovatnije u isto vreme; nismo, dakle, bili izuzetak, pa ni vest za prvu stranu nekih novina koje drže do senzacija. Da to mi nismo učinili, verujem da bi tadašnja policija, pa čak i diplomatija, naručila takav ili sličan protest (i lepo platila za tako nešto). Ovako su uslugu dobili - na tanjiru, kao poručeno, mogli su samo da trljaju ruke što je bilo em potpuno besplatno, em sasma spontano: Eto kako reaguje naš narod! Pravilno, da pravilnije biti ne može.
A danas o tome mislim nešto malo drugačije. Pre svega, to je bio divljački, necivilizovan čin. Svetska politika se ne vodi na ulicama, nikada se nije vodila, niti će se ikada voditi. A mi smo u toj situaciji bili samo - poslušni pioni, ništa drugo; zelena mladež sa pilećim mozgom, u kojoj dominiraju, u prvom redu, strasti i emocije, nevino, naivno i čestito. No, mi smo obol svojoj mladosti pošteno dali, ne žalim ništa danas.

*

Možda zbog te dve akcije koje sam opisao, ili iz nekih drugih razloga, ne sećam se, Državna bezbednost je, sačekavši leto, kada u Beogradu nema žive duše, uhapsila Vladu Revoluciju. Mi smo, naravno, reagovali oktobarskim štrajkom, čim je počeo semestar. Mislim da su štrajkovali još i Filološki fakultet i dve akademije. Tada sam se bavio uglavnom organizacionim poslovima, tzv. bezbednošću. Nebojša me se seća kao redara. Budući da sam tada nosio kožni kaput (dao mi ga je moj otac, jer su svi vozači u Saobraćajnom preduzeću "Raketa" iz Užica nosili te kapute, kao zimsku uniformu), bilo je svakojakih asocijacija, pre svega sa primišlju na sovjetske revolucionarne prilike. Ne kažem da mi je to godilo, ali se nisam mnogo ni bunio. Imao sam na raspolaganju taj jedan jedini kaput, a posao je trebalo obaviti, neko je to morao raditi.
U ovom narodu, čini mi se u nesmanjenom intenzitetu u odnosu na ranija vremena, postoji odioznost na policiju, što je - pogleda li se druga strana medalje - nesvesni znak da još uvek tiho caruje hajdučki mentalitet. Naravno, ni naša policija nije baš cvećka. Moglo bi se zaključiti: kakav narod - takva i policija. Pogledajmo, međutim, kako se kotira taj zanat, jedan od najstarijih uostalom, recimo, u Norveškoj ili čuveni bobi u Engleskoj. Sasvim, sasvim drugačije od naših običaja.
Oktobarskog štrajka se sećam po velikoj dilemi: ili ćemo zaista preći u fanatične "ekstremiste" - kako nas je zvanično kvalifikovao Savez komunista Univerziteta, kao i Gradski komitet SK - što manje-više znači biti sam sebi dovoljan, a u uverenju da smo u suštoj Istini (tako se opredeljivala mahom revolucionarna struja) ili nam je, pak, neminovan dijalog. Opekotinu od onog "bombardovanja" sam, mislim, dobro shvatio, i za mene nije bilo dileme. Inače idemo u čist ćorsokak, a i približavala se oštra, hladna zima. Ušli smo, dakle, u dijalog i sa drugim fakultetima, a finale svega toga bilo je što je ceo Savez studenata Beograda, u jednoj od svojih - čini mi se vanrednih - skupština, mislim da je bila na Prirodno-matematičkom fakultetu, osudio hapšenje studenta Vladimira Mijanovića. Znam da sam lično učestvovao u sastavljanju tog saopštenja/zaključka.

*

Bilo je, naravno, sporova i između nas, no uvek u stvaralačkom smislu. Ostavke smo dali u Univerzitetskom komitetu SK, pred dr Brankom Pribićevićem. Trebalo je držati se "partijske linije", on je bio taj da nas opomene i ispravi, što meni nije bilo pravo. Koliko se sećam, prvi sam "povukao nogu". Sledio me je Jovica Aćin, pa, mislim, Rale Mirosavljev, na kraju Milorad Vučelić. Ostatak nije dao ostavke, ostali su u redakciji Boško Grbić, Pera Cvijić, Milan Anđić. Za Milenka Sretića se ne sećam da li je ostavku dao pre ili kasnije, ali svakako ne tom prilikom. Nešto pre toga zahvalio sam se na članstvu u Univerzitetskom odboru, a i Miodrag Perišić je isto to učinio - dao je ostavku. Moj je let sa javnim dijalogom time bio završen. Bila je to -
		Gabrijela Bulatović, Rečna sirena I, 2002.

*

S druge strane, kako mi se čini, tih "belih šumova" bilo je daleko manje kod hrvatskog političkog rukovodstva i tamošnjeg nacionalističkog studentskog krila. Bio sam prisutan na studentskom savetovanju u Ljubljani, a tema je bila, naravno, ustavni amandmani. Hrvatsku delegaciju je predvodio Dražen Budiša, tada student. Osetno je odskakao i po retorici i po kulturi od ostatka svoje delegacije. Izgledao je baš kao starmali, a takva mu je bila i delegacija: samrtno ozbiljna, kao da će za neki trenutak početi Treći svetski rat. Slovenci su imali duha, shvatali su skup kao dobru zezanciju, i više puta su došli u neformalne čarke sa Hrvatima, najčešće pri obedima. Ostatak iz hrvatske delegacije, osim Budiše, i nije bio za neko pamćenje, po mom sudu.
Albanska studentska delegacija sa Kosova na tom savetovanju prošla je vrlo loše: postupilo se sa njima okrutno, drakonski. Naime, povukli su ih hitno iz Srbije, verovatno na mig Kosova, još dok je trajalo savetovanje. Sećam se Azema Vlasija, inače jedne uravnotežene, mirne i staložene osobe, koji nije bio baš zadovoljan nastupom svojih saplemenika. Većina nije znala dobro srpski, odnosno hrvatski jezik, a ono što su govorili nije pripadalo normalnom političkom jeziku; opisivali su svoja egzistencijalna iskustva ili iskustva roditelja i šire porodice: ubijanje, masakriranje, šikaniranje, a za vremena Aleksandra Rankovića, i kasnije. Uz jedan jedinstven zahtev: Kosovo Republika.
No, ta naša rak-rana, Kosovo, još nije završena, a sa Hrvatima smo se, hvala bogu, konačno razišli. Tek sada možemo razvijati dobrosusedske, međudržavne odnose, možda sa elementima bliže kulturne i privredne saradnje. Mislim da će toga biti, zbog jezika pre svega, prilagođavanje neminovnostima biće nužno. Upućeni smo jedni na druge, objektivno i hladno gledano, bez obzira na trenutne velike strasti, pa i mržnje. Ove generacije su, kako mi se čini, upropaštene što se toga tiče, ali kada se, za kojih pedeset ili stotinak godina, strasti ohlade...
Tada još ne bejah stekao bračno iskustvo. Da sam ga imao, uvek bih savetovao, pa i kad je u pitanju odvajanje republika: bolje u miru, dok je vremena. Kad odnosi pređu u omrazu - mislim na brak - vrlo je teško razvoditi se: mržnja prelazi u neku vrstu negativne ljubavi, pa su svađe i tuče, koje se ponekad završavaju (samo)ubistvom, normalna stvar, nažalost. Čini mi se da je to bio slučaj i sa razdvajanjem jugoslovenskih republika. Bilo bi mnogo bolje - kad je došao na tapet razvod - da smo se razišli i ranije, hladno, bez strasti, bez tuča, bez svađa, bez ratova. No, desilo nam se kako se desilo. Ne verujem da bi Marko Nikezić ratovao jer je već imao ogromno diplomatsko iskustvo, bio je gospodin u pravom smislu - tako sam ga percipirao onda, tako ga i sad percipiram - a sa hrvatske strane imao bi svakako mnogo bolju ekipu za pregovore nego što bi to bio uvereni nacionalista Franjo Tuđman.
Kada se gleda stvar iz takve perspektive, Josip Broz je ispao zapravo smetnja, njegovo vreme je davno bilo isteklo. A vrlo dobro se sećam kako su na Kolarcu, u donjoj sali, pljeskali i radovali se vestima iz Karađorđeva, ostavkama hrvatskih vodećih političara, zagrebačkim hapšenjima... I to ne običan puk nego baš srpska intelektualna elita. Pokazalo se - vrlo kratkovido: ... and therefore never send to know for whom the bell tolls; it tolls for thee (John Donne). Za kim zvono zvoni... Nešto kasnije otišli su i srpski liberali i, kako kažu, mnoštvo direktora privrednika. Dakle, nastradala je najsposobnija politička i privredna elita.
Srbija je, kako mi se čini, imala jednu veliku dilemu, koju principijelno nikako nije mogla razrešiti: ako ćemo nacionalni princip, onda moramo pustiti Albance da idu svojim putem, možda i Mađare. Međutim, hteli smo i jedno i drugo: i svi Srbi u jednoj državi, plus Albanci u istoj toj državi. Princip, dakle, nije bio dosledan ili - oštrije, ciničnije rečeno - načelo je bilo malčice shizofreno. Zato smo to lepo i platili: jedno smo već izgubili, a sva je prilika da ćemo se morati oprostiti i od ovog drugog. Velja kruška u grlo zapa'ne... Pitanje je samo šta ćemo izvući iz tog veličanstvenog poraza. Da li neku pouku ili novu tragediju?

*

Našav se u neobranom grožđu, prisećam se vrlo dobro i tih vremena i mojih muka: bio sam u štampariji kada nam je izričito rečeno da, kao urednici, moramo cenzurisati tekstove ukoliko želimo da broj iziđe. Reč je, naravno, o ustavnim amandmanima. Materijali su stigli sa neke skupštine ili nekog simpozijuma, ne mogu se sada setiti. Slog je već bio gotov. Trebalo je potpisati odobrenje da se broj može štampati. Najlakše je čuvati "čiste ruke". Ko me je, uostalom, terao da se prihvatim uredničkog posla, uz to u novinama sa novom redakcijom, na koju se od početka gledalo sa sumnjičavošću... Cenzurisaću, ali uz jedan uslov: da se objavi napomenica u kojoj će se, na ezopovski način, kazati da su novine zapravo cenzurisane. I zaista, sudija koji je posle zabranio Student, raspitivao se šta znači ta beleška.
Uklonili smo slog, odnosno tekst za čitavu jednu stranicu, tako da je taj list objavljen sa praznom naslovnicom, što bi moglo izgledati kao "štos". Odahnuo sam, međutim, kada sam čuo da je javni tužilac (legendarni Spasoje Milošev?) zabranio list, a sudija to potvrdio. Nismo bili dovoljno dobri cenzori, na moju sreću. Posle je sav taj materijal, bez ikakve cenzure, objavljen kao interni tekst, uz pomoć šapirografa, u organizaciji Univerzitetskog odbora Saveza studenata Beograda. Eh, da nam je tad bio Internet! Iz te dogodovštine za mene lično proizašla je čvrsta maksima: Nikad više u cenzuru tuđih tekstova! Prošlo je, evo, više od trideset godina, i ti su dani davno minuli, a te se zapovesti čvrsto držim i danas, mada su iskušenja bivala svakojaka...
Kao rezime, mogu kazati ovo: od lutanja po više nego sumnjivim revolucionarnim osećajima, u kojima je bitna odluka, često samovoljna, dakle bez mnogo rasprave i argumentacije, došao sam do sasvim drugačijeg principa: dijalog, javnost. Audiatur et altera pars. U tom smislu su 1970/1971. za mene bile formativne godine.
Kada se, pak, gleda na celinu i smisao tadanjih rasprava, odvijale su se mahom po jednom prećutnom obrascu: Program SKJ, dakle ne članstvo, ne trenutna politika; samoupravljanje kao princip, dakle ne aktuelno stanje u njemu. To su bile te svete krave. Ako je, pak, poneko hteo kazati i nešto više, na primer koju o opravdanosti višepartijnosti - prijateljska je preporuka bila da taj (ne)srećnik unapred spremi jedno ćebe, podeblje po mogućnosti. Zatvor ga je neminovno čekao, nisam čuo da je nekome promakao. Tačno se znalo, naime, gde je donja "crvena crta". Bila su to dosta stroga vremena što se političkih ideja tiče. U zindan se odlazilo i za mnogo blaže stvari. Dijalektika straha i hrabrosti: ne dobiti malj po glavi, kako se lepo izrazio profesor Miodrag Popović, u svojoj divnoj i mudroj knjizi Poznice.

*

Nastavljam ovaj tekst posle nekih mesec dana pauze, sada uz pročitano posebno izdanje Studenta s kraja 1970. godine. U međuvremenu su se desile značajne stvari, koje ne bih želeo da zaobiđem: nastradao je kolega sa filozofije, dr Zoran Đinđić, koji se - ima više od decenije - upustio u politiku, a u njoj je dospeo i do samih vrhunaca političke karijere. Iako taj tragični događaj nije tema ovog zapisa - Zoran naime pripada potonjim generacijama studenata filozofije, tako da nije ni mogao po prirodi stvari biti uključen u politički život na fakultetu kada i moja generacija - moram ipak nešto reći: u toku je svestrani, sistematični, temeljni udar na domaću mafiju, što je, po mom mišljenju, najvećim delom opravdano. No, kako to u nas redovno biva, ne umemo da nađemo meru. Bojim se da bi to i ovde mogao biti slučaj. Vrlo lako bi se moglo desiti da se, uz mafiju, rešavaju i neke političke razmirice, što bi, po mom mišljenju, bilo veoma loše. Zna se da u ovom narodu postoji duboka podela, koja nema nikakve veze sa kriminalom. Ići prekim putem moglo bi biti veoma opasno. Ako je ikada Srbiji bila potrebna hladnokrvnost i staloženost, smisao za dijalog - sad je čas!
Srpska mafija je prevršila svaku meru, veoma se osilila, a stvar je u tome da se vrati u neku svoju normalu, onako kako rade sve mafije sveta u stabilnim i uređenim državama: znaju šta mogu i smeju, a šta, pak, izbegavaju po svaku cenu, i ne pada im na pamet da ubijaju premijera u vlastitoj državi, legitimno izabranog. Ne isplati im se - da upotrebim njihov rečnik - vrlo skupo bi ih to koštalo. Ili, u mojim terminima, znaju šta je država, znaju i dokle mogu ići u igrama sa njom. Primer Italije je u tom smislu veoma poučan. No, kako rekoh, u pozadini je jedna vrlo, vrlo duboka podela u ovom narodu - i svesna, i nesvesna, i podsvesna - koja nema nikakve veze ni sa mafijom, ni sa kriminalom, a iz koje bi, u najgorem, mogao proisteći čak i građanski rat u užem smislu (u širem smo ga već imali).
Mora da je naša mafija razmišljala otprilike ovako: ovde i nema više nikakve države, ona je duboko korumpirana, svoje odluke podešava prema novcu koji joj se tajno daje, uz zaključak da mogu raditi šta hoće i gde hoće, otvoreno. Uz to, da stvar bude zaokruženija, Srbija je, po mom sudu, doživela jedan od najvećih i najtežih poraza u celokupnoj svojoj istoriji, sudeći bar po posledicama. Ubistvo Zorana Đinđića verujem da je mnoge osvestilo, osvestilo je bar državu, ili njene ostatke - ako je još uvek reč o njoj: ili ćemo se uzajamno ubijati do iznemoglosti, i tako, u isti mah, širiti sveopšti strah, ili ćemo, konačno i sistemski, urediti političke odnose na neki viši, civilizovaniji nivo, imajući baš u vidu moguće, ali i legitimne razlike.
Dobro, duboko se ne slažemo među sobom, verujemo da smo i jedni i drugi u suštoj Istini, ali se bar ne moramo istrebljivati: to je taj civilizovani odnos. Ako već koristimo termin istina - po meni tragično nesrećan no, s druge strane, ipak neophodan pojam, bar u smislu regulativa uma - nužno je njeno posredovanje institucijama, pravilima, procedurom. Lepo je rekao jednom prilikom Merleau-Ponty: "Naš odnos prema istini ide preko drugih. Ili ka istini idemo zajedno sa njima, ili se krećemo u nekom drugom pravcu, ali ne prema istini". Hitan prijem u Savet Evrope svakako ide u tom smeru, a na nama je da li ćemo štogod naučiti, mislim kao narod, kolektivno, kao kritična masa, iz ovih krupnih događaja. A sad da se vratim temi.

*

Posebno izdanje Studenta objavljeno je 7. decembra 1970. godine, na ukupno 24 strane manjeg formata. U celini je bio posvećen probranim autorizovanim izlaganjima sa seminara u Vrnjačkoj Banji, održanog 14, 15. i 16. novembra iste godine. Bilo je predviđeno da se razgovara na tri okvirne teme: (1) Mesto i uloga Saveza studenata na Univerzitetu i republici Srbiji; (2) Odnos Saveza studenata i Saveza komunista; (3) Pravac i način angažovanja Saveza studenata u sadašnjoj situaciji. Uz to, priložen bejaše i Projekt programskih načela Saveza studenata.
Polemisalo se na više strana, i na sitnije i na krupnije teme, no mislim da je osnovna linija razgraničenja postavljena baš na relaciji Savez studenata-Savez komunista. U Projektu programskih načela Saveza studenata izričito se priznaje: "Program Saveza komunista predstavlja idejnu osnovu programskim orijentacijama svih društveno-političkih organizacija. Svoje prihvatanje programa Saveza komunista, Savez studenata shvata kao obavezu na kreativan odnos prema osnovnom smislu programa i tu svoju kreativnost izražava u svojoj programskoj orijentaciji" (str. 12-13). Kreativnost, da. Ali i - teška dvosmislica.
Svakako najznačajnija polemika na tom skupu vodila se oko smisla tzv. osnovne ideje, koju je pokrenuo Miodrag Perišić, sudeći bar po objavljenim dokumentima. Mislim da nisam bez razloga rekao da je Bora Pavlović bio glavna udarna pesnica. Evo šta on kaže u svom krunskom argumentu: "Ako u dve reči pokušam da to karakterišem, to bi moglo da se pretvori u zahtev da se naša osnovna ideja - društvo samoupravnog socijalizma - zameni nekom drugom osnovnom idejom. Mislim da su u odnosu na takvu politiku naša opredeljenja potpuno jasna. Nikakve mogućnosti, dok je ovoga društva, ne postoje za drugu 'osnovnu ideju', ono će se svim sredstvima - od ideoloških do policijskih - tome suprotstavljati".
Dakle, u igru s idejama ulazi sila (policija), tu prestaju svi argumenti. U svom prvom, načelnom izlaganju, Pavlovićev ideal jeste nepartijsko društvo ("Mi smo društvo koje ide ka bespartijskom sistemu", str. 10), što je bilo sasvim u skladu sa oficijelnom partijskom linijom SKJ. Gledano, pak, iz ove perspektive, a ima li se na umu sloboda kao takva, taj je ideal - mora se primetiti - malčice naivan. Ili okrutno ciničan. Ako nam je sloboda neprikosnovena svetinja, onda bi bio red dopustiti slobodicu i onima, bez sumnje zaostalima i nazadnima, koji još uvek vide neki značaj u osnivanju i egzistenciji partije.
Drugi je argument ovaj: nepartijsko društvo - da, naravno. Ali, s druge strane, za slučaj da se ne želi dopustiti sloboda "zaostalima" i "nazadnima", mora postojati neki politički okvir tog nepartijskog društva. Dakle, opet neka vrsta prećutne metapartije. Ona je moguća, druge ne. Cinično, shizofreno, oksimoronski. Početni princip Jednakost i sloboda objavljen je svečano i teatralno, bombastično i na sva zvona, da bi se ispostavilo ovo: Mi smo ipak nešto malo jednakiji od drugih, ipak nešto malo slobodniji od drugih. A ponajbolje bi bilo da tih Drugih - nema!
Program SKJ, odnosno društvo samoupravnog socijalizma, može se shvatiti i kao neka vrsta konsenzusa, kako u idejnom tako i u političkom, pa i egzistencijalnom smislu. Program SKJ bio je i neka vrsta neospornog argumentativnog okvira ukoliko bi se želelo u javnost. Niko, naravno, nije ni pokušavao da kritički i eksplicitno nešto javno kaže povodom takvog shvatanja, otelovljenog u osnovnom idejnom dokumentu jugoslovenskih komunista.
Strategija onih koji su mislili malo drugačije je, dakle, morala biti imanentna. Postavio sam pitanje šta znači "jasno opredeljenje" u Savezu komunista (str. 11), a naveo sam i primer. Štrajk iz oktobra te godine dao je povoda da se SK Filozofskog fakulteta opredeli na jedan način, pozitivno, a stav Univerzitetske konferencije SK određen je negativno. A reč je o jednoj te istoj društveno-političkoj organizaciji, o jednom te istom događaju. Danas, u ovim uslovima, nikakav problem: pravi se nova partija ukoliko se razlike ne mogu prevazići dijalogom. Međutim, u to doba, rešenja su bila posve drugačija: raspušta se niži organ; u krajnjem, vraćaju se partijske knjižice. Oni koji izađu iz SK, međutim, nemaju više prava na političku aktivnost, a bude li se pokušalo nešto van igre, suočavanje sa policijom i sudom je neminovno.
Pavlović je priznao problem: "Što se tiče Filozofskog fakulteta, imamo deo organizacije koji ne samo neposredno, u vezi sa štrajkom, nego dugoročnije, aktivno zastupa poziciju koja je delimično, a nekad i osetno, različita od pozicije SK. To je situacija, koja duže traje (kao idejno-političko razlikovanje) i koja je po toj konstanti nepodnošljiva za organizaciju komunista" (str. 14). Neophodnost razgovora unutar svojih redova priznavali su, naravno, i komunisti, uz jednu specifičnu razliku koja nalikuje vojnoj organizaciji. Naime, zna se šta znači komandovanje u vojsci, a slično je i kod komunista: ako si na višem položaju, bliže si Istini. Ili, prevedeno na jezik komunista, u pitanju je odnos snaga. Ona koja je snažnija može pretendovati da zastupa stav SK.
Funkcionalni dijalog u SK je dobrodošao: "Po svoj prilici, neophodno je u toj organizaciji, u narednim danima otvoriti debatu i, mirno i objektivno, idući od pozicije do pozicije, utvrditi gde postoji isti pogled sa organizacijom SK a gde različit, utvrditi u čemu su razlike, u čemu se razlikuju osnovne idejne i političke pozicije, u čemu postoje razlike u akcionom opredeljivanju. Kada se to utvrdi, onda izvući konačno zaključak: da li je to još uvek članstvo u jednoj organizaciji ili nije" (str. 14-15). Hladnokrvno i cinično.
Ne znam jedino da li je naslućivao da će, neku godinu kasnije, i on sâm biti pogođen tom komunističkom logikom. Čim je uklonjen iz Saveza komunista ispao je i iz političke igre uopšte. Ili bi imao posla sa policijom da je hteo nešto politički samostalno, drugačije. Tako mu se osvetio princip koji je zastupao. Ili je možda sve to znao? Neće, valjda, mene? Izvrstan primer je dao još Milovan Đilas, s tom razlikom što je, već utamničen, zaista prigrlio tu "drugu osnovnu ideju". Imao je, dakle, petlju, bio je hrabar, bez obzira kako danas mislili o njegovim problematičnim godinama tokom Drugog svetskog rata i neposredno posle njega. A za Boru Pavlovića, kad je sišao s vlasti, ne bih znao da li je prešao na drugačije političko stanovište, bar intimno.

*

dobio srčani udar, preživeo ga srećno, zasad bez hirurške intervencije; treći se, uz potpuno povlačenje od politike, podvrgao intervenciji na srcu, ali ne kao infarktaš. Bez obzira, dakle, na vrlo različite životne puteve, što je najvećim delom posledica karme svakog od nas ("Svako je kovač svoje sreće"), i bez obzira na, još uvek, vrlo vrelu krv u nama i oko nas, ne bih imao ništa protiv da se ponekad i vidim sa negdanjim učesnicima seminara u Vrnjačkoj Banji, razume se strogo privatno, jer su mnogi od njih sada poznate javne ličnosti.
		Alan Bećiri, Foto finiš - XXI, 2003.

*

Opaske što ih dajem na ta davna izlaganja jedan su mogući izbor, sužen, to je samo jedna interpretacija potkrepljena dokumentom, koja je umnogome parcijalna. Govorile su, naravno, i druge osobe, no mislim da je ovo bila osnovna linija personalnog i načelnog razgraničenja: s jedne strane Bora Pavlović i Rajko Danilović (bio je član Sekretarijata GK SK Beograda, sada je, međutim, ugledni advokat, a polemiku je, pri kraju skupa, izazvao provokativnom tezom o krizi u Savezu studenata), s druge strane - ostatak učesnika. Studenti su, naravno, insistirali na samostalnosti svoje organizacije, a SK, preko Pavlovića i Danilovića, o njenim ograničenjima.
Ne bih da ovde prepričavam ekstenzivno šta je ko govorio na tom skupu, jer bi to moglo značiti, između ostalog, i preuzimanje neke vrste monopola u tumačenju. Jer svagda imam u vidu karakter ovoga štiva: sećanje, i samo sećanje. A oni koji su, pak, još živi, i na ovome su svetu još uvek čvrsto, sa obe noge, poneko možda već sa štapom (inače, sjajno strateško pomagalo iz ugla određenih godina), imaju puno pravo da se oglase svojim zapažanjima na te dane.
Dodao bih još i ovo: u svom prvom izlaganju izneo sam tezu o depolitizaciji kao nepostojanju moći. Provokativno sam ustvrdio: Jun '68. ni u kom slučaju ne možemo uzeti kao politizaciju upravo zbog nepostojanja moći. Napori šezdesetosmaša da se moć iznedri jednaki su osvajanju slobode, kao i njenom osećanju. "Onaj ko ima moć, koji je subjekt moći, ko kontroliše moć, ima i slobodu pa čak i slobodu da pomera, proširuje te granice slobode, tj. da jednim sredstvima moći (na primer političkim) otvara mogućnosti za ispoljavanje drugih, egzistencijalno evidentnijih, sredstava moći (na primer sudskih)" (str. 5). Uz ograničenje na ovo određenje koje sam već u sledećoj rečenici iz Studenta naglasio, vidim da je iskaz ponešto trapavo sročen. No, verujem da su to bila ograničenja autorizacije: ako sam tako nešto uživo rekao, red je da tako i ode u štampu. Šta je, tu je. Neko bolje mesto za citiranje za ono što sam bio naumio reći ne mogu naći, nažalost.
Sledi sada i drugi citat iz mog izlaganja: "Pristalica sam shvatanja da misliti u skladu sa istinom je istovremeno i obaveza da se egzistira sa istinom, mišlju. Na sreću ili nesreću, ne znam, verifikovanje te moje delatnosti od strane moći nije direktno usledilo na mojoj koži, iako ga ja impresivnije, nažalost, doživljavam nego neke moje druge kolege. Moć je verifikovala (preciznije: osporila) našu delatnost, moju delatnost, na jednom čoveku, preko jednog čoveka. Na tom jednom čoveku moć se jasno i nedvosmisleno ispoljila. Delatnost, za koju sam čvrsto uveren da je bila iz istih pobuda kao i moja, da je imala slična teorijska pokrića, bila je u primeru tog jednog čoveka bitno osporena, čak bitno negirana sa stanovišta moći, koju je optužila i osudila kao 'neprijateljsku'. Sad nastaje, bar meni mistična atmosfera iz koje se rađaju pitanja: zašto i ja nisam za moć, 'neprijatelj'? Zašto mene mimoilazi član 118 KZ?" (str. 5). Naravno, reč je o Vladi Revoluciji, legalno izabranom predsedniku FOSS-a (Fakultetski odbor Saveza studenata).
Ovaj pasus, izdvojen izolovano, zvuči danas malčice patetično, a zvučao je i onda, čim sam imao potrebu da ga donekle relativizujem, uravnotežim. U nastavku sam rekao i ovo: "Zapravo ne mogu da objasnim kriterijume aplikacije moći. Kad se moć budi iz dremeža? Koji je to zvuk budi? Teškoće nastaju onda kad moć na isti zvuk jedanput pokrene svoju muskulaturu, drugi put joj je ipak lepše da drema. Moć se pokazuje kao loše dresiran pas, s tendencijom da pobesni. Samo, nažalost, treba imati na umu da u tom slučaju nikakav Luj Paster ne bi mogao da popravi situaciju" (str. 5).

*

Oktobarski štrajk je, dakle, sve vreme lebdeo u mislima i glavama učesnika tog seminara, i na pozitivan, i na negativan način, i prećutno, i izričito. Bio je činjenica, nije se mogao zaobići. Bez našeg prisustva i aktivnog učešća - mislim na diskutante sa Filozofskog i Filološkog fakulteta - teško je reći kakav bi status mogao imati na tom skupu. Ako se jednog budućeg neznanog dana upusti u analizu tih davnih događaja neki mlad i, po pravilu, ambiciozan istraživač-istoričar, ne znam kakvu bi ocenu mogao dati. No, verujem u jedno: generacija kojoj sam pripadao ima razloga da se ponosi tim štrajkom. Digli smo glas protiv grube sile. Ona očigledno nije očekivala takvu reakciju. Koliko mi je poznato, generacije koje su došle neposredno posle nas nisu imale takvih iskustava. Zajedno sa Junom '68, i taj je štrajk otišao u legendu.
Ako znatiželjnik, i sadanji i budući, nije posve siguran bilo u ništavnost bilo u izvesnost tih zbivanja, ravnodušno vreme će se pobrinuti, svoj će objektivan i nepristrasan popis dela, akcija i ideja sačiniti. Čitalac ovih zapisa ne bi trebalo da ima nikakvih sumnji u to. Kao što negda, pri inventaru, kaza tvrdi glas fra Mija Josića: - Dalje! Piši: jedna testera od čelika, mala, njemačka. Jedna!

Zemun, 8/9. mart-10/15. april 2003.