Srbija u traganju za državom

Senka oficirske sablje

Početkom dvadesetog veka vojska se toliko osilila da je pretila da zatre demokratske tekovine u nastajanju

Period od 1903. do 1914. nije se odlikovao novim pisanim ustavnim aktima, ali je bio značajan po tome što je Srbija upravo tada, istorijski gledano, postigla najveći napredak što se tiče demokratskih institucija. Ovo se pre svega odnosi na učvršćivanje parlamentarizma, razvoj političkih stranaka i, što je naročito važno, na ravnotežu ustavnih faktora u političkom životu zemlje (parlament, monarh, stranke). Mada je napredak bio nesporan, ovaj su period ipak pratile i ozbiljne senke što je ugrožavalo mladu srpsku demokratiju i odlagalo konačno uspostavljanje normalne države.

Učvršćivanje institucija

Samo nekoliko dana posle ubistva kralja Aleksandra Obrenovića, 29. maja 1903, narodno predstavništvo (Skupština i Senat) izglasali su dve bitne odluke. Prvo, ukinut je oktroisani ustav iz 1901. i, uz izvesne izmene, vraćen je na snagu slobodoumni ustav iz 1888. Drugo, za novog kralja Srbije izabran je knez Petar Karađorđević. U političkom životu Srbije odmah se osetila razlika u načinu vladanja Karađorđevića i Obrenovića. Dok su Obrenovići, Milan i Aleksandar, bili na stalnoj ratnoj nozi sa političkim strankama, naturajući se da, uprkos ustavu, budu presudan ustavni faktor u zemlji, Petar je skrupulozno poštovao osnovni zakon zemlje, ispoljavajući toleranciju prema strankama što je osetno doprinelo da se, u savremenom smislu, razvije stranački život i parlamentarizam. Tako je načelo suverenosti najzad u Srbiji dovedeno u sklad s monarhijskim principom.
Partijske borbe više se nisu vodile, kao ranije, između stranaka i kralja, nego između samih stranaka i to na izborima i u parlamentu, gde im je i mesto. To je dalo snažan podsticaj razvoju stranačkog života. Pored radikala, koji su i dalje ostali najjača stranka, kao nove partije javile su se tih godina Samostalna radikalna stranka (otcepljena od radikala), Srpska socijaldemokratska stranka, a od starih su još ostali liberali i naprednjaci. Stranačka lepeza je tako dobila modernije evropske obrise - postojali su centar, levica i desnica, među kojima se, u osloncu na socijalne slojeve i interese, vodila prava koncepcijska borba. Budući mladi i borbeni, samostalci su prebacivali svojoj nekadašnjoj matici, Radikalnoj stranci, da su napustili čistotu svojih izvornih ideja, dok su socijaldemokrati odlučno zastupali socijalna prava, tražili radničko zakonodavstvo, insistirali na balkanskom savezu da bi se sprečio rat. Politički život postao je, u stvari, dvopartijski jer su radikali i samostalci zadugo ostali dve najjače stranke. Njihovo međusobno rivalstvo bilo je stalno, smenjivali su se na vladi sve do 1906. kada je ta borba rešena u korist Radikalne stranke. Sa približavanjem rata, što je postalo još očiglednije 1908, posle austrougarske aneksije Bosne i Hercegovine, nacionalna solidarnost nametnula je nove istorijske ciljeve, znatno usmeravajući partijska trvenja.

Većina i manjina

Pored svih dobrih strana, ustavni život tadašnje Srbije imao je i ozbiljne nedostatke koji su pretili da ugroze zadobijene tekovine u građenju normalne države. Kada je vraćen u život ustav iz 1888, zadržan je i dalje proporcionalni izborni sistem, ali, pod pritiskom radikala, u prilično ograničenoj meri. Radikali, koji su voleli da stavljaju znak jednakosti između sebe i srpskog naroda, želeli su da na taj način svu vlast prigrabe za sebe, nastavljajući tako praksu partijske države, započetu još u drugoj polovini XIX veka. Odmah posle majskog prevrata oni su u Skupštini imali oko 90 odsto poslaničkih mesta, praktično su bili bez opozicije. I to im nije bilo dovoljno pa su u svojoj žestokoj retorici žigosali liberale i naprednjake kao "reakcionarne", "vlasničke", kao oličenje "kaputa" koji stoji nasuprot "gunjcu" i "opanku".
Veliko iskušenje za mladu srpsku demokratiju bila su i stara shvatanja o odnosu većine i manjine u parlamentu. U ranijim periodima, vladaocima, koji su bili glavni ustavni faktor, nije bilo ništa lakše nego da, ignorišući skupštinsku većinu, postavljaju manjinske vlade. S obzirom na uspon parlamentarnog života, sada je to postalo vrlo osetljivo. Konkretan povod koji je zaoštrio odnose bio je napad iz nekih viših krugova na vladu, zbog, kako su govorili, nepravilnosti u sklapanju zajma za kupovinu topova. Širile su se priče, izgleda ne bez osnova, da jedna grupa zaverenika "u uniformi i kaputu" želi da se domogne vlasti. Pritisak je bio toliko jak da je izazvao krizu vlade, pa i ostavku Pašićevog kabineta, što je izazvalo veliko uznemirenje u javnosti. Posle 1903. to je bio prvi udarac parlamentarnom sistemu.
Javno mnenje, međutim, bilo je protiv neparlamentarnog rešenja krize. Politika je 25. januara 1905. pisala da postoje povoljni znaci da će se kriza završiti kako treba i da su uzaludne nade onih elemenata koji bi želeli neka druga rešenja. U članku se kaže da sâm pad vlade nije nagoveštavao dobro rešenje, "pošto je svaki u ovom čudnovatom padu Pašićeve vlade gledao ponavljanje onih nekadašnjih vremena u koja su ministarstva sastavljana i otpuštana bez obzira imaju li u skupštini većinu ili ne". Članak se završavao ovako: "Neka novu vladu sastavi g. Vujić, ili g. St. Protić, ili g. Pašić, ili ma ko drugi od starijih radikala, s gledišta parlamentarnosti to je svejedno, samo ako ta nova vlada bude potekla iz one stranke koja je u većini. Svejedno je ako to bude i kakvo koaliciono ministarstvo, ili ma kakvo drugo: ono samo treba da ima u Skupštini većinu, pa je princip očuvan". Samostalni radikali, iako u opoziciji, izjasnili su se, takođe, za strogo poštovanje principa parlamentarne većine, pa je Pašićeva vlada povukla ostavku i tako je, u demokratskom duhu i na zadovoljstvo svih, rešena kriza vlade.
Jačanju parlamentarizma i demokratske procedure doprinela je i činjenica da se u to vreme u Srbiji počela formirati značajnija javnost. U Skupštini, ali i u novinama, profesori univerziteta, sudije, advokati i drugi ljudi od ugleda sve su više govorili o ustavnosti, slobodi, zakonitosti i demokratiji. Oni su objašnjavali značaj postojanosti institucija i načela moderne države, što je i te kako vaspitno uticalo na narod. Sve je to nekima dalo povoda da nekritički veličaju ostvarene domete demokratije u Srbiji, koji su postignuti, kako su govorili po ugledu na engleski parlamentarizam. U stvari, to su bili prvi demokratski koraci još podložni proveri i potvrđivanju. Baš na primeru odnosa većine i manjine moglo je lepo da se vidi koliko su bila naopaka shvatanja nekih vladajućih partija.

Zloupotreba vlasti

Prilikom jedne skupštinske debate radikalski prvak Stojan Protić najbolje je odgovorio kako radikali gledaju na parlamentarni sistem. "Naša većina", rekao je, "koja nije od jednog glasa može da reši po pravu većine... da se grade železnice koje mi hoćemo". Naprednjački prvak Dragoljub Joksimović ovako je protumačio tu Protićevu izjavu: "Tako mi hoćemo, imamo većinu, može nam se"! Joksimovićevo uverenje delila je i opozicija. "U Srbiji postoji mišljenje da većina sme sve", prokomentarisao je Protićevo razumevanje ministarske odgovornosti poslanik Voja Marinković. "Ako hoćete da se oslanjate na tu većinu i na tu snagu", odgovorio je Protiću liberalni poslanik Radoslav Agatonović, "onda nam recite da idemo kući, pa da vas ostavimo da sami radite".
Istoricarka Olga Popović Obradović kaže: "U ignorisanju manjine vlada i njena većina ponekad su odlazile u krajnost. Skupštinska rasprava o budžetu za 1907, koju je doduše opozicija koristila prevashodno kao priliku za kritiku rada vlade u celini, a ne za raspravu o samom budžetskom predlogu... iz dana u dan odvijala se praktično bez prisustva ne samo ministara, nego i poslanika većine". U tome kako se pre 100 godina radilo ima dosta sličnosti i sa današnjim vremenom. SPS je, kao i nekada radikali, koristio svoju vlast neograničeno, a DOS je zbog svoje komotne većine mnogo puta prošle godine dovodio u pitanje kvorum i izazivao odlaganje sednica. Sada i Skupština SCG kuburi sa kvorumom, pa je Dragoljub Mićunović bio prinuđen da oštro upozori DOS.
Zapažanja Jovana Skerlića o političkom životu u Srbiji s početka XX veka imaju trajnu aktuelnost: "Ko je malo bolje posmatrao naš politički život, mogao je bez po muke primetiti da se gotovo nigde u političku borbu ne unosi tako malo načela, da gotovo nigde nije u politički svet i u narod pušteno tako malo ideja kao kod nas. Političke stranke kod nas imaju svoje prošlosti i tradicije: stvarale su se u ime ostvarenja izvesnih načela i borile su se u ime određenih programa. Danas svi ti programi su izbledeli, cela borba dobila uzak i lični karakter".

Vojska preotima maha

Drugi činilac koji je jako uticao na tadašnji politički život, preteći da zatre demokratiju u nastajanju, bila je vojska. Zbog brutalnog ubistva kralja Aleksandra i kraljice Drage, Srbija je u svetu izašla na zao glas. Engleska je prekinula diplomatske odnose sa Beogradom, a akreditovani predstavnici drugih država izbegavali su kontakt sa srpskom vladom. Bilo je sve više pritisaka iz sveta da se reši takozvano zavereničko pitanje, da se oficiri umešani u kraljeubistvo pozovu na odgovornost. Englezi su poimence tražili penzionisanje nekoliko visokih oficira. Vlast se kolebala, a jedna vlada je čak pala jer nije uspela da izdejstvuje odstranjivanje iz vojske glavnih zaverenika. Tek ih je nova vlada penzionisala uz obavezu da ih neće vraćati u službu, ali je to obećanje prekršila u toku balkanskih ratova.
Vlastima tadašnje Srbije nije bilo lako da izađu na kraj s vojskom, zapravo sa zaverenicima, koji su stekli rastuće političke apetite. Petra Karađorđevića jeste Skupština izabrala za kralja, ali je on svoj presto faktički dugovao vojsci, koja je postajala sve samostalnija, dakle nekontrolisana. Zato je posle Prvog balkanskog rata vojska i mogla izazivački da se nameće sa civilnim vlastima oko toga ko će upravljati u novooslobođenim krajevima, u tadašnjoj, kako se govorilo, južnoj Srbiji (Makedonija). Kriza je, ipak, rešena tako što je vlada dobila ovlašćenje da tamo sprovede izbore u leto 1914. do čega nije došlo jer je izbio Prvi svetski rat. Ali, samo postojanje ovog spora bilo je dokaz koliko je narastao vojni uticaj na tekuće političke prilike u zemlji.
Bilo je i drugih znakova koji su jasno ukazivali dokle se sve širila moć vojske, pre svega zaverenika. U novom zakonu o štampi iz 1904, o kojem i sada kod nekih vladaju zablude kao o najdemokratskijem, pisanje "protiv pojedinih oficira ili klasa oficirskih" kvalifikovano je kao "zločin i prestup". Čak su hapšeni i kontrazaverenici u vojsci, a Društvo za zakonsko rešenje zavereničkog pitanja raspušteno je nepunih godinu dana posle osnivanja. Jedan od osnivača tog Društva, oficir Milan Novaković, ubijen je u zatvoru u jesen 1907. Krivci za ovo ubistvo - a među njima se našao i radikalski ministar unutrašnjih poslova Nastas Petrović - i kada su otkriveni, nisu mogli da budu kažnjeni.

Nerazjašnjena pitanja

U pripremi za gerilu u Bosni i Hercegovini formirana je paravojna organizacija Narodna odbrana koja je dobila veliku podršku u javnosti, naročito među šefovima stranaka. Čak su 1911. bivši zaverenici, s pukovnikom Dragutinom Dimitrijevićem Apisom na čelu, obrazovali oficirsku organizaciju Ujedinjenje ili smrt, poznatiju kao Crna ruka. U prvom broju svog lista Pijemont (3. 09. 1911) preporučujući sebe kao snagu koja može da reši nacionalno i političko pitanje, Crna ruka je pisala da su sve političke stranke "pokazale svoj nemoral, nekulturu i nepatriotizam" i "sve dok se narod ne prosveti", politiku treba centralizovati. Pijemont je tražio: "Nikakvi sporedni obziri, nimalo sentimentalnosti, pre svega i iznad svega zdravi i državotvorni nacionalni egoizam... Kao predstavnica vladara i naroda, vojska je pravedna... Ispod njezinog čekića ispadaju modelisane karakteristike opšteg - red i poslušnost, a ne nered i revolt".
Repovi zavereničke afere vukli su se još dugo u srpskoj javnosti, u celoj prvoj polovini XX veka. Grupa crnorukaca s Apisom na čelu, optužena, pod sumnjivim okolnostima, za pokušaj ubistva regenta Aleksandra, osuđena je na smrt na Solunskom procesu 1917. i streljana. Početkom pedesetih godina, u drugoj Jugoslaviji, tadašnja socijalistička vlast obnovila je proces u Beogradu i rehabilitovala osuđene oficire. Utisak je da je to učinjeno iz političkih razloga, da bi se kompromitovala samovolja Aleksandrovog režima. Upravo zbog toga što su uvek u prvom planu bili politički motivi, a ne traženje pravde, i kroz ceo kasniji period dolazilo je do zloupotrebe vojske. Tito je protiv rivalskih pojedinaca (Ranković), a i kasnije protiv neposlušnih republika (Hrvatska i Srbija početkom sedamdesetih), znao da pripreti vojskom, a Slobodan Milošević je samovoljno postavljao i smenjivao generale, a JNA uvukao u rat.
Ni do danas veze Vojske Jugoslavije, a kasnije i SCG, sa optuženim generalom Ratkom Mladićem nisu rasvetljene, niti je razjašnjena uloga smenjenog šefa kontraobaveštajne službe generala Ace Tomića. Ostaje nada da će sa upravo započetom reformom vojske - prvoj u dvestogodišnjoj istoriji moderne Srbije - i njenom podvrgavanju parlamentarnoj kontroli mnoge stvari izaći na videlo. Tu je, međutim, potrebno da se i sama vojska otvoreno suoči sa svojom prošlošću, jer ćemo bez toga imati manje uspeha u traganju za normalnom državom.