Sombor: Na dnevnom redu javnosti

Neizvesnost s ustavom

Koje su socijalne snage u Srbiji sposobne da budu oslonac promena i kako one među sobom komuniciraju

Somborci, izgleda, tačno znaju šta očekuju od novog ustava Srbije i te svoje poglede nastoje da jasno artikulišu počev od postupka za donošenje osnovnog zakona zemlje, preko utvrđivanja autonomije, odnosno regionalizacije, zatim lokalne samouprave, pa sve do privrede, pravne stabilnosti i podsticaja za razvoj kulture. Ovo je osnovni utisak iz višečasovnog razgovora koji je 10. maja održan u Somboru u organizaciji nevladine organizacije Otvoreni licej i lista Republika. Naš list, naime, u toku ove godine, u više gradova Srbije otvara razgovore pod zajedničkom temom "Na dnevnom redu javnosti".
Naravno, prema interesovanju lokalne javnosti teme variraju od grada do grada, a Somborci su pokazali izrazitu sklonost i spremnost da govore o novom ustavu koji je već u pripremi. Upravo ovakvi razgovori, kao što je istakao predsednik Otvorenog liceja Gojko Mišković, najpotrebniji su sada Srbiji, a njih, nažalost, malo ima. Mišković ovaj nedostatak objašnjava činjenicom da ni posle pada Berlinskog zida (novembar 1989) nismo imali čestitog okruglog stola, odnosno pravog socijalnog dijaloga radi mirnog prelaska u novi politički i pravni poredak. Dobrim delom i zbog toga zagazili smo u rat i sva ona zla koja su nas kasnije teško pogodila. Samo javni dijalog može da dâ puni legitimitet novom ustavu Srbije pa zato ustavni postupak mora da bude proces sažimanja, a ne prilika za nove podele i razdvajanja.

Neraščišćene dileme

Opšte je mišljenje učesnika u dijalogu da je osnovni zadatak budućeg ustava Srbije da stvori uslove za minimalnu pravnu državu u kojoj će pre svega biti garantovano pravo na život i bezbednost građana. Nastojeći da mogućnost ostvarenja ove ambicije sagleda u istorijskoj perspektivi, Gojko Mišković tvrdi da Srbija od sticanja svoje nezavisnosti (1878) nije bila pred takvim jednim novim iskustvom kao danas. Hoće li Srbija moći da sakupi dovoljno unutrašnjih snaga da izvede jednu takvu suštinsku promenu? Mišković je skeptičan i dodaje da mi još nismo u stanju da se izdignemo iznad uskogrude partijnosti, što nam smanjuje šanse za jedan valjani ustav. I drugi učesnici u raspravi pridružuju se ovakvom gledištu. Ištvan Virag, na primer, tvrdi da će naš novi ustav doneti politička elita, jer u Srbiji još nema političkog naroda. Zbog toga nam i preti opasnost da ustavna rasprava bude samo prividna, a budući ustav ispadne oktroisan. Ali ni to nije jedino strahovanje. Dodatne neizvesnosti, kako smatra Virag, izaziva činjenica da mi još nismo raščistili dileme o samoj sadržini predstojećih ustavnih rešenja: jesmo li za državu republikanskog ili monarhističkog oblika vladavine, jesmo li za pravoslavnu ili laičku državu, za centralističku ili regionalno uređenu državu. Ako država bude regionalizovana, kako će da izgledaju regije?
Upravo kada se pokrene pitanje regionalizma, vidi se i šta je predmet najvećeg interesovanja naših sagovornika. Gotovo svi bez izuzetka izjašnjavali su se za ustavno rešenje po kojem bi Vojvodina dobila najviši stepen autonomije. Ako toga nema, onda nema ni uslova za policentrični razvoj. Zato novi ustav mora da pruži šansu za takav jedan razmah svih socijalnih i ekonomskih snaga. Mišković strahuje da tvorci novog ustava nemaju u vidu baš tu stranu stvari. Međutim, ustavne neizvesnosti sa ovih načelnih protežu se čak i na personalna pitanja. Recimo, Stevan Vasiljević, ali i neki drugi učesnici u razgovoru, postavlja pitanje koliko se može imati poverenja u kvalifikovanost predsednika Ustavne komisije Vladana Batića. Većina mu tu kvalifikaciju odriče, pa je i to razlog što, po njihovom mišljenju, preti opasnost da novi ustav ne ispadne po meri Vojvodine. Neki od njih čak i otvoreno kažu da im je od dosadašnjih pet, odnosno šest ustavnih predloga, najbliži onaj koji je izradio Forum juris iz Novog Sada, koji pruža i najviše garancije za autonomiju Vojvodine.

Promišljanje autonomije

Kada odlučno insistiraju na visokom stepenu autonomije Vojvodine, naši sagovornici drže do toga da budu što precizniji što se tiče političke sadržine tog pojma. Nikako nije reč o tome - naročito ističu ovaj stav - da od Vojvodine naprave državu, što im se neosnovano često pripisuje iz Beograda. Decentralizacija, odnosno autonomija se razume u evropskom smislu reči, što bi značilo dve stvari: da Vojvodina slobodno sarađuje sa regijama u susednim evropskim zemljama i, drugo, da se u ekonomskoj sferi uspostave ravnopravni ekonomski odnosi sa Srbijom, naročito u prikupljanju i podeli poreza. Pri tom je više puta u toku višečasovne rasprave snažno podvučena privrženost istorijskoj tradiciji autonomije i Vojvodine i Sombora. Ovde se, naime, sa ponosom ističe da je Sombor, još u XVIII veku, svoj status slobodnog grada otkupio za 150 000 forinti. Od tada je grad počeo da doživljava procvat u ekonomskom, ali i u svakom drugom pogledu. Zato danas, kada su prinuđeni, kako kažu, da žive od mrvica iz republičkog budžeta ("pogledajte samo kako je grad prljav"), neki s gorčinom postavljaju pitanje: zar Sombor i sada treba da otkupljuje slobodu ako želi prosperitet.
Upravo ovakva pitanja podstakla su i dijalog na temu - kako danas, u novim uslovima, osvajati slobodu. U proteklim godinama kod nas su razoreni i društvo i država, pa i egzistencijalna osnova svakog pojedinačnog života. Donošenje novog ustava jeste prava prilika da vidimo kako u Srbiji stvoriti "politički narod" i izgraditi temelje pravne države. Drugim rečima, da iz sadašnjeg stanja puke vlasti pređemo u stanje pravog državnog legaliteta. To jeste veoma komplikovan civilizacijski posao, ali tek u tom okviru svaki kolektivitet u Srbiji, pa i Vojvodina, može u potpunosti da zadovolji svoje težnje.
Iz ovakve orijentacije, oko koje je na skupu uglavnom vladala saglasnost, neizbežno se nametalo i ovo pitanje: koje su to socijalne snage u Srbiji, srodnih interesa, koje treba da budu oslonac svih promena i kako one među sobom komuniciraju. Njih, naravno, ima, ali da bi bile u potpunosti identifikovane potrebno nam je ozbiljno kritičko ispitivanje dosadašnjih iskustava. Zar nisu i u samom Novom Sadu šešeljevci takoreći do juče držali vlast. Osim toga, u Kuli su dugo bile stacionirane zloglasne "crvene beretke", a protiv toga nije bilo nekog uverljivijeg otpora. Kako je u Vojvodini, tako je i u razmerama cele Srbije. Vlada je žestoko ustala protiv kriminalaca tek kada su, posle ubistva Đinđića, jasno videli da je smrt došla i pred njihova vrata.
Zato nam je, pred donošenje novog ustava, potrebno udruživanje socijalnih snaga i njihov jasan konsenzus. Presudan korak u ovom smislu mogao bi da bude da se u preambuli novog ustava utemelje načela i vrednosti na kojima počivaju država i društvo, pre svega pravo na život.

Pravna zbrka

Od ovih krucijalnih stavova rasprava se širila i na druge aspekte ustavne stabilnosti. Na jednu od njih ukazao je Branislav Bojanić tvrdeći da kod nas vlada velika pravna zbrka u primeni važećih zakona. Recimo, u Vojvodini se još primenjuje Zakon o zdravstvenom osiguranju i zdravstvenoj zaštiti koji je donela ranija pokrajinska skupština kada je imala mnogo šira ovlašćenja. Ili: još su na snazi katastarski propisi iz vremena Austrougarske i Kraljevine Jugoslavije. Zbrka vlada i na republičkom nivou. Nedavno je Srbija izmenom krivičnih propisa u toku vanrednog stanja ušla u nadležnost saveznog zakonodavstva, odnosno zajednice država, jer su u pitanju osnove Krivičnog zakona. Budući da je i sam pravnik, Bojanić oseća velike teškoće kada od viših organa zatraži autentično tumačenje nekih propisa. Takvih tumačenja nema, što takođe povećava pravni voluntarizam. Bojanić, takođe, pokreće još jedno pitanje koje može da ima i gorko-humornu notu da nije od ozbiljnog načelnog značaja. Vojvodina je svojevremeno donela svoj ustav i zakone kojima se na legalan način ustanovljavaju pokrajinske nadležnosti. Sve je to, međutim, srušeno "jogurt-revolucijom", dakle na nelegalan način. Ne mora čovek da bude pravnička cepidlaka pa da jasno vidi da su i raniji pokrajinski ustav i zakoni i dalje formalno na snazi. Poenta Bojanićevog izlaganja je u tome da bi novi ustav Srbije najzad morao da uvede neki stabilniji pravni red u državi.
Privrednik Zoran Ćulum primećuje kako su ekonomski odnosi i praksa danas ustrojeni tako da predstavljaju veliku smetnju razmahu tržišta. Tako, na primer, banke se najpre brinu o tome da podmire sve svoje zajedničke troškove, a privredi ide ono što preostaje. Slično je i sa drugim velikim preduzećima i velikim sistemima. Ovakvi nameti i prioriteti u raspodeli u velikoj meri smetaju privrednicima da energičnije krenu u posao. Mora tačno da se zna koliko kome šta pripada u ovom lancu raspodele. Zato Ćulum insistira na tome da u pravljenju novog ustava mora najzad da pobedi tržišno razmišljanje.

O kulturnim prilikama

Druga tema somborskog susreta - stvarni i prividni pluralizam u kulturi - počeo je u stvari razgovorom o sadašnjim kulturnim prilikama u gradu. Čini se da u ovom pogledu najbolje i najupečatljivije govore ove brojke: ovogodišnji gradski budžet iznosi oko 600 miliona dinara, a od toga je za kulturu namenjeno samo 53 miliona. Ono što najviše zabrinjava dolazi tek sada - gotovo svih ovih 53 miliona ide na plate poslenika u kulturnim institucijama, a samo 800 000 za kulturne programe! Uprkos viševekovnoj tradiciji i mnogobrojnim kulturnim institucijama, u gradu vlada kulturno mrtvilo; kultura je, vele naši sagovornici, nešto što se trpi, pa se zato i tretira kao puka potrošnja.
Zašto je tako? Muzikolog Ira Prodanov uzrok vidi u tome što na čelo kulturnih institucija dolaze ljudi ne po svojim sposobnostima nego po političkoj pripadnosti ili prijateljskim vezama. Kada dolaze na rukovodeća mesta ljudi se ne zapitaju imaju li uopšte kvalifikacija za taj posao, već im je najvažnije da se domognu položaja. Naravno da takvi ljudi pokazuju otpor prema svakom novom i osvežavajućem projektu u kulturi. Ira Prodanov je u stanju da o tome govori i iz sopstvenog iskustva, jer je nekoliko njenih inicijativa za muzičke programe naišlo na odbijanje. Gojko Mišković upozorava na podatak da je na ovaj razgovor pozvano nekoliko direktora kulturnih institucija, a da se niko nije odazvao.
Degradacija kulturnih prilika ogleda se i u potiskivanju kulture manjina. Njihova obeležja potiskuju se na tih ali uporan način. Spomen-ploča Jožefu Švajdlu, koji je 1849. streljan u Aradu kao pristalica Košuta, sa spoljne strane zgrade jedne mađarske institucije prebačena je na neupadljivo mesto u dvorište. Isto tako, nestalo je i obeležje na spomen jednog somborskog gradonačelnika, Mađara po nacionalnosti, koji ima velike zasluge što Somborci danas uživaju u raskošnom zelenilu. S druge strane, naši sagovornici kažu da je jedan spomenik sumnjivim ratnicima iz poslednjih ratova, podignut na upadljivom mestu, u samom centru grada, prosto iznuđen pod pretnjom pištoljem.
Nebojša Popov na to kaže da se različitost potiskuje svuda gde se javlja dominacija samo jedne ideologije. U poslednje vreme, nacionalistička ideologija nastoji da se predstavi kao pluralistička - četnička, ljotićevska, nedićevska, i da se legitimiše kao pluralizam u kulturi.
Sombor, međutim, kako primećuje Popov, ima pritajenu memoriju koja nije destruisana. Zato ovde i postoje kreativni napori koji odbijaju ideološka ograničenja. Gojko Mišković to dopunjava svojom ocenom da je u Somboru ranije postojalo blisko prožimanje nacionalnih kultura. Recimo, gradsko pozorište nekada su zajednički podigli Srbi, Mađari i Nemci, a predstave su izvođene na tri jezika. Da ovakve tradicije mogu da budu izvor nove energije videlo se nedavno kada je vlast pokušala da pozorištu naturi upravnika po svom izboru. Glumci su se odlučno pobunili i sprečili ovaj namešteni izbor. Kasnije je taj izabranik vlasti otišao za čelnika jedne druge kulturne institucije. Pozorište je, dakle, odbranilo svoj integritet što je i te kako obodrilo sve one koji su spremni da se bore za povoljnije kulturne prilike u gradu.