Razmišljanja jednog gimnazijalca

Razgovor sa Željkom Stanojevićem, Bor, vodila Mirjana Adžić (decembra 2001. godine) prema istraživačkom projektu Instituta za filozofiju i društvenu teoriju iz kojeg smo već objavili više intervjua. Oprema redakcijska

Porodica

Da li živiš sa roditeljima?
Da, sa roditeljima i sestrom.

Sestra je starija ili mlađa od tebe?
Sestra je bliznakinja.

Ipak je neko stariji.
Ja sam stariji.

Da li je i u kući tako da si ti stariji?
Pa, nije. Obično se dogovaramo. Dolazi ponekad do konflikta zato što imamo i zajedničku sobu; ona je devojčica, ja sam momak, a njoj ponekad dođu drugarice ili meni drug, ali obično se slažemo.

Ko je zadužen da ugosti goste tvoje ili njene? Jeste li raspodelili to?
Obično smo svi zajedno, ali nekada njoj dođe neko sa strane i onda ja izađem iz sobe...

A ko kuva kafu ili donese sok?
Obično to ona radi. Tu se obično svađamo, ali to ona radi.

Inače, kako se slažete sa roditeljima, mislim na oboje?
Odlično se slažemo. Roditeljima sve pričamo, ništa ne krijemo od njih i oni nisu strogi prema nama. Uvek se dogovaramo šta ćemo da radimo. Ne krijemo ocene od njih i ni jedinice ni dvojke nisu problem, uvek znaju svaku našu ocenu, gde idemo, kad se vraćamo, kuda se krećemo.

Znači, delite sve obaveze i probleme?
Da.

Da li i oni vama saopštavaju neke svoje dileme?
Da, pogotovo probleme sa posla, i majka i otac. Uvek kada ima nekog problema oni nam to pričaju čisto da bi mi shvatili kakva je situacija.

Misliš da je to dobro?
Da, mada kod mene postoji strah od tog uticaja, da i ja ne počnem da mislim kao i oni. Sve što radim pokušavam da se malo odvojim od njih, da formiram svoje mišljenje, da ne bude baš stalno njihovo mišljenje. Jeste teško, ali će se to vremenom iskristalisati.

Šta ćeš ti da studiraš?
Prava.

A mama je?
Mama je pravnik.

Je l' i tu bilo malo uticaja?
Možda neposredan uticaj jer ja sam nekada sa njom odlazio na suđenja i meni se to dopalo. Ona donese neki predmet koji je zanimljiv i ja to pročitam, mada me ona odgovara od toga pošto ona uopšte nije zadovoljna. Meni se to sviđa, ja sam još od prve godine gimnazije upisao društveni smer, jer sam znao da ću da upišem prava.

Šta je tata po profesiji?
Elektrotehničar.

Hoće li sestra da nasledi tatino zanimanje?
Neće, ona će upisati ekonomiju.

Znači, dva stručnjaka, jedan ekonomista, a drugi pravnik.
Da.

Učenje, komunikacija...

Lepo. Kako je u školi?
U školi je dobro.

Kakav si ti đak?
Vukovac.

Hoćeš li biti vukovac i na kraju gimnazije?
Nadam se, videćemo.

Da li puno vremena dnevno trošiš na učenje?
Ne. To je baš čudno. Moji roditelji uopšte ne mogu da shvate kako to da ja manje učim od moje sestre, a ona ima lošiji uspeh. Ona je drugi smer, matematički, koji je malo teži. Oni se sećaju kako su oni učili i kažu da tu nešto nije u redu i kod profesora i kod nas. Ja učim koliko mi je dovoljno, nikada nešto preterano, to je možda sat-dva dnevno. Možda više učim pred neki kontrolni ili pred kraj polugođa, kada se nagomilaju pismeni. Ali inače to je nešto simbolično - sat ili dva dnevno.

Kako inače provodiš slobodno vreme? Imaš ga, vidim.
Pa da. Imam ga. Ako je lepo vreme izađem negde sa društvom, a kada je hladno ili kada je sneg onda mi se baš i ne izlazi. Tada sedim kod kuće i gledam televiziju, neki dobar film; volim kompjuter, idem na Internet.

Da li imaš kompjuter kod kuće?
Imam.

Jesi li priključen na Internet?
Jesam.

Je li to velika stavka u budžetu?
Pa nije neka velika stavka.

Znači, sediš dugo ispred kompjutera?
Pa, dva sata obično i to ne svako veče.

Ko više ide na Internet - ti ili sestra?
Sestra ne ide uopšte.

To je ne interesuje?
Ne.

Jesi li ti pored roditelja stekao osnovna znanja o računarima ili u školi?
Ja sam, može se reći, još kao klinac u drugom razredu dobio prvi računar. Moji roditelji nisu znali ništa o tome tako da sam ja sam učio o tome. Znao sam engleski i čitao sam knjige i polako sam učio. Dolazili su moji drugovi koji su znali više o tome pa su mi oni pokazivali.

Da li ti koristi u savladavanju školskog gradiva?
Da, kada imam neki seminarski rad. Tada nađem nešto zanimljivo na Internetu, nešto pročitam. Iz informatike dobijemo neki program koji treba da naučimo da koristimo.

Jesi li bolji bio u informatici od drugih koji su o tome sticali znanje samo u školi?
Da. Ima razlike između mene i onih koji nemaju kući računare. Ima razlike jer ja kući to mogu da provežbam. U školi je to tako organizovano da mi od početka polugodišta pa do sada nijednom nismo u školi to vežbali, a potrebno je.

Imate li računare?
Imamo.

Zbog čega nije provežbano?
Postoje dva profesora. Jedan je stariji, jedan je mlađi i ovaj mlađi je tek sada došao u školu i stalno se žali da ne može da nađe termin. Imamo dve prostorije. U jednoj su računari zastareli i tu rade klinci, prva i druga godina, a u drugoj su noviji računari i tu je stariji profesor pa nikako ne mogu da usaglase termine. To je baš veliki problem jer onda učimo samo suvoparnu teoriju. Informatika nije istorija jer nije reč samo o učenju nego i o vežbanju.

I kako vas onda ocenjuju samo na osnovu teorije?
Radimo neke zadatke u svesci i onda nam on govori da li je to tačno ili ne. Druga je, ipak, stvar kada mi to uradimo na kompjuteru pa nam onda on kaže da li je to tačno ili ne. Tako se bolje nauči.

Da li je u školi i u drugim predmetima veliki raskorak između teorije i prakse?
Jeste.

Imate li laboratorije?
Ne. Imali smo hemiju prve dve godine. Sada matematički smer ima neke praktične vežbe u trećoj i četvrtoj godini u laboratoriji i to samo nekoliko puta prošle godine. Ove godine uopšte nisu išli u laboratoriju. I to rade neke sitnice. U knjizi piše šta sve treba da se nauči, ali za to nema mogućnosti.

O školi

Šta prvo zameraš školi kada sad skoro završavaš?
Ima tu više stvari.

Ukratko.
Ja mislim da bi profesori u školi morali da budu mlađi. Sada, u poslednje vreme su nam došli mlađi profesori i stvarno je drugačiji odnos učenika prema njima, profesora prema nama. Mlađi profesori znaju kako da se postave bez obzira što stariji profesori imaju duži radni staž i više iskustva, ali nemaju sluha za današnje generacije. Naravno, postoje izuzeci, ali to je jedna stavka koja smeta svim đacima. Samim tim profesorima su od 5. oktobra povećali plate pa su i oni zadovoljniji. Do 5. oktobra se osećalo da nisu zadovoljni, nisu ni želeli da rade i to se sve odrazilo na učenike.

A što se tiče programa?
Program je stvarno prenatrpan, to i profesori kažu. Ne postoji mogućnost da učenik uči za znanje već uči za ocenu. I sve je tako napravljeno da su bitne samo ocene i učenik ne može da sedne da uči one stvari koje će mu trebati u životu, ne može da stigne zbog drugih predmeta. Vidim da će od sledeće godine da se nešto radi na tome. Trebalo bi da se to izvede kao negde na zapadu. Na primer, da se učenici sami opredeljuju koje će predmete da rade i koji će im trebati. U prvoj i drugoj godini to više nisu deca i znaju šta će otprilike da rade. Eto, na primer, na matematičkom smeru oni imaju pet časova matematike i pet časova fizike nedeljno. Rade fiziku i matematiku duplo više nego mi, a engleski i srpski rade isto kao i mi. I oni su stvarno mnogo prenatrpani. To će morati nekako da se sredi.

To su tvoje primedbe?
Da.

Inače, organizacija škole? Mislim u fizičkom smislu. Da li imate dovoljno prostora? Radite u jednoj smeni?
Da. Ima prostora. Naša škola je dosta stara i oronula, slabe su instalacije, grejanje i svetlo. Nekada je to bila kasarna pa su neke učionice popularno nazvane autobusi. Dugačke učionice koje ne odgovaraju verbalnoj komunikaciji. Profesor ne može da vidi ni da čuje one iz poslednje klupe, niti oni mogu da čuju predavanje pa je to mnogo nezgodno. Imamo dve-tri učionice koje su takve.

Šta misliš o našoj školi za niže uzraste?
Kao mlađi sam bio zadovoljan, ali se sada ne sećam dobro kako je to bilo. Bilo je dobrih profesora i više mi se sviđa kako se radilo u osnovnoj školi nego u srednjoj. Bar ja sada tako mislim, možda i grešim.

Da se vratimo malo na svakodnevni život. Imaš li neki hobi?
Ja sam se dugo vremena, od prvog razreda osnovne škole, bavio košarkom. Kada sam upisao gimnaziju nisam imao više toliko vremena. Ne samo zbog učenja nego i zbog straha kako ću se uklopiti. A i politika je umešala prste u sport. Koji klub je imao para mogao je i da zakupi termin. Mogli su da imaju autobus da idu na utakmice, a mi to nismo imali zbog nedostatka sponzora. Zato sam i prestao. Nemam neki određeni hobi. Kompjuter, muzika. I ne samo da slušam nego pokušavam i da pravim muziku, ali ne stalno.

Uglavnom si usmeren na učenje?
Da, na učenje i na slobodno vreme, na uživanje.

Jesi li počeo da spremaš prijemni?
Nisam, to ću sredinom i krajem ovog raspusta.

Da li imate u školi neke organizacije? Nekada su to bile omladinske organizacije. Da li se negde okupljate ili organizujete?
Ne. Ja sam to predlagao pre dve godine ali o tome niko nije hteo da razmišlja. Na taj način mi možemo sa profesorima da sednemo i da se dogovorimo jer imamo organizaciju koja će da stane iza učenika cele škole. Imali su druge stvari o kojima su razmišljali.

Čija podrška je izostala, profesora ili tvojih drugova?
I profesora i drugova. Profesori su tada jedva preživljavali. To je bilo pre ovih promena i nisu bili zainteresovani osim za ono što treba da odrade, da predaju lekcije i da ocenjuju učenike, a na ostalo su zaboravili i nije ih zanimalo.

A šta misliš, što su tvoji vršnjaci bili tako pasivni?
Stvarno ne znam. Možda su se potpuno isključili. Bilo je takvo vreme. Gledali su samo da li će da imaju pare za petak kada izlaze ili da se obuku i nisu imali potrebu da istaknu svoje mišljenje, da srede nešto u svojoj školi. Evo, daću jedan primer. Mi ispred škole imamo samo jednu kantu za đubre, a u školi imamo nekoliko. I onda nas profesori pitaju zašto bacamo đubre po dvorištu škole. A ta jedna kanta nije ni u našem dvorištu, već u dvorištu Elektromašinske škole, pošto su one spojene. Neki predsednici odeljenja, baš iz moje generacije, otišli su kod direktora i tražili od njega da postavi kante. On je rekao da hoće, ali sve se na tome i završilo. Mnogo je ružno kad neko sa strane dođe u našu školu i vidi sve to đubre.

Da li ih kritikujete što nisu ništa uradili povodom toga?
Da.

O društvu, gradu, crkvi...

Šta misliš, da li u našem društvu postoje neki društveni slojevi? Kako bi ih ti definisao?
Postoje, ali ne kao viši, niži i srednji sloj. Kod nas, ovih zadnjih 10 godina, niži i srednji sloj su se približili i nema između njih razlike. Razlika postoji između tog i višeg sloja. To se sve poremetilo.

Šta misliš kom sloju tvoja porodica pripada?
Ja mislim da je to neki srednji sloj.

Šta misliš o ovom višem sloju? Kada je on postao tako viši?
To se desilo brzo i odjednom. To je nešto nerealno jer taj viši sloj je postao od nižeg sloja. Nekada su se delili po stručnoj spremi. Akademici, naučnici i ljudi koji su bili cenjeni u društvu su bili u višem sloju, dok danas toga nema jer su to danas ljudi sa puno para i sumnjivog morala. Neko ko ume da se snađe ali ne u pozitivnom smislu. Neko ko ume da podiđe svom nadređenom ili kome već treba će biti na višem stupnju.

Ima li među njima onih koji su pošteno stigli dotle?
Ima, ali ih ima malo i njima svaka čast. Nisu svi takvi da su na nemoralan način došli do finansijske sigurnosti. Ima ljudi koji su tako došli tu gde jesu.

Reci mi, da li Bor, kao grad, ima dovoljno mesta za okupljanje mladih? Gde najčešće ideš?
Pa, Bor nema. Pošto su moji iz Knjaževca, ja često idem tamo, kao i u Niš, Zaječar. Bor je specifičan grad po tome što mladi nemaju gde da izađu. Ima jedan veći kafić gde svi izlaze, jednostavno mladi su takvi, oni vole da izađu tamo gde će drugi da ih vide i gde će oni druge da vide. Niko neće da izađe u manji kafić gde će da sedne njih nekoliko. Malo je samo jedan kafić. Problem Bora je što je on dugačak i ko hoće da prošeta i da ode u manji kafić pa posle da se vrati ne može jer je gužva posle kada se on vrati tamo odakle je došao.

Šta misliš, da li bi mogla lokalna zajednica da uradi nešto povodom toga?
Mogli bi. Posle petog oktobra dovode popularne umetnike, ima više pozorišta, eto sada ima neki džez koncert, tribine koje nisu vezane samo za politiku i školu nego i nešto što će da privuče učenike. Nadam se da se sve to polako menja.

Gde nameravaš da živiš posle studija? Gde ćeš studirati?
U Nišu.

A hoćeš li se vratiti u Bor?
Ne bih voleo da se vratim. Osim drugova i roditelja ništa me ne vezuje za ovo mesto. Ne bih voleo da ovo bude moj grad jer mi se ne dopada takav kakav je.

Šta je to što najviše zameraš svom rodnom gradu?
Sve je sivo i prljavo, puno zgrada. Nema mesta za izlazak. Postoji samo posao i kuća i nema nikakve zabave. Mentalitet ljudi mi se ne sviđa. Velika je zatvorenost ljudi.

Da li razmišljaš o tome da napustiš zemlju?
Nadam se da neću morati to da radim. Otac me je ubeđivao da upišem informatiku i da se zaposlim negde preko. Išli smo turistički u strane zemlje i to mi se dopadalo najviše na dve nedelje. Ali navikao sam na naš mentalitet i ne bih voleo da idem bilo gde drugde.

Da li možda odlaziš u crkvu?
Ne stalno, odlazim kada pođem sa mojim roditeljima kada je neki praznik ili kada neko umre, zapali se sveća.

Smatraš li sebe vernikom?
Da.

Ali ne odlaziš redovno?
Ne. I to je jedna stvar koja se poremetila. Niko nije razmišljao pre o crkvi. Da nije bilo mojih roditelja ne bih imao od koga da naučim te stvari.

A tvoji vršnjaci da li idu?
Manjina i to veoma retko. Niko ne ide redovno.

Šta misliš o uvođenju veronauke u škole?
To je dobra stvar mada ne treba primoravati učenike. Ako neko ne želi to da uči, ne mora. To je fakultativno. To bi trebalo da budu samo predavanja, a ne ispitivanje jer ta ispitivanja odbijaju učenike od predmeta. Svako ko ima toliko puno predmeta neće želeti da sebi nabacuje dodatno učenje. Kada bi bila samo predavanja mislim da bi bilo mnogo bolje jer bi učenici odvojili 45 minuta nedeljno da odu da odslušaju, jer je to nešto što je zanimljivo i novo. Nadam se da će to da se uvede za sve godine, a ne samo za prvu.

O politici

Kada se okupiš sa prijateljima o kojoj temi najviše pričate?
Kako kada. Zavisi. Ako se tog dana ili nedelje desio neki događaj ne samo u našim životima nego i uopšte onda o tome i razgovaramo. Obično je to nešto neobavezno. Šale ili događaj iz škole.

A politika?
Normalno. Obavezno. Koliko puta smo se i posvađali zbog suprotnog mišljenja. Volimo da pričamo sa nekim ko ima suprotno mišljenje jer možemo da mu se suprotstavimo. Nije zabavno pričati samo sa nekim ko će samo da potvrđuje vaše mišljenje. Ima i takvih priča.

Na koji način primaš informacije o događajima u našem društvu?
Do 5. oktobra čitao sam nezavisne novine Blic, Glas. Sada se redovno kupuju novine i tu se ne zna ko će šta pre da uzme da čita. Pratim televiziju i slušam radio ali samo zbog muzike.

Ako dođeš u nekom trenutku do kontradiktorne informacije - na televiziji jedno, a u novinama drugo - na koji način reaguješ? Kome veruješ?
To je dobra stvar, da čujem i jednu i drugu stranu. Na primer neko iz opozicije napada ministra, mi čujemo njega. Dobro je jer se tako formira mišljenje. Ne samo da smo čuli političko predavanja na TV-u od pola sata i pokupili sve znanje o toj temi, nego sednem pa malo razmislim o tome ili porazgovaram sa roditeljima. Ne želim da oni mene nešto ubede, već oni znaju više pa o tome pričamo. Pričam sa drugovima tako da formiram svoje mišljenje na taj način ako negde nisam siguran.

A pre 5. oktobra čije si informacije prihvatao, a čije odbacivao?
Pre 5. oktobra dnevnik više niko nije gledao pa ni ja, čitali smo novine. Njima sam verovao, ali zbog prodaje su neke stvari sigurno preuveličavali, ali njima sam najviše verovao. Slušali smo strane radio-stanice. Za vreme rata nismo spavali već smo jedva čekali da čujemo vesti o dešavanjima u Jugoslaviji jer nismo imali nikakvih informacija iako smo živeli tu. Morali smo da slušamo strance koji su govorili o našim dešavanjima i onda je i tu bilo neke propagande, ali manje nego kod nas.

Šta misliš zbog čega su nas bombardovali?
Ima tu više stvari. Velike sile ne vole da neko mali njima prkosi. Suviše smo mali da bi učili druge šta da rade i to niko ne voli. Niko veliki neće da sluša nikog malog. Mi smo u odnosu na Balkan velika zemlja, veliki ratovi su kod nas bili, a od nas zavisi stabilnost regiona. Velike sile su to uvidele i želele su da smene sistem koji je destabilizovao celu regiju i da uvedu demokratiju i promene, da uvedu pravo i da narod shvati ko ga je doveo do tog rata. Pre rata su mnogi mislili da je Milošević pravi vođa za ovu zemlju, ali kada su počele da padaju bombe mišljenja su se promenila. Bombardovanje je i dovelo do 5. oktobra i do promene mišljenja u narodu.

Misliš da je moralo baš biti bombardovanja da se mi malo kao narod osvestimo?
Ja sam uvek mislio da kada nekome dirate po džepu da će on malo da razmisli, '93. godine su ljudi preživljavali od ušteđevine koju su trošili i kada su to potrošili došao je novi dinar i nova pogoršanja i poboljšanja, opet inflacija. Mislio sam da će to ljude malo da natera da shvate. Pali smo toliko nisko da niže ne možemo da padnemo. Očekujem da će to da se promeni. Mislim da je moralo da dođe do tog rata da bi se nešto promenilo. Meni je mnogo žao zbog toga, ali mislim da je to činjenica. Drugačije nije moglo.

Šta je onda to u nama?
Strah od vlasti. Pedeset godina se živelo u mraku, jednopartijski sistem. Naš narod je navikao da glasa za one koji su na vlasti. To je velika greška. Mi menjamo stvari, a ne dešava se to slučajno. Promene se nisu desile slučajno i shvatili smo da možemo da nešto promenimo i uspeli smo.

Akcije

Jesi li ti bio učesnik u tim događanjima?
Jesam. Prvo su bile šetnje uveče kada je došlo do krađe izbora. Slušali smo vesti i muziku na tim šetnjama. Kada je došao ponedeljak pred 5. oktobar neki naši vršnjaci su odlazili u veće gradove da protestuju. Najstariji su nas poveli i mene nije bio strah jer sam bio hapšen u Knjaževcu sa prijateljima iz Beograda. Bila je racija u kafiću i pokupili su nas jer smo bili maloletni i nismo imali lične karte. Imao sam pun blokčić kalendara Otpora i oni su nas ubeđivali da su to članske karte Otpora. Otac moga druga je advokat pa nas je on izvukao. Niko nas nije baš maltretirao ni tukao. Bilo je dva sata posle ponoći kada smo izašli.

Kako su došli kalendari Otpora kod tebe?
Učlanio sam se u Otpor pre dve godine jer nisam hteo da odem u neku stranku da se ne bih razočarao. Otpor sam video kao organizaciju mladih gde svako može da doprinese promenama. Otišao sam u Niš i učlanio sam se.

Jesi li ovde bio član Otpora ili sve preko Niša?
Samo preko Niša jer mi se ovde ljudi nisu dopali koji su bili u Otporu. Rekao sam im da im mogu pomoći ali se nisam mešao. Moj otac je bio predlagan za odbornika i ja sam lepio njegov materijal i delio.

Kako je otac tada prošao na izborima?
Pa, on je pobedio. Bio je član koalicije Zajedno. Pobedio je jednog doktora Lukića koji je inače naš kućni prijatelj. Onda je u drugom krugu došlo do izborne krađe i SPS je pobedio mog oca.

Da li je i sada u svojoj stranci?
Ne, on je bio član SPO-a, ali se razočarao u Vuka što je bio u koaliciji sa SPS-om. Sada razmišlja da se ponovo učlani u neku stranku jer ne voli da bude pasivan. Uvek je voleo da pomaže.

O promenama

Šta misliš da li je došlo do nekih vidnih promena posle 5. oktobra?
Jeste došlo do promena, ali nije toliko izraženo da bi ljudi to primetili. Primetna je promena u smislu slobode izražavanja. Pojavljuju se političari na medijima, a toga ranije nije bilo. Nema više straha ni represije. Policija ne tuče ljude. Ne plaše se naši roditelji da će izgubiti posao zbog uverenja. Takođe nema straha od rata, stranci su počeli da dolaze kod nas. Uvažavaju se tuđa mišljenja.

Jesi li imao prilike da posetiš našu opštinu i da li tu primećuješ neke promene?
Znali su moji i prethodnog, a znaju i sadašnjeg predsednika opštine. Novi predsednik opštine je mlad čovek koji je komunikativan, na nekom okupljanju je prilazio svima i razgovarao sa njima i bio je veoma otvoren. Prišao je i meni i sestri i sa nama se pozdravio. Mislim da svi političari treba da budu takvi.

Pričao si o predsedniku opštine ali da li misliš da i dalje ima korupcije i protekcije?
Mislim da toga i dalje ima ali u manjoj meri. Čak i neki novi koji su tu došli nisu za ta opštinska mesta. Neki su iskoristili DOS da bi došli na vlast, a sada menjaju strane zbog lične koristi. Mislim da naša opštinska vlast teško funkcioniše.

Misliš da je to zbog pripadnosti određenoj naciji ili mentaliteta?
Ne, jednostavno ljudi su takvi. Postoji par naših odbornika koji dok rade vole svima da kontriraju po svaku cenu. Nema to veze sa mentalitetom.

Kako ocenjuješ vlast u vrhu republike i države?
Ima mnogo pametnih ljudi. Ima ljudi koji su na pravom mestu, ali ima i onih koji to nisu. Ne bih navodio nikoga posebno, ali se nadam da će to da se iskristališe. Vlast nam, u principu, nije loša. Nadam se da neće vladati deset godina i da su smenljivi. Mislim da se trude da uvedu promene. Zameram im što misle da mogu za godinu dana da promene mnogo stvari, ali bi trebalo da se ponašaju tako da ljudi vide da preduzimaju nešto. Ima stvari gde se ponašaju isto kao i prethodna vlast, ali mislim da su u redu.

Šta podrazumevaš pod demokratijom?
Definicija demokratije je vladavina naroda, posredno ili neposredno. Ja to vidim kao vladavinu većine. Novinar ili bilo koji građanin, ako ima dokaze za to, može da obori vladu.

Šta misliš, da li to baš može tako?
Kod nas teško. Još mnogo stvari treba da se promeni.

Da li misliš da to može da ide brže ili mora ovim tempom?
Neke stvari mogu brže, a neke ne. Zbog loše finansijske situacije veliki broj stvari ne može da se promeni tako brzo. Mnogo smo nisko pali.

Šta je to što je moglo da se promeni, a nije se promenilo?
Ljudi koji su i dalje na svojim funkcijama, a korumpirani su. Naš stari direktor škole je meni pretio da će me prvog izbaciti iz škole zbog štrajkovanja. Sazivao je sastanke samo roditelja koji su bili u SPS-u da bi nas oni napadali. Ali promene su došle i njegov plan je propao. Direktor je i danas na tom mestu. Kada me vidi potapše me po ramenu i pita me kako sam. On ne bi trebalo da ostane na tom mestu. Toga zaista ima mnogo po Srbiji.

Šta misliš, šta je razlog tome da su ti propusti napravljeni?
Razlog je manjak volje da se to promeni, možda su nekome ti ljudi potrebni i dalje. Možda i ovoj vlasti trebaju takvi poverljivi ljudi.

Da li misliš da ćemo moći lako da ih promenimo?
Nadam se da hoćemo. Videćemo kako će biti na sledećim izborima. Kada se jednom promeni vlast, moći će i drugi put, ako već ne valjaju. DOS će se podeliti i vlast će moći da se menja.

To je kad dođe već do izbora. Šta misliš da li će ova vlast imati dovoljno snage da izbaci iz svojih redova one koji su koaliciju iskoristili za sticanje položaja?
Moći će ako želi. Vlast je vlast.

O svetu, ratu, zločinima...

Kako ti vidiš Srbiju kao državu u međunarodnoj zajednici?
Srbija je mala zemlja za puno problema i ratova koji su bili. Mi smo na dobrom položaju na Balkanu, na raskršću puteva. Postaćemo tranzitna zemlja, a ne vojna.

Da li međunarodna zajednica vrši po nekim pitanjima presiju na nas?
Da. Pokazali smo želju da uđemo u sve institucije Evrope i sveta, a za to nam trebaju određena znanja i mogućnosti. Dolaze stranci i uče nas tim stvarima, jer ako želimo to, onda moramo da se ponašamo kao oni.

Da, ali mislim na presiju. Da li vrše pritisak da uđemo u zajednicu ili nešto drugo rade?
Ima i toga. Haški tribunal. Na donatorskoj konferenciji je bilo - dajte Miloševića ili novca neće biti. Svaka država koja hoće da bude prihvaćena mora da ispuni ono što i obeća. Čak i Amerika ne može da radi sve kako ona hoće. I ona je ograničena Ujedinjenim nacijama. Mora i ona da ispuni ono što kaže.

Da li je trebalo da isporučimo Miloševića Hagu?
Da. Svako ko je optužen treba da ode u Hag da se vidi da li je kriv ili nije. Svi oni su ocrnili naš narod i zbog svih njih i nas tretiraju kao ubice i koljače. Kada sam na Internetu i razgovaram da ljudima iz inostranstva, oni čim čuju da sam iz Srbije kažu da sam ubica.

Da li smo zaista takvi?
Ne.

Da li je neko od tvojih bližih ili daljih poznanika učestvovao u ratu u Bosni i Hrvatskoj?
Da. Prijatelji od roditelja. Rat je rat i tu ne postoje pravila. Postoje ekstremi koji rade razne loše stvari i mislim da oni treba da odu u Hag i da se vidi da nije ceo narod kriv za rat.

Misliš da naš narod zna koliko je naših ljudi u paravojnim formacijama napravilo nedela?
Mislim da ne zna. U poslednje vreme ima emisija koje se tek sada puštaju o tim ratovima i ko želi može da sazna šta se sve tu dešavalo. Ranije ko je to hteo nije mogao da sazna. Nije imao gde.

Šta misliš o masovnim mobilizacijama za vreme svih ovih ratova?
To je bila strašna stvar. Mladi ljudi su odlazili i vraćali su se promenjeni. Zatvarali su se u sebe. Nije ni čudo što je toliki procenat samoubistava u zemlji. Neko mora da odgovara za to.

Koji su bili tvoji glavni razlozi da izađeš na ulicu i da se aktiviraš?
Ja sam optimista. Kada su dolazili izbori ja sam pomagao i delio materijal. Niko nije mislio da će opozicija pobediti. Kada su pokrali izbore nešto je puklo u meni i bio sam razočaran zbog toga. Razmišljaš pozitivno, a sve ide naopako. Hteo sam da idem u Beograd, ali mi roditelji nisu dali.

Predsednik Milošević je često boravio u našoj blizini. Da li si očekivao da će i u našem gradu da pobedi opozicija?
Nisam to očekivao. Mislio sam da će promene doći kod nas na kraju, ali sam se iznenadio kada sam video koliki deo grada je izašao na ulice. Bor je bio crven grad, a za vreme protesta ceo grad je izašao.

Zašto Milošević nije ranije pao?
Trebalo je vremena da se opozicija ujedini, jer tek tako je moglo nešto da se uradi. Nije imala toliku snagu. Jedina partija koja je nešto značila je bila DS. Narod je glasao za njih kada su se ujedinili i kada su i mogli nešto da učine. Zato je Sloba i pokušavao da ih posvađa. Njihovo ujedinjenje je i dovelo do promena.

Da li je Milošević napravio neku taktičku grešku?
Jeste. Osilio se posle svih godina vlasti i odvojio se od naroda, nikada nije išao u narod. Bio je odvojen i vesti su mu prenosili njegovi funkcioneri koji su ga se plašili i nisu smeli da mu kažu da gubi.

Da li si imao prilike da se sretneš sa Markom Miloševićem pošto je često bivao u našem gradu?
Jednom samo, u prolazu kolima. I na Kopaoniku jednom i nisam baš bio oduševljen zbog toga. Sedeo sam u kafiću kada je on došao sa svojom devojkom i naredio je svojim telohraniteljima da isprazne ceo kafić da bi se on pred njom hvalio.

Da li možeš da razumeš taj njegov užitak?
Njega je izobličila vlast koju je njegov otac imao i novac koji je zbog toga posedovao. Kao mlađi je bio mirniji kako čujem, ali se promenio.

Možda se plašio drugih ljudi u kafiću?
Ne. To su bili samo mladi i nije bilo kasno.

Kako su ostali reagovali?
Niko nije bio oduševljen što je isteran iz kafića.

I koliko je to trajalo?
Ne znam, otišao sam kući.

Iskustva

Dok si šetao i jasno pokazivao da si za ove promene, da li si imao neprijatnosti kod profesora?
Nije bilo problema. Znalo se koji je profesor kakav i nismo dolazili u konflikt.

Profesori se smatraju inteligencijom jednog grada. Šta misliš da li su naši profesori podržali promene ili su čak bili na suprotnoj strani?
Od svega pomalo. Kada je došao čas za napuštanje nastave mi smo pismeno obavestili profesore da ćemo to i uraditi.

Koje ste razloge naveli?
Nismo više mogli da živimo u državi gde se kradu izbori, ali naravno nismo naveli da izlazimo da bi podržavali DOS. Neki profesori su izašli sa nama na protest i malo-pomalo skoro svi su izlazili.

Kako se osećaš u našem gradu. Da li si bezbedan?
I dan-danas osećam neprijatnost od policije.

Misliš da su isti kao i ranije?
Da. Bahato se ponašaju. Često nas zaustavljaju i iživljavaju se na mladima. A sto se tiče ostalog, nema nesigurnosti. Bor je mali grad.

Da li ti se nekada desi da se zabrineš za svoju budućnost? Šta je to što te najpre uzdrma?
Imam velike želje i roditelji mi zameraju da ako to i ne učinim da ću da se razočaram. Želim da postanem sudija ili poznati advokat i trudiću se da to i uradim.

Šta bi moglo to da ti poremeti?
Ima puno pravnika i slabo se dobija posao i sve preko veze, ali se nadam da će to da se promeni. Sve to može da bude zabrinjavajuće.

Šta misliš o pitanju radnika u zemlji? Bili su veliki protesti u zemlji zbog zakona o radu, a i radnici našeg giganta su zabrinuti zbog njegove sudbine.
Razumem ja da je radnicima jako loše i da jedva žive. Trebalo je i ranije da se bune. Osilili su se i sada za svaku sitnicu izlaze na ulicu. Mnogo su povodljivi i nisu navikli da razmišljaju svojom glavom i zato njihovi direktori koji su SPS-ovci ih huškaju. Zato i opravdavam i ne opravdavam te proteste.

Kada te neko pita ko si ti, šta ćeš reći?
Nisam o tome razmišljao. Možda bih mu rekao: ja sam Željko Stanojević, učenik gimnazije, muškarac, 18-ogodišnjak. To je to.

Šta si po nacionalnosti?
Srbin.

Ima li u tvojoj školi i drugih nacionalnosti?
Nema. Ima jedan Rumun.

Da li je to za vas značajno, ko je koje nacije?
Za mene je to beznačajno. Nekima je veoma bitno. Ako je neko dobar, ostalo nije bitno. Razgovaram i sa Hrvatima i sa Šiptarima i dok oni ne krenu sa tim pitanjima ja i ne insistiram na njima. Ja to nikad nisam pokušavao.

Kako bi se osećao kada bi predsednik opštine bio Rom?
Dokle god bi radio dobro za ceo grad ne bi bilo problema.

Kako se osećaš kada ne svetskim sportskim takmičenjima zvižde našoj himni?
Ja ne prihvatam himnu "Hej Sloveni", jer mislim da je prava naša himna "Bože pravde". Ova stara nam je nametnuta, tako da je to razlog što je mi ne volimo.

Šta misliš o sukobima navijača naših ekipa?
Ne zna se ovde ko šta radi. U Engleskoj se to dešavalo i doneli su zakon ko kroči na teren dobije 10-15 godina robije. To treba i kod nas da uvedu pa da vidimo ko će to da radi.

Ja ti se zahvaljujem na ovom razgovoru i želim ti puno sreće u životu i na studijama.
Hvala, bilo mi je zadovoljstvo.