New Global

Drugačiji svet

Krajem aprila meseca The New York Times je osvanuo sa naslovnom stranom na kojoj je pisalo: "Nastaje nova velesila - Javno mnenje". Naslov je originalan samo za one koji nisu čitali Džeremija Rifkina, ekonomistu, pisca, berzanskog gurua, koji u bar tri poslednje godine pokušava da uveri javnost u njenu moć da se suprotstavi današnjoj velesili i velenepravdi na svetu. Ono što "še'setosmašima" nije pošlo za rukom, da stvore drugačiji svet, daje nade sadašnjoj generaciji nezadovoljnika, koja je znatno šira, jer okuplja sve generacije, a ne samo studentariju. Pored mladih, koji su so svih promena, sadašnjim nezadovoljnicima pripadaju ne samo još pisci i umetnici nego i značajni ekonomisti, doskora bliži kapitalu i političkim establišmentima. Dvojica dobitnika Nobelove nagrade za ekonomiju Amarita Sen i Jozef Stiglic deo su mase koja nije zadovoljna stanjem u svetu. Stiglic je čak tvorac parole "Drugačiji svet je moguć", koju su buntovnici prihvatili kao svoj moto.
Ako se neko buni uglavnom zna i zašto to čini. Osnovna karakteristika svetskog pokreta nezadovoljnika je da pruža utočište svima koji, čak ne uvek razumno i konstruktivno, protestuju protiv nepravdi, ali i da sva ta nezadovoljstva uopštava u jedan novi pogled na globalne probleme. U pitanju je pobuna protiv neoliberalističke teze da je svetu preostala samo jedna mogućnost, a ta je prilično divlja varijanta tržišta, profita, socijalne nejednakosti i bogaćenja za odabrane - sve ostalo je "povampirivanje komunizma". Humanističke ideje o miru, ravnopravnosti, socijalnom skladu razvoja, ljudskim pravima i drugim ciljevima progresa, kako ga je zapadna civilizacija definisala, u vreme dok su je još skladno Evropa i Amerika činile, padaju u zasenak neograničene borbe za profit.
U borbi protiv takve koncepcije glas dižu čak i najbogatiji ljudi na svetu: Soros (protiv divljeg tržišta), Rokfeler (novac ne može biti jedini cilj), Geits (nemoralno je otezanje sa stvaranjem fondova koji bi svakom siromašnom detetu omogućili školovanje i bolesnima lekove). Dakle, to su izuzeci, a pravilo je da javno mnenje čini većina običnih ljudi. Nakon niza agresivnih demonstracija (krajem devedesetih) protiv multinacionalnih kompanija, njihovog shvatanja globalizacije, ekologije i genetskog manipulisanja organizmima i brutalnog razračunavanja sa njima, pripadnici pokreta nezadovoljnika zaključili su da niti je cilj definisan kako treba, niti je takav metod borbe koristan. Otkriven je Internet kao sredstvo za komuniciranje van kontrolisanih medija i zahvaljujući tom kanalu sazvan je 1999. godine prvi međunarodni protestni skup protiv načina na koji se unifikuje svet. Povod je bio sastanak G-8 (najbogatijih zemalja sveta) u Sijetlu (Amerika). Tek dve godine kasnije obznanjeno je da je prvi svetski protest manipulisan uz pomoć američkih sindikata. Sindikati su ti, a ko god je gledao film "Pesnica" sa Silvesterom Staloneom video je kako se u njima manipuliše, koji su izbacili pripremljenu parolu "No Global" i poveli demonstrante u gradsku luku da iz brodova izbacuju u more jeftinu kinesku robu, pokušavajući da pokret pretvore u rulju.
Dve godine se pokret oporavljao od zamke u koju je upao. Tek na drugom skupu u brazilskom gradiću Porto Alegreu 2001. godine, uz zabranu prisustva predstavnika američkih sindikata, proklamovana je parola "New Global", kao dokaz da pokret nije protiv globalizacije nego za njen pravedniji vid. Na tom skupu je Nelson Mendela rekao ključnu definiciju: da je globalizacija neumitna kao godišnja doba i besmisleno je biti protiv nje. U međuvremenu je već izašla "biblija" pokreta koju je napisala kanadska novinarka Naomi Klajn,1 čiji je moto: "Na površini se možda ne primećuje, ali podzemlje već plamti", rečenica indonežanskog pisca Manguvidžaja, dok je Naomina procena pokreta znatno predostrožnija. "Ponekad je teško reći" - piše ona - "da li su ovi trendovi početak nečega istinski novog, ili poslednji trzaj nečeg vrlo starog. Da li su oni... naprosto 'zakon vetra', nešto što stvara privremeno sklonište od korporativne oluje, ili su kamen temeljac nekog još nedomišljenog, nezavisnog zdanja".
Iz zvaničnog naziva - Svetski socijalni forum, vidi se težnja da se postave ciljevi širi od same globalizacije, ali i namera konfrontacije sa Svetskim ekonomskim forumom. Stiče se utisak da se ta dva skupa sve manje konfrontiraju, a sve više ulaze u dijalog. Prilikom prvog skupa u Porto Alegreu, jedini je Džordž Soros pristao da preko satelitskih veza debatuje sa svetskom "sirotinjom". Ove godine je iz Porto Alegrea doleteo u Davos brazilski predsednik Lula, doskora zagriženi "No Global" aktivista. Možda se Lula promenio, ali je ne manje sam bio zapanjen promenama u Davosu. Osnivač Svetskog ekonomskog foruma Klaus Švab je na skupu rekao: "Decenijama smo stvarali kult menadžera, kojih danas ovde nema, jer su krivci za lažne bilanse, za bankrote, za masovna otpuštanja radnika. Svetski establišment mora razumeti da socijalni razvoj doprinosi biznisu".
Analize i ankete u preko 60 zemalja pravljene za skup u Davosu pokazuju otkud takav pogled. Čak 60 odsto ispitanika želi veću ravnotežu ekonomskih i socijalnih politika; 66 odsto smatra da vlade njihovih zemalja ne sprovode volju naroda; 48 odsto zazire od multinacionalnih kompanija; 76 odsto smatra da ratovi mogu biti izbegnuti. Analize pokazuju da 20 najbogatijih zemalja ima dohodak 37 puta veći nego 20 najsiromašnijih; da su u poslednje dve godine investicije u druge zemlje opale za 55 odsto, a da se za naoružanje daje 835 milijardi dolara (pre rata u Iraku), suma kojom bi u četiri godine mogla biti eliminisana glad, a u deset godina stvoreni osnovni uslovi za standardno školovanje, medicinske usluge i ubrzani ekonomski razvoj i u nerazvijenijim zemljama.
Današnja pobuna nije nikakva revolucija proletarijata i borba za nadnice. Ona je unekoliko i to, jer uključuje razumevanje za pokrete seljaka i gradske sirotinje po Latinskoj Americi i Aziji, ali i mnogo šire, jer nju vode mase iz najrazvijenijih zemalja protiv tvrdnje da izbora više nema i da svet mora da izgleda tako kako izgleda. Njihova meta jesu multinacionalne kompanije, ali ne zato što su ekonomski uspešne nego zato što preotimaju političku moć i žele da svetu nametnu svoju jednostranu volju. Protiv njih su i zato što se neodgovorno ponašaju prema čitavoj planeti i životu uopšte. Gonjene trkom za profitom one prenebregavaju individualne interese i nameću ujednačavanje kriterijuma, ukusa i želja na nivou koji im omogućava da masovnom proizvodnjom zadovolje vulgarno tipiziranu tražnju uz najviši mogući profit za kompanije. "Kompanije moraju prihvatiti novu filozofiju preduzeća" - kaže već citirani Klaus Švab - "koje se okreće društvu. Pozitivan utisak se može steći samo ako se promeni mentalitet kratkoročnih jagmi i špekulacije, prisutan kod mnogih investitora. Tek tada je moguće poverovati da su slobodno tržište, demokratija, transparentnost, globalna interakcija i preduzetnost jedini put koji favorizuje socijalni progres".
Na meti nisu samo McDonald's, Nike, Panasonic... već sve one kompanije koje zapravo imaju samo ime - LOGO - a za njih proizvode drugi, i to u gotovo ropskim uslovima rada u Aziji i Africi. Obnarodovanje da sportsku opremu za Nike prave bedno plaćena deca u Bangladešu uticalo je na pad kupovine proizvoda ove firme za 5 odsto. Mnoge kompanije u svetu sada upisuju na svoje proizvode da nisu pravljeni korišćenjem dečje radne snage. Javno mnenje je učinilo snažan pritisak i na proizvođače genetski modifikovanih organizama i to ne samo zbog nedovoljne transparentnosti njihovog posla, nego pre svega jer produkuju, na primer, žitarice koje daju veći rod ali ne daju seme već se ono mora kupovati svake sezone od Monsanta i drugih velikih korporacija što njima donosi basnoslovne profite.
Džeremi Rifkin, koji je i stručnjak za patentno pravo, smatra da nije dopustivo komercijalizovati gene koji su "opšte dobro". "Ako bismo bilo kojoj vladi na svetu dozvolili" - rekao je on prošle godine skupu u Porto Alegreu - "da prodaje gene svojih stanovnika (Grenland je naime, sklopio sa kompanijom La Roche ugovor o analizi krvi svih stanovnika ne bi li se utvrdio razlog njihove dugovečnosti), ako dozvolimo kompanijama da patentiraju proteine iz ljudskog tela, eksplodiraće ratovi za kontrolu gena teži i krvaviji od onih za naftu".
Gotovo da ne postoji ljudska aktivnost kojoj pripadnici organizovanog javnog mnenja ne posvećuju pažnju i ne zahtevaju pravednije odnose unutar njih. No, bez ikakve sumnje, na prvom je mestu borba za mir, odnosno protiv rata. Intervencija u Iraku bila je prilika da se pokaže odlučnost. U celom svetu 15. februara ove godine održane su demonstracije za mir na kojima je učestvovalo oko 100 miliona ljudi. Takav vid globalnog izražavanja protesta nikada ranije nije zabeležen. Tužno je, ali Beograd nije imao antiratnog sluha i da nije bilo Žena u crnom ni onih stotinak mirovnjaka ne bi se skupilo tog dana "kod konja". Uprkos demonstracijama, rat je počeo i završen je, ali je na prvim narednim lokalnim izborima u Britaniji ratoborni Toni Bler, odnosno njegova partija katastrofalno poražena. S druge strane, masovne demonstracije u Italiji sprečile su premijera Berluskonija da pošalje italijanske vojnike u rat iako je to obećao svom patronu Bušu. A to je tek početak.
Organizovana javnost, New Global ili kako već hoćete, veoma je osetljiva i na zagađivanje okoline. To više nije amatersko dizanje glasa protiv onih na koje se sumnja. Hiljade pripadnika NVO (nevladinih organizacija) svakodnevno mere i kontrolušu otpadne vode iz fabrika, štetne gasove koji se ispuštaju u atmosferu i stanje biljnog i životinjskog sveta. Da u tome odrede pravu meru pobrinuo se ekonomista Lester Tjurou,2 napominjući im da "ekologija sigurno vodi višem prosečnom standardu života, ali i ona ima cenu koju neko mora platiti". Činjenica je da ekologija predstavlja trošak za kompanije i one se trude da ga izbegnu, prebacujući problem u ruke države koju inače kritikuju da je skupa. To je Tjurou definisao kao konflikt distribucije.
Bunt javnog mnenja jeste delimično haotičan, ali nije isprazan. Ne postoji namera da pokret preraste u klasičnu partiju, već teži da budi savest čovečanstva. Dokaz tome je stav pokreta prema nerazvijenima u svetu. Pre svega tu je pozivanje na zaključke Brantove3 komisije, koje su prihvatile sve razvijene zemlje i po kojem su se obavezale u OUN da 0,70 odsto svog domaćeg proizvoda odvajaju kao pomoć nerazvijenima. Amerika je prošle godine izdvojila samo 0,11. Drugi izvor sredstava za investiranje u nerazvijene delove sveta je Tobinova taksa. Tu meru predložio je nobelovac Tobin, a podrazumeva da se sve finansijske transakcije u svetu oporezuju sa 0,1 odsto. Ona bi doprinela smanjenju "nebuloze" finansijskog tržišta, na kojem 9 od 10 transakcija ne služi da bi se plaćala roba ili usluge nego da bi se spekulisalo novcem. U svetu naglo raste broj "etičkih" banaka koje su odgovor na uvreženo bankarsko špekulantstvo.
"Broj žrtava Treće industrijske revolucije naglo se povećava" - piše Rifkin4 i dodaje: "Nezaposlenost je u porastu a tenzije su sve jače u zemljama koje su upale u perverzni mehanizam povećanja proizvodnih performansi po svaku cenu". Poslovni svet i bogate države postaju sve beskrupulozniji. Jurnjava za profitom pokazuje da sve bogatije čovečanstvo ispoljava sve manje sluha za opštu dobrobit i to jednostavno nailazi na sve energičniji otpor većine. Mnogo stanovnika planete nije zadovoljno tim pravcem kretanja i zato veruje da je "Drugačiji svet moguć"!

1 Naomi Klajn, Ne logo, Samizdat B92, 2003, str. 539.
2 Lester Thurow, The Zero-Sum Society, Basic Books Inc. 1980, str. 120.
3 Willy Brandt, North - South - A program for survival, The MIT Press, 1980, str. 267-281.
4 Jeremy Rifkin, The End of Work, Penguin/Mondadori, 2002, str. 450.