Zbrka oko medija

Skandal oko kršenja procedure za izbor članova Saveta Agencije za radio-difuziju Srbije, spor potpredsednika vlade Čovića sa TV Pink, stav predsednika vlade Živkovića spram uređivačke politike TV B92, neka vrsta propagandnog rata TV B92 i Pinka, nesporazumi i pritisci vladinog medijskog biroa i njegovog šefa Bebe Popovića na novinare, odvajanje jednog broja TV stanica iz asocijacije ANEM (Asocijacije nezavisnih elektronskih medija Srbije) i stvaranje posebnog udruženja, samo je deo sukoba i nesporazuma u sferi medija nakon ukidanja vanrednog stanja. Bez obzira na donošenje Zakona o informisanju i najave Zakona o dostupnosti informacija, svi ovi događaji svedoče o gužvi na medijskoj sceni i ukazuju da je počela nova faza u borbi za medije i uticaj pojedinih stranaka i raznih vrsta političko-poslovnih koalicija na kreiranje javnog mnenja u Srbiji. I pored deklarativnih stavova o potrebi nezavisnosti medija i promovisanja strategije o javnim servisima, čini se da političke elite nemaju nameru da se odreknu vaninstitucionalnih uticaja na medije.
Neregulisano stanje u oblasti dodele frekvencija za elektronske medije na nacionalnom i lokalnim nivoima i očigledne manipulacije sa članovima Saveta Agencije za radio-difuziju, koje su generisane iz političkih krugova (jer politički poslenici imaju najveći uticaj u selekciji članove Saveta), najočigledniji su primeri manipulisanja javnošću i otvorene borbe političkih elita u Srbiji za medije, naročito u svetlu predstojećih izbora ali i fenomena u kojem se mediji bore protiv drugih medija ne svojim programima i ravnopravno na tržištu već upravo suprotnom strategijom koristeći političke grupe, partije i političare da ostvare prednost nad drugim konkurentskim medijima.
Jedan od bitnih razloga za ovakvu situaciju je sadržan u činjenici da su mnogi mediji u Srbiji (naročito elektronski i radio-stanice) samo delovi poslovnih sistema čiji se vlasnici bave raznim biznisima a mediji im služe ili kao izraz njihove društvene moći i prestiža ili za neke druge potrebe - najčešće za poslovni uticaj. Tako da mnogi mediji nisu samo mediji koji se kvalitetom programa i informacija bore za čitaoce i slušaoce i finansijsko preživljavanje već imamo neku vrstu, najblaže rečeno, konflikta interesa u kojem vlasnici upotrebljavaju medije ne da bi zaštitili građane od vlasti i promovisali bitne interese zajednice - već da bi zaštitili svoj novac koji stiču u vanmedijskim prostorima. A upravo je taj prostor, prostor tzv. biznisa u stanju neuređene države, kakva je Srbija, u kojem je njima potrebna zaštita političara, svih nivoa vlasti i političkih grupa.
Ako se tome doda i sasvim očigledna loša prošlost nekih od najmoćnijih medija u Srbiji (primer TV Pink i BK Televizije), čiji su vlasnici opterećeni ne samo kvalifikacijom da su bili promotori politike i vrednosnog sistema Miloševićevog režima, već da su bili upleteni u finansijske spekulacije (ekstraprofiterstvo delova i podsistema Kompanije Karić) ili nelegalne postupke kod izgradnje (dozvole za zgradu TV Pink i beneficije u slučaju širenja i uspona same televizije), eto odličnog ambijenta za ucene i pritiske iz političke sfere i, s druge strane, potrebe samih medija da pronađu svoje zaštitnike među političkim elitama i pruže im dobre usluge.