Igra "gluvih telefona"

Početkom maja je u Ohridu u organizaciji South East Europe Media Organization (SEEMO) organizovan susret predstavnika medija iz Srbije i Kosova na nivou direktora i glavnih i odgovornih urednika. Skupu je sa retkim izuzecima prisustvovalo sve što nešto znači na medijskom prostoru Srbije i njene, kako nacionalisti vole da istaknu, južne pokrajine. Namera organizatora je bila da na jednom mestu okupi ljude koji su bitni za kreiranje javnog mnenja u svojim sredinama i da, mireći njih, počne da miri dva, u mnogo čemu suprotstavljena, naroda i sveta.
Učesnike skupa možemo, bez obzira na nacionalnost, podeliti u dve grupe. U prvoj bi bili Albanci i Srbi koji se još od vremena Miloševića viđaju na ovakvim skupovima i koji, budući da nisu opterećeni nacijom i državom, nemaju nikakvih problema u komunikaciji. Međutim, njih je malo a u domaćoj sredini su manjina, pa njihovi sastanci predstavljaju svojevrsni nonsens, jer oni se već poštuju, uvažavaju, razumeju i imaju sve ono zbog čega treba da se sastaju oni drugi.
Ovima drugima, naročito Srbima, niko nije objasnio šta je raison d'etre ovakvih sastanaka. Niko im nije rekao da je osnov razgovora bar onoliko uvažavanje druge strane koliko od iste tražimo za sebe. Tako se desilo da su najoštrija pera srpskog novinarstva odletela u Ohrid, ne da traže puteve rešavanja konflikta, već da ubede Albance da su oni zavedeni i zabludeli i da oni, kao što je opštepoznato, žive u Srbiji a tako treba i da ostane. Naravno, u takvom miljeu je sasvim obično zazvučao skandalozan zahtev srpskih novinarskih ratnih huškača za prestankom govora mržnje ili onih koji u Srbiji svakodnevno slave "Ratka i Šljivu" da treba više govoriti i pisati o ratnim zločinima.
Albanske kolege nisu ostale dužne. Najpre su, na samom početku skupa, odbili su da se fotografišu zajedno sa srpskim učesnicima, iako je zajednička fotografija bila predviđena protokolom. Zatim su postavili pitanje legitimnosti kosovskog predstavnika u Savetu za radio-difuziju, a pošto Srbija još uvek čuva i krije zločince iza kojih su na Kosovu ostale hiljade grobova, sa lakoćom su odbijali sve, uglavnom nesuvisle prigovore srpske strane. Tako je prošao i prigovor da Albanci na Kosovu nisu nikakvu pažnju pridali svojevremenom srpskom medijskom bojkotu Vojislava Šešelja. "Da" - kao iz topa su odgovorili - "Šešelja ste bojkotovali kada je nasrnuo na vas, a kada je iza sebe ostavio 20 000 grobova, sve vreme ste ćutali".
Naravno, bilo je i drugačijih tonova i zahteva da svako najpre očisti svoje dvorište, a onda zaviri u tuđe, ali su, kao i obično, ti tonovi ostali slabašan glas koji čuju i razumeju samo istomišljenici, a njima, po vokaciji, takvi glasovi nisu ni potrebni. Oni se i bez njih razumeju.
Prvi problemi su počeli, kako se kasnije ispostavilo, još u fazi prijema poziva za ovaj skup. Pošto uz poziv, naravno, ide i lista učesnika, to je bila prilika da se istaknu prvi prigovori. "Moram da kažem da je bilo mišljenja da uopšte ne dođemo u Ohrid" - uglas mi je reklo nekoliko uvaženih albanskih kolega - "Teško je razgovarati sa predstavnicima srpskih medija koju su bili perjanica srpske nacionalističke politike, a još manje sa medijima koji nas i dan-danas nazivaju Šiptarima".
Međunarodna zajednica ima jednu dobru osobinu, a to je upornost i razumevanje za sve naše balkanske gluposti. Mereno uobičajenim merilima uspeha, skup u Ohridu se teško može smatrati uspešnim. Ipak, organizator je najavio nastavak ovih susreta u još nekoliko sesija. Prva bi trebalo da bude septembra ove godine u Prizrenu, a nedugo zatim u Beogradu. Albanski i srpski novinari bi trebalo da se sretnu i u Opatiji, oktobra ove godine, a kao kruna svega mogao bi da bude jedan skup u Prištini.
Naravno da sam sve svoje dileme pomenuo organizatoru, pitajući i sebe i njega da li su možda neki mediji i neki urednici uključeni u ovaj "pipavi" proces prerano i da li novinari i mediji obe nacionalnosti najpre treba da se angažuju da njihova država, ili kako se to već zove, bude bolja. "Preovladalo je" - smatra organizator - "uverenje da ta dva procesa treba da idu paralelno. Uostalom, bolje je da se srpski i albanski novinari viđaju i razgovaraju, makar i bezuspešno, nego da sede, jedni u Beogradu a drugi u Prištini, i razmenjuju otrovne strele"!