Zarušavanje vlasti

Nije problem u tome što ova vlada može da ode, nego što u sadašnjim opozicionim ponudama nema boljih političkih alternativa

Dragoš Ivanović

Pokazalo se, nažalost, da se vlast lakše snalazi u vanrednom nego u normalnom stanju. Do pre mesec dana u vladi su svi bili okupljeni, ili su bar takav utisak ostavljali, oko velikog nacionalnog i državnog posla iskorenjivanja organizovanog kriminala. Sada, odjednom, kada je trebalo da se vrati redovnim aktivnostima - nastavku reformi, približavanju Evropi, ustavnom preobražaju - vlada je stala da se ljulja pod silinom unutrašnjih razdora. Stvari dobijaju tako groteskan vid kakav nema nigde u demokratskom svetu - potpredsednik vlade Čović pripisuje policiji saradnju sa mafijašima, MUP mu uzvraća pretnjom da će protiv njega podići krivičnu tužbu, Čović, opet, uzvraća da će upravo on sam podići tužbu. Drugi potpredsednik, Batić, piše otvoreno pismo DOS-u, što će reći vladi, koje zvuči kao izražavanje sumnji da je zvanična politika uistinu spremna da u izgonu kriminala ide do kraja.

Kriza sve tri grane vlasti

Sunovrat političkih prilika i institucija je takav da izaziva seriju raznoraznih pitanja. Hoće li ova vlada uopšte uspeti dalje da vlada ili će to raditi u mežusobno suprotstavljenim grupama? Da li je naš prethodni autoritarni predsednik, a sada haški optuženik, možda bio u pravu kada je rekao da mi bolje umemo da se tučemo nego da radimo? I ovoga puta se potvrdilo ono što nas je pratilo i kroz istoriju: lakše nam ide kada radimo na mišiće, nego kada u normalnim okolnostima treba da upotrebimo pamet, toleranciju i strpljenje. Ako se sada manemo raznih ciničnih pretpostavki, ostaje nam da objasnimo i sebi i drugima šta je osnovni uzrok zbog kojeg smo ponovo zapali u ove najnovije dramatične nevolje. Po svoj prilici reč je o tome da mnogi ljudi u vlasti na naopak način poimaju državu i odgovornost za državne poslove. Mnogi od njih ostrašćeno i isključivo daju prednost ličnim i stranačkim ambicijama, uvereni u neka svoja izuzetna poslanja, a malo polažu na odgovornost za zajednički usvojenu politiku. Zbog toga su nam tri najvažnije grane vlasti i zapale u ozbiljnu krizu. Skupština nam je u velikim problemima ne samo zbog tanke većine, nego pre svega zbog zanemarivanja osnovnih načela parlamentarnog ponašanja. Sudska vlast, ozbiljno kompromitovana u prethodnom periodu, još pouzdano ne zna kada će i kako da stane na zdravije noge. Sada nam se zarušava i izvršna vlast i sve to zajedno preti velikim političkim nestabilnostima u mesecima koji dolaze.
Tražeći leka boljci, premijer Živković insistira na tome da "oni koji neće da pomognu" neka odu iz vlade.

Ugrožen normalan društveni dijalog

Problem naše vlasti je, mežutim, mnogo dublji i ogleda se u tome što joj zabrinjavajuće opada sposobnost da vodi normalan dijalog u sopstvenim organima, a isto tako i sa svima oko sebe. Primera je mnogo, a dva poslednja, sa ministrom Veselinovim i šefom Biroa za komunikacije Popovićem, su najkarakterističnija. Prvi se u javnosti smatra odgovornim samim tim što je bio u kolima koja su na trotoaru usmrtila jednu nesrećnu devojku, Katarinu Marić, drugome se zamera arogantno ponašanje prema uglednoj novinarki Gordani Suši. Vlada, uprkos svemu, odbija da ih smeni, a oni sami neće da podnesu ostavke. Spor je kulminirao kada je šef DOS-ove poslaničke grupe Bojan Pajtić tvrdio da nema elemenata pravne odgovornosti za ministra, a sam Veselinov stao da zamera svojim kritičarima da "napadaju jezgro vlade" i da hoće samu vladu da sruše.
Ovde se upravo upečatljivo vidi koliko je tragičan nesporazum izmežu vlasti i javnosti. Kod nas je poslednjih godina - i to je zaista novo - u osetnom porastu osetljivost na razne vrste nasilja, pa se sa pojačanim senzibilitetom doživljava svaki nesmotren korak ljudi iz vlasti. Ovih je dana jedan danski ministar bio prinužen da podnese ostavku samo zato što je uhvaćen u prebrzoj vožnji. Mi, tako se bar rezonuje u vladi, hoćemo u Evropu, ali da se ne poštuju njene norme ponašanja i moralni obziri. Kada tako postupa, vlada kao da nije svesna da samo još više učvršćuje kod birača svest o tome da pripadati vlasti i pri tom se grčevito držati položaja, znači biti korumpiran, čak i kada nema novčanog podmićivanja. Uostalom, ako vlast ne zna da stvori uljuženu državu, kako će tek da sredi odnos sa javnošću?

Moralno i političko pitanje

Vlada kao da sada sedi na vrhu igle, a na to neudobno mesto samu je sebe smestila. Naš glavni problem nije u tome što će jedna izvršna vlast da ode - takve su smene u demokratskim zemljama normalne - nego što u čitavom spektru političkih ponuda nema povoljnije alternative. Opozicione stranke se najradije odlučuju za prevratničku ulogu ili za dalje neurotično potpirivanje javnih afera. Sredinom maja Vuk Drašković je pozivao četnike da zajednički obaraju vladu. Vojislav Koštunica osporava sve rezultate u borbi protiv organizovanog kriminala, vlastima pripisuje zlu nameru da se obračuna sa neistomišljenicima, a sam, u programskom smislu, ne nudi ništa drugo. Neki alternativni predlozi pre izazivaju uznemirenje nego spokojstvo. Mlađan Dinkić (G 17 plus) i Vladan Batić (DHSS, a uz to i ministar) traže da se razvrgne državna zajednica SCG i da Srbija samostalno krene u Evropu. Naše partnere u Evropi u najmanju ruku je začudila spremnost da se takvom lakoćom Ustavna povelja, koja je na jedvite jade usvojena, sada baci u korpu za otpatke. U tome se vidi ne samo partnerska nesolidnost i sklonost ka verolomstvu, nego i opasnost da se Srbija, u pridruživanju Evropi, opet vrati na početak.
Ne može se izbeći utisak da naš politički i stranački život ponovo tone u onu besprincipijelnu razdrobljenost kakva je nekadašnju opoziciju snašla početkom devedesetih godina. Istina, za sada nam akcije dobro stoje u Evropi, što se videlo nedavno i u Briselu kada je Srbija dobila komplimente i za suzbijanje kriminala, i za saradnju sa Hagom, i za dogovor sa Crnom Gorom, a takože i ohrabrenje za pridruživanje Evropskoj uniji. I tu sada iskrsava neizbežno pitanje: kako je mogućno ući u evropski sistem vrednosti a da vlast te iste vrednosti, kao nekada, ne deli sa sopstvenim gražanima. Ne treba zaboraviti činjenicu da je nekadašnja opozicija pobedila zahvaljujući dugogodišnjem angažovanju mnogih gražanskih organizacija i samih gražana, pokretima 1990, 1991, 1996. i 1997, zatim na izborima 2000. i gražanskim prevratom petog oktobra. Tada je izmežu stranaka i gražana vladala bliskost, sada se širi nepoverenje. Poštovanje gražanske volje nije samo moralno pitanje već ima i prvorazredan politički značaj. Bez socijalne sloge širokih razmera, ova vlast neće biti u stanju da nastavi reforme i pruži ekonomsku sigurnost, da nas oslobodi kriminalaca i garantuje pravo na bezbednost, da uže u valjanu ustavnu reformu - jednom reči da nas privede normalnoj državi.