Odsustvo smisla za humor, smatra Frenk Mur Kolbi, predstavlja jedan od sudbonosnih nedostataka čovekovih.
Jonesko je smatrao da je humor sloboda i u mnogim svojim dramskim tekstovima varirao njime tu slobodu!
Pri takvom usvajanju vokacije humora, borba protiv njega je predstavljala znak sadističkih društava. Vredi se podsetiti i da je italijanska vlada još u doba dobrog stajanja fašizma 1942. godine zabranila na javnim mestima divni produkt - smejanje. A poznato je, kako se ne mnogo posle toga, fašizam tamo urušio!
Zar je Hitler bio prijatelj humora?!
I u staljinizmu izleti u maštu skupo su koštali.
Ukidanje humora dekretom ni u tvrđim, ni u mekšim totalitarnim zemljama ne bi više bilo smešno, već monstruozno! Ali ako se pronađe neka dobra zamena za njega, kao što je nekad brazilijansku kafu zamenjivala ječmena "divka", što mnogi nisu ni primećivali, onda je posao dobro obavljen, i vuci siti i ovce na broju, a kulturi izvanredno podvaljeno.
Kao u zvaničnim službama u kojima se kreiraju i doziraju informacije i dezinformacije, da bi se servirale građanstvu, tako je počela da se kontroliše oblast humora. Uglavnom koliko i kako će dopreti do naših ljudi, jer je poput "velikog neprijatelja" njegova humanost, nezlobivost, vedrina i milina razoružavala svaku agresiju.
(Interesantan početak igre skrivalice sa humorom počeo je kod nas još 1948. godine. Tadašnji direktor Radio Beograda Prvoslav Vasiljević otišao je u AGITPROP CK KPJ kod pokojnog Veljka Vlahovića - koji je, naravno, još bio živ - i rekao mu da bi bilo dobro napraviti jednu veselu emisiju, koja će kritikovati naše nedostatke. Vlahović se začudio: "Zar mi sami sebe da kritikujemo?" Ali Vasiljević se nije predavao. Najzad mu je Vlahović rekao: "Počni, pa šta ti bog da".)
Pronađena je formula lažne, demagoške satire, udarac nožem, ali gumenim, ili čak i fingiran ubod.
Punktovi usmerivači programskog humora u raznim vremenskim razdobljima bili su: serije na Televiziji Beograd Lole Đukića, Veselo veče Radio Beograda, jedini humoristički list, duge i čiste predratne tradicije, Ošišani jež, a i nekoliko pisaca humorista isturenih i isforsiranih imena - Žika Živulović-Serafim, Branislav Đuričić, Brana Crnčević, Vlada Bulatović-Vib, Milovan Vitezović, Bora Oljačić, Mile Stanković, Minimaks, a u manjoj meri i oni koji koji su prilično koristili humor u svom delu, kao što su Momo Kapor, Slobodan Novaković...
Široko gledalište zurilo je u televizijske ekrane za vreme Đukićevih serija, u kojima su se kvazisatirično izvrgavali ruglu službenici servisnih stanica, kuvari, mali činovnici, niži šefovi i direktori. Iluziju previsokog vrednovanja teksta potpomagala je komika tada slavljenih glumaca Čkalje i Rafa (Miodraga Petrovića i Mije Aleksića).
Veselo veče Radio Beograda bio je najbolje kontrolisan levak, jer su kroz njega curile kapi humora i satire, mada je ipak dan posle emisija dobijalo primedbe na neku od tačaka programa previše naglašenu. Opomene su upućivane uglavnom telefonom glavnom uredniku od funkcionera sa viših položaja.
A teme, poente i likovi skečeva bili su do te mere bezazleni, kao da su pripremani za dečje vrtiće. U "Reizbornosti" Bore Oljačića žena je sa decom sazvala porodičnu konferenciju, da bi smenili muža, tj. oca. Ona se budi. Sanjala je da ga smenjuju. A on joj, pak, javlja, da su ga smenili sa dužnosti direktora.
Ošišani jež, cenjen list u predratnoj Jugoslaviji, u avnojskoj nije uspevao da prodaje rog za sveću. Čitaoci su ga brzo napustili. U raznim preoblikovanjima lista i preusmeravanjima ka "zaštiti izvojevanih prava radnog naroda od klasnog neprijatelja", najveći skojevski entuzijazam je dobio za vreme mandata glavnog urednika Branislava Đuričića. Njegovi likovi: seljaci Trivun i Mijajlo su uvek slično nastradavali. Osiguraju kod DOZ-a svinje, pa ih prodaju, a kupe neke već crknute, ali se prevare, pa ispričaju to - kome drugom! - nego baš Dozovom službeniku koji je "slučajno" svratio kod njih.
Zanimljivo je objašnjenje nekadašnjeg vrlo talentovanog humoriste - ne satiričara - Dušana Kandića o propusnoj moći redakcije Ježa. Doneo je uredniku svoj tekst "Ispovest jednog dugmeta". Urednik čita i smeška se. Kandić po osmehu nazire da mu se tekst dopada. Na kraju urednik zaključuje: "Pa, pobogu, kako može dugme da govori?!"
A šta tek misliti za uredničko čuđenje vrsti humora, recimo, u karikaturi u kojoj se pas s koskom u ustima ogleda u vodi. Na površini vode on vidi psa s koskom među zubima - sebe, u drugom crtežu pas skoči u vodu i u trećem crtežu izlazi iz vode sa dve koske u ustima!
E, to dugme i ta kost i pored docnije smene u redakciji Ošišanog ježa mladim ljudima, svesnim programirane budućnosti zemlje, uz još uvek postojeći Savez komunista i vladajući konformizam, nisu mogli da spasu Jež od zaraze malog tiraža, kao što ni danas ti bivši mladi ljudi to ne mogu da postignu, iako su već uveliko sredovečni i mnogo više nego osrednji pisci. Ispušten list se ne da pretvoriti u reper kultnog i kulturnog humorističkog glasila.
Prestravljeni satiričar Mile Stanković, tvorac "Kočijaških balada", vrh postiže slobodoumnim stihom: "...A kad me već teraš da mislim na budućnost / sve nešto predosećam / da ću se noćas napiti / kao smuk...", najčešće pominjan kao urednik, koji je na tekstovima saradnika menjao imena likova, jer "Aca" bi mogao da se odnosi na Aleksandra Rankovića, a "Joca" - o sačuvaj bože - nije daleko od asocijacije na Josipa Broza!
Milovan Vitezović, izumitelj fraze "Dogodio se narod", tokom godina se navikao da zamagljenom anestezijom pravda svoju misao, varirajući čak i srpsku psovku kroz unutrašnji monolog. (Iz pesme "Pomoću unutrašnjeg monologa": "...Kad za nepravdu neku čujem, / Od nekog čovekolikog Boga, / Ja, odmah, ispravno protestujem: / pomoću unutrašnjih monologa! /...", ili iz pesme "Srpska psovka": "...U nju nas niko ne sme taći / gde se psovkom pobodemo / Samo nas mrtve mogu pomaći / Sa psovkom ćemo sve oposliti, sve preduzeti / Njom će sve narod pozlatiti / Mogu nam oteti sve, mogu nam sve oduzeti / Samo nam nju ne smeju uskratiti /...").
Duhoviti i talentovani Minimaks, spuštenog nivoa za svu našu braću nepismenu, istini za volju - i polupismenu, još uvek se u svojim estradnim vicevima - na priredbama po halama i u popularnim TV emisijama - obračunava sa Tuđmanom koji je valjda i po njegovom mišljenju jedini kriv za sve što nam se događalo u poslednje vreme.
Za Branu Crnčevića obično se pominje njegov doprinos marketingu prohujalog režima i "diplomatskoj" aktivnosti u nesrećnoj Krajini, međutim, u ovom slučaju nije bitno zadržavati se na tim neliterarnim aktivnostima.
Počeo je obrađivanjem događaja iz života Pavla Vujisića i sličnih naših popularnih umetnika i boema, i pretvaranjem tih anegdota u humoreske za dnevne listove, da bi vremenom stasao do vrlo talentovanog pesnika, pisca proze za decu i odrasle, a i TV drama i pozorišnih tekstova, a posebno cenjenog satiričara.
Nezaboravna je jedna dugo pominjana zgoda o njemu, koja se čak prema čaršijskim prepričavanjima završila saslušanjem u policiji. Pre nekih pedesetak godina, navodno u Zagrebu u Klubu Hrvatskog udruženja književnika, tražio je da se javi dežurni ustaša! Mnogi njegovi čitaoci i poštovaoci kao da su večito i u delu osluškivali eho te avanture. (Iz "Pisma nepoznatom gospodinu": "...Dobro je što mi Srbija neće dozvoliti da je vučem nazad. Srbiju ne valja vući ne samo nazad, nego ni levo ni desno, ni napred, nigde...", ili iz "Dnevnika jednog... O čoveku": "...Srbin dođe na ručak prekosutra, prospe čorbu, ne zna gde je bio dva dana, ne zna gde je potrošio novac, i razvija u svojoj ženi divlje strasti i neverovatne nagone...") No, ne sme se smetnuti s uma da u njegovom opusu ima odličnih tekstova i sasvim druge vrste.
Najinteresantniji primer je Vlada Bulatović-Vib, koji se i danas pominje kao sinonim naše satire.
On kao da i u "Autobiografiji" limitira svoje teme: "...Najtužniji trenutak mog života bio je, kad sam na grobu jednog poltrona video natpis: 'Hteo sam da se savijem do zemlje - izgleda da sam preterao'".
Danas se ukazuje na to da je pre četrdeset godina, u ondašnjoj Jugoslaviji, koja je, navodno, baš u to doba počela da napreduje, Vib vidovito zvonio svojim budilnikom, da bi upozorio na njene staklene noge. A zapravo, priznaje se "da ni on nije bio otvoreno protiv glavnih proizvođača jednoumlja". To je tačno, pošto je jasno: da biti dušom i srcem protiv temelja tog totalitarnog razmišljanja i delanja, znači ne baviti se u takvom društvu poslom satiričara. Bez obzira na talenat i pokušaje ezopovskog skrivanja dalekim nagoveštajima tabu-tema pisac satiričar bi bio dočekan na nož i u najmanju ruku pojeo bi ga mrak budućeg nepojavljivanja u listovima i časopisima.
Mogu se spomenuti i neki pisci čiji rad nije prevashodno iz humoristične oblasti, ali su je prilično koristili.
Momo Kapor, tvrdeći u objavljenom razgovoru s novinarom da mu je jedan general objasnio "da je u svom poslu važniji od čitave do zuba naoružane brigade", pošto se od njega ne očekuje da provodi vreme s borcima na frontu, jer je za njih mnogo korisnije njegovo oružje - mediji.
Prelistavajući devedesetih godina stranice tadašnjeg dnevnog lista, nailazi se u njegovim kolumnama "011" i "Blokade" na vic o jednom ministru iz tog doba. Zapitan: "Jeste li vi došli s juga?", on odgovara:"Ne, ja sam došao s ladu!", ili zadrži pažnju igra reči "da se Beogradski krug intelektualaca sastoji od dva polumeseca", a primetna je i jadikovka baba Gine "što ne nailazi na pijaci na Šiptare, da joj iseku drva na dva reza - tri parčeta"!
Ima i Slobodan Novaković dvosmislenu korisnu slavopojku u "Portretu savremenika - Titu".
"...Nije Tito uzalud izučio bravarski zanat - ume on da pronađe pravi ključ za svačije srce!... Autobiografija druga Tita je istorija naše Partije. Samo je jedan kvalifikovani metalski radnik bio u stanju da pre rata renovira i dovede u red mehanizam naše Partije i da ga sve do danas održi u ispravnom stanju... Partija radi kao sat - čim počne da zaostaje za vremenom, Tito navija sat..."
Radi potcrtavanja različitosti hoda po tom minskom polju humora u totalitarnim režimima nameće se sudbina Branka Ćopića, jednog od naših najboljih pisaca, a pre više od šest decenija - i mnogo važnije: sabrata svih tih vilovnjaka sa istočnih strana, među kojima su neki i krvavo utiskivali žig srpa i čekića u tela i mozgove ljudi!
Poeta, humanista - poštenjačina, o svim temama vezanim za ideju i borbu, kojoj je pripadao, pisao je toplo, punog srca, bez ikakvih kalkulacija.
"...Tih godina, s porastom nataliteta, cijena babama vrtoglavo je skakala na našim porodičnim berzama. Mogla je bakica biti i gluva, ćorava, šepava, to ništa nije smanjivalo njenu tržišnu i upotrebnu vrijednost. Još ako je starica, kojom srećom, bila i član partije, njezina se vrijednost mogla izračunati samo u devizama, jer si tada mogao biti siguran da će ti djecu odgajiti u naprednom duhu i da ih neće, kradom, odvesti na krštenje, čim roditelji zamaknu na posao..."
A uzdrmala ga je jedna laž u temelju novog društva i demagogija njegovih tvoraca, te se posle iskrene osude tog najbolje izmišljenog sveta među svetovima našao nagrđenim i sa najvišeg mesta sručila se na njega stena osude.
I jadan, do tada junačni "psić zubatić", taj sanjar, koji je tražio zemlju kakve nema, posle dužeg vremena prebirajući po glavi svoj put, kojim je počeo mladalačko verovanje u novi zakon jednakosti, ostavljajući nam svoje tople priče, otišao je da traži tu zemlju na onom svetu, te se mimo mosta uputio u svoje sanjano carstvo.
Radi prisećanja na savestan rad i dobar ukus pominje se TV serija Novaka Novaka "Pozorište u kući", nedvosmisleno samo humoristična, nepretenciozna, a savršen pokazatelj srpskog mentaliteta.
Dejstvo humora u našim pozorišnim i filmskim delima nije imalo nekog većeg uticaja na egzistenciju njegovu i boju. Na filmu se gde-gde pojavljivao kao nemušto kopiranje "modernog" proizvoljno navučenog apsurda potpuno laičkog shvatanja, ili čak i loše interpretiranog bapa, naročito kod mlađih filmskih stvaralaca. (Koliko je to daleko od tatijevskog humora, ili kitonovskog, da se i ne poredi sa čaplinovskim!)
A u pozorištu se pomaljao u delima Aleksandra Popovića kroz obavezan ulični žargon njegovih junaka, obaveznih pripadnika neurbanih kategorija stanovništva grada i logoreičnih, dozlaboga, pa od njihovog nezatvaranja usta "da ne bi ostala pusta" teško da je mogla uopšte da se razaznaje nit drame.
Opus Dušana Kovačevića svojim višim kvalitetom kao da je odmah bio u gornjoj sferi ne zadržavajući se u širokoj narodnoj masi, a samim tim i ne predstavljajući neku naročitu opasnost svojim prisustvom u teatru.
Pojavom Duška Radovića, pesnika i dramskog pisca, stvara se novo poglavlje u jednoj grani humora. Na početku svog literarnog rada on već polazi sopstvenim originalnim stazama. U literaturi za decu postavlja se kao igrač - partner detetov, daleka mu je svaka insistirana misao, težina, didaktika. Tekstove pretvara u čipkaste, leptiraste igrarije. Docnije piše aforizme, isto tako lake, neopterećene dubokim i zagonetnim mislima. To je doba poznatog poljskog aforističara Jerži Leca. Svakodnevni Radovićevi aforizmi širili su se po gradu sa talasa jedne radio-stanice. Kao čovek koji osuđuje, a i pohvaljuje ponašanje urednijeg, čestitijeg življenja građana, on je ubrzo stekao popularnost učitelja i propagatora građanske kulture.
"Neka svako ispriča svoju verziju NOB. Izabraćemo najbolju."
Evo i još jednog njegovog bisera: "Važnije odluke treba donositi na groblju. Tamo je većina".
Samosvojnost njegova je govorila da iza sebe nema šaptača i ispravljača misli, te se dogodilo da stekne svoje privrženike u ogromnom broju. A za tili čas aforizam, kao grana humora, do te mere se raširio, da smo prosto dobili dva-tri aforističara po glavi stanovnika!
Takva situacija kao da je dobro došla onim zaostalim dušebrižnicima, koji su još uvek vodili računa o psihičkom zdravlju naroda i nepreterivanju velikom dozom slobode, te mereći, možda ne baš svaku piščevu reč, a ono svaku drugu, kao da su odahnuli množenjem aforističara, pošto je tako ipak lakše bilo pronaći onoga ko bi se drznuo ozbiljnije da posumnja u noseće stubove domovine.
Aforizam je bio idealan i za kontrolu pogodan: minijaturna forma iz porodice humora i satire; ne treba mnogo vremena da se pročita; uglavnom se odmah shvati šta je pisac delom hteo da kaže; a i množini pisaca odgovara, aforizam deluje kao pas kad u trenu zalaje - pa pobegne!
Inercija čini svoje. Ta smanjena količina humora (uglavnom satire) ne toliko po dejstvu, već po formi, nesmetano je zavladala, postignut je neverovatan uspeh. Svetski velikan Lec prema masi naših mladih i starih aforističara i ne primećuje se više, čini se da će radi uštede papira, a i mašte, i pripovedači, a i romanopisci preći na koncentrat svojih zamisli, a mora se naglasiti da bi taj prelazak jedne forme u drugu mnogima i dobro došao, fantaziju ne bi arčili, pošto u poslednjoj polovini prošlog veka na ovom našem prostoru (mada i ne samo na našem), nije bilo sreće, te je u osušenoj, slamnatoj atmosferi često vegetirao duh. Humor je nestajao, samim tim i smeh. Širilo se polje uznemirenosti, usporavao se krvotok, smanjivao kapacitet pluća, čovek postajao - kao i aforizam prema većem humorističkom delu - sve manji i manji, ubrzo će se postaviti i veliko pitanje: da li će se čovek golim okom moći i videti?!