Početna stana
 
 
 
   

Kad neće list Danas, objaviće Republika

POLITIČKO NASILJE NAD PRAVOM I PRAVDOM

To što politička elita Srbije stalno poziva da se manemo prošlosti, u kojoj je ona igrala ekstremno nečasnu ulogu, to se jošši može razumeti, ali da vlast zemlje u kojoj se slobodno šeta oko 300 ratnih zločinaca (tužilac Vukčević), da drugima drži lekcije o pravu i pravdi – to je potpuno apsurdno

Ovaj tekst je objavljen u listu Danas u brojevima od 30. i 31. jula o.g. Međutim, Danas je izostavio neke delove koji su, po mom mišlje­nju, bitni za razumevanje tog nasilja nad pravom i pravdom koje je izvršeno rehabilitacijom Draže Mihailovića. I reč „pravo“ iz naslova je izostav­ljena. Zbog toga molim redakciju Republike da objavi integralnu verziju teksta. Izostavljeni delovi dati su u italiku kao i reč „pravo“ u naslovu.

Autor

Već neko vreme, a naročito nakon trijumfalne rehabilitacije Draže Mihailovića, političku elitu Srbije zahvatilo je nešto što bi se najkraće moglo definisati kao manija superiornosti, odnosno uverenje da smo mi, ili ona, u svemu najbolji, da smo velikodušni, dostojanstveni, okrenuti samo budućnosti a ne i prošlosti, jednom rečju da smo „bolji od njih“, pa čak i od svih. Očigledno da se ništa nije naučilo iz nedavne prošlosti kada su uverenja o Srbima kao „najstarijem“ ili „nebeskom“ narodu koštala taj isti narod toliko da se to ne može ni izračunati. Ta nesposobnost da se nešto nauči iz grešaka, ako ne tuđih onda bar svojih, neizbežno vodi gubitku osećanja za meru pa se zato svaka kritika sa strane doživljava kao teška nepravda, iza čega naravno sledi držanje lekcija drugima o tome kako treba da izgledaju pravo i pravda.

To što politička elita Srbije stalno poziva da se manemo prošlosti, u kojoj je ona igrala ekstremno nečasnu ulogu, to se još i može razumeti, ali da vlast zemlje u kojoj se slobodno šeta oko 300 ratnih zločinaca (tužilac Vukčević), koja je svoje neefikasno i korumpirano pravosuđe pretvorila u sluškinju politike, usled čega se hiljade njenih građana obraćaju Evropskom sudu za ljudska prava, da takva vlast drugima drži lekcije o pravu i pravdi – to je potpuno apsurdno. Ako i ostavimo po strani izjave onih članova političke vrhuške koje je nemilosrdna ironija sudbine dovela tamo gde se nalaze, ostaje još mnogo izjava koje izazivaju zabrinutost. Evo kako i sam premijer širi duh uvređenosti i umišljene pravednosti. Kada je sportski sud u Lozani oduzeo tri boda fudbalskoj reprezentaciji Srbije on je pravdu preuzeo u svoje ruke i rekao: „Evropska pravda po ko zna koji put pretvorila se u svetsku nepravdu... Odluka suda u Lozani sramota je za evropsko pravo, pravdu i predstavlja uvredu za normalne ljude.“ Nema tu ni traga od neke samokritike ili pominjanja onoga što je srpska strana uradila da zasluži takvu kaznu.

Ovakvim tobožnjim pravednicima ništa se bolje ne može reći od onoga što je Isus rekao farisejima: „Koji je među vama bez grijeha neka najprije baci kamen na nju“ (Jevanđelje po Jovanu 8,7).

I zaista, nakon što je izvršila rehabilitaciju ratnog zločinca Draže Mihailovića, i to po postupku koji se primenjuje pred prekim sudovima, i nakon što je njegov genocidni pokret proglasila za antifašistički kako bi omogućila pranje ruku njegovih sledbenika za genocid u Srebrenici, politička elita Srbije izgubila je pravo da se na bilo koga baca kamenjem i da bilo kome drži lekcije o pravu i pravdi.

Sve ove aporije srpskog političkog bića i njegovo farisejstvo najbolje ilustruje pismeni otpravak odluke Višeg suda u Beogradu od 14. maja 2014. godine o rehabilitaciji Draže Mihailovića. Ali, pre nego što ukažemo na neke najvažnije besmislenosti tog teksta, podsetimo se ukratko kako je sve počelo i kako je izvedena ta lakrdija i akcija nasilja nad pravom i pravdom.


Milica Stevanović: Sud sa crvenim poklopcem, 1967.

Decembra 2003. godine Skupština Srbije usvojila je zakon kojim su izjednačeni četnici i partizani. Za taj zakon, koji je predložila manjinska vlada samozvanog ljubitelja legalizma Koštunice, glasalo je, otvoreno ili prikriveno, svih 250 poslanika. Socijalistička partija Srbije je tobože bila protiv tog zakona, ali da je to stvarno i bila mogla je da uskrati parlamentarnu podršku vladi, zahvaljujući kojoj se ona i održavala, i tako spreči usvajanje zakona. Ona to nije učinila jer je već tada vešto vladala onim dvostrukim licem srpske politike, koje su kasnije Tadić i Vučić doveli do savršenstva, politike po kojoj jedna pravila važe za nas a druga za njih, politike po kojoj je svaki onaj njihov koji nam se ne sviđa zločinac a naši zločinci su heroji, veštine da se uključi levi žmigavac a vozi u desno, jednom rečju da se jedno priča a drugo radi.

Na osnovu pomenutog zakona donet je 2006. Zakon o rehabilitaciji kojim je omogućeno reha­bilitovanje čak i onih za koje je, izvan svake ra­zum­ne sumnje i nepobitno, utvrđeno da su počinili ratne zločine. Jer, formulacija iz tog zakona po kojoj pravo na rehabilitaciju imaju svi oni koji su osuđeni „iz političkih ili ideoloških razloga“ je tako uopštena, proizvolja i sveobu­hvatna da je bukvalno svako, pa čak i notorni masovni ubice, mogao za sebe da tvrdi da je bio osuđen iz „političkih ili ideoloških razloga“. Tim zakonom su pogaženi i Ustav Srbije i sve međunarodne konvencije o kažnjavanju ratnih zločinaca koje je Srbija prihvatila i koje nije mogla da menja svojim zakonima. A s druge strane, polazeći od fikcije da u društvu postoji jednoumlje i sabornost, jer je 250 poslanika glasalo za rehabilitaciju, zakon je iz postupka isklju­čio sve one poje­dince, javne i kulturne radnike, preživele učesnike NOR-a, brojne antifa­šističke nevladine organizacije i sve one koji su se protivili rehabilitaciji i ustanovio da oni čak nemaju ni pravo žalbe protiv rešenja o rehabilitaciji ratnih zlo­činaca. Tako se i dogodilo da je po tom zakonu pravosnažno rehabilitovano 13 ratnih zločinaca.

Kada je politička elita Srbije shvatila da zbog ovoga može imati problema na me­đunarodnom planu donela je 2011. novi Zakon o rehabilitaciji kojim je faktički, iako ne i pravno, onemogućila ili bitno otežala rehabilitaciju ratnih zločinaca. Ali, u tom trenutku na scenu stupa notorni makija­velizam srpske političke elite. Da bi se izigrala zakonska odredba o nemogućnosti reha­bilitacije osuđenih ratnih zločinaca, pri čemu se pre svega mislilo na Dražu, u član 30. novog zakona uneta je odredba da će postupci rehabilitacije započeti u vreme važenja starog zakona biti okončani po odredbama tog starog zakona iako je on prestao da važi. Na osnovu te odredbe Viši sud u Beogradu je ne samo rehabilitovao Dražu već je i primenio član 6. starog zakona i proglasio da niko od onih koji se protive rehabilitaciji, koji je smatraju pravno neosno­va­nom, a naročito porodice žrtava četničkih zločina, nemaju pravo žalbe na rešenje o rehabilitaciji. A kad je neko zaštićen od kritike i kad protiv njegovih odluka niko nema pravo priziva, onda može u svojim aktima da piše svakojake nonsense, kao što je to uradio Viši sud u Beogradu u obrazloženju svog rešenja o rehabilitaciji Draže na ukupno 40 strana. Evo samo nekih od tih nonsensa zbog kojih će ovo rešenje u budućnosti biti citirano kao primer servilnosti sudstva prema političkim moćnicima.

Pre svega, rešenje Višeg suda u Beogradu u potpunosti se zasniva na onome što su iznosili predlagači rehabilitacije i na dokumentima na koje su se oni pozivali. Nema, dakle, ni jedne reči o argumentima druge strane, ni reči o onome zbog čega je Draža Mihailović proglašen za ratnog zločinca i saradnika okupatora. Tako sud nije prih­vatio iskaz istoričara Branka Latasa, koji se protivio rehabilitaciji, sa obrazlo­ženjem da se on nije bavio suđenjem Draži, a prihvatio je „u celosti“ iskaze istoričara Slo­bodana Markovića, Bojana Dimitri­jevića i Koste Nikolića, iako je njihovo bavljenje tim suđenjem, kao pravnih laika, bilo potpuno irelevantno, utoliko pre što su oni pred sudom iznosili i neprikrivene lažne tvrdnje.

U obrazloženju rešenja, a i u usmenoj reči predsednika sudskog veća, više puta je istaknuto da postupak vođen protiv Draže „nije bio fer i pravičan“ i na osnovu toga je sud zaključio da je Draža osuđen iz političkih i ideoloških razloga. Međutim, ni Zakon o rehabilitaciji iz 2006, niti onaj iz 2011. godine, ne pominju nekakav fer i pravičan postupak i ne daju pravo sudu da zbog toga izvrši rehabilitaciju, kao što je to učinio Viši sud u Beogradu.

Što se tiče „ideoloških i političkih raz­loga“, ono što piše u rešenju Višeg suda je upravo komično i prosto je neverovatno da tako nešto može da se nađe u bilo kom sudskom aktu. Da bi „dokazao“ da je Draža osuđen iz političkih i ideoloških razloga sud je naveo i to da je o hvatanju Draže „Josip Broz lično obavestio Sta­ljina“, iz čega izvodi „mudar“ zaključak da se u suđenje mešala i KP SSSR-a (?!), da sud nije bio „nezavisan i nepristrasan“ jer su članovi veća bili oficiri NOB, što znači ne samo Dražini „politički protivnici“, već i „učesnici četvo­ro­godišnjih oružanih borbi“ protiv JVUO na čijem je čelu bio Draža (kako se ovog argumenta nisu setili nacistički zločinci na suđenju u Nirnbergu?!), kao i to da je Draži tokom suđenja „davan alkohol, od ¼ litre rakije dnevno, da bi se to davanje završilo sa 1 ¼ dnevno, jer je navikao“, što je uticalo na Dražinu odbranu „koji je u svojim odgovorima često bio konfuzan“, iz čega , naravno, proizlazi da je sud bio kriv što je Draža bio alkoholičar!!!

A o tvrdnji da je Draža osuđen iz „političkih i ideoloških razloga“, što sud dokazuje činjenicom da su političari tog vremena međusobno razgo­varali o suđenju Draži i da su čak unapred govorili da je Draža ratni zločinac, što se nije smelo go­voriti dok ne bude osuđen, treba reći sledeće:
Sva suđenja ratnim zločincima posle Drugog svetskog rata bila su i politička i ideološka u smislu da je gonjenje ratnih zločinaca započeto na osnovu odluke političkih organa i da su ti organi unapred rekli ko su ratni zločinci. Dakle, najpre su političari definisali zločine i zločince, a zatim su na scenu stupili sudovi. Prvi koji su to učinili bili su Ruzvelt, Staljin i Čerčil koji su u Moskovskoj deklaraciji od 30.10.1943 napisali da „nemački oficiri i vojnici, kao i članovi nacističke stranke koji su odgovorni za zverstva, pokolj i pogubljenja... biće vraćeni u zemlje u kojima su izvršena njihova odvratna nede­la kako bi im se moglo suditi i kazniti ih po zakoni­ma tih oslobođenih zemalja i slobodnih vlada koja budu u njima obrazovane“. A emigrantska Kraljev­s­ka vlada usvojila je u Londonu 1. av­gu­ta 1944. Dekla­raciju u kojoj se kaže: „Sve one, koji su na bilo kojem dijelu naše zemlje javno ili prikri­veno surađivali s neprijateljem, osuđu­jemo jer su tim uči­nili najteži zločin izdajstva prema narodu i nje­govim svetinjama. Oni će biti predani narodnom sudu kao izdajice.“


Milica Stevanović: Budilnik i poklopac, oko 1967.

Hronološki su, dakle, a Viši sud u Beogradu bi morao makar toliko da zna, najpre počinjena zverstva, pokolji i pogubljenja pa je tek onda doneta politička i ideološka odluka da se njihovim poči­niocima sudi; najpre je vojska Draže Mihai­lovića počinila pokolje nad Muslimanima u San­džaku, Hrvatima u Dalmaciji i Srbima u Vraniću, Drugo­vcu, Boleču i mnogim drugim mestima širom Sr­bije pa su tek onda političari rekli da se sudi zločin­cima; najpre je ta vojska ostvarila „jav­nu ili prikri­venu“ saradnju sa neprijateljem pa je tek onda Kraljevska vlada rekla da će oni biti pre­dani narodnom sudu kao izdajice. Tako je postup­ljeno svuda, i na suđenju nacistima u Nirn­bergu, Petenu u Fran­cuskoj, Musertu u Holandiji, Kvis­lingu u Norveš­koj, a naročito Ajhmanu u Izraelu kome je čak su­dio sud sastavljen samo od Jevreja, njegovih poli­tičkih i ideoloških protivnika, i to po postupku koji uopšte nije bio „fer i korektan“.

Ali ono što je najbitnije kod zakonske definicije „iz političkih ili ideoloških razloga“ jeste to što ona u sebi sadrži pretpostavku nevinosti, tj. što se samo za potpuno nevinog čoveka može reći da je osuđen iz političkih ili ideoloških razloga te da nije imao fer i korektno suđenje. Postaviti pitanje da li je Ajhmanu ili onome Andresu Brejviku koji je u Norveškoj ubio 77 ljudi suđeno iz političkih ili ideoloških razloga i da li su imali fer i korektno su­đenje predstavlja otvoreno solidarisanje sa njihovim „odvratnim nedelima“.

Sve je ovo, naravno, za Viši sud u Beogradu bilo suviše komplikovano i on se, da bi se spasio od suočavanja sa istinom, proglasio nenadležnim za utvrđivanje činjenica „da li je Dragoljub Mihai­lović ratni zločinac ili ne“ zato što to „posle ovoli­ko vremena i nije moguće učiniti“. A kako je sud, posle ovoliko vremena, uspeo da utvrdi da je Tito obavestio Staljina da je Draža uhvaćen, da je optu­ženička klupa bila obojena crnom bojom, da je pub­lika često glasno govorila, da svedoci nisu po­ložili zakletvu i slične stupidarije, to će os­tati kao ilustracija jednog žalosnog vremena u kome se događa čak i to da član sudskog veća urami sudsku odluku i nosi je na poklon takozvanom prestolo­nasledniku.

Nemoguće je ovde ni pobrojati sve manipulacije iz sudske odluke o rehabilitaciji Draže, ali za kraj evo još jednog primera. U odluci se detaljno prenosi po­lemika između Dražinog branioca Joksi­movića, koji je predložio saslušanje ame­ričkih avijatičara na okolnost da Draža nije sarađivao sa okupatorom, i pred­sednika sudskog veća koji je taj predlog odbio, iz čega je izvučen zak­ljučak da je „odbrani onemogućeno pribavljanje i predlaganje dokaza“. Takav zaključak je bio moguć zato što Viši sud u svom rešenju nije citirao do kraja stenografske beleške i izostavio je pitanje koje je pred­sednik veća postavio Draži: „Vaš branilac nudi svedoke koji imaju da posvedoče izvesne okolnosti u vašu korist. Prih­va­tate li ili ne i slažete li se sa predlogom branioca ili ne?“, na šta je Draža odgovorio: „U principu se ne slažem“. Dakle, sam Draža se nije složio da se pozovu američki avi­jatičari, svestan da oni koji su boravili po par nedelja u Srbiji ne mogu da svedoče o tome šta se događalo u Jugoslaviji tokom četiri godine rata. Ispada da je Draža imao korektniji odnos prema činjenicama nego današnji sud.

Ako svim ovim skaradnostima dodamo da je jedna krivična stvar raspravljana po odredbama vanparničnog postupka, tj. tretirana kao nešto nesporno i bogougodno, da je u toku postupka menjan sastav veća i to tako što je prethodni predsednik veća unapređen da se ne bi bunio zbog sme­njiva­nja, da su ročišta iz malih prostorija u Timočkoj ulici prebačena u najveću salu Palate pravde, da su publiku na ročištima činili skoro isključivo ravnogorci i pripadnici neofašističkih bandi koji su zatim čin rehabilitacije trijumfalno proslavili, onda je jasno da ovo bezumlje političke klase Srbije i njenog pravosuđa nema granica i da je poslednji čas za uzbunu.<

Aleksandar Sekulović

     
1. septembar - 31. oktobar 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015