Kako se pod izgovorom mira i saradnje, kreira mržnja

„SUNČANICA“ PROTIV „OLUJE“

Ljudi koji se danas nalaze na čelnim pozicijama u državi i pre dvadeset godina su bili blizu Onoga koji je o svemu odlučivao i mogli su nekim svojim stavom da doprinesu da se donesu odluke koje su se neposredno odnosile na živote građana u Srbiji i ondašnjoj samozvanoj „Krajini“

Deklaracija o nacionalnoj žalosti je relativi­zovala sve strahote jedne zločinačke i inadžijske politike Slobodana Miloševića i njegove Socijalističke partije Srbije kao i Srpske radikalne stranke Vojislava Šešelja, Tome Nikolića i Alek­sandra Vučića, politike koja je uzrokovala velike nesreće i čije su žrtve bili osim Hrvata, Bošnjaka i Albanaca i Srbi iz Hrvatske i, posle­dično, građani Srbije. Proglašeni Dan žalosti u Srbiji, potvrda je da ekstremistički stavovi i ekstremističko mišljenje postoje kao nepromenjeni diskurs.

U vrelim letnjim danima jedan deo građana Srbije je uspeo da ode do morskih plaža, neki su silom prilika poslušali premijera i pokušali da razonodu pronađu na srpskim planinama i u ba­njama, dok je veliki broj zbog nedostaka novca ostao u svojim gradovima i selima. Mlađi se za­bavljaju pravljenjem „selfija“ i „lajkovanjem“ fo­to­grafija, pesama ili sopstvenih i tuđih „mu­d­rosti“ na društvenim mrežama. Starijima su ostali te­levizija i novine. Prateći medije građani su, kao i mnogo puta do sada osetili strah, nevericu i bes. Zbog lakiranja današnjice i nerealnih obećanja aktuelne vlasti.

Političari stvaraju mržnju

Glavne događaje su kreirali političari, a njihovo ponašanje i aktivnosti odvijali su se tako da je izgledalo kao da ih je više puta u ovo dugo, vrelo leto udarila sunčanica zbog koje su konfuzni i dezorijentisani. Odluka da se proglasi dan žalosti posle dve decenije od progona Srba iz Hrvatske deluje besmisleno i ponižavajuće kako za sve lju­de koji su doživeli strahote progona, tako i za gra­đane Srbije koji se te nesreće sećaju i sao­sećaju sa patnjama prognanih. Ljudi koji se danas nalaze na čelnim pozicijama u državi i pre dvadeset godina su bili blizu Onoga koji je o svemu odlučivao i mogli su nekim svojim stavom da doprinesu da se donesu odluke koje su se nepo­sredno odnosile na živote građana u Srbiji i ondašnjoj samozvanoj „Krajini“. Oni znaju šta je prethodilo „Oluji“. Ako su zaboravili, mogao je da ih na taj događaj podseti tekst Vuka Draškovića objavljen krajem jula u dnevniku Danas. Autor teksta direktno optužuje rukovodstvo Srbije za tragediju Srba iz Hrvatske, čije je rukovodstvo odbilo plan Z-4, koji je garantovao autonomiju Srba u okviru države Hrvatske, i koji je i Tuđman prihvatio. Aktuelno rukovodstvo ne želi da se bavi činjenicama, jer su neprijatne po njih, već da se sa hrvatskim zvaničnicima takmiči u ludostima i besmislicama čiji će rezultat dopri­neti da se održava mržnja i paranoja. Rukovodstvo Srbije je smatralo da je primereno i uravnoteženo ako se u čitavoj državi proglasi dan žalosti kao odgovor na proslavu u Hrvatskoj. Svi građani Srbije, po Vučiću, treba da budu tužni, a zvanični simboli tuge su predstavljeni tamnom odećom spikera televizijskih stanica, klasičnom muzikom na radio stanicama i parastosima u crkvama. Zva­ničnici su održali patetične govore, a neki su javno prolili po neku (lažnu) suzu. Na naslovnim stranama dnevnika, poznatih po preterivanju i neprofesionalnosti, stavljene su fotografije dece, čija tužna i uplašena lica treba da doprinesu masovnom bu-đenju nega­tivnih osećanja prema Hrvatima.

Milica Stevanović: Srušeni most na Neretvi,1965.

Bes­misao takvih manifestacija je paradigma besmisla koji duže od dve decenije uporno opstaje u ovoj državi. Razlog za duboku tugu predstavlja spoznaja da se u Srbiji ništa nije promenilo. Falsifikuje se prošlost i relativizuje sadašnjost, pod­stiču se emocije i potiskuje razum a traže se opravdanja i zaboravlja odgovornost. Takvo du­hovno stanje među društ­venom kvazi elitom se medijski promoviše i postavlja kao model za obli­kovanje i promovisanje sistema vrednosti. Kada se javno proglasi da su građani Srbije tužni, neutrališe se potreba za racionalnim sagledavanjem uzroka i posledica.

Relativizacija strahota

Deklaracija o tuzi je relativizovala sve strahote jedne zločinačke i inadžijske politike Slobodana Miloševića, i njegove Socijalističke partije Srbije kao i Srpske radikalne partije Vojislava Šešelja, Tome Nikolića i Aleksandra Vučića, politike koja je uzrokovala velike nesreće i čije su žrtve bili osim Hrvata, Bošnjaka i Albanaca i Srbi iz Hrvatske i, po­sledično, građani Srbije. Javna tuga koju je Vučić dekretom proglasio, opozitno je stanje od radosti koju navodno doživljavaju građani Hrvat­ske. Potrebno je tobože tugom pokazati patriotizam i saosećanje i potpuno se odvojiti od doživljaja koji dominira među Hrvatima. To je rukovodstvu Srbije dovoljno jer za njih ne postoji niti će postojati bilo kakva politička i strateška greška koja je dovela do tragedije velikog broja ljudi. Za njih ne postoje či­njenice ni zakoni realnosti, oni kreiraju i mode­li­raju događaje i doživljaje. Dogodio se zločin jer su Hrvati zločinci, Srbi su plemeniti i osećajni i poka­zuju da dvadeset godina tuguju. U njihovoj realno­sti ne postoji mogućnost da je ondašnji predsednik svojim su­ludim kombinacijama kreirao stravične događaje. Prošlost treba da bude iskonstruisana ta­ko da uvek postoje krivci i žrtve, a među kriv­cima nikada ne treba da se nađu ljudi iz srpskog politič­kog vrha. Dvadeset godina je prošlo od kada su ekstremis­tički stavovi neodgovornih avanturista i moralno insuficijentnih osoba, probudili veliko zlo i uslovili nemerljive nesreće, stradanja, smrt i raza­ranja. Dan žalosti u Srbiji je potvrda da ekstremis­tički stavovi i ekstremističko mišljenje postoje kao nepromenjeni diskurs koji odlikuje funkcionisanje ljudi koji kreiraju državnu politiku. Ekstremističko mišljenje se svakodnevno prosipa sa skupštinskih govornica jer poslanici nastavljaju da vode besmis­le­ni verbalni rat koji se nikada ne završava a njego­ve posledice osećaju jedino građani koji su se dav­no opredelili za uloge pasivnih posma­trača ili pris­trasnih navijača. I pos­matračima i navijačima sta­vo­ve modelira ekstremističko mišljenje, razvijano pod negativnim uticajem socijalne sredine. Ekstre­mizam u ponašanju razmišljanju i delanju se pre­no­si kao socijalni obrazac ili odlika ličnosti i eta­blira se kao paradigma funkcionisanja državnog sis­tema. U njegovu osnovu ugrađen je egocentri­zam koji predstavlja atavizam, odnosno neade­kvat­no prevaziđenu ranu razvojnu fazu. Egocentrizam podrazumeva parcijalan test realnosti i percepciju bez sposobnosti uočavanja višedimenzionalnih komponenti zaključivanja. Analitičnost i moralnost su nerazvijene, mišljenje je rigidno i konvergentno. Zaključuje se ad hoc, odlučuje se na osnovu aktuelno prisutnog emotivnog stanja. Nekada ovakve karakteristike pokazuju ljudi u akutno izmenjenom stanju svesti, kod pada na glavu, sunčanice ili tro­vanja. Takva stanja su reverzibilna i prolaze sa otklanjanjem uzroka. Nevolja je ako se simptomi ispo­ljavaju bez vidljivog uzroka, a tragedija je ako ljudi sa takvim karakteristikama zauzimaju ključna mesta u državi i odlučuju o životima drugih ljudi i funkcionisanju čitavog sistema.

Mališa Velikić