Početna stana
 
 
 
   

Briselski pigmeji i balkanske poglavice

Deni Šekter se letos preselio u legendu. Ako postoji svetac novinarstva, kaže povodom smrti ovog kolege Srđan Stojanović na svom portalu Vreme je, onda je to ovaj čovek. Novinar, aktivista, producent, autor/reditelj dokumentarnih programa. Počeo je ranih šezdesetih s pokretom Martina Lutera Kinga za građanska prava, bio na čelu protesta protiv rata u Vijetnamu tokom studentskih dana u Londonu, zauvek poneo nadimak „Njuz disektor“ sa bostonskog radija WBCN, borac protiv aparthejda u Južnoj Africi i biograf Nelsona Mandele. Producent kultne emisije 20/20 na TV mreži ABC, radio je kao producent u vreme osnivanja CNN. Hvatao je Džordža W. Buša u krađi predsedničkih izbora 2000. godine, otkrivao laži o „oružju za masovnu destrukciju” na osnovu koje je izvršena invazija Iraka, obelodanio sistematsku bankarsku pljačku (2007) pre nego što je naredne godine objavljena. Učestvovao je u pokretu „Okupirajmo Wall Street”, producirao serijal „Amerika - država prisluškivanja“... Družio se sa Alenom Ginsbergom poznavao Džona Lenona i Joko Ono, Boba Dylana, Brusa Springstina, Najla Rodžersa, Litl Stivena Van Zanta... Stojanović kaže da je za njega Šekter bio lični heroj, novinarsko božanstvo. Što više gledate – manje znate, govorio je o medijima Deni, ne misleći valjda samo na srpski Javni (TV) servis. Mi nemamo „svece” ni do gležnja Šekteru. Sve krpa do krpe!

*

U pismu javnosti, pred letošnji polazak u Srebrenicu kojem je prethodilo nezapamćeno i nepotrebno taktiziranje, srpski premijer Aleksandar Vučić je naveo da ne postoje reči kojima neko može da izrazi žal i tugu za nastradalima, saopštila je vladina kancelarija za medije. „Moja ruka je pružena, i ostaće takva, bez ikakve politike i bez obzira na eventualnu kaznu, ili nagradu. Dvadeset godina je prošlo od stravičnog zločina koji se dogodio u Srebrenici. Srbija, jasno i nedvosmisleno, osuđuje taj užasni zločin…” Sve je bilo lepo osim "dočeka" koji ste videli. Sedam dana kasnije Tamara Nikčević u sarajevskom nedeljniku DANI zapisuje da Vučićev beg pred razjarenom masom „nije samo posljedica višenedjeljne bestijalne antibošnjačke i anticivilizacijske kampanje srpskih kontrolisanih medija i političara koji su, negiranjem genocida u Srebrenici, konstantno vrijeđali i omalovažavali srebreničke žrtve; ona je i posljedica kraha licemjerne i kratkovide politike međunarodne zajednice koja je, odbacujući zdrav razum i moral, prisilila žrtvu da zagrli onoga čija je politika i dovela do srebreničkog genocida”. Taj neukusni pragmatizam briselskih pigmeja koji odnekud vjeruju da je ozbiljnu politiku moguće voditi SMS porukama i besmislenim tlapnjama o „izazovima” i tobožnjem „velikom prijateljstvu” sa bijednim balkanskim poglavicama, uporno je ignorisao činjenicu da „politika pomirenja” ne znači laganje, falsifikovanje istorije, cinično pretvaranje dželata u nekakvog nakaznog 'vili branta' koga abolirate tako što ćete mu dozvoliti da sam formuliše patološku kvalifikaciju vlastitog zločina. Naprotiv, ona znači upravo ono što je u svom govoru u Savjetu bezbjednosti Ujedinjenih nacija spomenula ambasadorka SAD Samanta Pauer: precizno kvalifikovanje zločina, insistiranje na istinskom pokajanju i preuzimanje odgovornosti za počinjeno”.

„Princip koji je primijenjen u Njemačkoj 1945. morao je biti primijenjen i na zapadnom Balkanu: baš kao što su Njemci bili suočeni sa holokaustom, tako je i srpski narod morao preuzeti odgovornost za činjenicu da je u julu 1995. u Srebrenici počinjen. Da je Srbija to shvatila, da je na vrijeme suočena sa posljedicama zločinačke politike Dobrice Ćosića, Slobodana Miloševića i Vojislava Šešelja, ne bi se danas tako tragično identifikovala sa genocidom; ne bi u Potočarima bio razvijen veliki pano sa prijetnjom Aleksandra Vučića izgovorenom u srpskoj Skupštini samo desetak dana nakon genocida u Srebrenici: 'Stotinu Muslimana za jednog Srbina!'”.

*

Nakon Srebrenice, dobrim delom i zbog nje članovi Predsedništva BiH - Dragan Čović, Maden Ivanić i Bakir Izetbegović došli su u Beograd. Popričali, prošetali glavnom šetačkom ulicom i poručili nam da su, što god to značilo, otvorili novu stranicu zajedničke budućnosti. Lično me jedino zanima šta li je arhitekta (Bakir Izetbegović) pomislio gledajući maketu sna srpskog premijera – budući Beograd („na vodi”) pored Save.

*

Instruktor srpskih pobunjenika Dragan Vasiljković, alias Kapetan Dragan, dopremljen u Split devetog jula/srpnja ove godine. Bojan Tončić u e-novinama kaže da je zbog Vasiljkovićevog izručenja ožalošćena masovna porodica plitkoumnika suptilnih manijakalnih specifičnosti i da je sedmocifrena. Prema prvoj optužnici, Vasiljković, koji u Australiji koristi ime Danijel Sneden, optužen je za likvidaciju zarobljenika u julu 1991, u zatvoru na tvrđavi u Kninu, koje su vršili vojnici pod njegovom komandom. Ubijanje civila, paljenje imovine, pljačka i druga krivična dela iz široke lepeze ratnih zločina koje su u Krajini počinili domoroci i najamnici, takođe su u optužnici protiv Vasiljkovića... Srpski ministar pravde (Nikola Selaković) mišljenja je da bi bilo bolje kada bi mu se sudilo na nekom drugom mestu i da će mu se (ukoliko bude potrebno) pružiti pomoć u skladu sa zakonom. Neće se, dakle odstupiti od finansiranja optuženika za genocid i zločine protiv čovečnosti, što je, podvlači Tončić, Srbiju dosad koštalo oko dva miliona evra. Preciznije, sve što je Vasiljković radio bio je - državni posao.

*

Ambasadori SAD i Rusije u Srbiji od početka godine su se čak 34 puta sastali s premijerom Aleksandrom Vučićem i ministrom Ivicom Dačićem, navodi Blic i pokušava se našaliti da su Majkl Kirbi i Aleksandar Čepurin jedini koji su „podigli šator” u Vladi Srbije. List tvrdi da su pomenuti srpski političari Amerikanca i Rusa „primali” u proseku pet puta mesečno i da je javnost dobijala samo saopštenja. Predlažem da uvek dolaze zajedno i – jednom godišnje.

*

Naslušasmo se o „Oluji” s obe strane. Od svega pamtim rečenicu bivšeg kninskog gradonačelnika Drage Kovačevića koji je rekao je da se za rat u Hrvatskoj može reći i da je bio dogovoren jer je „zajednički zločinački poduhvat Slobodana Miloševića i Franje Tuđamana”.

*

Dežurni srpski jastrebovi – stručnjaci opšte prakse nedavno su se okomili na Sonju Biserko, predsednicu Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji zbog izjave (Vijenac) da je cela srpska istorija jedna velika laž. Nepotrebno. Sonja je samo rekla istinu!

*

U julu je bila aktuelna Grčka i njena „igra” sa Evropom recimo. Sedmog dana dobio sam izveštaj s lica mesta od prijatelja Srećka Horvata, filozofa, pisca i novinara kojeg je zagrebački Jutarnji list u najavi izveštaja predstavio i kao „ljevičarskog aktivistu, čovjeka bliskog čelnim ljudima Syrize”. Horvat je, osim američkom reditelju Oliveru Stounu blizak i grčkom premijeru Aleksisu Ciprasu i šteta je što ovaj briljantni izveštaj zagrebačkog filosofa (koji je potpisao i više od deset knjiga) ne mogu preneti u celosti. Stoga evo tek nekih brojki koje Horvatu nisu promakle: Nezaposlenost mladih - 2010 - 30%, 2014 - 55%, 35% porast broja samoubojstava od 2010. do 2014, 270% porast broja ljudi koji pate od depresije od 2010. do 2014, 500% više ljudi bez zdravstvenog osiguranja, kojih je u Grčkoj trenutno 2.500.000…

*

Odbijen Vučićev predlog o zajedničkom danu sećanja. To su ekspresno, što bi kazali Bokelji, nulirali iz Hrvatske i sa Kosova. Hrvatski premijer Zoran Milanović i kosovski ministar spoljnih poslova Hašim Tači izjavili su da je Vučićeva ideja o zajedničkom danu sećanja na sve žrtve ratova devedesetih neprihvatljiva. Prvi je rekao da oni (Hrvatska) nikome ne propisuju praznike i dane žalosti i da to njegova zemlja ne očekuje od drugih, a Tači je Vučića optužio za prepravljanje istorije i za pokušaj da stvori „medijski spektakl”. Vučiću  jedino ostao desni beg od Laktaša (Mile Dodik) i onaj  sumnjivi doktorant. Možda i mefafon u liku onog Vojvođanina koji ima inicijale istovetne premijerovim.

Dragan Banjac

     
1. septembar - 31. oktobar 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015