Početna stana
 
 
 
   

Mirjana Miočinović, NEMOĆ OČIGLEDNOG, prvi i drugi deo, CZKD, Beograd 2014.

IZNEVERENA OČEKIVANJA - UPOZORENJA ZA BUDUĆNOST

Tekstovi u ovoj dragocenoj knjizi, iznuđenoj, kako ističe autorka, prilikama i okolnostima u kojima se naše društvo našlo krajem osamdesetih i početkom devedesetih u kome tavori već četvrt veka, obuhvataju intervjue i autorske članke rasute u mnogim medijima (Vreme, Feral Tribune, Stav, Borba, Naša Borba, Teatron, Republika, Peščanik Slobodna Evropa, Deutsche Welle i dr.). Prvi deo knjige odnosi se na period 1991-1997 i pod istim naslovom („Nemoć očiglednog“) svojevremeno ga je objavio Beogradski krug. Drugi deo tekstova nastao je u periodu 1997. do 2014. godine. CZKD je kao izdavač objedinio oba perioda u novo izdanje ne menjajući prethodni naslov.

Iako Mirjana Miočinović u uvodu razočarano smatra da je knjiga „obeshrabujuća“, da „potvrđuje nagore slutnje“ te da će člitalac izvući zaključke „o našoj nespremnosti da pogledamo istini u oči“, o „našoj podaničkoj prirodi za koju ne možemo uvek tražiti izgovor u ljudskom strahu od kazne“, ova knji­ga na najupečatljiviji način postaje svedok jed­nog užasnog vremena, jednog u značajnoj meri, tokom niza godina, hiberniranog društva (uz svetle izuzetke buđenja 1996/7 i 5.oktobra 2000) i jedne užasno destruktivne politike koja je proizvela tolike ljudske nesreće najviše Hrvatima, Bošnjacima i Albancimna, ali i samim Srbima. Razočaranost au­torke je sasvim pojmljiva. Ima li ikog pametnog i razumnog ko nije razočaran onim što se dogodilo, što se sada događa i što će se neminovno dogoditi u budućnosti na ovim eksjugoslovenskim prostorima ako se nastavi sa omrazama i nacionalističkim euforijama kojima smo svedoci upravo ovih avgu­stovskih dana? Čak i kada se koristi tobože mirovna retorika, iz nje izbijaju opaki slojevi prošlosti, slojevi negdašnjeg radikalskog ludila trenutno travestiranog u navodno evropsko demokratsko odelo. I onda, u ratno vreme, kao i danas 2015. godine, ono što je očigledno, jeste upravo nemoć oči­gled­nog! I taj naslov knjige M. Miočinović sve govori. Zar Osma sednica SK Srbije i način na koji je na toj sednici Milošević odneo pobedu nad umerenijim snagama Partije, nije bila očigledna prekretnica novog otvoreno nacionalističkog kursa i buduće ratne politike. Zar „mirnodopski period“ 1987-1991 nije vre­me medijske kanonade protiv „onih drugih“ protiv „krivaca za sve srpske nedaće i istorijske nepravde“, vreme očigledne pripreme za „odlučujući i pravedan rat“? Zar raspisivanje velikog zajma „za preporod Srbije“ nije bio oči­gledan poziv građanima da taj „rat za srpstvo i pravoslavlje“ finansiraju? Zar 17. avgust 1990. dan početka tzv. „balvan revolucije“ i puč u policijskoj stanici u Kninu kada je Martić oružjem iz Srbije preuzeo kontrolu i izbacio sve hrvatske policajce, što je bila čista hajdučija, uz nemo posmatranje JNA („Politika ekspres“ je sutradan preko cele strane donela slavodobitni naslov: „Treći srpski ustanak!“) nije bio očigledan znak da se želi oružjem stvoriti Velika Srbija? Sve, apsolutno sve je u te tri godine priprema za rat, bilo tako belodano, tako očigledno i tako neskriveno. Za one koji su hteli da vide! A mnogi nisu želeli. I zato je vladala je nemoć. Opšta nemoć. Nemoć cen­tral­nih organa SFRJ da spreče razularenog Miloševića, nemoć srpske najšire javnosti da razume da je reč o pukoj i brutalnoj imperijalnoj nameri njezine po­litičke elite. Nemoć kulture, nemoć društva u celini.

Autorkini stavovi su duboko antiratni (svoje­voljno je već početkom oktobra 1991 u znak pro­testa zbog eskalacije rata napustila profesuru na Fakultetu dramskih umetnosti), humanistički i nadasve prožeti istinskim intelektualnim promiš­ljanjem uzroka (posledice su odveć jasne!) srpskog moralnog ali i svakog drugog sunovrata. S pravom se u jednom trenutku, vapijući zapitala:“ Ima li kraja ovoj mori?“ Doduše taj njezin vapaj se čuo još davne 1992, ali ništa nije izgubio na svojoj aktuelnosti. Baš kao ni sledeći naslovi tekstova iz knjige: Vlast ima korozivno dejstvo, Uzurpacija prava na javnu reč, Žrtve samozavaravanja, Užas izgubljenih godina, Fantazmi o neprijatelju, Istorija kao privatno vlasništvo, Nema bezazlenih reči. Sve su to autorkina upozorenja iz mračnih devedesetih! A kako su samo savremena, živa, deluju tako ovo­vremeno, kao ovog trenutka napisana! Pora­ža­va­juće je da je i danas vidljiva nemoć društva kao ce­line da se odupre vaskrslom političkom jedno­umlju koje svoj izraz već dobija u puzajućoj diktaturi jednog čoveka (opet jedan čovek!, o tempora o, mores!), aktuelnoj medijskoj prisili verovanja u laži kao i svakojakim metodama ljudskog zaglupljivanja.

Zato potpuno shvatam autorkino razočarenje, jer za dve i po decenije malo se šta suštinski promenilo. Kultura je i dalje na niskim granama uz strahovito mešanje režima (npr. u slučaju jedne predstave Kokana Mladenovića), potpuno je razo­ren jugo­slovenski kulturni identitet za račun usko­na­cio­nal­nog, pravoslavno-srpskog. „I drugi su to isto učinili, nismo samo mi“ prigovaraju srps­ki nacionalisti. Ali M. Miočinović je takva raz­miš­ljanja nazvala „uzajmnom podlošću ravno­te­že“ na čijoj osnovi zapravo i parazitiraju nacio­nalne elite. Ta uzajamna podlost vidljiva je i u ocenjivanju ne­davnih ratnih sukoba i počinjenih zločina.

Ova knjiga je pravi podsetnik na već pomalo za­borav­ljene događaje, njihov sled, uzroke i posle­di­ce; ponovo nas vraća u ludilo nacionalističke eu­forije prepune fašističko-rasističkih izjava politi­čara, u vreme užasnih ratnih zločina, laži i beš­čašća; ona je svedočanstvo o tome kakvi smo bili, kakvi smo danas i što je, pak, mnogo važnije, nagoni nas na razmišljane o tome hoćemo li promeniti svoj odnos prema političkim moćnicima, hoćemo li skupiti dovoljno građanske kuraži za otpor i po­bunu (a svako ima pravo na pobunu!). Bez toga ćemo kao pojedinci nositi večni žig sramnog podaništva i ostati zarobljeno, neslobodno društvo.

Zlatoje Martinov

     
1. septembar - 31. oktobar 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015