Početna stana
 
 
 
   

Istina o našoj prošlosti

Esad Paša – albanski izdajnik i dični srpski prijatelj *

Nedavno je Sonja Biserko, predsednica Helsinškog odbora u Srbiji, izjavila kako je srpska istorija “jedna velika laž.” Izjava je naišla na histeriju u kleronacionalnim krugovima. Ako baš i nije potpuna laž, onda je bez sumnje revidirana i ulepšavana kroz najrazličitije mitove. Mitologeme o “pravednosti”, o “časnosti” i “neagresivnosti Srba”, raspršuju se kao mehur od sapunice pred ozbiljnim istorijskim istraživanjima, jednom reči pre stvarnim i neizmišljenim činjencama dugo zanemarivanim i vešto mistifikovanim i skrivanim tokom poslednjih četvrt veka. Republika stoga prenosi i ovaj tekst kako bi doprinela procesu demistifikacije i demitologizacije naše kako starije tako i novije istorije.

Uredništvo

Tanjug, Politika i drugi značajniji mediji Srbije, obavestili su javnost o izjavama ministra za rad Aleksandra Vulina “nakon polaganja venaca srpskim junacima stradalim u Prvom svetskom ratu i prijatelju srpskog naroda, Albancu Esad Paši Toptaniju na Srpskom vojničkom groblju u Tijeu kod Pariza”.

Vulin je tom prilikom naglasio: “Srbija pamti svoje heroje. Zato smo danas ovde. Ali Srbija pamti i svoje prijatelje i nikad neće zaboraviti Esad Pašu i da je i u najtežim trenucima bio uz nas”. On je kazao da povlačenje srpske vojske ne bi bilo moguće bez njegove žrtve, bez njegovog samopregora, “a svoju ljubav prema srpskom narodu i prema Srbiji platio je glavom od onih koji su Srbiju i Srbe mrzeli više nego što su voleli svoju zemlju i svoj narod.Esad Paša je srpski prijatelj, nepravedno zaboravljen, nepravedno zanemaren u istoriji, čak i našoj. Esad Paša je primer kako bi Albanija i Srbija trebalo da sarađuju. Put Esad Paše jeste put sporazumevanja, jeste put dobrosusedskih odnosa i on je Albanac koji je voleo Srbe. Zbog toga ne sme biti zaboravljen”, poručio je Vulin.”Srbija pamti svoje prijatelje, i kako je rekao Esad Paša, Srbi su jedini narod koji prašta svojim neprijateljima”, dodao je Vulin.”Srbija prašta, ali Srbija sigurno, ne zaboravlja, ni dobro, ni zlo”, naglasio je Vulin.

Svi iole razumni, koji znaju biografiju Esad Paše Toptanija, ne bi se dičili njegovim navodnim prijateljstvom, niti bi ga (javno) nudili kao “primer kako bi Albanija i Srbija trebalo da sarađuju”.Naprotiv.

Ono što su Srbija i Crna Gora, u saradnji sa Esad Pašom, u Balkanskim ratovima, uradile u Albaniji, istorijska je sramota srpskog i crnogorskog naroda.Umesto da se toga stidi, makar ćuti, ako već nema obraza i snage i da se izvini i moli za oproštaj, ministar Vulin se hvali, a Esad Pašu – izdajnika albanskog naroda, marionestku slugu srbijanskog režima nudi i veliča kao primer saradnje Albanije i Srbije.

Već duže od 100 godina, “saradnja” Srbije sa Esad Pašaom Toptanijem, školski je primer kako Srbija, ako hoće da opstane, nikada više ne bi smela da postupa ni prema Albaniji, ni bilo kojoj drugoj, susednoj i međunarodno priznatoj državi.

Naime, opšte je poznato da su Vlade i oružane snage Kraljevine Srbije i Crne Gore, u balkanskim ratovima (1912/13), a Vlada i Vojska Kraljevine Srbije i u Prvom svetskom ratu (1914/1915), uz marionestsku ulogu Esad Paše, okupirale središne i severne delove novoformirane Države Albanije u nastojanju da je međusobno podele i pripoje svojim državama.

Pri osvajanju (aneksiji) Albanije, okupacijske snage Srbije i Crne Gore počinile su stravične zločine nad Albancima, – masovna pogubljenja, masakriranje civilnog stanovništva, etničko čišćenje, nasilno pokrštavanje i progone.

O zločinima srpske i crnogorske vojske prilikom zaposedanja albanskih naselja 1912. i 1913. godine je izveštavala evropska, američka i srpska opoziciona štampa.

Radi ispitivanja zločina Karnegijeva zadužbina za međunarodni mir je formirala posebnu komisiju koja je 1913. poslata na Balkan. Nakon opsežnih i detaljnih istraživanja, sumirajući situaciju u albanskim oblastima, Međunarodna komisija zaključuje:“Kuće i čitava sela su pretvorena u pepeo, nenaoružano i nedužno stanovništvo je masovno masakrirano, neverovatni akti nasilja, pljačke i surovosti svake vrste — to su sredstva koja je primenjivala i još uvek primenjuje srpsko-crnogorska vojska, u cilju potpunog preinačenja etničkog karaktera oblasti naseljenih isključivo Albancima.
Događaji iz balkanskih ratova su umnogome doprineli narastanju srpsko-albanskog sukoba.
Drač je grad u središtu albanskog primorja, koji je Srbija okupirala i pokušala da učini svojom glavnom lukom. Po zauzeću grada, srpske trupe su 6. marta spalile više sela u oblasti Drača.Izveštaji kažu da je u selu Zezi dvadesetak žena spaljeno u svojim kućama.
Srpskim trupama koje su zauzele Drač je odmah bilo zapoveđeno da nastave dalje bez obezbeđenog snabdevanja, pa su morale da se oslanjaju isključivo na pljačku.Pljačka je poprimila tolike razmere da su Srbi u Draču tovarili čitave brodove opljačkanom robom i slali za Solun, odakle je tovar dalje išao za Beograd.
Crna Gora je do juna 1913. godine u oblasti Peći pokrstila 20 albanskih sela, a u samom gradu oko 200 osoba. Albansko stanovništvo Đakovice, Peći, Plava, Gusinja i bivšeg Kosovskog vilajeta je 21. septembra 1913. godine uputilo peticiju Velikim silama u kojoj se kaže: “srpska i crnogorska regularna vojska su preduzele i učinile sve, od prvog dana osvajanja albanske teritorije, bilo da primoraju stanovništvo da izgubi svoju nacionalnost, bilo da surovo uguše albanski rod.
Mnoge devojke i devojčice Strumice su silovane i nasilno pokrštene.Major Ivan Grbić, komandant četvrtog bataljona 14. regimente (line regiment), imao je 80 vagona natovarenih nameštajem i ćilimima opljačkanim u Strumici koji su poslati za Srbiju.”

Dimitrije Tucović, mobilisan je 1912. te je kao rezervni oficir I pešadijskog puka Moravske divizije prvog poziva učestvovao u balkanskim ratovima i srpskom vojnom pohodu na Albaniju. Tucović je sa srpskom vojskom prešao Albaniju sve do Elbasana. Kada su zauzeli u većinski albansku varoš Đakovicu, prokomentarisao je: “Ušli smo u tuđu zemlju”.Kao svedok pokolja albanskog stanovništva u novopripojenim oblastima, Tucović je opominjao da je „izvršen pokušaj ubistva s predumišljajem nad celom jednom nacijom“, što je „zločinačko delo“ za koje se „mora ispaštati“.

Kao neposredni očevidac zločina počinjenih prema Albancima, Dimitrije Tucović,ocenjuje da je srpska buržoazija proklamujući osvajačku politiku prema Albaniji “prvi put sa lica srpskog naroda skinula veo jedne poštene nacije koja se bori za svoje oslobođenje”.On podseća da je Srbija htela izlazak na more i jednu svoju koloniju, ali je ostala bez izlaska na more a od zamišljene kolonije stvorila je krvnoga neprijatelja.

Tucović zaključuje da je “bezgranično neprijateljstvo” albanskog naroda prema Srbiji prvi rezultat albanaske politike srpske vlade.Drugi još opasniji rezultat je “odgurivanje Albanije u šake Italije i Austro-Ugarske”, dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile.U novembru 1915. austrougarske jedinice su na Kosovu dočekani kao oslobodioci.

Tucović je tokom čitavog ratnog perioda, sve do svoje pogibije, pedantno vodio ratni dnevnik. Četiri dana pred smrt pisao je o bezakonju koje je zavladalo u redovima vojske:„Na Jučerašnjem maršu pokazalo se u punoj svetlostl besnilo ratnih strasti. Vojnici su izgubili svaki čovečanski osećaj i kao besni psi jure rojem pored druma od kuće do kuće, tražeći šta će opljačkati. Deca i žene uzaman zapomažu da spasu što imaju, dok ih naperena puška u grudi ne ućutka. Gledao sam kako jedan vojnik svlači s dece na kolima koja beže ponjavu i preti majci da će je ubiti ako bude zapomagala. Jedan trese košnicu, drugi prosipa rakiju, treći vadi hleb iz vatre. Nastao je takav haos kao da ova zemlja ne postoji i kao da niko nikoga ne pripoznaje.“ (Tucovićev ratni dnevik, 16. novembra 1914. godine).

Kritikujući srpski pokušaj izlaska na more preko Albanije, Tucović ocenjuje da “Srbija nije ušla u Arbaniju kao brat nego kao osvajač” i da je rđavom politikom odgurnula albanski narod u mržnju prema svemu srpskom.

Bezgranično neprijateljstvo albanskog naroda prema Srbiji je prvi “pozitivan” rezultat albanske politike srpske vlade. Drugi još opasniji rezultat jeste učvršćivanje u Albaniji dve na zapadnom Balkanu najzainteresovanije velike sile.

Brojni srpski novinari, učesnici albanskog pohoda, su u člancima imenovali neke od počinilaca zločina. Dimitrije Tucović, koji je kao oficir srpske vojske učestvovao u albanskom pohodu, kao odgovorne za pokolj u Ljumi naveo je kapetana Jurišića i potpukovnika Milićevića. Dušan Popović kao odgovornog za zločine nad civilima navodi pukovnika Damnjana Popovića (“Tamo se pljačka, ara, pali, razorava, kolje, uništava sve u klici. Turgut-Šefket pašamoraće da prebledi od zavisti pred pukovnikom Damnjanom Popovićem.”) Kosta Novaković kao odgovornog za zločine navodi kapetana Petrovića, komandanta posade u Kroji. Skopski nadbiskup Lazër Mjeda i bečki novinar Leo Freundlich imenuju generala Božidara Jankovića, koji je komandovao Trećom armijom, kao odgovornog za zločine nad civilnim stanovništvom.Daily Telegraph je tada pisao da su “svi užasi istorije premašeni zverstvima koje su počinile trupe generala Jankovića”.

Ko je zaista Esad Paša Toptani i da li je “srpski prijatelj “ i “primer kako bi Albanija i Srbija trebalo da sarađuju”?! kako to tvrdi ministar Vulin.

Esad Paša Toptani (Esad Pashë Toptani; rođen oko 1863,u Tirani; ubijen u Parizu 13. juna 1920). Potiče iz bogate zemljoposedničke porodice Toptani, koja je imala mnoge posede u oblasti Tirane. Njegova sestru Sadije (druga žena Džemal-paše Zogua) majka je Zoga I od Albanije.Esad Paša je bio otomanski general.Početkom 20. veka je imenovan za komandanta žandarmerije Janjinskog vilajeta. Zloupotrebom ove pozicije stekao je ogromno bogatstvo. U političkom životu, rano se afirmisao kao “beskrupulozni oportunista”.1908. se pridružuio mladoturcima i postao poslanik u skupštini Osmanskog carstva.Među Albancima je bio poznat kao “tiranin iz Tirane”. Za vreme srpsko-crnogorske opsade Skadra u prvom balkanskom ratu, Esad Paša je bio zapovednik pomoćnog garnizona u Skadru, pod komandom turskog generala Hasana Rize. Odlukom velikih sila na Konferenciji ambasadora u Londonu decembra 1912, Skadar je dodeljen novoformiranoj Albaniji.Turski zapovednik Hasan Riza je trebalo da preda grad privremenoj vladi Albanije. Međutim, nakon nerazjašnjenog ubistva generala Hasana Rize 18. januara 1913, Esad Paša je preuzeo komandu nad odbranom grada. 23. aprila 1913. Esad Paša Toptani je predao Skadar crnogorskoj vojsci. Njemu i njegovim jedinicama je dozvoljeno da napuste grad pod oružjem i da iznesu veći deo vojnih zaliha. Smatra se da je Esad-paša ubio Hasana Rizu i predao Skadar Crnogorcima da bi ga oni zauzvrat priznali kao vladara centralne Albanije. Esad-paša se nakon napuštanja Skadra, sa velikim brojem naoružanih žandara, uključuje u borbe za vlast u centralnoj Albaniji. U previranjima nakon proglašenja nezavisnosti Albanije, on nije priznao nadležnost privremene vlade Albanije na čelu sa Ismailom Kemalijem, već krajem 1913, stvara sopstvenu marionetsku državu uz pomoć Srbije.Nakon toga, nakratko je stekao visok položaj u vladi Vilhelma od Vida, dok nije 1914. prognan iz zemlje.

Srpska okupacija Albanije od novembra 1912. do 25. oktobra 1913.

Srpska vojska je tokom 1912-1913 zaposela najveći deo severne i središnje Albanije, zajedno sa obalom na kojoj je najvažnija strateška tačka bila luka Drač. Na osvojenom području su uspostavljene civilne vlasti i albanska teritorija je de facto anektirana Srbiji. 29. novembra je osnovan drački okrug sa četiri sreza: Drač, Lješ, Elbasan iTirana. Tokom okupacije Albanije, Esad Paša je sarađivao sa Srbijom, pristajući na izmenu priznatih granica Kneževine Albanije u korist Srbije, Crne Gore i Grčke.

Esad-paša je u srpskoj vladi našao podršku za svoju ambiciju da postane albanski vladar, a Albanija na čelu sa Esad-pašom bila bi, zauzvrat, u srpskoj sferi uticaja. Već početkom maja 1913, Essad Paša je obavestio crnogorskog kralja Nikolu da namerava da se proglasi vladarem Albanije, i izrazio spremnost da sarađuje sa Balkanskim savezom.

U septembru dolazi do velikog albanskog ustanka protiv srpske vlasti u oblasti Ljume (jugozapadno od Prizrena, današnja severna Albanija), Debra, Struge i Ohrida (današnja Makedonija) i u planinama zapadno od Đakovice (oblast Kosova). U pobuni je učestvovalo oko 10.000 Albanaca, uz pomoć nekoliko komitskih odreda Unutrašnje makedonske revolucionarne organizacije.Za gušenje albanskog ustanka Srbija je morala mobilisati blizu tri divizije, odnosno poslato je oko 20.000 srpskih vojnika, koji su prodrli u Albaniju i stigli skoro u do Elbasana.

Dana 4. oktobra (odnosno 21. septembra po starom kalendaru) srpska vlast je donela “Uredbu o javnoj bezbednosti u oslobođenim oblastima”, kojom se, između ostalog, predviđa smrtna kazna za ustanike, a sama odluka policijskih vlasti je dovoljan dokaz da je neko pobunjenik.Dalje se predviđa deportovanje porodica pobunjenika, za koje se predviđa kazna od 3 godine robije ukoliko se vrate svom domu bez dozvole (član 5). Pritom, izdržavanje bezbednosnih trupa u pobunjenom naselju snosi samo to naselje.Srpska opozicija se protivila ovakvom nejednakom zakonskom tretmanu i neprijateljskom odnošenju spram stanovništva, zahtevajući vladavinu prava i ekstenziju Ustava Kraljevine Srbije na aneksirane teritorije.Vlada u Beogradu je objavila amnestiju oktobra 1913. godine, ali se pogrom albanskog stanovništva nastavio.

Uz pomoć Srbije,Essad-paša se krajem septembra 1913. proglasio guvernerom Albanije, a 16. oktobra 1913. preuzeo je vlast u središnjoj Albaniji i proglasio Republiku Centralnu Albaniju sa sedištem u Draču.Njegova “država” je uglavnom obuhvatala muslimansko stanovništvo središnje Albanije, bez katoličkih plemena severa i pravoslavnih sa juga. Zvanična Srbija je pomogala i druge lokalne poglavare koji su pružali otpor Kemalovoj vladi, upućujući ih na saradnju sa Esad pašom. Srpski premijer Nikola Pašić naređuje slanje novca i oružja njegovim pristalicama.

Velike sile su primorale Esad Pašu da 1. februara 1914. prizna vlast knezu Vilhelmu od Vida, a zauzvrat je dobio položaj ministra odbrane i ministra unutrašnjih poslova Albanije.Esad Paša zahteva od velikih sila da privremena vlada Albanije bude premeštena u Drač, gde će biti pod njegovom kontrolom. Međutim, on ubrzo pada u nemilost nakon što je, uz novčanu pomoć Italije, pokušao da izvede državni udar protiv Vilhelma od Vida. Uhapšen 19. maja 1914 i nakon suđenja za izdaju, osuđen na smrt. Samo intervencijom Italije mu je spašen život, nakon čega beži u Italiju u izgnanstvo. Italija ga je podržavala jer je nameravala da trajno zauzme Valonu nakon njegovog preuzimanja vlasti u Albaniji.

Esad Paša je iz izgnanstva u Rimu održavao bliske odnose sa vladama Srbije i Crne Gore.

Sporazum sa Nikolom Pašićem – 1914.

Po izbijanju prvog svetskog rata, Esad Paša dolazi u Niš, gde potpisuje tajni ugovor o savezu sa srpskim premijerom Nikolom Pašićem 17. septembra1914. Ugovorom je predviđeno osnivanje zajedničkih političkih i vojnih institucija, vojni savez i izgradnja Jadranske pruge od Srbije do Drača. Sporazum je ostavljao mogućnost da Srbija, na poziv Esad Paše, vojno interveniše radi zaštite njegovog režima. Razgraničenje između dve zemlje je trebalo da utvrdi posebna srpsko-albanska komisija. Srbija se obavezala da finansira Pašinu žandarmeriju i snabdevanje vojnom opremom, plaćajući po 50.000 dinara mesečno.

Usled izbijanja prvog svetskog rata i muslimanskog ustanka u centralnoj Albaniji, Vilhelm od Vida napušta zemlju. Esad Paša se oktobra 1914. preko Srbije vraća u Drač, sa nekoliko hiljada dobrovoljaca skupljenih u okolini Debra.Početkom oktobra 1914, uspostavlja svoju vladu i proglašava se za vrhovnog komandanta albanske vojske.

Početkom novembra 1914, Turska ulazi u rat na strani Centralnih sila, čime Esad-Paša, saveznik Srbije i Antante, gubi podršku među muslimanima. U Albaniji dolazi do pro-turske pobune i Paša gubi kontrolu nad nekim oblastima. Pobunjenici zahtevaju da se oblasti koje je Srbija zauzela u Prvom balkanskom ratu vrate autonomnoj Albaniji pod turskim suverenitetom. Pod pritiskom pobunjenika, on poziva Srbiju da interveniše u Albaniji. Prećutan dogovor sa Italijom mu je obezbeđivao novac. Od Grčke je tražio oružje, i zahtevao da njihove trupe zauzmu oblasti koje drže njegovi neprijatelji.

Vlada Srbije je decembra 1914 započela pripreme za vojnu intervenciju u Albaniji. Početkom 1915. pobunjenici su držali pod opsadom Esad-pašu u Draču i zahtevali od njega da objavi rat Srbiji. U tom trenutku Pašić procenjuje da je vreme da interveniše. Savezničke diplomate upozoravaju Vladu Srbije da vojna intervencija u Albaniji može izazvati nepoželjan odgovor. Uprkos upozorenjima saveznika, Pašić se odlučio na vojnu intervenciju.

Vojna intervencija Srbije u Albaniji 1915. u uspostavljanju i čuvanju Esad Pašinog režima

Po vojnom sporazumu sa Esad Pašom, početkom juna 1915. Srbija je u Albaniju poslala preko 20.000 srpskih vojnika.Oni su zauzeli Elbasan i Tiranu, središta pobune, i oslobodili opkoljenog Esad-pašu u Draču. Srpska vojska je formirala poseban odred zvani „albanski odred“, za pacifikaciju Albanije i konsolidaciju Esad Pašinog režima. Crnogorska vojska koristili situaciju i zauzima Skadar, koji je zvanično i dalje pod međunarodnom upravom.Srpska vojna intervencija je izazvala snažno neodobravanje savezničkih diplomata. Pašić je odgovarao da je to privremena akcija i da će se srpska vojska povući čim konsoliduje vlast Esad-paše. S druge strane, Pašić je radio na trajnom vezivanju Albanije za Srbiju.

Tajni ugovor Srbije i Esad Paše o stvaranju realne unije Srbije i Albanije – „Tiranski sporazum“

Srpski ministar unutrašnjih poslova Ljubomir Jovanović doputovao u Tiranu i 28 juna 1915 (na Vidovdan) potpisao tajni ugovor sa Esad Pašom o stvaranju realne unije između Srbije i Albanije.Srbija je sporazumom dobijala sledeća naselja: Podgradec, Golo Brdo, Debarska Malissia, Ljuma i Has. Zajedničke institucije su podrazumevale vojsku, carinu, narodnu banku i diplomatiju. Uz pomoć Srbije, Esad Paša je trebalo da postane knez Albanije. Predviđa se da srpska vojska ostane u nekim albanskim gradovima da progoni i uništava zajedničke neprijatelje, dok finalne odredbe ugovora ne stupe na snagu. Pašićeva vlada je smatrala Tiranski sporazum (en. Tirana Treaty) najboljim političkim rešenjem albanskog pitanja. Očekivalo se da će sudbina Albanija ponovo biti razmatran na mirovnoj konferenciji posle rata, pa je Vlada Srbije želela da osigura teritorije.

Tokom prvog svetskog rata Esad Paša je bio na strani Srbije, omogućujući joj povlačenje preko Albanije.

Nakon rata je saveznicima pokušao da se predstavi kao jedini legitimni vladar i da se vrati u zemlju. Dok se spremao za povratak u Albaniju, Esad Paša je ubijen u atentatu 13. juna 1920. u Parizu. Ubio ga je Avni Rustemi, politički aktivista i član albanskog parlamenta, verujući da je sarađujući sa Srbijom izdao interese albanskog naroda.

Mnogi Albanci ovaj atentat smatraju herojskim činom.

Esad-paša je sahranjen na srpskom vojničkom groblju na Tijeu u Bolonjskoj šumi, gde i dan-danas u moru krstova stoji i jedan polumesec.

Duže od 100 godina Srbija je skrivala okupaciju (aneksiju) delova Albanije i zločine počinjene tom prilikom.

Mislim da Esad Paša nije uzorni srpski prijatelj, te da se zvaničnici Vlade Srbije ne bi trebali njime dičiti, niti bi saradnja sa njim smela da bude “primer kako bi Albanija i Srbija trebalo da sarađuju”.

Esad Paša je verolomni vlastoljubac.U želji da postane kralj Albanije, izdao je albanski narod i državu, kao i sve druge koje je mogao da izda.Kao general i visoki državni činovnik, izdao je osmansku carevinu.Izdao je novopriznatu kraljevinu Albaniju i Vilhelma od Vida.Služio je Italiji, Crnoj Gori i Srbiji, kao porobljivačima albanskog naroda i osvajačima države Albanije.
Za izdaju svoga naroda i države, osuđen je na smrt (u maja 1914.). Ta, pravedna kazna je izvršena 13. juna 1920.

Esad Paša je izdajnik albanskog naroda i, čak i kada bi se mogao (a ne može se) smatrati prijateljem Srbije i srpskog naroda, ni posle 100 godina, nije i ne sme biti primer za saradnju Albanije i Srbije.

Lakić Đorović

* Iz: ZOKSTER, 12/12/2014, oprema redakcijska

     
1. septembar - 31. oktobar 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015