Početna stana
 
 
 
   

„Dan sećanja“ – prilog novom zaoštravanju, a ne pomirenju

BESKRAJNI CINIZAM I BESTIDNOST

Mogu li oni koji su sprečili da se u OUN donese rezolucija o tome da se genocid u Srebrenici više nikada i nikome ne ponovi, biti inicijatori Dana sećnja na žrtve rata koji su izazvali srpski nacionalisti prethodno instaliravši na vlast Slobodana Miloševića? Može li to biti onaj koji je taj rat ne samo podržao, već i svojom zapaljivom retorikom podsticao, i zajedno sa svojim partijskim šefom zdušno ponavljao mantru o granici Velike Srbije do linije Karlobag-Karlovac-Virovitica?

Ideja premijera Srbije Aleksandra Vučića o ustanovljavanju zajedničkog Dana sećanja na žrtve rata u celom regionu, na prvi pogled izgleda kao dobra, čak neophodna za izmirenje naroda iz bivše Jugoslavije. Ipak kad se utone u dublju analizu takvog predloga, uočavaju se ogromni nedostaci, štaviše na površinu ispliva sav cinizam pa i bestidnost takve ideje.

Zašto? Postoje barem dva razloga.

Prvo, nije svejedno od koga ideja ustanovljenja zajedničkog Dana sećanja potiče. Ako se ta činjenica u Srbiji zaboravlja i gura pod tepih ne samo od naših političkih elita već i od najvećeg dela srpske javnosti i to upravo iz istog onog razloga zbog koji narodi i države ne vole da govore o svojim zločinima već isključivo o tuđim (setimo se samo turskog opiranja da se kao narod i država čak i nakon jednog veka, suoče sa genocidom nad Jermenima 1915. godine), u susednim državama Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini još živi sećanje na stravične pogrome hrvatskog odnosno bošnjačkog stanovništava od strane srpskih snaga. Setimo se samo onih najdrastičnijih slučajeva npr. Marti­ćevog spaljivanja hrvatskog sela Kijevo u jesen 1991, ubijanje civilnog stanovništva u slavonskom selu Lovas i kao i 200 civila na Ovčari nakon zaposedanja Vukovara, te genocida u Srebrenici u B i H, 1995, potom i sistematskog rušenja tamošnjih gradova (Vukovar, Sarajevo, Dubrovnik) što je veliki arhitekta i humanista Bogdan Bogdanović s pravom svojevremeno nazvao urbicidom. Sadašnji srpski vlastodršci pokušavaju da zaborave svoju ulogu u toj nedavnoj prošlosti, svoje izjave, kao i huškanje na rat i zločin. Sam Vučić je zagovarao ideju Velike Srbije ništa manje od svojih šefova Šešelja i Tomislava Nikolića. Dovoljno je videti TV snimke ovog junoše s početka devedesetih, kako zapenušano viče da za jednog ubijenog Srbina mora stradati stotinu pripadnika drugih nacija. Zar je potrebno objašnjavati čije su izvorno bile takve parole? A još 2008. godine – setimo se - Nikolić i Vučić su danima protestovali na ulicama Beograda zbog hapšenja Ratka Mladića i preko table sa nazivom ulice dr Zorana Đinđića, lepili natpise: Bulevar heroja Ratka Mladića. Može li se sve to zaboraviti? U Srbiji očito može. Ali ne i u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini.

Njihovo pozivanje na zajednički Dan sećanja bez sopstvenog i to ozbiljnog suočavanja sa prošlošću, deluje cinično i neiskreno. Predlog, rekosmo, naoko zvuči lepo i humano, ali njime bi se relativizovali zločini, egalitarizovale uloge u ratu po principu: svi smo ratovali i svi smo krivi jednako! A ni u Drugom svetskom ratu kao ni u ovom „našem“ nismo svi krivi jednako. I Nirn­ber­ški onda, i Haški sud danas, po broju pritvorenih i osuđenih, jasno pokazuju veličinu i stepen krivice svakoga, ma šta o tome mislila žestokom medijskom upotrebom (i neshvatljivom poslušnošću medija) indoktrinirana srpska javnost.

Dakle, da li sadašnji srpski vlastodršci (pre svih Vučić ,Nikolić, Dačić i Vulin) u svojim novim (sada mirnodopskim) uniformama sa evropskim epoletama, (ali sa teretom svoje ratne prošlosti!) imaju moralno pravo da pozivaju na zajednički Dan sećanja?

Drugo, „zajednički Dan sećanja na žrtve“ je nemoguć ne samo što bi relativizovao zločin i ulogu protagonista rata, već i stoga što bi taj dan bilo jako teško utvrditi. Samo usaglašavanje ne bi prošlo bez političkih tenzija sa nacionalističkim prizvucima na svim stranama. Ponovo bi se razbuktale strasti, negativne emocije bi poput oštrih i otrovnih strela bile odapinjane ka „onim drugima“. Mediji bi već odigrali svoju iz nedavnih ratova dobro znamo kakvu ulogu, čime bi se vatra šovinizma rasplamsala preteći da se nanovo pretvori u oganj rata. Da li bi zvanična Srbija koja medijski propagira zajednički Dan sećanja i stigmatizuje one koji se utvrđivanju takvog datuma protive, prihvatila predlog da, na primer, taj dan bude vukovarska tragedija kada su u granatama razoreni grad ušle srpske snage pod plaštom tzv. JNA koja je mesecima unazad prestala da istinski bude jugoslovenska? Da li bi nekad proratni, huškački, a sad „mirovnjački“ dvojac Vučić-Dačić pristao da se za taj dani zabere 11. jul kada su Mladićeve snage za samo sedam dana pobile 8.000 Bošnjaka u Srebrenici, a potom ih mesecima tajno sahranjivale na desetine drugih mesta kako bi taj masakr prikrile? Što je belodano utvrđeno na Haškom sudu priznanjem nekih srpskih oficira i zahvaljujući tim priznanjima pronadjene su mnoge neobeležene grobnice. Ne, gotovo sigurno to ne bi prihvatili Vučić i Dačić. Štaviše, ne bi nas uopšte iznenadilo da sam premijer Vučić predloži da dan sećanja bude 4. avgust kada je u Oluji proterano oko 200.000 Srba. (Ili čak 250.000, kako srpski nacionalisti vole da istaknu. Istine radi taj broj nikada tačno nije utvrđen, njime se, kao i ciframa ostalih žrtava jako manipuliše). Možemo samo sa jezom pomisliti kako bi u tom slučaju izgledali ioanko krhki politički odnosi Srbije i Hrvatske!

Ali centralno pitanje je ipak ovo: mogu li oni koji su uz pomoć Rusije sprečili da se u OUN donese rezolucija o tome da se genocid u Srebrenici više nikada i nikome ne ponovi, biti inicijatori Dana sećanja na žrtve rata koji su izazvali upravo srpski nacionalisti prethodno instaliravši na vlast Slobodana Miloševića? Može li to biti onaj koji je taj rat ne samo podržao, već ga svojom zapaljivom retorikom podsticao i zajedno sa svojim partijskim šefom zdušno ponavljao mantru o granici Velike Srbije čak do linije Karlobag-Karlovac-Virovitica? Sapienti sat!

Zlatoje Martinov

     
1. septembar - 31. oktobar 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015