Početna stana
 
 
 
   

Primer iz Italije kako se građani mogu pobuniti protiv privatizacije javnih dobara

KORPORACIJSKA PRIVATIZACIJA - IZRABLJIVANJE LJUDI I RESURSA *

U buržoaskoj demokratiji, koja je zapravo demokratija spektakla, političari imaju potrebu za medijima onoliko koliko riba ima potrebu za vodom. Korporacije utiču na političke procese time što kupuju medijski prostor i pružaju ga političarima kojima je ovaj neophodan. Tako se ostvaruje kontrola.

Kapitalizam je danas oličen u bankama, u Mek­donaldsu, u Goldman Saksu, jednom reči u korporacijskim strukturama u kojima se nagomilava moć koja se onda usmerava u kratkoročne ciljeve, i izrabljivanje ljudi i prirodnih resursa. U tak­voj slici nema mesta za pojedinca i njegovo pravo da utiče na procese koji ga okružuju, a čije posledice oseća na svojoj koži.

Imajući u vidu ustrojstvo korporacija da­nas, njihovu spregu sa politikom, odgovor­nost menadžera da donesu dividendu akcio­narima ili povećaju vrednost preduzeća, ne ostavlja nikakvog prostora da se nadamo da će neki pojedinac na visokoj funkciji biti u mogućnosti da učini nešto što bi odstupalo od ovakvog ponašanja.

Primer loših namera korporacija je na primer sporazum o „Transatlantskom trgovinskom i investicionom partnerstvu” (TTIP) koji je trebalo da bude sklopljen izmeću SAD i EU, a koji podrazumeva mogućnost korporacija da tuže državu u kojoj posluju ukoliko ova donese takvu regulativu koja će se odraziti na uspešnost poslovanja korporacija, čak iako bi takva odluka mogla biti u javnom interesu. Suverenitet država tako biva ograničen od strane krupnog kapitala.

Srećom videli smo i tzv. „Drakula fenomen”, naime kada su detalji sporazuma procureli u javnost pritisak je bio tolkio veliki da sporazum nije usvojen. Kada neprijatelj izađe na videlo gubi svoju moć. To vidim kao nasleđe protesta u Sijetlu 1999. od kada sklapanje dogovora između najmoćnijih igrača na globalnoj sceni dolazi u sukob sa društvom. Privatizacija se pre 1999. godine mogla slaviti kao lek za sve društvene probleme i prodavati priča da ćemo na taj način i u dogledno vreme svi postati bogati kao žitelji Kalifornije. Hegemonija privatizacionog diskursa je bila na delu, međutim posle Sijetla nje više nema. „Hegemonija” je tehnički termin koji je plasirao Gramši i odnosi se na jedinstvo moći i narativa koji ovu moć legitimiše i predstavlja je kao spasonosnu. Kada nema tog narativa onda smo suočeni sa golom moći. U toj situaciji, kada narativ ne deluje, gola moć je prinuđena da upotrebljava sve više represivni aparat u vidu policije i vojske, i tada govor o bezbednosti i satanizaciji neprijatelja stupa na scenu. Sve dalje radnje koje se sprovode kroz zakone dogovaraju se dalje od očiju javnosti. Ukratko, kada hegemonije više nema, na scenu stupa nasilje i netransparentnost. Danas jedan veliki CEO ne može u javnosti da ima istu retoriku kao pre deset godina.


Milica Stevanović: Gledanje partenonskog reljefa (konj i čovek), 1985.

U Italiji sam počeo da kritikujem procese privatizacije jako rano. Bio sam prilično usamljen u to vreme. Krajem devedesetih i početkom dvehiljaditih nisam mogao ni sa kim da razgovaram o tome.

Italija je od 1991. do 1993. godine privatizovala javnu svojinu u vrednosti od 140 milijardi evra. To je više nego što je učinila Margaret Tačer. Bila je to najveća privatizacija u okviru jedne zapadnoevropske države u istoriji. Paradoksalno, sprovele su je stranke tzv. reformske levice. To su bili Prodi, Čampi i ostali „dobri momci” na političkoj sceni Italije tog vremena. Čak ih i danas ljudi poštuju. To je bilo moguće sprovesti upravo zbog hegemonije o kojoj smo govorili. Ljudi su bili uvereni da je privatizacija jedino racionalno rešenje za ekonomske probleme u zemlji. Ono što se dogodilo u stvari bila je pljačka. Javna svojina prodavana je prijateljima budzašto onih koji su bili na vlasti.

Kada sam počeo da kritikujem ponašanje vlasti prema javnoj svojini, ubrzo su prestali da me pozivaju na konferencije i druge javne događaje. To me nije sprečilo da vredno radim i nastavim da pišem o ovim pitanjima. Primljen sam 2004. godine na Akademiju dei Lincei, prestižnu naučnu instituciju u Italiji, poput Akademije nauka. Tu sam dobio mogućnost da tri godine izučavam privatizacijske procese u Italiji. Napustio sam radno mesto na Univerzitetu u Torinu. Preduzeo sam pravnu komparativnu analizu situacije u Engleskoj, Nemačkoj, Francuskoj i Italiji. Rezultati su bili sablažnjujući. Upadljiv je bio skok u pogledu nadoknada za top menadžere. Na primer u Italijanskoj naftnoj industriji generalni direktor je pre privatizacije primao oko 100.000 evra godišnje. Sada je taj iznos 4 miliona evra. To važi i u ostalim slučajevima priva­tizacije banaka i osiguravajućih firmi, industrijskih preduzeća, u energetici i vodosnabdevanju. Ne treba da napominjem da kvalitet usluge suštinski nije bolji, čak je i gori nego što je bio ranije.

Još jedna od stvari koja je teško shvatljiva jesu budžeti za oglašavanje kompanija koje su imale monopolski položaj. Oni su bili 30 puta veći nego u periodu pre privatizacije. Zašto monopolska firma uopšte ima potrebu za reklamom? Konkretnije, zašto kompanija koja se bavi vodosnabdevanjem ima potrebu za reklamom? Po svemu sudeći potrebno je korumpirati medijsku industriju, jer na taj način korumpirate političare. U tzv. bur­žoaskoj demokratiji, koja je zapravo de­mokratija spektakla, političari imaju potrebu za medijima onoliko koliko riba ima potrebu za vodom. Korporacije utiču na političke procese time što kupuju medijski prostor i pružaju ga političarima kojima je ovaj neophodan. Tako se ostvaruje kontrola.

Nakon tri godine komparativnog istraživanja privatizacijskih procesa u Italiji i drugim velikim ekonomijama u EU 2004. godine organizovao sam veliku konferenciju na temu privatizacionih trendova gde sam obelodanio rezultate. Ljudi su u to vreme već krenuli da razmisljaju dublje o tome, čak i oni pojedinci koji su bili zarobljeni medijskom propagandom. Objavljen je i zbornik na osnovu izlaganja na konferenciji koji se zvao „Promeni smer”, a koji se ticao toga kako zaustaviti i opozvati stihijski sprovedene privatizacije.

Nakon konferencije smo se organizovali i otišli kod premijera Prodija sa predlogom da se osnuje komisija koja će pravno precizirati stvari u vezi sa privatizacijom javne svojine i dati prednacrt zakona.

Komisija je formirana na predlog Ministarstva pravosuđa. Bila je sastavljena uglavnom od sudija i profesora. Bio je to veoma dobar uzorak italijanske pravne profesije. Reformisali smo građanski zakonik koji je bio veoma star u onom delu koji se ticao javne svojine, jer nije bilo legalnih meha­nizama da se spreči privatizacija. Svaka vlast je mogla da je sprovodi bez bitnih ograničenja. U tom smislu, nikakvi pravni mehanizmi utuživanja nisu bili na raspolaganju. Međutim, postojala je gotovo nemogućnost da se privatna svojina nacionalizuje, a kad jednom izvršite privatizaciju nema nazad, proces je bio nepovratan.

Naš zadatak je bio učiniti privatizaciju utu­živom. To ne znači da se ništa što je u javnoj svojini nikada ne može privatizovati. Ali mora postojati dobar razlog da se to učini. To bi podrazumevalo objašnjenje kako je izvesna privatizacija u javnom interesu i kako je javnost posle toga na dobitku.

Nismo bili u poziciji da menjamo italijanski ustav koji nije u sebi sadržao prepreke privatizaciji, ali smo zato imali mogućnost da kroz sistemske zakone učinimo izvesna javna dobra povlašćenim. Nije isto da li privatizujete neke nekretnine koje su u državnom vlasništvu i gde država nema potrebu da ih koristi ili privatizujete npr. izvore vode. To su zajednička dobra (commons) koja bi morali da budu na raspolaganju svima. Sastavili smo listu dobara od opšteg društvenog značaja. To smo učinili tako što smo njihov značaj određivali na osnovu toga koliko su ta dobra važna za ostvarivanje osnovnih prava garantovanih ustavom, kao i na osnovu toga u kolikoj meri je upravljanje ovim dobrima presudno iz perspektive interesa budućih generacija. Otuda je njihova posebna zaštita putem sistemskih zakona neophodna. Ova zaštita je nalagala da se ovim dobrima ne može upravljati s obzirom na tržišne ciljeve, već s obzirom na pojam održivosti.

Taj posao je završen 2008. Međutim, Prodijeva vlada je ušla u krizu, Prodi je podneo ostavku i Berluskoni dolazi na mesto premijera. Projekat koji je naša komisija promovisala biva preuzet od jedne lokalne inicijative 2009. godine. Naime u Italiji regionalne uprave imaju pravo da predlažu zakone u parlamentu. Predlog je stigao do Senata. Zakon je predstavljen kao stvar od opšteg interesa, konačno i sama komisija koja je radila na ovom tekstu bila je sastavljena od pojedinaca različitih političkih orijentacija. To je svetli mikro primer kako jedna levičarska vizija zahvaljujući stručnom jeziku i pravnom profesionalizmu biva široko prihvaćena. Međutim, kada je prihvaćena u Senatu, u donjem domu Berluskoni preko svojih poslanika donosi odluku da se odloži primena ideje o opštim dobrima do decembra 2011. godine što prolazi medijski nezapaženo. Sve službe od lokalnog značaja tom odlukom same odlučuju o privatizacijio do pomenutog roka. To je ostavilo mogućnost za još jedan talas privatizacije u vrednosti od 200 milijardi evra. U tom trenutku mnoge lokalne službe su u vlasništvu regionalnih i lokalnih samouprava. Tu nije reč samo o vodi, nego i o javnom prevozu, gradskoj čistoći, zapravo o svim komunalnim službama.

Odlučio sam sa svojim saradnicima da organi­zujem referendum. Potrebno je bilo prikupiti pola miliona validnih potpisa u roku od tri meseca, a onda odbraniti opravdanost referendumskog zahteva pred ustavnim sudom. Iako nismo imali nikakvu organizaciju u tom trenutku, išli smo na široku mobilizaciju u bazi društva. Napravili smo vebsajt na kojem smo objasnili potrebu za referendumom i sročili tri referendumska pitanja od kojih je ključno bilo ono u vezi sa zabranom privatnim kompanijama da upravljaju izvorima vode i vodos­nabde­va­njem uopšte. Srećom u tom trenutku bio je aktivan i Nacionalni forum za zaštitu vode koga je vodio izvesni aktivista poznat još sa protesta u Đenovi 2001.

Krenuli smo u prikupljanje potpisa i sakupili smo ih u rekordnom roku, zasamo tri nedelje. Ostalo je još odbraniti razlog za referendum pred Ustavnim sudom i pokazati da se njegovo usvajanje ne kosi sa ostatkom pravnog sistema niti da za sobom ostavlja pravni vakuum. Budući da sam pravnik, prihvatio sam se zadatka da lično zastupam stvar pred ovom institucijom. U okviru tog procesa suočili smo se sa nažalost sa protivargumentom koji se oslanjao na EU regulativu koja propisuje slobodno tržište i konkurenciju i prema kojem čak ni izuzimanje zajednjičkih dobara nije dopušteno.

Da smo u tome uspeli imali bismo mogućnost da zahtevamo nacionalizaciju već privatizovanih zajedničkih dobara ovog tipa. Svejedno to je bio jedini uspešan referendum u proteklih 17 godina. Više od polovine Italijana je u stvari glasalo protiv privatizacije. To je ujedno bio i najveći odziv građana do danas.

Ugo Mattei
Razgovarao i preveo: Aranđel Bojanović

* Ugo Mattei je levičar i aktivista na planu očuvanja zajed­nič­kih dobara (commons). Profesor je građanskog prava na Torins­kom univerzitetu.
Tekst je adaptacija razgovora koji je sa autorom vodio Aranđel Bojanović tokom konferencije „Thinking Beyond Capitalism” održane u od 24. do 26. juna u Beogradu čiji je organizator Institut za filozofiju i društvenu teoriju i Francuski institut u Srbiji.

     
1. septembar - 31. oktobar 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015