Početna stana
 
 
 
   

POUKE SIRIZINE KAPITULACIJE

Uprkos svim sistemskim ograničenjima, očekivano je bilo da (na ekonomskom planu) ova partija praktikuje bar efikasnu levo-liberalnu, tj. socijalno defanzivnu strategiju koja bi se uspešno opirala sve intenzivnijim neoliberalnim naletima EU aparatčika i ostalih megafona krupnog kapitala. Umesto toga, u Grčkoj smo u vreme levičarske vlade mogli da vidimo demobilizaciju masa, pregaženu volju naroda kroz ignorisanje rezultata referenduma, i najzad bezuslovnu predaju koja je kastrirala ne samo Sirizu, nego možda i ostatak evropske levice, bar na izvesno vreme.

Kome nakon proglašenja rezultata na januarskim parlamentarnim izborima u Grčkoj i opšte-narodne euforije na ulicama Atine, nije bilo, u najmanju ruku, bar malo drago zbog Sirizine pobede i rušenja posleratnog političkog dualizma na čelu sa korumpiranim oligarhijama koje su tu zemlju uvele u haos - taj nije imao srca, ali, isto tako, svako ko je bio uveren da bi ta pobeda, apriori, mogla da donese neku revolucionarno druga­čiju politiku u Grčkoj ili u Evropi - taj je, da isko­ristim neki eufemizam, politički naivan.

Da bismo lakše shvatili Ciprasove političke poteze, hajde da najpre osvetlimo neke ideološke dileme oko Sirize. I pored toga što se od pojedinih političkih analfabeta u Srbiji ova partija obeležava kao ultralevica, ona ustvari ima sve odlike tradicionalnih socijaldemokratskih partija koje su grupisale, s jedne strane jake reformističke, a s druge marginalne revolucionarne leve struje. Po tome se Siriza gotovo uopšte ne razlikuje od najrelevantnijih tzv. radikalno levih partija u današnjoj Evropi. Štaviše, i onaj njen izvorni program od koga su odustali pre izbora je bio mnogo manje „antisistemski“, čak i od programa posleratnih socijaldemokratskih partija. To što je nakon urušavanja nominalnog socijalizma na istoku ceo politički spektar pomeren udesno, tako da se svaki zahtev za socijalnom pravdom (dis)kvalifikuje kao ultralevičarenje, ne treba da nas sprečava da stvari nazovemo pravim imenom. Da zaključim, glavne struje u Sirizi, koje i određuju pravac njene poli­tike, stoje na poziciji nečega što bismo mogli da nazovemo desna socijaldemokratija.

Takođe, pobedu ove političke grupacije trebalo bi staviti u konkretan društveno-istorijski kontekst i analizirati je uzimajući u obzir istorijsko iskustvo istovetnih političkih partija koje su delale u relativno uporedivim okolnostima, te na osnovu toga sagledati realne domete ove političke grupacije. Naime, dato iskustvo nam recimo govori da je u jednoj zasebnoj zemlji veoma teško sprovoditi antisistemske reformske (a pogotovo revolucio­narne) politike u obruču neuporedivo jačeg i neprijateljski nastrojenog prokapitalističkog okruženja. Plastičan primer u prilog toj tvrdnji nalazimo u 1980-im godinama i propalom pokušaju francuske Socijalističke partije da (u koaliciji sa komuni­s­tima) sprovodi antikapitalističku socijaldemo­kratsku politiku. Siriza je danas u mnogo ne­povoljnijoj situaciji što se tiče odnosa tih snaga.

Ipak, uprkos svim tim sistemskim ograniče­njima, očekivano je bilo da (na ekonomskom planu) ova partija praktikuje bar efikasnu levo-liberalnu, tj. socijalno defanzivnu strategiju koja bi se uspešno opirala sve intenzivnijim neoliberalnim naletima EU aparatčika i ostalih megafona krupnog kapitala. Takođe je, u datim okolnostima, uz dosledan i odlučan pristup, bilo sasvim izvodljivo operacionalizovati neke, doduše više simboličke, levičarske mere: što bi predstavljalo veliki korak unapred za već izmoreni grčki narod u ovim „vremenima povlačenja“. U stvari, takva kompromiserska politika je manje-više i sprovođena sve do Ciprasove kapitualcije, svega nekoliko dana nakon istorijskog referenduma.  


Milica Stevanović: Gledanje partenonskog reljefa (konj i čovek), 1985.

Namesto toga, u Grčkoj smo u vreme levičar­ske vlade mogli da vidimo sledeće: demobilizaciju masa kroz gotovo isključivi fokus na pregovore s Trojkom, pregaženu volju naroda kroz ignorisanje rezultata referenduma, i najzad bezuslovnu predaju koja je kastrirala ne samo Sirizu, nego možda i ostatak evropske levice, bar na izvesno vreme.

Kao da su lideri Sirize najednom zaboravili da nema potpuno „pacifističkog“ raskida sa posto­je­ćim političkim praksama, a pogotovo ne u današ­njem kontekstu, za razliku od, eventualno, „zlatnog doba kejnezijanizma“ kada su predstavnici kapitala bili prisiljeni da prave koncesije zbog snage sin­dikata i globalne pretnje od „komuniz­ma“. Britan­ski socijalistički teoretičar R.H. Tawney je dobro uočio da „možeš oljuštiti luk list po list, ali ne možeš savladati tigra kandžu po kandžu“. Svaki transformativni lom jednostavno mora uključivati izuzetnu požrtvovnost i mobilizaciju širokih masa. Venecuela je upravo jedan od najrelevantnijih pozitivnih primera takve prakse u savremenom svetu. Naime, iskustvo i Evrope i Latinske Amerike pokazuje da bez kontinuiranog pritiska odozdo, te permanentnog oslanjanja na taj pritisak od strane levih političkih grupacija, i najradikalnija levica koja dođe na pozicije vlasti, pod snažnom presijom kapitala nužno vodi desničarsku politiku. 

Ipak, iako su grčke građanke i građani pokazali neverovatnu odlučnost za borbu, Sirizino vođstvo je demonstriralo neočekivanu nesposobnost. Pogo­tovo je bila naivna i opasna strategija „refor­mis­tičkog utopizma“ koja se oslanjala na nekakvu „sa­milost iz samointeresa“ dela evropske elite. Fran­cuska, italijanska i španska elita, koje su bile pos­lednja Sirizina nada, nisu kompradorske, nego su već odavno čvrsto integrisane u srž evropskog sistema. One će skoro uvek radije podržati i fašiste, koji ne dovode u pitanje njihove privilegije na neki kvalitativan način, nego iole dosledne levičare. Zbog toga je prosto neshvatljivo Varufakisovo iz­ne­­nađenje činjenicom da na pregovorima sa Troj­kom nikakvu ulogu nije igrala snaga argumenata, nego isključivo odnosi moći i razumljiva želja kreditora i evropskih centrističkih političara da Sirizi polome kičmu.

Još je više zapanjuće to da se Siriza de facto predala bez borbe. Svima je tako bilo jasno da je odluka da se drahma ne štampa za svaki slučaj, bila čist amaterizam. Već su po tome evropski birokrati znali da nova vlada nije spremna za nekakav ozbiljniji lom sa „statusom kvo“. Stotina vodećih ekonomista je govorila da bi napuštanje evrozone moglo biti najbolje rešenje za Grčku. Argentina je i pod otvoreno ne-radikalnim Kiršnerom, napravila nešto slično s odbijanjem vraćanja dela nelegitimnih dugova, pa se relativno brzo oporavila od početnog šoka. Ovako, sprirala stezanja kaiša, recesije i zaduživanja radi servisiranja starih du­gova se nastavlja. A na red će doći i odavno pri­željkivana i planirana naplata u vidu privatizacija strukturnih monopola i prirodnih resursa. 

Pritom, najneverovatnije od svega je što će rečenim neoliberalnim politikama upravljati stranka (ili bar bitan njen deo) koja je predstavljala simbol čvrstog osporavanja takvih praksi. Drugi njen deo će pak predvoditi otpor na ulicama i barikadama. Jedan levičar je prethodnih dana figurativno objasnio ovaj paradoks današnje grčke levice: „Kada na mene policija pod kontrolom desničarske vlade baca suzavac- bole me samo oči. Kada to isto čini policija pod kontrolom levičarske vlade- boli me srce.“

Belodano je jasno da nikakakva revolucija u Grčkoj nije bila moguća, niti je to naravno bio deo Sirizinog plana, ali ovo što se dogodilo je sramotna i ponižavajuća kapitulacija. Neki nepopravljivi optimisti veruju da se radi o još samo jednom kupovanju vremena. Ipak, cela ova situacija me tako neizostavno podseća i navodi na razmišljanje u ključu naslova jednog starog teksta Jasne Tkalec u „Hrvatskoj ljevici“: „Imperija, ili drugovi raziđite se kućama“.

Ivica Mladenović 1

1 Autor je glavni i odgovorni urednik srpskog izdanja „Le Monde diplomatique“.

     
1. septembar - 31. oktobar 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015