Grčka kriza – pouka za Srbiju

POLJOPRIVREDA JE JEDINA SRPSKA NADA

Srbiji nedostaje institut javnosti, glas savesti i kritičar ključnih poteza svake vlasti, pa i onih koji bi državu vodili ka grčkom scenariju.

Kriza u Grčkoj iz godinu u godinu postaje sve dublja, a njene socijalne posledice sve oštrije. Privredna aktivnost se smanjiila za četvrtinu, ne­za­poslenost je  uvećana na 23 odsto radne snage, obuh­vatajući u segmentu mladih svakog drugog sa tržišta rada. Srbija sa centralnom balkanskom dr­žavom ima skromnu razmenu roba, u oba smera vredna je 330 miliona evra, ali uloženi grčki kapital kontroliše 18 odsto našeg finansijskog tržišta, pa je logično upitati se kakve su pouke krize sa jugoistoka Evrope?

Oslonac na više delatnosti

Dve države su slične: malo izvoze i imaju prevelik javni sektor. Za razliku od Srbije, Grčka razvijenim turizmom prihoduje devize, pa je vidljiva da je ekonomska pozicija Srbije klimava, a svaki povetarac na svetskim tržištima u nas izaziva buru. Tokom krize, BDP Grčke spao je na 170 mili­jardi evra, 15.500 po stanovniku, dok u Srbiji ne dostiže ni 5.000, pa ne bi izdržala ni manji udar nego što je zadesio potomke Helena. Kako Grčka i Srbija izvoze ispod 40 odsto nacionalnog BDP, a pravilo je da male države izvoze i iznad 80 odsto, vidi se koliko su ekonomije obe države jadne.

Dva ključna momenti iz geneze grčke krize su: ulazak u EU 1. januara 1981. godine i ulazak u Evrozonu dve decenije kasnije.

Posle samo četiri godine u statusu kandidata, naši prijatelji dobiše status EU, i pored prigovora da će ulaskom problemi grčke privrede, neus­klađene sa Unijom, stalno rasti. Skoro polovina stanovništva je u to vreme zavisila od poljo­priv­rede i ribarstva, oblasti u kojima je Unija dostigla visoke standarde i regulativom jako zaštitila. Siro­mašna Grčka, u kojoj je prosečno agro­doma­ćinstvo tek petina prosećnog evropskog, nije mogla ni udovoljiti zahtevima kvaliteta, ni biti konkuretna snažno subvencionisanom agraru unijskih država. U roku od pet, šest sezona poljoprivreda  se prepolovila. Bez sirovinske baze, ubrzo je počeo da se nestaju prehrambeni kompleks i proizvodnja agroinputa, ambalaže. Poslednjih godina, Grčka izvozi samo maslinovo ulje u rinfuzi, znatno manje med, vino, a sa evropskih trpeza skoro da su iščezli feta sir, pomorandže, suvo grožđe, brojno začinsko bilje... Dostizanje visokih standarda i konku­rentosti je mukotrpan posao, učinilo se da je izlaz u turizmu, takođe grani koja dosta zapošljava, a za čiji razvoj su nuđeni povoljni krediti i domaćih i evropskih banaka.

Turizam jeste grčka „zlatna koka“, čiji prihod je prošle godine oficijelno dostigao 19, a procenjuje se da je sa neoprezovanim delom i svih 28 mlrd evra. Pokazalo se da ne mogu svi živeti od dva meseca intezivne i još tri meseca manje turističke aktivnosti, pa se sada, u želji da izmire pristigle bankarske obaveze, prodaje preko 300.000 turis­tičkih, kuća i motela. Sem toga, kako je agrokompleks sažet, malo poljoprivredne robe se prodaje preko turizma, koji većinom prodaje uvozne prehrambene proizvode. Tek četvrtina bivših seljaka je sebe našla u turizmu, ostali su se pozapošljavali u javnom sektoru. Grci su oduvek imali sklo­nosti prema sigurnoj zaradi u debeloj hladovini, a država se nije laćala truda, već je posezala za naj­lakšim, masovnim i kontinuiranim širenjem javnog sektora.

Poljoprivreda je blago

Za izrazito agrarnu Srbiju, pouka je da poljo­privredu podigne na evropski nivo i dostigne ev­ropsku konkurentnst. Cilj podrazumeva dogovor sa EU, ali i da sami više cenimo našu izvoznu delat­nost.  Pitanje uvećanja agrarnog budžeta sa 3,1 na 6,2, potom sukcesivno na 10 odsto ukupnog je od krucijane važnosti. Grčko iskustva uči i da turizam valja razvijati usklađeno sa agrokompleksom, kako bi našoj prehrani olakšao izlazak na tržište. Jedino tako se može sprečiti novi nalet seoskog stanov­ništva na grad i javni sektor.

Pouka je i da nije uputno osloniti se samo na jednu privrednu granu; mogu Bahami, stotinak hiljada žitelja na sjajnim plažama i u blizini SAD, da žive od Jenkija, ali već i Grčkoj turizam je mnogo doneo, ali ni blizu dovoljno da izbegne krizu. Pogotovo Srbija, u kojoj ima uslova za razvoj mnogih privrednih grana, ali ekstremno povoljnih niti za jednu, ne bi smela sve adute staviti na jednu kartu.

Drugo iskustvo grčke krize vezuje se za funkci­onisanje poreskog sistema. Čini se da je problem višedecenijski monopol tri familije na čelne političke funkcije. Dok su se Micotakisi i Kara­man­lisi vezivali za blaže desničarsku Novu demo­kratiju, Papandreuovi zaposedaju vrh socijalis­tič­kog PASOK- a. Smenjivale su se na vlasti, sve dok Siriza nije razbila „ protivdemokratski blud“. Ipak, ni levičarski pokret mlađanog Ciprasa nije ništa učinio da sredi poresku politiku. Tako izvan pores­kog sistema i dalje ostaju brodogradnja i brodar­stvo, tačnije prihodi na hiljade najbogatijih Grka. Mali će bit efekat ako se strogoća trenira jedino na malim preduzetnicima i građanima; neophodno je uspostaviti poresku disciplinu za sve obveznike, ali, ako glavni i dalje budu izvan sistema, teško da iko, pa ni država, može od malh traže redovno izmirenje fiskalnih nameta. Uspostavljenje poreske discipline je vrhunski zadatak svake države i za ovaj posao nije dovoljna politička volja, već su neophodni i sjajna organizacija državnog aparata, moralna elita na vlasti i razvijeno osećanje obvez­nika da se isplati izmirivati obaveze.

Dragocen poreski sistem

Upravo su omogućavanje izbegavanja plaćanje dažbina, uz prekobrojne sitne, ali za život značajne privilegije zaposlenima u javnom sektoru bile tehnike kojima je država kupovala odobravanje naroda za katasrtofalnu poresku politiku, buđetski deficit i kontinuirano inozaduživanje. Pouka bi morala biti jasna: ukidanje privilegija širim sloje­vima, čija je uloga da od javnosti iznudi odbrenje za poresku politiku prema bogatašima, kojima se beskrajno prolongiraju brojne obaveze prema državi.

U Srbiji bi za početak, valjalo bi uknuti mo­guć­nost da lekari u državnim ambulantam i bolnicama uveće rade kao privatni doktori i naplaćuju usluge pacijentima koje su prethodno, kao državni lekari, uputili na privatne ordinacije u kojima uveče rade. Najčešće su to iste državne ambulante i bolnice, koje uveče menjaju status.

Drugi oblik potkupljivanja šireg sloja je tretiranje javnog sektora kao magacina za aktiviste i članove stranaka na vlasti. Uređenje ovog segmenta je krupan posao. Jedna od privilegija, koja zapo­slene u javnim preduzećima direktno vezuje za vlast, je mogućnost da pomoću kolektivnog ugovora iznude pravo da im firma refundira troškove za medicinske usluge, a koje nisu obuhvaćene oba­vez­nim osiguranjem. Povlastice važe za bračnog druga, decu i roditelje zaposlenog! Kako javna preduzeća pregovaraju sa državom, a čelni ljudi i javnog sektora i države( opštine) su čelnici vladajucih stranaka, socijalni dijalog se izopačio u razgovor „sam sa sobom” i sticanje koruptivne privilegije.

Grčki brodolom potvrđuje da se kupovinom pojedinih slojeva ukida javnost; sledeći korak je urušavanje onih državnih instituta, uključujući i poreski sistem, za čije funkcionisanje je neophodan kritički nadzor. Ukidanje privilegija pojedinim slojevima je prvi korak reafirmacije instituta javnosti u Srbiji i povratku kritičkog nadzora pojedinih poteza vlasti, pa i onih koji bi ovu državu vodili ka nepoželjnom grčkom scenariju.

Živan Lazić