Privatizacija „Telekoma Srbije“

Porodično srebro gubi na vrednosti

Umesto da se razvoj državne telekomunikacione kompanije podstiče i u smeru internet firme, dakle što kvalitetnijeg prenosa podataka, a ne samo govora, vlast očekuje da sve probleme reši privatizacijom, dok opozicija osporava potrebu za promenom vlasništva, ignorišući kontinuirani pad tržišne pozicije koji preti da ”Telekom” za godinu, dve izgubi polovinu sadašnje vrednosti

Leto protiče u sporovima oko najavljene privatizacije javnog operatera „Telekom Srbije“; liberalniji deo javnosti zagovara prodaju kompanije, smatrajući da je država loš upravljač, posebno u tehnološki visokosofosticiranoj firmi, nacionalni blok ukazuje da su najmoćnije države zadržale zna­tan procenat akcija u državnom operateru, čuvajući stratešku kompaniju kao oslonac telekomunikacione industrije. Uprkos mnoštvu saopštenja, če­stim ( odvojenim) pojavljivanjima u medijima zastupnika oba predloga, polemike gotovo da nije bilo. Šteta, dijalog bi iskristalisao odgovorniji i kreativniji pristup, koji bi i Vladi Srbije mogao ko-ristiti pri konačnom odlučivanju. Ovako, jedina pomoć biće saveti angažovane konsultantske kuće „Lazar“, čiji predlozi su ostali nepoznati široj javnosti. A nije da nema potrebe za različitim viđe­njima kompanije, kretanja na telekomunikacionim tržištima ili razvoja tehnologija koji umnogome određuju budući poslovni model, često i drastično različit u odnosu na postojeći, makar aktuelni bio i uspešan.

Nove tehnologije sve menjaju

Tehnologije koje pristižu bitno menjaju uslove poslovanja operatera i ko hoće da ostane na sceni mora se tehnološki osposobiti, ali i poslovne ponude primeriti novim okolnostima. Primer mreže 4G je ilustrativan: prenos govora gubi na značaju spram usluge prenosa podataka. Posledice su krupne- ubuduće će telekomunikacioni operater pružati i usluge koje su sada u ponudi internet firmi. Neće biti dovoljno samo mrežu osposobiti za novi i stotinu puta ubrzani prenos objedinjenih zvucnih i vizuelnih signala, već će se i poslovanje približiti poslovanju internet preduzeća.

U konkurenciji sa tehnološkim divovima poput Fejsbuka, Gugla ili Majkrsofta, sve je teže poslo­vati. Da je budućnost već započela ilustruje i podatak da u svetu najači operateri godišnje gube dva tri odsto tržišta; dobitnici nisu konkurenti  iz branše, već internet kompanije. Reč je gigantima, vrednost 15 najvećih I-kompanija jednaka je vrednosti 100 najvećih operatera, kojima je lako  da zakupe ulaz na mrežu, a, za razliku od operatera, nisu vlasnici i ne ulažu u teleinfrastrukturu, pa mogu sav potencijal primeriti potrebama kupaca. Tako su u Evropi 2.008. godine klasični operateri imali 82 odsto udela u prihodu cele telekomunikacione industrije, prošle sezone tek 49 odsto. Udeo internet provajdera je sa 5,5 skočio na 33 odsto! Kako Gugl i Fejsbuk kontrolišu 70 odsto oglašavanja u mobilnom sektoru, jasno je da se poslovni uslovi radikalno menjaju. Drastičnost promena pokazuje i udvostručavanje saobraćaja u evropskoj telemreži koje ne prati ni rast broja korisnika, ni povećanje prihoda. Najnoviji tehnološki izum neće samo inovirati tehnološku strukturu klasićnog operatera, već  će tehnološko osavremenjavanje morati biti praćeno novim stilom poslovanja.

Staromodno poslovanje

Pogledajmo poslovanje „Telekoma Srbije”, po­sebno segmenta mobilne telefonije, glavnog iz­vo­ra prihoda. Predprošle godine, Telekom je po broju ko­risnika držao 44,8 odsto tržišta, ali je po uku­p­nom prihodu, 42,4 mlrd dinara, zauzimao tek 35,64 odsto ukupnog srpskog telekomunikacionog tržišta. Vidljivo je da je slabiji u skupljim uslugama, po­sebno u sektoru mobilne telefonije, gde je 2010. go­dine držao 56 da bri pre dve godine spao na 45 odsto tržišta. U međuvremenu, Vip je sa 14 sko­­čio na 21, Telenor sa 39 na 34 odsto ovog sve ak­tu­el­nijeg tržišta. Još je slabiji u najpropulzivnijem segmentu, u prenosu podataka je pre tri sezone držao čak 58,6, da bi lane spao na 26,5 odsto tržišta.

Podaci ukazuju da se tržište usluga širi u nove oblike prenosa podataka, tako da će za dalji op­stanak biti neophodno izuzetno mnogo investirati, za početak u 4G mrežu. Cifre odslikavaju da je Telekom zastarela firma po biznis logici, čiji je oslonac telemreža, koju su građani ove zemlje gra­dili više od 130 godina, od 1883. godine, kada je u Beogradu otvorena prva telefonska central i us­postavljene prve linije. Naš operater je izrazit mono­polista i, kao svi državni mezimci, uspavao se,pa je indolentan dočekao talas tehnoloških inovacija kojima se razbija monopol nekada jedine forme govorne komunikacije, a i sistem kontakata mnogostruko proširuje.

Pouka je da infrastruktura jeste važna, ali I- kompanije, danas glavni operateri, relativizuju njen značaj. Pod pojmom operatera sve više imamo sliku Fejsbuka, sve manje klasične telekomunikacone firme. Bez infrastruktura se ne može. Me­đutim, tehnološki noviteti su omogućili široko polje novih formi povezivanja i prenosa podataka, ubrzano gurajući klasično, pa delom i mobilno, telefoniranje u istoriju. Internet kakav smo koristili 20 godina postaje internet kamenog doba, novi je mnogo inovativniji i kompletniji, sa spektrom po­nu­da za različite potrebe. Moglo bi se reći da dr­žavi Srbiji treba optička mreža kao osnov. Ali, pre­duzećima koja se bave telekomunikacijama, po­sebno onima koja se bore za profit, optika donosi dobit samo kroz monopol i na njemu zasnovanim diktiranjem veleprodajnih cena konkurenciji. Prava zarada je u osmišljavanju novih načina prenosa podataka, novih formi komunikacija, koje odgo­varaju određenom krugu korisnika. Fejsbuk je ušao u susednu Hrvatsku, i, mada je po broju korisnika na četvrtom, po prihodu na trećem mestu, ima pro­fit veći od svih ostalih operatera skupa. Objaš­nje­nje je u modernosti i racionalnosti veza i pre­nosa podataka koje omogućuje.

Operater bliži internetu

Tu je poenta. Segment telekomunikacija se to­liko inovirao da sada nije u pitanju samo usluga, već su tu i novi proizvodi - pod čime se može pod­razumevati nematerijalna apstrakcija načina preno­sa podataka - namenjeni i izvozu. Dobar primer je firma Skajp, sada u vlasništvu Majkrsofta a nastala u Estoniji kao ponuda nove forme tele­foniranja. To je fantastična estonska izvozna priča.

Srbija bi trebalo da poreskom politikom, pro­pi­sima, dažbinama i drugim legalnim načinima mo­ti­više teleoperatere da se aktiviraju na rastućem in­ternet tržištu, a demotiviše egzistenciju zasnovanu na monopolslkom upravljanju infra­struk­turom. Skajp nje usamljen slučaj, ima bezbroj manjih, ali so­lidnih izvoznih telekomunikacionih priča. Pre tri go­dine, u Silicijumskoj dolini je ponikao Whats­App, lane ga je Fejsbuk otkupio za ne­ve­ro­vatnih 19 milijardi dolara! Danas ima preko 700 mi­liona korisnika i uveliko je otplatio polovinu investicije. Japanski internet moćnik Rakuten je kupio novotariju Viber za 900 miliona dolara, ka­nadski Kik Mesenger ima 120, južnokorejski KakaoTalk  140 miliona korisnika. Gmail je sličan Guglov izum. Dropbox, sistem za prenos i arhivira­nje ar­hivskih podataka, je primer kolika je korist od kre­iranja novih oblika telekomunikacionih usluga.

Sve je manje prihoda iz najlakšeg načina, mo­no­pola na infrastrkturu. Profiti se traže u mrežama, poput Blackphon, i u uslugama poput WhatsAppa. Zato Evropska unija različito reguliše infrastrukturu, mreže i usluge. Nedavno je američki regulator FCC podržao mrežnu neutralnost. Teško da će EU ići drugačijom stazom.

Budućnost  telekoma usmerenog samo na do­maće tržište ili na komunalni biznis, odnosno na infrastrukturu, nije sjajna. Perspektivu imaju oni koji inoviraju i izvoze. A kada krenu tim putem, ot­varaće i inkubatore, pa naši studenti matematičkih, tehničkih, saobraćajnih ili fakulteta organizacionih nauka neće morati odlaziti u Toronto, London i Sili­cijumsku dolinu, već će u Novom Sadu, Nišu i Beogradu smišljati nove tehnologije, razvijati  i zarađivati novac. Ako, pak, „Telekom Srbije” osta­ne indolentan i nezainteresovan za, ubrzano će gu­biti vrednost i za dve, tri sezone prepoloviti. Tada neće postajati dilema da li privatizovati firmu, zadržati kontrolni pakat ili kapital privlačiti sukcesivnim berzanskim prodajom akcija; preduzeće će izgubiti vrednost i spašće na skoro beznačajno.

Bez razvojnog plana

Vlada Srbije nije izašla sa razvojnim planom i odlučila je pokušati sa prodajom; doduše, premijer je istakao da „zlatnu koku” niko ne prodaje ako ne dobije planiranu svotu. Preciznije je reći da je „Telekom” visokoprofitabilno preduzeće sa dosta problema koji ga ometaju da bude bolji. Profit se poslednjih godina sveo na 130 miliona evra. Ima 13.000 zaposlenih,od toga preko 4.200 u Crnoj Gori i BiH-RS, gde je vlasnik lokalnih operatera, kupovinom televizijskih kanala Arena stekao je mo­gućnost emitovanja sportskih programa, a i sam je počeo da proizvodi emisije za ove kanale. Kupio je i mini Dunav banku, spasavajući je od bankrota, ali i sebi gradeći ulazak u mobilno bankarstvo. Ulazak na tržište Republike Srpske plaćen je previsokih 640 miliona evra (rivalska ponuda bila je niža za čak 180 miliona), a drugi sporan poslovni potez je otkup 20 odsto vlasništva od grčkog su­vlasnika za 340 miliona evra. Da bi obavio ot­kup, „Telekom” je uzeo 470 miliona evra, čime se, ta­kođe, objašnjava relativno nizak profit. Zago­vor­nici opstanka firme kao drzavnog preduzeća, smatraju da naš operater nije prezadužen, ali stagnacija prihoda, tehnološka i zastarelost poslovnog mo­dela čine da redovno izmirenje kreditnih rata, 150 miliona evra godišnje, nije mala stavka. Izves­no je da novca za investiranje u četvrtu generaciju mo­bilne telefonije nema. Manjak srpska vlada često navodi kao jedan od krupnijih aduta u korist pro­daje.

Novac se, međutim,  može prikupiti a da se ne prodaje kompanija ili bar ne cela. Brokerski analitičar Nenad Gujaničić ističe da bi bilo korisno korporatizovati „Telekom“ i prodajom akcija manjeg obima postepeno širiti vlasništvo sitnim akcionarima; u zamenu stiče se svež kapital. Izla­zak na berzu pomože da se preciznije sagleda vred­nost preduzeća. U nedostatku opipljivije provere, kalkulacije se zasnivaju na analizi poslovanja i prilika u branši. Subjektivnosti, posebno u istupima sindikalnih čelnika koji su u zanosu vrednost firme procenili na 10 milijardi evra, je previše. Zbogom pameti.

Drugi motiv za prodaju je loša struktura zaj­mova kojim je Srbija opterećena tokom pred­sed­nikovanja Borisa Tadića. Čak 28,4 odsto kredita države Srbije je nominovano u dolarima; kako je dolar ojačao sa 1,34 na 1,12 za evro, ozbiljno su uvećane naše obaveze, a da nismo dodatno pozajmljivali. Posebno je sporan dolarski kredit uzet prodajom državnih obveznica krajem 2011. godine u iznosu od milijardu dolara i kamate 7,5 odsto. Obaveze se mogu reguilisati uzimanjem novih kre­dita pod povoljnijim uslovima kojima se reotkupe obveznice nepovoljnijeg kredita. Operacija nije jednostavna i zavisi od kvaliteta kreditnih ugovora koji se otkupljuju.

Tek za kamatu

Načelno, država je odlučila da polovinu svote dobijene eventualnom prodajom operatera uloži u reotkup duga, a drugu polovinu u infrastrukturu. Ove godine samo za kamate izdvojićemo oko 1,3 milijarde evra, blizu 1,5 milijardi, sume koja se u javnosti smatra zadovoljavajućom po Vladu Srbije; pitanje je nije li nerazumno prodavati „zlatnu koku” zarad izmirenja jednogodišnjeg okama­ćenja? Dilema je i nije li rasipnčki prodavati vi­so­ko­profitabilno preduzeće a da nemamo pravu ideju u šta uložiti novac. Podrazumeva se da novac valja locirati tamo gde bi doneo veći prinos nego što je Telekomov. Težak zadatak, tim pre što je u nas niska privredna aktivnost i sve više zaostajemo u implementaciji savremenih tehnologija. Nemamo mnogo izbora kada je reč o visokoprinosnim firmama. Budalasto je prodavati tehnologiju 21. veka, a ulagati u tekstilnu industriju oformljenu krajem 19. veka.  U nas je malo preduzeća koja se mogu pore­diti sa još uvek visokoprinosnim telekomunikacijama. Izgleda da je usmerenje ka internet i srodnim kompanijama neizostavno. Kako god da posmatramo stvari, bez razvoja najsavremenijih i-tehno­logija se ne može.

Pre pet godina, država je iznosila „Telekom” na prodaju, ali niko nije hteo da plati više od „Telekom Austrije”, koji je nudio 850 miliona evra uz 450 miliona investicija. No, država je tražila 1,4 milijarde. Podsetimo, u to vreme godišnj profit firme je iznosio 180 mliona, udeo na domaćem tržištu je bio znatno veći, a tehnološka infra­struk­tura manje zaostala. Stoga su očekivanja da se mo­že dobiti i više nego što se tražilo prošli put prilično optimistična. Doduše, „Telekom” se širi, nema mnogo ponuda prodaje operatera u okruženju, ali nedavna prodaja slovenačkog telekoma koga je kupio britanski fond, a ne, kako se očekivalo, „Dojče Telekom”, pokazuje da se i najveći teleoperateri skoncentrišu na preoblikovanje u tele- internet kompaniju, dok širenje kupovinom srodnih, manjih operatera nije u prvom planu. I cena slovenačke transakcije, 840 miliona evra,je skoro 30 odsto niža od očekivane. Da zlo bude veće ni prodaja nije zaustavila pad cene akcija sa 130 na 90 evra; i nekadašnja slovenačka „zlatna koka” se uspevala, zapostavila tehnološki razvoj i sada posrće. Ako se, dok još nije kasno, ne prestroji, „Telekomu Srbije” preti još brži i drastičniji gubitak vrednosti.
Bivša ministrka za telekomunikacije Alek­san­dra Smiljanić, protivnik prodaje, ističe da su bogati putem korporativizacije prodali lokalnom sta­novništvu i domiocilnim investitorima, nacio­nalne operatere, ali je država zadržala kontrolni, ili, bar, znatan deo akcija i upravljačkih prava. Tako je Nemačka vlasnik 34 odsto „Dojče Telekoma”, Norveška čak 53 odsto „Telenora”. Vlasništvo dr­žave je krnjeno radi kupovine manjih operatera, pa su ukupni prihod države, na osnovu poreza, i veći nego da je ostala jedini vlasnik. Manji operatera su višestruko uvećali prihod cele kompanije, time i srazmerne dažbine. Pravi dobitnici su, po eksministarki, mali akcionari kojima  su države omogućile da posredno stiču dobit na osnovu rabljenja infrastrukture kupljenih manjih operatera.

Profesorka Univerziteta u Berkliju Jasmina Vu­jić, takođe glasna protivnica rasporodaje držav­ne svojine, ukazuje na težnju novih vlasnika da na no­vim tržištima prodaju svoje inovacije, a ne da se no­viteti razvijaju i na periferiji. U kupljenim firmama zapošljavaju jeftinu radnu snagu, dobar inži­njer, no, bez usmerenja u razvoj branše, je najviši nivo stručnosti potreban na novim destinacijama. Podseća da je Snouden dokazao ono što se ranije podvlačilo pod teoriju zavera, odnosno da velike dežave masovno špijuniraju svoje i građane drugih država, dok su najveće kompanije, Gugl, Fjsbuk, Majkrsoft, Epl.., ucenjene da otkriju intrigantne po­datke o korisnicima. Ispostavilo se i da je CIA zahtevala od Nacionalne agencije za standard da parameter za šifriranje definiše tako da ih kasnije američka bezbedonosna služba može lako deko­dirati.

Vujićeva je svojevremeno pisala premijeru Đinđiću da ne kupuje Majkrsoftove proizvode jer su u njima ugrađeni elementi koji se navežu na sve umrežene kompjutere i sa njih pokupe zanimljive podatke. Zato u državnim službama Nemačka ne­ma proizvoda ove firme, već se koriste „otvorenim kodom.”

Među argumente protiv prodaje često se navodi uloga operatera u razvoju celokupne IKT in­dus­trije. Ipak, tok događaja je nametuo da je tehnološka modernizacija i inoviranje poslovnog modela prioritet; jer, šta vredi državi da sačuva vlasništvo u „Telekomu” ako firma za dve godine izgubi pola sadašnje vrednosti, baš kao što državi neće pomoći ni milijarda i po evra od prodaje ako nema u šta profitailno da uloži.

Živan Lazić