Početna stana
 
 
 
   

TRANZICIJA - PRELAZ IZ
CIVILIZOVANOG U VARVARSTVO

Teza o tranziciji kao legalizovanoj pljački može da se testira u laboratoriji zvanoj Kragujevac, zvanoj Srbija, kao i svugde u nekadašnjoj državi zvanoj Jugoslavija

Pratim fenomen tranzicije još od sredine devedesetih godina kada je ta reč ušla u javni diskurs. Svaki pokušaj preciznijeg prevoda reči tranzicija umnožavao je značenja i nesporazume. S distance od 20 godina (a „tranzicija” još uvek traje i ne nazire joj se kraj), pouzdano zaključujem da je ona izmišljena iz ideoloških razloga, da bi se iza ove nerazumljive reči sakrila svima dobro poznata reč – pljačka, ili preciznije: besprizorna legalizovana pljačka.

Teza o tranziciji kao legalizovanoj pljački može da se testira u laboratoriji zvanoj Kragujevac, zvanoj Srbija, kao i svugde u nekadašnjoj državi zvanoj Jugoslavija. Gramziva borba za vlast i lično bogaćenje prodavala se kao borba za nacionalne interese i patriotske ideje. Akcije uništenja državnih firmi uspešno su vodili strani oligarsi ili tadašnji direktori, prisvajajući društveni kapital, a neretko pretvarajući te firme u svoje vlastite. A mali broj zaposlenih - u svoje robove. Ostali ljudi su čist višak, bez mogućnosti ostvarenja „ustavom zagarantovanog prava na rad”, potrošeni ili nepotrebni. Sem u vreme izborne kampanje, kada se pretvaraju u - glasače, savesne građane koji će dostojanstveno obaviti svoju građansku dužnost i tako ispuniti lukrativne želje jurišnicima na mandate i preostale fotelje državnih firmi.

S ove tačke gledišta, i meni je već postala ne­jasna i neobjašnjiva, a mlađima čak neverovatna priča o vremenu privrednog rasta Kragujevca. Se­ćanja vezana za tadašnji život, život u vreme socijalizma, su sistematski omalovažavana ili brisana. Da nema praznih i devastiranih hala Zavodi „Crvene zastave”, Fabrike galovih lanaca „Filip Kljajić”, štamparije „Nikola Nikolić”, konfekcije „22. decembar”, fabrike mesa i mesnih prerađevina „Crvena zvezda”, svedočenja o TP „Srbija” ili „Autosaobraćaju” kao jednom od najuspešnijih autoprevoznika u zemlji, poverovala bih da smo nekada zaista bili ideološki izmanipulisani idejama komunizma i socijalne pravde, da smo teško živeli pod bremenom „bratstva i jedinstva jugoslovenskih naroda i narodnosti”. Ali postoje dokazi da smo zaista imali moderan Klinički centar, da su nicale škole, uređene i kvalitetno izgrađene stambene četvrti, administrativne zgrade i domovi kulture. Slično smo se oblačili i izlazili na ista mesta, planirali smo godišnje odmore (makar kod prijatelja ili rođaka), a u inostranstvu smo spadali u solventnije turiste. Tačno je da nismo imali toliko mnogo vrsta deterdženata i modela cipela, ali smo bar s lakoćom mogli da ih kupimo.

S nevericom sam čitala knjigu istoričarke umet­nosti Maje Stanković o umetničkoj radionici Zastavine fabrike, koja se nalazila iznad fabričke hale u kojoj su tutnjale mašine i slivalo se mašinsko ulje. U ovoj umetničkoj radionici je Zastavinim radnicima bilo omogućeno da vajaju, slikaju i da postižu druge umetničke izraze. Neki od njih su ostvarili holivudske biografije: napustili rad u fab­rici, nastavili školovanje i postali priznati likovni umetnici. Zastavini radnici su imali redovne i obavezne sistematske preglede, organizovano su išli na sindikalna putovanja, dobijali su institucionalnu podršku za obrazovanje i usavršavanje. „Zastava” je imala svoj naučni institut, redovno je štampala novine, namenjene informisanju i javnoj afirmaciji svojih radnika, a danas ni jedne jedine gradske novine ne mogu da opstanu, jer ne ostvaruju tržišni profit. Zaposleni su sarađivali, družili se, delili važne trenutke iz privatnog i porodičnog života. Postojali su rituali vezani za prijem novih radnika, odlazak u penziju, postojali su kakvi-takvi moralni obziri i pravila uljudnog ponašanja. U današnjim radnim kolektivima vladaju vučji zakoni: oni na funkcijama gledaju kako će više mesa da otmu, dok im se podređeni ulaguju, a međusobno reže jedni na druge i otimaju se oko kostiju (u teoriji poznato kao „samomržnja marginalaca”). I van radnog mesta smo ostali usamljeni u svom jadu i više nemamo vremena, a ni volje za druge ljude. Nismo zauzeti jurnjavom za poslom, jer ga ionako nema. Zauzeti smo jurnjavom po supermarketima za akcijskim cenama i jeftinijim proizvodima.

Kažu da je najveća razlika između tadašnjeg i sadašnjeg vremena u tome što su ljudi tada imali nade u bolje sutra. Za moju generaciju nema nade u bolji život. Ali za to niko ne mari. Najviše nas brine što nema ni nadnice.

Lela Vujošević

     
1. jul - 31. avgust 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015