Početna stana
 
 
 
   

Jedno sećanje povodom 20 godina od genocida u Srebrenici i na tri i po godine opkoljenog Sarajeva od strane Karadžićevih Srba

ŽURIM U POZORIŠTE

Juče mi je Lepa Mlađenović pokazala jedan fax – poslala ga je Susan Sontag iz Njujorka. To je pismo koje je Lepi napisala Jasna Diklić, sarajevska glumica, koja je sve vreme rata u svom gradu. Pismo je napisala polovinom januara i dala ga Susan Sontag kada je ova odlazila iz Sarajeva. Pismo je napisala dan nakon – eh – poznatog masakra dece u obdaništu.

Kaže: „krv je vidjela na snijegu”.

Čitao sam tih nekoliko rečenica o masakru, sasvim (emocionalno) nesvestan. To je, mislim, bilo jedno od najkraćih Jasninih pisama otkada je počeo rat. Nakon opisa masakra, kaže da joj žene koje su u Beogradu bore za mir daju jedinu snagu. Pročitao sam i to – priznajem – sasvim bez svesnih emocija.

A onda na kraju pisma – jedno izvinjenje – „Ne mogu više da ti pišem. – Žurim u pozorište”.

Kaže još Jasna da je sala svako veče prepuna, da im to daje neku snagu, da su na predstavama „puni energije”.

Ona žuri u pozorište! Bože. Plakao sam satima. Ona može da glumi u sarajevskom paklu.

Plakao sam satima – zbog sudara naših tako različitih „stvarnosti”, koje su spojene samo time što nijedna ni druga, po svim zakonima ljudske logike – ne mogu postojati.

Plakao sam satima – eto – zato što sam OSETIO šta se zaista događa u Sarajevu, u Bosni, da su to oni isti prostori na kojima sam nekada bio. Shvatio sam da su i ubistva dece nečija stvarnost.

Ali zašto me na takvu spoznaju nagnala jedna rečenica, a ne – na primer – bezbrojne televizijske slike leševa.

Žurim u pozorište – zar to zvuči najtragičnije od svega što sam čuo od ljudi koji su bili u „našem” ratu.

Žurim u pozorište – to je rečenica koja pokazuje svu ljudsku snagu najtragičnijih žrtava današnjeg čovečanstva – građanki i građana Sarajeva. Jasnino žurim u pozorište otkriva da čovek može izdržati SVE. Zato me tera da shvatim da je to što joj se događa stvarnost – jer ljudi ne žive u fikciji; ljudi dakle, podnose to što im se događa – zato je to stvarnost.

Tako su se – eto – sudarile naše dve stvarnosti. Iako ih nema.

Zdravo – žurim u pozorište. Nemam vremena da plačem. Žurim u pozorište.

10. februar 1994.
Dejan Nebrigić
(Žene za mir 1994.)

(Dejan Nebrigić (1970-1999), gej i mirovni aktivista, saradnik Žena u Crnom i Pokreta za mir Pančevo.)

     
1. jul - 31. avgust 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015