Početna stana
 
 
 
   

MAŠTA, KRITIKA I SLOBODA

Objavljivati "kraj filozofije" znači objavljivati kraj društveno- istorijskog projekta slobode i autonomije

Nemoguće je raspredati o kraju ili ne-kraju filozofije, a da se ne postavi pitanje šta je to za šta se pretpostavlja da je došlo do svog kraja? Svaka tvrdnja o kraju filozofije odmah uvodi u igru koncepcije o tome šta je filozofija i pretpostavke o tome šta bi mogla biti njena istorija... Ali takođe, i tu je ono gore, to je ono podmuklo uvođenje teza ne samo o onom šta je filozofija, i o tome šta je njena istorija , već i o onome šta je istorija kao takva, o tome šta je  istorijska sadašnjost koju mi živimo i šta mi imamo da činimo ili da ne činimo, onakvi kakvi smo, u toj sadašnjosti...

U likovima filozofa prošlosti mi vidimo neke od protagonista, ako oni to jesu, ili ako nisu, istorije ljudske slobode, jedne borbe za tu slobodu za koju se sada ne može reći ni da je pretrpela neuspeh ni da je pobednički osvojila sebi mesto, čija nas sadašnja faza, konsekventno, poziva da još jednom razmotrimo istoriju kako bismo u njoj pronašli seme koje će omogućiti da se ona povrati i da bolje shvati teškoće, kao i da identifikuje neprijatelje. Mi u istoriji filozofije vidimo istoriju jednog društveno-istorijskog projekta, preciznije, istoriju jedne suštinske dimenzije toga projekta čija sadašnja neobična situacija nameće pitanje buduće sudbine slobode, ubrajajući tu i slobodu filozofiranja ili objavljivanja kraja filozofije...Filozofija lomi ogradu u kojoj se i po kojoj se sve do sada formiralo čovečanstvo. Jer, suprotno od onoga što proklamuje pomodna retorika, „onto-teologija“ nije i ne može biti ono što definiše i karakteriše grčko-zapadnu istoriju. Suprotno je. Ograda u kojoj i zahvaljujući kojoj su se otkad se zna stvarala društva bila je upravo ta onto-teološka ograda. Ta ograda sadrži imperativno, jedno implicitno pitanje: šta je biće. Nema  i ne može biti društva, „kulture“ koje ne odgovra na to pitanje...Nije posebna zasluga Grka što su postavili pitanje – šta je to biće bivstvujućeg... To pitanje je već bilo tu /kod Jevreja  ono što je istinito je Jehova, kod budista biće je Drahma  ili ništa nije istinito ili – samo je je istinito Ništa/. Tako su pitanja „teorije saznanja“ regulisana referencom jednom zauvek, na Tradiciju u smislu predanja ili na Otkrovenje. Zasluga i doprinos Grka su u otvaranju pitanja – šta treba da mislimo. Oni su ostavljali po strani svako Otkrovenje ili Predanje, oni su se okretali samo onom što se pojavljuje u i preko pomenute aktivnosti misli i njenog jezičkog izraza. Formalno, postavljanje tog pitanja pretpostavlja slobodu – u odnosu na date institucije društva i ontologiju koju one sadrže. U stvari, ta sloboda je stvorena u  i preko postavljanja samog pitanja. Sloboda se u Grčkoj javlja kao širenje u čitavom nizu domena jedne aktivnosti koja označava dovođenje u pitanje onog uspostavljeno – u institucijama – tradicionalnog ili prosto nasleđenog. Grci su bili među onima koji simultano odbijaju da im neko kaže šta treba da misle – o biću, o istinitom, o dobrom-pravičnom, o redu i poretku u društvu – među onima koji se, samom tom činjenicom pitaju – šta mi treba u ovom slučaju da mislimo?...U Grčkoj je filozofija stvarana kao suštinska dimenzija stvaranja slobode. Objvljivati „kraj filozofije“ znači objavljivati kraj društveno- istorijskog projekta slobode ili autonomije. No i takođe: reći da se nalazimo pred krajem filozofije isto je što i reći da se nalazimo pred definitivnim zatvaranjem pitanja pravde-pravičnosti. Jer filozofija je istovremeno jedno od porekla i jedan privilegovani način objašnjavanja onog pitanja koje društvo samo sebi postavlja. A pitanje pravde kao takve – šta kome i šta od koga? – kao pitanje po sebi treba da bude neprekidno držano otvorenim iz razloga koje je priznavao već Platon u Državi , ono se ne može lucidno raspraviti ako se u igru ne uvede sve što se tiče društvenog bića – kao čoveka. Na kraju, govoriti o kraju filozofije znači govoriti o kraju demokratije – kao plana i projekta – i politike kao lucidne aktivnosti usmerene na konstituisanje društva. Svakako, može se misliti, u nekoj vrsti otvorene naslednosti, da sloboda nije važna, da ona ne vredi ništa i da nikom nije zanimljiva, da je važno i hitno nužno da se okrenemo Biću, da čekamo da se bogovi vrate, da prepustimo biću i postojanju da budu pripremljeni za novu „destinaciju“.

Iz: Kornelius Kastoriadis,
Mašta, kritika i sloboda, izd. Res pubilca, 2001.
Izabrala O.R.

     
1. jul - 31. avgust 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015