Početna stana
 
 
 
   

PARTIJE PROTESTA

Kur'an je bio i ostao uzor arapskog proznog kazivanja, ali je time kočio književni razvitak arapskog jezika

U zemljama sa takmičarskim izborima obično postoje dve glavne partije, za koje se smatra da su negde u centru ili blizu centra, po viđenju birača te zemlje. Poslednjih nekoliko godina dogodio se relativno veliki broj izbora u kojima su protestni pokreti ili pobedili na izborima ili dobili toliko sedišta u parlamentu da se njihova podrška mora uzeti u obzir kako bi glavna partija vladala.

Poslednji ovakav primer je pokrajina Alberta u Kanadi gde je Nacionalna demokratska partija (NDP), čija je platforma umereno na levoj strani, iznenađujuće i neočekivano, svrgla sa vlasti Progresivne konzervativce, desničarsku partiju koja je dugo i bez teškoća, upravljala pokrajinom. Ono što još više iznenađuje jeste da Alberta ima reputaciju najkonzervativnije provincije u Kanadi i da je baza kanadskog premijera Stefana Harpera, koji je na vlasti od 2006. NPD je čak dobio 14 od 25 mesta u Kalgariju, Harperovom prebivalištu i uporištu.

Alberta nije jedini takav slučaj. Škotska na­cionalna partija (SNP) dobila je gotovo sve glasove na izborima u Škotskoj, iako je imala dugu istoriju marginalne partije. Poljska partija ultradesnog krila, Partija zakona i pravde porazila je kandidata pro-biznis partije Građanske platforme, koja se smatra konzervativnom. Siriza u Grčkoj, sa kampanjom protiv štednje, sada je na vlasti, a premijer Aleksej Cipras bori se da postigne njene ciljeve. U Španiji, Podemos, još jedna partija protiv štednje, nepokolebljivo dobija sve više pristalica i izgleda kao da je postavljena da oteža ili onemogući vladajućoj konzervativnoj Narodnoj partiji da ostane na vlasti. Indija upravo slavi godinu dana vlasti Narendre Modija, čija je platforma zbacivanje postojećih stranaka i dinastija.

Ovi protestni pokreti imaju nešto zajedničko: u svojim kampanjama koriste retoriku koju zovemo populističkom. To znači da izjavljuju da se bore protiv državnih elita, koje imaju previše moći i ignorišu potrebe većine stanovništva. Oni ističu ogromnu razliku između bogatstva i blagostanja ovih elita i svih ostalih. Ne odobravaju opadanje realnog prihoda srednjeg sloja. Naglašavaju potrebu obezbeđivanja radnih mesta, obično u slučajevima značajnog porasta nezaposlenosti.

Pored toga, ovi protestni pokreti uvek ukazuju na korupciju u partijama na vlasti i obećavaju da će to sprečavati ili, bar, ozbiljno smanjiti.A sve ovo zajedno pakuju u poziv za realne promene.

Ipak, treba pažljivije pogledati u ove proteste. Oni, ni na koji način nisu svi isti. Postoji stvarna, fundamentalna podela među njima, koju možemo primetiti čim pogledamo u ostatak njihove retorike. Neki od ovih protestnih pokreta su na levici – NDP u Alberti, Siriza u Grčkoj, Podemos u Španiji, SNP u Škotskoj. A neki su jasno na desnici – Modi u Indiji, Partija zakona i pravde u Poljskoj.

Oni sa levice usredsređuju svoje centralne kritike na ekonomska pitanja i oslanjaju se na klasu odakle se sami regrutuju. Pokreti sa desnice pre svega zagovaraju nacionalističke ideje, često sa ksenofobičnim naglaskom. Oni sa levice žele da se bore protiv nezaposlenosti i za veće oporezivanje onih koji najviše imaju. Sa desnice, pak, žele da se bore protiv nezaposlenosti sprečavanjem imigracije, čak i proterivanjem imigranata.

Kada dođu na vlast, ovi protestni pokreti, svejedno da li levičarski ili desničarski, otkrivaju da je vrlo teško ispuniti populistička obećanja data pre izbora. Velike kompanije imaju značajna oruđa kojima ograničavaju mere protiv sebe. One postupaju kroz mitski entitet koji se zove „tržište“, koga pomažu i podržavaju druge vlade i međunarodne institucije. Protestni pokreti otkrivaju da, ako krenu prejako, vladin prihod se smanjuje, bar na kratak rok. Ali za one koji su za njih glasali, kratak rok je upravo mera njihove dalje podrške. „Dan slave i moći“ protestnih pokreta rizikuje da bude vrlo ograničen. Tako da oni ulaze u „kompromise,“ što ljuti njihove najmilitantnije pristalice.

Mora se shvatiti da pristalice promene vlasti predstavljaju, u većini, neobičnu šarolikost. Neki su militantni u traženju široke promene u svetskom sistemu i uloge njihove zemlje u njemu. Neki su prosto umorni od tradicionalnih partija, koje vide kao slabe i neodgovorne. Neki kažu da nova grupa na vlasti ne može da uradi ništa gore od onih pre nje. Ukratko, ovi protestni pokreti nisu organi­zovana armija već nestabilan, plutajući savez mno­gih različitih grupa.

Postoje tri zaključka koja možemo da izvučemo iz ove situacije. Prvi je da nacionalne vlade nemaju neograničenu moć da rade šta žele.One su izuzetno ograničene postojanjem svetskog sistema kao celine.

Drugi zaključak je da one ipak, mogu da učine nešto da ublaže nevolje običnih ljudi. One to mogu upravo preraspodelom prihoda, preko oporezivanja i drugih mehanizama. Takve mere će „minimizovati bol“ onih koji su korisnici. Rezultati, međutim, mogu biti jedino privremeni. Ali mi svi živimo na kratak rok i bilo koja pomoć koju možemo dobiti u kratkom roku je plus, a ne minus.

Treći zaključak je da, ako će protestni pokret biti ozbiljan učesnik u menjanju svetskog sistema, on ne sme da se ograniči na kratkoročni populizam, već da se angažuje u srednjoročnoj organizaciji, koja bi uticala na svetsku borbu u ovom periodu sistemske krize i tranzicije u alternativni svetski sistem, koji je već počeo i koji je u toku.

Tek ako levičarski protestni pokreti nauče kako da kombinuju kratkoročne mere za „minimizovanje bola“ sa srednjoročnim naporima viteške dvostruke borbe za novi sistem, tek tada se možemo nadati da dolazi ishod koji želimo - relativno demokratski, relativno egalitaran svetski sistem.

Imanuel Volerstin
Komentar br.402 od 1. juna 2015
Prevela Borka Đurić

     
1. jul - 31. avgust 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015