Početna stana
 
 
 
   

Ko priželjkuje ratne devedesete?

U SVOM OKU NE VIDE BALVAN, U TUĐEM VIDE TRUN!

Kad bi veći deo srpske javnosti znao istorijsku istinu, ko zna, možda bi ljudi drugačije razmišljali o svom premijeru i njegovom skutonoši. Ne bi tada u tuđem oku videli trun, a da u svom ne vide balvan!

Nedavna izjava ministra Vulina, tog neoficijelnog portparola premijera Vučića, o Alojziju Stepincu kao „ustaškom vikaru“, podstakla je nanovo istorijska prepucavanja o ovoj istorijskoj ličnosti o kojoj već više od pola veka kolaju najrazličlitije kontroverzne interpretacije, najčešće lišene realnog osnova. Stepinac je godinama i decenijama bio jako politički upotrebljavan i na hrvatskoj i na srpskoj strani, a u svemu tome obično je stradala istina. Uostalom one koji se olako poigravaju životima i sudbinama drugih ljudi (kao što to ovog puta čini srpski ministar Vulin) i nije briga za istinu već za političke poene koje stiču kod svojih gospodara koji im zapravo i nalažu da takve stvari govore.

Vulin poput pravog agitpropovca i nekadašnjeg poslušnika Mirjane Marković u zloglasnom JUL-u, voli da ponavlja tuđa ponavljanja ne bi li se umilo svojim gazdama ne mareći da li svojim postupcima nanosi uvredu drugima, a štetu Srbiji.

Prvo što treba reći jeste to da Alojzije Stepinac nije bio nikakav vikar, već nadbiskup zagrebački, što je postao još 1937. godine. Vulin ga dalje naziva „ustašom“, a ne zna da je Stepinac bio dobrovo­ljac u Prvom svetskom ratu i to u srpskoj vojsci na solunskom frontu; da ga je srpski kralj odlikovao za hrabrost i da je iz rata izašao sa činom potporučnika srpske kraljevske vojske.

Stepinac je bio izuzetno obrazovan teolog, čovek mirne naravi koji se zalagao za istinske jevanđeljske principe izvornoga hrišćanstva: ljubi bližnjega svoga kao sebe samoga. Kao žarki i neumorni propovednik Božje reči pohađao je svoju prostranu nadbiskupiju pomažući vernike i dobrotvornu katoličku organizaciju Karitas. Reorganizovao je katoličku crkvu u Hrvatskoj, formirao je brojne nove eparhije ili, kako bi katolici rekli župe. Bio je veliki hrvatski patriota ali kao pravi hrišćanin nije mrzeo druge nacije. Suprotno, smatrao je baš u duhu izvornog hrišćanstva da su svi ljudi i narodi „deca Božija“.

Da nije bilo Drugog svetskog rata i Pavelićeve zločinačke ustaške države, Stepinac bi živeo i umro kao „uzoriti kardinal“ i možda bi bez ikakvih polemika i protesta bilo koga sa strane bio proglašen svecem i velikim borcem za Katoličku crkvu. Međutim imao je tu nesreću da ga formiranje Ne­zavisne Države Hrvatske zatekne na mestu duhovnog vođe hrvatskog naroda. Teško je bilo u tom trenutku kada se mislilo (naravno pogrešno) da je Hrvatska „najzad svoja na svojemu“, energično se usprotiviti Paveliću i njegovoj (straho)vladi. I premda je istini za volju Stepinac u prvih mesec dva (u aprilu i maju 1941) održao nekoliko misa zahvalnica za sreću „nove hrvatske države“, a njegovi sveštenici blagosiljali domobranske i ustaške vojnike (isto su radile i srpske vladike u Beogradu tih godina sa vojnicima Nedićeve Spske državne straže) on nikada nije prihvatio ustašku ideologiju. Naprotiv, protivio joj se u mnogim prilikama na svoj miran, neborbeni i diplomatski način. Kod nas u Srbiji se (pogrešno i pojednostavljeno) veruje da je i sam Vatikan podržavao nacifašizam. To dakako ne odgovara istini. Papa Pije XII je bio žestoki antikomunista, ali ne i nacifašista. Slično bi se moglo reći i za Alojzija Stepinca. Mrzeo je komunizam ne zbog njegovog socijalnog programa nego zbog ateizma i materijalističkog shvatanja sveta. Ali prezirao je i Hitlerov nacizam i Musolinijev fašizam kao anticivilizacijske i neljudske oblike vladavine, posebno zbog isticanja arijevske rase kao dominantne što se kosilo sa katoličkim i uopšte hrišćanskim učenjem o svim ljudima kao Božjim stvorovima.

Protestovao je protiv progona Jevreja i uvođenja nacističkih zakona u Hrvatskoj. Na dan donošenja zakona da Jevreji moraju da nose žutu traku, 22. maja1941, Stepinac piše ministru unutrašnjih poslova NDH, Andriji Artukoviću. Žali se na „sve strože i strože odredbe koje pogađaju jednako i krive i nedužne“. Na sebi svojstven diplomatski uvijen način on ističe da „razumije se samo po sebi da će svatko odobriti nastojanje, da u jednoj narodnoj Državi vladaju sinovi toga naroda i da se uk­lone svi štetni utjecaji koji rastaču narodni orga­nizam...( )... Međutim, pri donošenju takvih od­redbi moraju se poštivati norme čovječnosti i morala; da se pripadnicima drugih narodnosti ili drugih rasa oduzme svaka mogućnost egzistencije i da se na njih udari žig sramote, to je već pitanje čovječnosti i pitanje morala. A moralni zakoni vrijede ne samo za život pojedinaca nego i za državnu upravu.“ I dodaje: „Molim Vas, Gospodine Ministre, da izdate shodne naloge da se židovski i ostali slični zakoni (mjere protiv Srba i dr.) provode tako, da se u svakom čovjeku poštuje ličnost i čovječje dostojanstvo.“1

Stepinac je 25. oktobra 1942. održao sjajnu propoved u zagrebačkoj katedrali i odlučno se usprotivio teoriji o superiornim i inferiornim ra­sama i narodima: „Prva stvar koju tvrdimo jest, da su svi narodi pred iznimke pred Bogom ništica. (…) Drugo što tvrdimo jest, da svi narodi i rase potječu od Boga. Stvarno postoji samo jedna rasa, a to je Božja rasa. (…) Treće što tvrdimo, svaki narod i svaka rasa, kako se danas odrazuju na zemlji, imade pravo na život dostojan čovjeka i na postupak dostojan čovjeka....( )...Nitko nema pravo da na svoju ruku ubija ili na koji mu drago način oštećuje pripadnike druge rase ili narodnosti. To može samo zakonita vlast, ako je nekome dokazana krivica, radi koje zaslužuje kaznu.“ Osim rase, on spominje i „narode”, imajući nedvosmisleno u vidu progon Srba.2

A 14. marta 1943. Stepinac se takođe usprotivio rasističkim teorijama i postupcima NDH: „Svaki čovjek, bez obzira kojoj rasi ili naciji pripadao, bez obzira, da li je svršio sveučilište u kojem kulturnom središtu Europe ili ide u lov za hranom u prašumama Afrike, svaki od njih jednako nosi u sebi pečat Boga Stvoritelja i imade svoja neotuđiva prava, kojih mu ne smije oteti ili ograničiti samovoljno nijedna ljudska vlast.“ 3

Da li će Stepinac postati svetac zavisi isključivo od Katoličke crkve i njezinih vernika. Stepinac bi to svakako već postao da je svoj život tada pod Pavelićem položio na oltar svojih hrišćanskih uverenja koje je bez sumnje posedovao. On to, međutim, nije učinio. Više se poneo kao strašljivi ovozemaljski čovek nego kao neustrašivi nebeski svetac.

Uprkos svemu, on nije negativna ličnost. On je spasao mnoge Srbe i Jevreje.

To se pak ne bi moglo reći za njegovog pravoslavnog srpskog kolegu Josifa, mitropolita skopskog, koji je u doba okupacije zamenjivao uhapšenog srpskog patrijarha Gavrila. Sekao je taj Josif slavski kolač svakog Sv. Save u Sabornoj crkvi u Beogradu sa Nedićem i generalom Baderom sve u šesnaest! Ni reč nije prozborio, ni jedan protest nije uputio ni Nediću, a nekmoli nemačkoj okupacionoj vlasti kad je Nedićeva Specijalna policija hapsila Srbe-komuniste i beogradske Jevreje pa ih predavala nemačkom beogradskom Gestapou. Decembra 1941., na novogodišnjem prijemu, hvalio se nemački komandant za Srbiju: Fireru mogu da poručim: u Srbiji više nema Jevreja!

Razlika između (od ustaša nediranog) Alojzija Stepinca i (od strane Nemaca interniranog) vladike Nikolaja koji je, uzgred rečeno, već postao svetac, je pored ostalog i u tome što Stepinac nikada nije pogrdno govorio o Jevrejima niti je odobravao genocid nad njima, dok je Nikolaj bio dokazani antisemita i pristalica ideje fašizma. Zanimljivo da to Vulinu i Vučiću uopšte ne smeta!

Kad bi veći deo srpske javnosti znao pravu, a ne revidiranu istorijsku istinu o mnogim događajima, možda bi ljudi drugačije razmišljali o svom premijeru i njegovom skutonoši i o prošlosti uopšte. Ne bi tada u tuđem oku videli trun, a da u svom ne vide balvan!

Zlatoje Martinov

1 Krišto, Jure Katolička crkva i Nezavisna Država Hrvatska. Dokumenti, Knjiga druga, Zagreb: Hrvatski institut za povijest – Dom i svijet, 1998 , dok. br. 30, str. 50–51

2 2 Op.cit., dokument br. 216, str. 224–225

3 Isto, str. 304

     
1. jul - 31. avgust 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015