Početna stana
 
 
 
   

Hram pozorišnih muza

OAZA SLOBODE I KRITIČKE SVESTI

Pozorišta odolevaju pokušajima gašenja, ali su u većini oportuna. U prigodnim inscenacijama nude zabavu koja godi oku i uhu publike.

Ako biste upitali neko dete da li zna šta je to oaza, dobili biste, u geografskom smislu, zadovoljavajuć odgovor: «To je pustinjom okruženo mesto u kojem ima dovoljno vode za život biljaka i životinja, a u nekima od njih žive i ljudi.» Izvan kruga fizičke geografije, na primer, u kontekstu društvenog uređenja, političkog sistema, ili kulture, odgovor bi bio manje precizan i tačan.

Ako biste društveno, političko i kulturno polje Srbije zamislisli kao jednu veliku pustinju, i isto pitanje postavili nekom srpskom intelektualcu, političaru, biznismenu, ili čoveku iz sveta kulture, odgovor bi, pouzdano, bio još manje precizan i tačan. Neki bi, verovatno, rekli da su to opozicione partije, masovni mediji, nevladine organizacije, univerziteti, muzeji, biblioteke, pozorišta, kulturno-umetnička društva.

Međutim, u partijama su sloboda i kritička svest potisnute «jedinstvom» delovanja, hijerarhijom i disciplinom. Mediji sprovode politiku vlade ili svojih vlasnika i finansijera. Sve veći broj nevladinih organizacija gleda svoja posla ili se šlihta uz vlast ili stranog donatora. Državni univerzitet se bori za prevlast sa privatnim univerzitetima, na kojima je teško doći do znanja, a lako do diplome. Institucije kulture vode ogorčenu borbu da opstanu na mrvicama državnog budžeta, ili, voljom države, zvrje prazne, zabravljene za svakog putnika-namernika. Pozorišta odolevaju pokušajima gašenja, ali su u većini oportuna. U prigodnim inscenacijama nude zabavu koja godi oku i uhu publike. Tako se nazovi oaze slobode, po svojim bitnim karakteristikama, ne razlikuju od državne pustinje: u svojim najboljim izdanjima stvaraju pustinjsku fatamorganu.

U pustinji duha retki su zabrani slobode, gde, s vremena na vreme, sine zrak kritičke svesti. Negde manje, a negde više. Najviše u institucijama najdaljim od centra vlasti i moći. Jedno od takvih mesta, na kojem odavno osećam omamljujući duh slobode, jeste Bitef teatar iz Beograda. Kao da je Gospod Bog uslišio reči Mire Trailović, prve upravnice, sa otvaranja beogradskog «Skadra na Bojani» davne 1989: «Ova crkva, nikada osvećena, namenjena da bude hram božji, postaje hram pozorišnih muza, uvek bliskih ljudskoj veri u dobro i plemenito.» Kako tada, tako i danas: mesto novih pozorišnih tendencija, eksperimenata ljudskog duha i tela, organizator Bitefa – najboljeg festivala u regionu, toplo gnezdo nezaposlenih glumaca i svih onih koji u pozorištu dolaze do hleba, mesto sa čije skromne pozornice, u još skromnijem gledalištu, možete čuti slobodnu, iskrenu, ohrabrujuću, toplu ljudsku reč, čiji autori – pisci, dramaturzi, reditelji i glumci – ne strahuju od suda tzv. javnosti, političke volje i pritisaka, cenzure i autocenzure, od mogućnosti da ih neko, posle predstave, sačeka u mraku.

Ovih dana Bitef teatar uspešno završava svoju 26. pozorišnu sezonu, u kojoj je njegova ad hock okupljena dramska družina (samo Bitef dance company ima stalni ansambl) imala pet premijera: Kratka priča o Antihristu; Crvena – samoubistvo nacije; Život stoji, život ide dalje; Gozba i Nevidljivi spomenici. Svih pet predstava fokusira se na egzistencijalne ljudske probleme i večna pitanja koja nisu rezultat dokonog slobodoumlja nego deo surovog svakodnevlja mnogih generacija, društvenih grupa i pojedinaca.

O svakoj od ovih pet predstava mogao bi se napisati ozbiljan esej. Novinski prostor dozvoljava mi samo osvrt na predstavu Nevidljivi spomenici – priručnik za čitanje grada, deo regionalnog projekta «Dvostruki teret» koji je podržala Evropska unija, koju su producirali Gete institut iz Zagreba, Bitef teatar, Forum za primenjenu istoriju i Treća beogradska gimnazija. Učenici ove gimnazije, rukovođeni iskusnim dramaturškim i rediteljskim tandemom Jelene i Milene Bogavac, bacili su se na proučavanje istorije Beograda u vreme Drugog svetskog rata, kraljevske prestonice Jugoslavije pod kvislinškom upravom, s akcentom na porodični život njihovih neposrednih predaka.

Dvadeset petoro učenika/ca, naučeni tekst saopštavaju kao svoj lični revolt, tajnom silom podstaknut govor i, iz dubine duše, prekor upućen svojim najbližim. Njihov hor je glasan i jasan, uverljiv kao u antičkoj drami. Monologe upliću u dijaloge, prozivaju publiku na odgovornost. Pljušte provokativna, zbunjujuća pitanja, pitanja teška i mučna: šest miliona Jevreja ubijenih u logorima; Staro sajmište, Topovske šupe, Glavnjača, Banjica, Jajinci, Španska kuća! Dušegupka – sofisticirano nacističko oruđe za ubijanje! Godine 1942, «Beograd je postao judenfrei!» (Emanuel Šefer, šef Gestapoa u Srbiji). «Gospodin Milan Nedić će moći da prisvoji istorijsku zaslugu da je za vreme njegove vladavine jevrejsko pitanje u Srbiji u potpunosti rešeno» (dr Harald Turner). Nije li Beograd, koji je iz dna duše mrzeo Iva Andrića, posle Pariza, bio drugi evropski grad na listi želja nemačkih regruta zbog bluda i noćnog provoda. Nisu li mlade Beograđanke promovisale sandale od konoplje koketno šetajući desnom obalom Save, dok je njena leva obala bila zauzeta proizvodnjom zla.

Niko iz vlasti nije došao da vidi predstavu, da vidi mladost Srbije, ne onu koja gluvari po kafićima već mladost koja je srpskom društvu udarila šamar zbog prikrivanja istorijske istine. Došli su oni koji su skupo platili cenu slobode i koji znaju šta je to opšte dobro. Među njima jedan Ivan Ivanji, koji je, na stranicama Vremena zapisao: «Taj krik devojaka i momaka sedamdeset godina mlađih od mene bio je moj urlik, moj protest što je sve tako kako jeste, moj vapaj za roditeljima, plač za svim mojim mrtvima... očajni posmrtni krik svih nas svedoka onog vremena zla, koji smo zanemeli jer više nismo znali šta da kažemo... Neko nas je razumeo... Hvala, deco.»

Ljubiša Vujošević

     
1. jul - 31. avgust 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015