Početna stana
 
 
 
   

Kako siromaštvo utiče na naše navike

ČVARAK NA TANJIRU – TRANZICIONA
TRPEZA U SRBIJI

Činjenica da je nekada čvarak, sirotinjsko jelo, koštao petinu cene svinjskog buta, a sada je sedamdeset odsto skuplji od kvalitetnijeg mesa, ukazuje da je siromaštvo drastično izmenilo svakodnevnu trpezu i primoralo većinu stanovištva da jede nekvalitetnu, ali izdašnu hranu

Stariji ljudi se u mesarama isčuđuju paritetima cena pojedinih proizvoda, bitno promenjenih spram višedecenijskih standarda. Šokiraju se kada vide da za kilogram čvaraka valja izdvojiti 600 dinara, čak 220 više nego za kilogram svinjskog buta, mada je decenijama iznosio najviše 33 odsto cene boljeg mesa. Rast cena manje kvalitetnih prerađevina u odnosu na cenu mesa dešavao se kontinuirano dvadesetak godina, a sve je poprimilo upadljive razmere tokom aktuelne krize svinjogojstva. I kilogram masti dostigao je cenu od 250 dinara, dok je nekada iznosio najviše 25 odsto vrednosti svinjskog buta. Ipak, skupoća nekvalitetnih prerađevina dugo traje, građani se privikavaju novim okolnostima, a i pristižu generacije bez predtranzicionih iskustava i sećanja, za koje su novi pariteti uobičajeni.

Prednost izdašnoj hrani

Šta je razlog situacije koju mnogi kupci doživljavaju kao specifičnu formu pljačke?
Sociolozi odgovaraju da je u nas tranzicija krenula pogrešnim smerom, odužila se i odrazila se na sve segmente života; i na način, kvalitet i cenu prehrane, posebno onih koji „puko preživljavaju“. Prihodi su sve skromniji, štednja je davno potrošena, pa se siromaštvo produbljuje, a pauperizovanih je iz dana u dan sve više. U pitanju je tranziciona deformacija; sa protokom vremena, sve se pogoršava i prehrana postaje jednoobraznija, nekvalitetnija i - skuplja.

Suštinski razlog je nemogućnost kupovine skupljih i kvalitetnijih proizvoda, pa se prehrana svela na konzumiranje izdašnih proizvoda. U tom pogledu, čvarak je idelan; parče hleba premazano jeftinijim margarinom i sa četiri, pet većih čvaraka daje utisak sitosti. Slično je i sa džigernjačama, švarg­lama, pihtijama, paštetama, viršlama, salamama., u čijoj izradi se koriste iznutrice i otpaci iz prerade mesa. Utisak sitosti vratio je nekadašnju sirotinjsku hranu na naše trpeze.

Sve je podstaknuto i nostalgičnim pričama o „ domaćoj hrani“, idealizacijom folklornog stila života i seoske zajednice, te podsticanja raznih „slaninijada“ i „pihtijada“, kojih je preko svake mere i van su bilo kakve funkcije u turističkom promovisanju sela i „zdravog života“. Vlast uzdizanjem seoske idile prikriva da je siromaštvo obuhvatilo celu svakodnevicu, uključujući i prehranu. Štaviše, predstavljanje uboge ishrane kao povratak na stare vrednosti ima uspeha. Ne bismo se trebalo čuditi: moguće da novac kvari čoveka, ali nedostatak novca kvari ga brže i više; percepcija siromaha je sužena, svedena na potrebu da sebi i porodici obezbedi preživljavanje na dnevnom nivou.

Zaboravljeni maslac

Pogledajmo, međutim, šta nam kaže statistika? Prosečan građanin Srbije godišnje pojede tek 0,15 kilograma maslaca i 1,1 kilogram krušaka, dok prosečni Evropljanin pojede dva kilograma maslaca i 7,5 kilograma krušaka. Ovde građanin godišnje potroši tek 42,3 kilograma mesa, od čega 22,5 kilograma svinjetine, 17,2 kg. piletine, 1,1 kg. govedine; konzumiramo u proseku 54 litra mleka, 30- 45 odsto manje spram žitelja u EU. Pre 25 godina, jeli smo 68 kilograma mesa, 1,2 kg maslaca, pili 75 litara mleka, dok nam je potrošnja krompira i luka bila dvostruko manja, a paradajza, boranije, spanaća, graška.., znatno veća nego danas. Danas naša ishrana po kvalitetu izgleda kao pomoć kakva se nekada davala u sirotinjskim kuhinjama.

Jednolična sirotinjska hrana se u tolikoj količini našla na našim trpezama da se svinjske polutke uvoze ne toliko zbog potrebe za mesom, koliko zbog uvećane potrošnje iznutrica i otpada pri pravljenju jeftinijih prerađevina. Kako je u nas rok trajanja mesa u zamrznutom stanju dvanaest meseci, a u EU samo šest, uvoznici kupuju u pola cene evropske rezervi pri isteku roka trajanja, uvoze i ovde im ostane dovoljno vremena za preradu. Time se dodatnu obara kvalitet hrane koja stiže u tanjire srpskih građana.

Predug period krize i nemaštine odrazio se i na pad standarda populacije koja još nije u bedi, mada dobar broj ovog sloja opasno klizi ka dnu. Tako trećina stanovništva Srbije nema meso svakog dana na jelovniku, a svakli drugi stanovnik retko jede voće.

Krezubi i pijani

Drastičan pad kvaliteta života uzročio je i druge posledice.Broj obolelih od šećerne bolesti, koji se direktno vezuje za životni standard, uvečan je za 60 odsto u odnosu na predtranzicionu deceniju. Deset odsto stanovništva nema nijedan zub, dve trećine 40- godišnjaka već je izvadilo više od deset zuba. Preko 85 odsto građana stomatologa posećuje isključivo kada ga boli zub, preventiva se skoro sasvim izobičajila. Svaki treći stariji od 20 godina puši, a brine da je unazad desetak godina najveći porast pušača zabeležen kod žena između 20 i 40 godina starosti, koje su svetski duvanski giganti osvojili elegantno izduženim i umereno aromatiziranim cigarama. Po konzumaciji duvana smo među prve tri nacije u svetu! Pije se jedanaest litara žestokog alkohola po stanovniku godišnje, duplo više od svetskog proseka, a svaka druga osoba koristi pilule za smirenje. Pri tome, neugodna je spoznaja da svaki drugi učenik srednje škole redovno pije, dok je svaki deseti alkohličar mlađi od trideset godina. Broj onih koji se leče od psihičkih poremećaja je trostruko veći nego pre tri decenije, a svaki od današnjih bolesnika ovog tipa posećuje lekara tri puta češće nego pre trideset godina.

Sa padom standarda došlo je i do sužavanja obima prava iz obavezno zdravstvenog osiguranja, i do otežane dostupnosti kvalitetnije ili sofisticiraniie zdravstvene usluge, što je dodatno doprinelo pogoršanju slike “zdravstvenog kartona nacije”.

U bedi se gubi volja, pa se zapostavljaju i osnovne higijenska navike. Tako se svaki drugi stanovnik kupa manje od tri puta nedeljno, svaki drugi pere zube najviše jednom dnevno. Ipak, teško je objašnjivo da tri od četiri žitelja Srbije ruke ne pere redovno. Ne čudi onda što su u porastu i zarazne bolesti, od zaboravljene tuberkoloze do šuge koja se po učestalosti probila na osmu poziciju unutar ove kategorije.

Siromaštvo ruinira sve sfere života, pa su i posledice po kulturne navike snažno izražene. Čak 80 odsto žitelja u godinu dana ne pročita knjigu, trećina mladih čita samo kada mora, tek 2,5 odsto stanovništva ide u pozorište. Skoro tri četvrtine studenata , van noći Muzeja, ne posećuje ni muzeje, ni galerije, dok je broj mladih koji posećuju koncerte ozbiljne muzike ispod nivoa statistilke greške.

Redukovanje kulturnih potreba u saglasju je sa bazičnim pravilom kapitalizma da otežava socijalnu prohodnost naviše. A kada nema ovakve prohodnosti, siromaštvo ne samo da je trajno, do kraja života, već se i generacijski prenosi, sa kolena na koleno. Tako aktuelnim siromasima ne samo da preti doživotna beda, već im se lako može desiti da započnu i porodični rodoslov jadnika.

Živan Lazić

     
1. jul - 31. avgust 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015