Početna stana
 
 
 
   

IDEJE ANTISEMITIZMA KOD SRPSKIH INTELEKTUALACA *

Uvod

Ako pođemo od pretpostavke da je antisemitizam posebni rasizam usmeren prema Jevrejima, onda on kod srbijanskih intelektualaca u 30-im godinama XX veka nema isključivo rasno-biološko obeležje. Naprotiv, on se pre nalazi na terenu religije, ideja, ekonomije i politike. Jevreji i Jevrejstvo posmatraju se kao „Svetsko Jevrejstvo“ koje je u zaveri protiv hrišćanstva, njegovog morala i kulture. Jevrejin, to je debeli kapitalista sa cilindrom i zlatnim časovnikom, berzanski špekulant – krvopije na narodnom organizmu hrišćanskih naroda Evrope. On je taj koji je smislio kult novca i zlata odnosno on je stvorio ekonomski sistem zasnovan ne na radu već na kapitalu. Sa druge strane Jevrejin je i zaverenik, „crveni“, boljševik i revolucionar. Jevreje tako srećemo kao profesionalne agitatore marksizma tog „jevrejskog učenja“, kao pregaoce „kulturnog boljševizma“ koji zloupotrebljavajući slobode građanskog društva (koje su takođe proizvod „jevrejskog duha“ podmetnute da upropaste Evropu i bele hrišćanske narode), rade na uništenju hrišćanstva i uvođenju komunizma koji će označiti krvavi trijumf volje Talmuda. Tako na zajedničkom poslu „svetske zavere“ zatičemo Jevreje fiktivno prema spoljnom svetu podeljene u dva tabora: kapitalizam i revolucionarni marksizam. Oni su tobože suprotstavljeni a zapravo prikriveni saveznici jer oba fenomena su čeda istog materijalističkog i pozitivističkog učenja francuskih mislilaca prosvetiteljstva i tzv. prirodnog prava čoveka. Ėgalité, Fraternité, Liberté su jevrejsko-masonska načela primenjena na društvo. Na ekonomskom polju to je laissé faire kapitalizam liberalne epohe, ta „slobodna konkurencija“ koja samo pospešuje bogaćenje Jevrejstva kao svetske kapitalističke elite. Jevreji su srušivši prirodni poredak i hijerarhiju društvenih odnosa koji su postojali do kraja feudalizma odn. srednjovekovlja, uništili odbrambene mehanizme hrišćana. Time su poravnali put nemoralu, idejnom nihilizmu, verskoj ravnodušnosti i ateizmu – toj najgroznijoj posledici razornog rada Jevrejstva. Jevreji su „strano telo“ u svim narodima i verama. Sami su sopstvenom verskom isključivošću i nemešanjem sa inoplemenicima i inovercima, svojom naduvenošću „odabranog naroda“ - zaslužni za izolaciju i pogrome. Ovo bi bio srž antisemitizma u našim intelektualnim krugovima onoga doba.

Kao i svaki šovinizam i ovaj polazi od pretpostavke o neprijateljskoj naciji, veri ili rasi kao potpuno homogenoj. Tako su svi Jevreji deo zavere i zato im se samo svi ujedinjeni možemo odupreti. Ističe se da su oni uspeli da kupe izvestan broj hrišćana političara i intelektualaca koji su postali trojanski konj među nama. Na prvom mestu tu su intelektualci odrođeni od zdravog seljačkog života i rezonovanja koji su prihvatili tuđe kobne ideje i veštački ih usađuju u naš narod koji je do sada bio zdrav i neiskvaren. Sve to čine u ime „evropeizacije“ i „civilizovanja“ kao da naš zdrav seljak nema svoju iskonsku patrijarhalnu zdravu kulturu. Kroz ovakav antisemitizam približavamo se kritikovanju Evrope koja je odbacila Hrista, kritiku Zapada koji je prigrlio racionalizam i prosvetiteljstvo. Intelektualci otuđeni od „narodne duše“ podrivaju odbrambene mehanizme hrišćanstva i time pomažu one političare koji su plaćenici jevrejskog kapitalističkog interesa da vladaju svetom. Ta vladavina je još uzvek prikrivena ali nije daleko dan, procenjivali su domaći antisemiti, kada će maske biti skinute i sve se pokazati u pravoj svetlosti. Jevrejstvo je bilo, tvrdilo se, izazivač Prvog svetskog rata i ono će, prognoziralo se, izazvati novi sve u cilju ovladavanja svetom. Sve evropke vlade kao i vlada SAD su u većoj ili manjoj meri, voljno ili izmanipulisano, agenti „Judeo-masonstva“. Vlada SSSR-a, iako se prividno bori protiv kapitalizma takođe je u rukama Jevrejstva („judeo-boljševizam“). Za sve patnje naroda u SSSR-u optuživani su „jevrejski razbojnici“ koji su se naročito okomili na bratski veliki ruski narod, na Slovenstvo i pravoslavlje kao jedinu branu širenju jevrejskog uticaja jer katolicizam kao „pohrišćanjeno paganstvo Rima“ nije takva brana. Dimitrije V. Ljotić je do izbijanja rata 1939. godine verovao da je Hitler političar koji je prozreo namere „svetskog Jevrejstva“. Međutim sa otpočinjanjem neprijateljstava u septembru 1939. godine on naglo menja svoje poglede na nemačkog kancelara i Vođu Rajha! U jednom predavanju o kojem će biti reči, iskazivao je žaljenje što je Hitler počeo da služi Jevrejstvu kao njihovo nesvesno oruđe, jer su Jevreji želeli i izazvali i ovaj rat onako kako su izazvali i prethodni zarad svog bogaćenja i ostvarenja svetske dominacije. Ovakva i slična viđenja bila su česta na straniocama štampe Jugoslovenskog narodnog pokreta Zbor: OTADŽBINA, ERWACHE, ANGRIFF, NAŠ PUT, NOVI PUT, BILTEN JNP ZBOR i dr.

Mit o jevrejskoj eksploataciji srpskog naroda

Antisemitizam kod grupe srbijanskih intelektualaca i političara često je koristio eksploatisanost jugoslovenskog seljaštva. Isticalo se da Jevrejstvo gospodari trgovinom i novčanim zavodima Kraljevine pa tako iskorištava naš radni seljački narod. Antisemitska racionalizacija mržnje protiv Jevreja ista je kao u čitavoj Evropi toga doba. Ono što joj daje snagu i uverljivost jeste ekonomska kriza. Ljotić i intelektualci njegovog političkog kruga pravilno su uočavali sve obmane parlamentarizma i demokratije kao i kapitalizma. Kao osnovna zabluda jeste ideja o „suverenitetu naroda“ uprošćeno shvaćenom kao jednako biračko pravo kojim se na periodičnim izborima (tačnije „izborima“) dolazi do zakonodavne i izvršne vlasti. Koga to narod „bira“? Samo one kandidate koje nametnu bogati jer jedino oni poseduju dovoljno novca za uspešnu kampanju i reklamu a i stoga što su bogataši vlasnici visokotiražne štampe (Ljotić bi rekao: „svetska jevrejska štampa“). Tako se proizvodi javno mišljenje i usmerava u željenom pravcu. U parlamentima demokratskih zemalja nisu stvarni narodni predstavnici a to što oni sebe nazivaju „narodnim poslanicima“ čist je cinizam. Oni su predstavnici onih kojiu su ih lansirali u političku orbitu i pružili im mogućnost da fiktivno dođu na vlast, zapravo da im služe. To nije stvarna volja naroda, birači od trenutka izbora nemaju više nikakvu mogućnost da utiču na rad „svojih“ predstavnika dok krupni kapital koji ih je postavio u fotelje to može. Lažna obećanja i izneverene nade jesu opšta mesta svih demokratskih sistema. Demokratiju su, tvrdio je Ljotić zajedno sa drugima, stvorili i nametnuli pretežnom delu sveta Jevreji kako bi lakše vladali a de se to ne primeti. Narod ima šarenu lažu tobožnjih izbora koji su privid odlučivanja dok je sasvim jasno da na takvim „izborima“ mogu dobiti samo Jevrejski (plutokratski) kandidati.

Gore izneta kritika demokratije kao političkog sistema naravno da uglavnom stoji. Uostalom i revolucionarna levica je primetila iste obmane i laži demokratije istakavši kao rešenje i sistem budućnosti drugačiji oblik narodnog predstavništva od buržoaskog parlamentarizma. Kada kritikuju demokratiju antisemite je vide kao opako delo Jevreja a izlaz traže u korporativizmu (Gregorić) ili u staleškoj državi (Ljotić). Tako antisemitizam pruža dobar šlagvort za teorije o novom obliku ekonomsko-političkog uređenja društva. Jevrejstvo se takođe povezivalo sa tajnim društvom slobodnih zidara (masona). Masoni su razarači tradicionalnih i opšteljudskih patrijarhalnih vrednosti. Masonstvo je intelektualna elita Jevrejstva. Masonske lože imale su, priznaju srbijanski antisemiti i antimasoni, nacionalnih zasluga za stvaranje Jugoslavije ali su podršku jugoslovenskoj ideji pružale iz mržnje prema Austro-Ugarskoj i katolicizmu te zbog svojih dugoročnih globalno-geostrateških razloga, a ne iz ljubavi prema Jugoslovenima. U patrijarhalnoj i ekonomski zaostaloj sredini, antisemitizam je dobijao osobene oblike. On se povezivao sa kritikom kapitalizma i snagu mu daje činjenica da je prvu buržoaziju u Srbiji XIX veka činio trgovački sloj pretežno Jevreja, Jermena i Cincara – dakle stranih etničkih elemenata koji su živeli u varošima dok je srpski narod pod Otomanskom imperijom bio obespravljeni kmet na selu.

Dimitrije Ljotić- veliki protivnik Jevreja

Dimitrije V. Ljotić bio je najizrazitiji atisemita u javnom životu Beograda i Srbije onoga doba. Ovaj na momente briljantan analitičar političkih pitanja, osobito onih na svetskoj pozornici, teoretičar „staleške organske zadružne države i društva“ objašnjavao je sumrak Evrope i predviđao joj potpuni slom kao logičnu posledicu jevrejskog rovarenja. U predvečerje novog svetskog sukoba, „prorok iz grada Jerine i Đurđa Brankovića“, označio je za uzročnike tekućih i sledujućih zala trijumf individualizma i ateizma. Potomci individualizma jesu kapitalizam, marksizam i boljševizam. „Zao duh“ pušten je i treba se suočiti sa istinom koja je prosta i gorka: Jevreji su jedini izvukli koristi iz individualističke misli koju su stvorili ne za sebe već za druge narode. Dovoljno su pametni da sebe čuvaju pogubnosti individualizma jer se oni drže svojih tradicija i hijerarhije autoriteta.1 Francuska revolucija donela je Jevrejstvu u svetskim razmerama prevlast ne samo u pogledu materijalnog bogatstva već i hegemoniju u duhovnoj i intelektualnoj oblasti, što je prema piscu mnogo pogubnije, a kao posledica navedenog zadobili su odlučujući uticaj na državne vlasti.2 Jevreji predstavljaju jedan hladan, rušilački tim u ljudskoj istoriji. Jedinu vrednost kod njih Ljotić nalazi u tome što su se vekovima održali rasejani među tuđinima. To su mogli jedino držeći se svog nacionalizma i tradicije, ne mešajući se sa drugim narodima. Za to vreme hrišćanstvo se survalo u provaliju počevši od 1789. godine kada su Jevreji nametnuli svetu individualizam i ateizam sami se brižljivo čuvajući od njih:

„Individualistička misao od pre sto pedeset godina imala je za cilj da hrišćanski narodi izgube svoj put i da lutaju kao ždralovi. Pre sto pedeset godina oni su virili iz evropskih geta. Imali su zaseban status građanski. Oni su bili kao ljudi pod prismotrom, ujutru i uveče. Nisu mogli da stiču nepokretna imanja, a trgovali su kao sumnjivi trgovci. Zamislite za ciglo sto pedeset godina Jevreji danas drže sve ključeve od materijalnog bogatstva. I ne samo od blagajni i ambara i žitnica, nego i ključeve od duha. Jer, što ćete jesti, što ćete piti, što ćete čitati ili prevoditi, što ćete pevati, to će vama, hrišćanskim naodima odrediti jevrejski duh.“3

Jevreji i „jevrejski duh“ podmeću kukavičja jaja hrišćanskim narodima i njihovoj kulturi: zagovaraju ateizam, internacionalizam, protive se tradicijama i nasleđenim odnosima u društvu i porodici ali sve je to samo njihova izvozna roba. Dok naopako uče druge sami ljubomorno čuvaju svoje tradicije. Sve se to smišljeno čini kako bi bile uništene „odbrambene snage nacije“ i lakše se zavladalo u sveopštoj truleži i dekadenciji koju šire upravo oni - Jevreji. Ljotić kritikuje francusku vladu zato što je donela ukaz o nediskriminaciji građana na osnovu porekla i nasleđa: „A sve to zato da bi se sačuvala prevlast Jevreja koji ’na svojim potpeticama nemaju francuske zemlje’ i koje nakazna misao Francuske revolucije na silu Boga pravi ’članovima francuske porodice’, pri čemu Jevrejin ostaje uvek samo Jevrejin, a Francuz koji u to veruje još i budala!4
U ovom članku Ljotić je otkrio svoje uzore i izvore: on se poziva na autoritet ideologa francuskog fašizma Šarla Morasa. U brojnim tekstovima u OTADŽBINI Ljotić je napadao koalicionu vladu Narodnog fronta predvođenu Leonom Blumom kao deo mračnih planova plutokratije, Jevrejstva i Kominterne. Kominterna je ovde važna zbog odluke njenog sedmog kongresa da komunističke partije ulaze u blokove („narodne frontove“) sa socijaldemokratama i građanskim centrom radi suprotstavljanja fašizmu. U OTADŽBINI je sa hrišćansko-moralizatorskog stanovišta kritikovana knjiga Leona Bluma, Sur le mariage (O braku). Naglašavalo se da je socijaldemokrata Blum Jevrejin. I ovde je Ljotić na tragu tadašnje Francuske akcije. Uništiti samu ljudsku dušu glavni je zadatak jevrejske zavere:

Porušiti veru Hrišćana, oboriti Tvorca i Održavaoca vaseljene sa oltara na kome mora da stoji u ljudskoj svesti, to je bila i ostala misao jevrejska. I oni su je za ovih sto pedeset godina obilno ostvarili, oživotvorili. Ateizam je postao filosofska misao ulice, od kad su ga poneli Jevreji. I pre je bilo bezbožništva. Ali je ono ostalo u kabinetima. Opasna i stihijska, rušilačka snaga postala je od onda kad su ga Jevreji na ulicu izneli. /.../ Taj narod je uzeo na sebe da i samu ljudsku dušu kao celinu rastvori. A kako? Putem svojih psihologa i filosofa, koji su uzeli na sebe da unište najsvetije osećaje duše ljudske.“5

Vladika Nikolaj: Jevreji su opozicija Bogu

„Opoziciju Bogu“ pomagali su Jevreji, tvrdio je i episkom Žički Nikolaj Velimirović: „Tu opoziciju pomagala je, naravno jedna stara i iskusna nacija, svojom propagandom antihrišćanskom. Zaista, ne može se reći da su Jevreji u toj propagandi zapadnog neopaganizma žalili pare i mastilo, niti ostavili ma koji podesan pronalazak nauke i veštine ljudske neiskorišćen u tu svrhu. No bilo bi smešno optuživati Jevreje kao glavne krivce i prouzrokovače modernog otpada od Boga i zapadnog neopaganizma. Zar oni, koji nisu bili u stanju da zbune i pobede 12 ribara galilejskih, da budu u stanju zbuniti i pobediti zapadno čovečanstvo od nekoliko stotina miliona krštenih duša?! I zar nisu Štraus, Renan, Nicše (SIC), Darvin i drugi slični opozicionari Hristu skovali ono ubojno oružje protiv Boga i Spasa našega, koje su jevrejski propagandisti samo iskorišćavali, umnožavali i širom sveta rasprostirali?“6

Ljotić u jednom dijaloškom tekstu – sugestivnoj formi koju je voleo da koristi – opisuje svoj razgovor sa neimenovanim Jevrejinom koji je po iznetim stavovima cionista. Na početku članka pisac nabraja njihove vrednosti: održanje u rasejanju, očuvanje jezika, rase i religije u krajnje nepovoljnim okolnostima. To bi dakle bile sve vrline koje obično ističu nacionalisti i rasisti. Potom kada pređe na kritičke opaske tu izbije sav njegov antisemitizam. U ovoj, po mojem uverenju izmišljenoj konverzaciji koja je imala za cilj da učini uverljivijim Ljotićeve stavove, tobožnji Jevrejin odgovara Ljotiću tako da mu ide na ruku. Taj cionista zagovara kao spas za svoj nariod ali i za čovečanstvo da se Jevreji vrate u postojbinu kad već ne mogu živeti sa drugim narodima! Naravno, Ljotić do kraja razgovora ubedi svog Jevrejina kako uopšte nije antisemita! Suštinska poruka ovog iskonstruisanog dijaloga bila bi: Jevreji su veoma pobožni ali najveći pobornici ateizma dolaze iz njihovih redova, Jevreji su zatvoren narod a opet najveći su pobornici internacionalizma, odani su porodici i partijarhalni a opet iz njihovih su redova potekli mislioci koji su osporavali porodicu i partijarhalnost, Jevreji neobično vole novac a opet najveći osporavaoci kapitalizma dolaze opet iz ovog naroda!7 Ljotiću nije jasno da i kod Jevreja, kao i kod drugih naroda, postoje pojedinci koji zastupaju najrazličitije stavove. Za njega to je samo prividno, oni rade po dogovoru kako bi uneli haos u glave hrišćana. I kasnije, on ponavlja iste teze: Jevrejin je duboko nacionalan (samo tako se mogao održati) a pobornik je internacionalizma, „jevrejski duh“ je konzervativan a istovremeno glavni izvor i oruđe revolucija.8 Jevrejstvo se služi kapitalizmom, demokratijom i individualizmom radi razbijanja „organskog jedinstva“ svakog naroda. Svi su narodi zbog ovakvog rada razbijeni iako žive na svojoj zemlji a kod Jevreja je obratno - oni iako nemaju ni teritroriju niti državu očuvali su se usred dekadencije hrišćanskih naroda. Dekadenciju su oni sami nametnuli drugima dok je njih religioznost očuvala. Ljotić „nema ništa protiv“ da i „Jevrejska reka“ buder mirna i veličanstvena jer će tako sve ostale „reke“ (narodi) „prestati da se u nju ulivaju“! Tako će biti najbolje i za same Jevreje i za čovečanstvo. Posle svih insinuacija za podrivanje svih naroda prazno zvuči Ljotićeva fraza: „Nema mržnje prema Jevrejima kod nas (kod JNP Zbor – N. P.). Niti je sejemo, niti želimo da se razvije.“9 Duh vlada svetom a materija je prazna i beživotna bez živodavnog duha. Avaj, savremenim svetom zagospodarila je razorna ideja materijalizma koju su izmislili jevrejski mozgovi i nametnuli hrišćanskim narodima da bi ih iskvarili, moralno oslabili i na kraju zagospodarili.10 U ovom tekstu Ljotić zlurado najavljuje genocid nad Jevrejima. On to uništenje ne posmatra objektivistički i sa žaljenjem već naprotiv, smatra ga zasluženom kaznom. Uhvatiće se „lukavi“ u sopstvenu mrežu koju su pripremali čovečanstvu. Završavajući tekst za koji je sugestivan naslov preuzet iz Biblije, Ljotić sa satansko-proročkom nasladom navešćuje:

„Pitaće se deca njihova, s pametnim dečjim očima: ’šta smo to skrivili?’Neće dobiti pravog odgovora. Govoriće im stari Jevreji, jedni da kroz to Izrailj mora proći da bi on svetom zavladao, - a drugi, da je to mržnja Hrišćana, zavist njihova, pravda njihova. A pravi odgovor je samo jedan: ’Uhvati se lukavi u svoje mreže.’ Mnogo lukavstvo šteti. Jer jedno vreme pomaže, ali kad se pretera, onda se oči u prevarenih otvore širom i tada, teško lukavome. ’Biće plač i škrgut zuba’...“11

Jevrejstvo je poistovećivano i sa drugim političkim i društvenim pojavama. Tako je prema antisemitama dijalektički materijalizam odnosno marksizam pogrešno smatrati opštečovečanskim učenjem. U svojoj suštini to je prikriveno jevrejsko nacionalno učenje kojim je Marks podvalio svetu. Kroz marksizam će svet biti unižen kako bi se omogućilo Jevrejstvu da zagospodari:

„Karlo Marks je rabinov sin, on je rođenjem determiniran svojom narodnom stihijom. Kao takav duboko je osećao onu pustoš, onaj tragizam kojim je načeta ta rasa. Marksova učenja su delom svesna, delom nesvesna satisfakcija vekovnom osećanju užasnog bola koji muči tu rasu. /.../ Marksizam nije ništa drugo nego jedan put da se narodi uvedu u svet bogootpadništva, nasilja i krvoprolića u kojima bi potonulo izabranje i bogosinovstvo nesrećnog čovečanstva koje treba da služi Jevrejima kao lestvica u njihovom povratku Bogu.“12

Svaki Jevrejin ostaje uvek samo Jevrejin. Sve što on čini jeste samo odraz njegove rase. Tako je i nemački nobelovac Tomas Man (Thomas Mann) zbog oštrog osuđivanja nemačke politike koja se onda provodila bio označen (optužen) kao Jevrejin. On je u svojem emigrantskom delu O budućoj pobedi demokratije okarakterisao nacionalsocijalizam kao grubu silu a nacistički „socijalizam“ kao propagandni trik. Odričući nacizmu bilo šta vredno pisac je u Sovjetskom savezu i demokratiji Francuske video nosioce mira. U prikazu njegove knjige teolog Đoko Slijepčević nije se složio sa Manom, pripisujući njegovim idejama rasnu determinisanost: „Nama je pojmljivo što Tomas Man ne može da shvati ideju nacionalizma kao tvorački podsticaj, i nadahnuće, što ne može da razume da ideja nacionalizma ne mora biti suprotna socijalizmu, a još manje nemoralna. Takvo je shvatanje odraz duha njegove rase. A tim svojim shvatanjima on je na sopstvenom primeru potkrepio tačnost jedne od osnovnih postavki doktrina protiv kojih se tako odlučno zalaže.“13

Strah od jevrejske supremacije

Ne samo marksizam već je i slobodno zidarstvo u jevrejskoj službi. Jevreji su ovladali tajnom organizacijom masona i podredili je sopstvenim interesima. Prvobitno masonstvo, nastalo iz udruženja majstora zidara nije bilo pod uticajem judaizma, već hrišćanstva. Kasnije je došlo do prodiranja Jevreja i „judejski duh“ potpuno je ovladao moćnom internacionalnom organizacijom koja je od neklada svečovečanske, humane i etičke danas postala sušta suprotnost. Isključivi krivac za to su Jevreji.14 Masonstvo je najveće zlo na zemlji, ono je okupiralo Jugoslaviju i slobodni zidari su glavni krivci za preteško stanje u državi.15 Konkretno se navodi da su Jevreji razorili Francusku propagandom komunizma, defetizma i pacifizma. Na dobrom su putu da to učine i sa Engleskom.16 Jevreji se zanose vizijom „izabranog naroda“ i sve što čine usmereno je ka jednom cilju – zagospodariti svetom. To će ostvariti preko četiri poluge: demokratija, masonerija, kapitalizam i marksizam. Sve poluge su u sprezi i dirigovane iz jednog središta. Demokratija je omogućila nesmetano širenje „jevrejskih razornih ideja“, masonerija je obuhvatila odnarođenu i ateističku bezidejnu inteligenciju koja je odbacivši „duhovnu busolu“ povela narod stranputicom. Putem kapitalizma Jevrejstvo je zavladalo svetskim finansijama. Marksizam je pak uneo razdor unutar svih nacija (osim Jevrejske) propovedanjem klasne borbe, borbe unutar same nacije koja je slabi i gura u ruke Jevreja. Uz pomoć marksizma Jevrejstvo sprema „udarne trupe svetske revolucije“ radi ovladavanja planetom.17 Masoni šire bezbožništvo i anacionalna osećanja i stoga su štetni po veru i naciju. Posebno su se okomili najpre na katolicizam pa potom i na ostale religije, osim na judaizam. Naročito je masonstvo antihrišćanski raspoloženo. Masonerija znači materijalizam, ona propoveda strast bogaćenja i vlasti. Masonstvo je instrument moći preko koga Jevreji vladaju svetom. Masoni su u službi Jevrejstva, razorili su patrijarhalne tradicionalne vrednosti i temelje u hrišćanskim zemljama.18

Još pre zvanične zabrane rada masonskim organizacijama19 listovi JNP Zbor vodili su polemike sa časopisima i intelektualcima koje su optuživali da su masonski odnosno da su masoni. Posebno je optuživan časopis JAVNOST i njegov urednik Niko Bartulović, nekadašnji čelnik ORJUNE. Svetislav Stefanović je pokrenuo lavinu reagujući na tekst britanskog političara Sir Ostina Čembrlena (Austin Chamberlain). Ustao je protiv Čemberlenovog izjednačavanja nacizma i boljševizma. Prema Stefanoviću nacizam je bolji politički sistem od boljševizma pa zamera Engleskoj što nema ambiciju da bude „duhovna vodilja“ sveta već se zadovoljava ulogom „zaštitnika svetskog Jevrejstva i svetske masonerije.“20

Umetnici i javni radnici levičari, pogotovu ako su bili Jevreji, optuživani su za „kulturni boljševizam“ i automatski je povezivana njihova nacionalna (odnosno verska) pripadnost sa komunizmom. Ništa nije vredelo ni javno optiranje za srpsku nacionalnu pripadnost, kao npr. kod Oskara Daviča i Moše Pijade, optiranje koje je bilo inače često kod Jevreja u Beogradu koji su sebe smatrali za Srbe Mojsijeve vere. Te tako SIGNAL rezonuje: „Jevrejin biti, znači ispovedati jevrejsku veru a inače biti Srbin. Nažalost srpski jevrejin nije Srbin. Ne verujem da bi mi trebali to da dokazujemo. /.../ Jevreji nisu Srbi jer kod kuće ne govore srpskim jezikom, oni su strano telo u našem narodu i ne prinose dovoljno žrtava za nacionalnu stvar, odn. ne iskazuju patriotizam u dovoljnoj meri. /.../ Ostanu li ti jevreji ovako kao sad sami za se i odvojeni od glavnog naroda, jedinitog (SIC) baštinika ovih zemalja, to kad kucne čas narodno-državnom preporađaju, sudbina moraće im biti vrlo žalosna.“21 Napadani su ne samo pojedinci već i časopisi i kulturne institucije da šire „kulturni boljševizam“ ili „judeo-boljševizam“.22 „Sovjetska kultura“ (pojam koji redovno stavljaju pod navodnike) za koju neobavešteni veruju da predstavlja nastavak ruske kulture u viđenju naših antisemita bila je „jevrejski spomenik na grobu ruske kulture“.23 Devrnja posmatra socijalnu literaturu kao plod jevrejsko-boljševičkog duha. Ogorčen je što se levičarska studentska omladina povodi za „nezapamćenom po teroru židovskom diktaturom nad jednim ogromnim narodom.“24 Kulturboljševizam je najdestruktivnija forma komunizma. U moralnom razgrađivanju čovečanstva ključnu ulogu igra „jevrejski duh“ koji svog odraza nalazi u zapadnoevropskoj filosofiji, književnosti i umetnosti:

„Jevrejin Spinoza uništio je pojam o ličnom Bogu. Jevrejin Marks izokrenuto je postavio društveni ideal. Sile zla – korist, zloba, zavist, jedini su originalni pokretači ljudskoga progresa. Moralni lik čovekov se potpuno gasi. U tome gašenju lika čovekova i preinačenju njegove bogom dane suštine i jeste po našem shvatanju najveća opasnost marksizma.“25 Nosilac kulturboljševizma je odnarođeni intelektualac, bezlični kosmopolit. Sa ovih pozicija prelazi se u narodnjaštvo i preziranje građana kao obezličenih i trulih: „Inteligencija, trula i samoživa, ohola i uobražena na svoj evropeizam i svoje nakljukane mozgove, zanemarila je narod i narodne potrebe i počela ga prezirati. Sve što je narodno, za nju je ostatak mračnjaštva. /.../ Narod je svestan izdajstva svojih školovanih sinova i diše prezirom i mržnjom prema toj i takvoj inteligenciji, odrođenoj i izrođenoj, koja se otkinula od stabla narodnog i odvojila od naroda, u grad...“26 „Judeoboljševizam“ uništava sa posebnom strašću pravoslavlje. Evropa je gluva i nema na sva stradanja pravoslavnih: „Gluvi i nemi bili su oni od pamtiveka za stradanja pravoslavlja. Judeoboljševizam širom sveta dočekaće, ubeđeni smo, zlurado svaki apel na čovečnost i pravdu. Tamo, u tih zakletih krvnika Krsta, našli bismo, i sad kao uvek, kameno srce i volterovsku ciniku. Pogašene su zublje pravde i na drugim, romansko-germanskim stranama. Zato i ne želimo da budemo glas vapijućega u evropskoj pustinji.“27

SPC –protiv Jevreja

Približavanjem rata i zaoštravanjem situacije u susedstvu, osobito od pripajanja Austrije nemačkom Rajhu marta 1938. godine, antisemitskih napada ima sve više i postaju sve agresivniji. Milorad Mojić, istaknuti Ljotićev saradnik, uređivao je niz zboraških glasila među kojima i ona na nemačkom jeziku ERWACHE (PROBUDI SE) i ANGRIFF (NAPAD). Ako je šef pokreta Ljotić bio zadužen za razmatranja opšteg tipa o svetskom jevrejstvu kao političko-ekonomskoj opasnosti, Mojić je u listovima Zbora donosio neprestane huškačke tekstove, sumnjičenja, uvredljive karikature koje su imale za cilj da konkretno potkrepe onaj teoretski politički antisemitizam. Cilj je očigledno bio da podstiču međunacionalne i međukonfesionalne netrpeljivosti da bi se lovilo u mutnom.28 Mitrofan Matić, monah Srpske pravoslavne crkve, koji je osim stihova za koračnice u slavu „nove nacionalističke idealističke omladine Jugoslovenske“ (misleći tu na omladinu pokreta Zbor kojem je i sam pripadao), te oda zahvalnosti „drugu vođi“ Ljotiću kojeg je obožavao, autor je i zagriženih antisemitskih članaka. Matić se obara na Jevreje u našim prečanskim krajevima i opisuje ih kao nenacionalne, antidržavne, nelojalne elemente. Svaka akcija na njihovom prevaspitavanju u ljude koji poštuju gostoprimstvo naroda među kojim žive, osuđena je na neuspeh. Jevreji su nepopravljivi element, rušioci u svakom pogledu. Da bi ovo mišljenje potkrepio jačim autoritetom Matić citira neke antisemitske stavove Dostojevskog.29 Sa terena idejne borbe i demaskiranja zakulisnih poteza moćnih jevrejskih krugova neposredno pred rat prešlio se na otvorene pretnje i huškanje javnosti protiv Jevreja u celini.30 Pojavljuju se tekstovi koji više ne govore o „jevrejskoj opanosti“ uopšteno već se navode porimeri kapitalističke eksploatacije gde je eksploatator Jevrejin te se tako mržnja usmerava prema narodu kao celini.31

Prilika je da se kaže da je zboraška štampa bila često na meti cenzure i sudskih zabrana. Međutim, u ogromnoj većini to nije bilo zbog širenja fašizma i antisemitizma već zbog kritika upućenih na račun vlade zbog korupcije, neodgovornosti, zanemarivanja interesa širih slojeva naroda a posebno seljaštva. Dakle zbog opravdane kritike vlade! U ciničnim obrazloženjima zaplena pisalo je da se inkriminisanim napisima teži promeni državnog uređenja (!) ili da se novinskim tekstovima organi vlasti ometaju u obavljanju svoje delatnosti (!) Naravno da ovakva „obrazloženja“ nisu bila istinita. Da navedemo jedan slučaj kao ilustraciju: Državno tužilaštvo za Beograd zabranilo rasturanje knjige Ko potkopava čovečanstvo? Ovo je bio naslov na koricama dok je stvarni naslov na prvoj unutrašnjoj strani Protokoli skupova Sionskih mudraca. Pakleni plan osvojenja sveta koji izvode Judeo-masoni. Knjiga je bila izdata ilegalno, na koricama stoji kao izdavač pseudonim PATRIOTICUS a kao vreme izdanja 1934. godina, štampana je ćirilicom. Naravno, nije navedena štamparija, tiraž niti mesto publikovanja. Ovo je bilo prvo srpsko izdanje ovog zloglasnog dela koje je prvi put publikovano u Rusiji tokom prve revolucije 1905. godine od strane jednog pravoslavnog sveštenika. Kasnije je delo doživelo brojna izdanja širom Evrope a posle rata naročito se širilo po Nemačkoj i uticalo je na porast netrpeljivosti prema Jevrejima. Može se reći da je u Jugoslaviji doživelo zakasnelo izdanje. Nije moguće utvrditi ko se skriva iza pseudonima PATRIOTICUS. Na koricama je naznačeno: „Svaki rodoljub, Jugosloven i Sloven uopšte treba pažljivo da pročita ovu knjigu, da dobro pronikne u njen smisao i da pravilno shvati svu težinu u njoj objavljenih dokumenata.“ Još pada u oči da je na koricama stavljen neki simbol koji bi mogao da liči na stilizovano oko, odn. na masonsko-ezoterični simbol za „svevideće oko“. U rešenju o zabrani nije naveden kao razlog antisemitizam već da se sadržajem knjige stvara „neraspoloženje protiv političkog i socijalnog poretka u zemlji.“32 Zanimljivo je da je tužilac stavio zabranu tek nakon prijave koju je učinilo Obaveštajno odeljenje Glavnog Đeneralštaba u kojem se navodi da je Đeneralštab dobio izveštaj da se iz Beograda poštom od strane nepoznatog lica šalje pomenuta brošura na adrese vojnih lica. Tražila se njena zabrana jer „izaziva versku netrpeljivost i ima defetistički karakter“. U prilogu je dostavljen primerak izdanja.33 Ipak, bilo je i cenzorskih intervencija motivisanih sprečavanjem antisemitizma. Već smo rekli da su u Petrovgradu izlazili zboraški listovi na nemačkom. Ovo ne čudi imajući u vidu tada veliki broj Nemaca u Banatu koji su uglavnom bili zadojeni nacizmom i organizovani kao „narodni Nemci“ odnosno Volksdeutscher-i. ANGRIFF, broj 4 od 30. januara 1938. godine (peta godišnjica dolaska Hitlera i nasista na vlast!) zabranjen je zbog više tekstova antisemitske sadržine. Na prvoj strani u članku „Gebet dem Volk mehr Licht!“ (Dajte narodu više svetlosti!), na jednom mestu učinjena je očito namerna greška pa umesto Jugoslawien piše Judoslawien. U tekstu piše da u „Judoslaviji“ postoji jedan čovek koji ideje i program Zbora može ostvariti. Kao što je nacionalsocijalizam u Nemačkoj samo jedan Hitler mogao ostvariti, kao što je fašizam u Italiji samo jedan Musolini mogao da sprovede, tako i program Zbora u Jugoslaviji može samo jedan Dimitrije Ljotić sprovesti. Na drugoj stranici časopisa iznet je podatak da će 40.000 Jevreja iz Rumunije „usrećiti Jugoslaviju“ i da pristalice Zbora žele stvoriti takvu državu „koja će jednim udarcem osloboditi narodno telo od svih neželjenih parazita.“ Na istoj strani je u tekstu „Stani jednom parazitu u Rumuniji na žulj i svi paraziti sveta viču“, izneto kako je tadašnji predsednik SAD Frenklin Ruzvelt (Roosevelt) slobodni zidar i da je jevrejskog porekla.34

Podsticanje neraspoloženja prema Jevrejima

U listovima Zbora NOVI PUT i NAŠ PUT sistematski je stvarano i podsticano neraspoloženje prema Jevrejima i njihovoj zajednici navođenjem konkretnog ponašanja nekih pojedinaca. (Naravno da ne treba sumnjati da je takvog ponašanja zaista bilo.) Tako se u prizemnom huškanju javnosti pisalo o slučaju neimenovanog Jevrejina koji je protestvovao zbog stavljanja u izlog neke cvećare u Beogradu venca sa kukastim krstom na pantljici. Reč je bila o vencu koji je naručilo Nemačko poslanstvo povodom smrti neke nemačke državljanke iz Petrovgrada. Jevrejin je protestvovao kod vlasnika radnje preteći mu da će ga bojkotovati cela jevrejska zajednica. Drugi primer je neprofesionalan odnos Jevrejina koji je odbio da u svoj hotel primi neku Nemicu. Reklo bi se da je anonimnog člankopisca podstaklo nekulturno ponašanje i diskriminacija ali on događaj zloupotrebljava za generalizacije i huškanje protiv Jevreja: „Ovakva drskost svojstvena je samo Jevrejima. Ali približuje se vreme, kada će se i njima i njihovim pokroviteljima vratiti milo za drago.“35 I ekologija je mogla da posluži. Fabrika koža u Petrovgradu, vlasništvo Jevrejina Ekštajna zagađuje Begej o čemu su vlasti već donosile odluke ali ih ovaj bogati silnik ne poštuje. Za Jevreje zakoni naše zemlje ne važe, oni su povlašćeni građani Jugoslavije - zaključuje tekstopisac.36 Ne samo što truje reku, Ekštajn je protivnik zadružnih zanatlija. U tekstu koji je značajan zato što prebacuje kontradikciju sa relacije krupni kapital – sitni kapital na antisemitizam Jevrejin je, a ne kapitalizam kao sistem, zbog svoje verske/narodnosne pripadnosti identifikovan kao protivnik malih zanatlija (naših, srpskih ljudi).37 Zloupotrebljavala su se i verska osećanja. Jevrejin Huven Oton (uvek se insistiralo na pripadnosti) bogati trgovac (i ovo je neizbežna odrednica) nije poštovao pravoslavnu litiju u Melencima već je hteo da prođe kroz nju svojim zaprežnim kolima. Opis događaja dat je jasnom tendencijom da se čitav jevrejski narod optuži za nepoštovanje pravoslavlja.38 Ovim se teorija o „jevrejskoj zaveri“ koja se sprovodi širenjem materijalističkih pogleda na svet i ateizma ilustruje na konkretnim primerima tobožnjeg ugrožavanja pravoslavlja. Jedna od omiljenih teza bila je kako Jevrejin ume da se religiozno zamaskira, on svuda sebi nađe mesto da se udene. Iako je ova fiksacija sasvim suprotna od one da je Jevrejstvo neprilagodljiv, rigidan elemenat koji se sam izolovao i neće da se asimiluje, to za propagandu nije važno. Jevrejin je potom i seksualno izopačen, razvratan, on širi nemoral, izdajnik je domovine i eksploatator:

„Njegova krv zna samo za svirepost, njegov mozak samo za golotinju, njegovi nervi golicanje srama, nejgovi osećaji samo hladno zlato... U Kineskoj (sic!) on trguje sa opijumom, u Južnoj Americi sa alkoholom, u zapadnoj Evropi sa masonerijom, u istočnoj Evropi sa boljševizmom. U Rimu je Talijan katoličke vere, u Holandiji Holanđanin kalvinske vere, u Meki Arapin mohamedanske vere, u Kolumbu Singalez budističke vere... ali svuda dvolični Jan39. U Rimu ljubi ruku Papi, dok u isto doba u Španiji ubija sveštenike. Dolazi sa torbom, odlazi sa gruntovnim izvodom. Na rečima je patriota, a na delu izdajnik Otadžbine. Njegova ljubav prema domovini je daleko, kao i njegova svest, koja je bez granice. Stane li mu neko u Evropi na žulj, on viče u Americi. On nepoznaje (sic!) suprugu, samo ženu, ne poznaje društvo, već orgiju, ne zna za radnika, već roba, on nema karaktera, već samo navike. Jedanput je vera, drugi put rasa, a po potrebi i jedno i drugo.“40

Tokom druge polovine 1939. i cele 1940. godine glasila Zbora više od ideološkog bavila su se praktičnom propagandom fašizma i nacizma kroz kritiku spoljne politike SSSR-a, Velike Britanije i Francuske. Zanimljivo da nisu uvažavali činjenicu da je od avgusta 1939. godine bio na snazi Pakt o nenapadanju između Trećeg rajha i Sovjetskog saveza. Neprestano se pisalo i o sprezi masona (a to je značilo Jevreja) sa komunizmom, o „Sovjetiji“ kao jedinoj opasnosti po mir u Evropi dok se takva opasnost nije uočavala tamo gde je tada objektivno najviše bilo - u politici nacističkog režima Nemačke. Ljotiću se ne može odreći dar političke analize. On je nizom članaka pokazao da ume politički da misli i procenjuje objektivno i razložno politiku velikih sila sa pozicija njihovih interesa. Tako u jednom tekstu on kritikuje nemačku spoljnu politiku u vezi neuspelog nacističkog puča u Austriji kojim se još 1934. godine želeo izvršiti anšlus. Hitlera tu Ljotić optužuje za agresiju i narušavanje evropskog mira.41 Iste godine Ljotić konstatuje da nema ništa od planirane nacističke socijalne reviolucije, Nemačkom i dalje vladaju veleposednici-junkeri („kao negdašnje naše age i begovi“). Druga sila u Nemačkoj jesu industijalci i bankari. Oni forsiraju naoružanje Nemačke i to ne zbog ugroženosti zemlje već što će se „miliarde i miliarde suhoga zlata uliti kao reka u nenasite kase i kese pretstavnika krupnoga kapitala“. Hitlera savetuje da razdeli krupni zemljoposed seljacima bez zemlje i tako reši nijihov problem u skladu sa svojim izbornim obećanjima i stranačkim programom! Na spoljnopolitičkom planu Ljotić mu predlaže sporazum sa Francuskom u ime očuvanja mira u Evropi!42 U još jednoj trezvenoj analizi on kritikuje pruske militariste. Nemački nariod mora da shvati da su za tadašnju njegovu izolaciju krivi upravo militaristi – generali a ne ceo svet.43


Zaglavlje prvog broja lista "Ideje" koji je uređivao Miloš Crnjanski

Jevreji krivi i za rat!

Međutim, kako se bližio početak evropskog požara i na samom njegovom početku (1939 – 1940), Ljotić je odstupao od objektivnosti i nošen svojim od ranije prisutnim antisemitizmom najpre je proricao a potom kada je rat buknuo ukazivao na Jevreje i komunizam (SSSR) kao izazivače rata. Prema Ljotiću „Sovjetija“ i „međunarodno jevrejstvo“ su povezani, to su dva faktora koja teže izazivanju rata između Nemačke, Italije i Japana sa jedne i SAD, Britanije i Francuske sa druge strane. Time bi boljševizam stekao podlogu da se širi kroz „svetsku revoluciju“ koja će nastati kao posledica svetskog rata a Jevrejstvo ima računa u ratu jer će tako zavladati planetom. U jednom tekstu on čak optužuje nacionalsocijaliste da su nesvesno počeli da rade u interesu Jevrejstva i to zato što su odbacili hrišćanstvo i prihvatili paganstvo. Ljotić je člankom „Ni fašizam ni hitlerizam!“ odgovarajući na prozivke u javnosti zbog svojih stavova tvrdio da je zabluda njega i Zbor poistovetiti sa novim autoritarnim političkim sistemima. Sličnosti su prividne, tvrdi pisac, a ogromna razlika u tome što fašizam obožava državu a nacionalsocijalizam rasu čime su oba antihrišćanski i paganski. Zbor nasuprot zastupa hrišćanske vrednosti.44 U ovoj Ljotićevoj analizi temelja italiojanskog fašizma i nemačkog nacionalsocijalizma kao suštinski obnovljenih paganstava nema se šta primetiti osim što je hrišćanstvo moguće kroz klerikalizam (a ne kao izvornu religiju ljubavi) inkorporirati u fašizam kako je to učinjeno u Frankovoj Španiji ili Pavelićevoj Nezavisnoj državi Hrvatskoj.45 U jednom javnom predavanju Ljotić se poslužio metodom ubeđivanja zasnovanom na alegorijama i parabolama. Savremeno čovečanstvo preživljava tešku dramu. Kao i svaka drama i ova ima svog (nevidljivog) režisera. To je Jevrejski narod. (Ne kaže Ljotić to su cionisti, to su jevrejski lobisti, bogati Jevreji već – Jevrejski narod.) Prolog drame odigran je još 1789. godine, međutim prava drama čovečanstva upravo je u toku. Jugoslovenski političari trgli su se tek na „treće zvono“ za početak predstave. Ali kod trećeg zvona, zna se, zavesa se već diže i predstava počinje. Narod rasut među narodima naučio je sve jezike i prilagodio se, prikrio se, da bi lakše sprovodio svoj pakleni naum: ovladati svetom. Rat koji upravo tutnji Evropom, predstavlja vrhunac drame savremenog čovečanstva, drame koja se mora odigrati po scenariju „svetskog Jevrejstva“. Jevrejstvo je unelo konfuziju na idejno-duhovnom planu, unelo je razdor u sve narode šireći lažne ideje jednakosti među ljudima (u koje upravo Jevreji najmanje veruju), ideju klasne borbe kojom sukobljavaju pripadnike iste nacije između sebe. Jevreji pak, drže se među sobom jedinstveni i solidarni, ne priznajući ma kakve unutarnje podele. Dokazano je, tvrdi Ljotić, iz jevrejskih svetih knjiga koje vrve rasizmom i šovinizmom da oni sebe doživljavaju kao nadrasu kojoj je Bog dodelio vlast nad svim narodima. Jevrejski intelektualci uspeli su nametnuti svetu ideje opšte jednakosti, demokratije, ateizma, internacionalizma, dok oni drže poredak hijerarhije kako unutar svoje zajednice tako i mešu narodima (rasama) gde su sebe postavili na prvo mesto. Oni kod sebe ne primenjuju demokratiju (shvaćenu kao vladavinu većeg broja ljudi okupljenih oko nečega) već vladavinu kvalitetne manjine, elite. Oni su najpobožnija nacija koja izvozi ateizam. Ljotić sumnja da postoji jedan jedini Jevrejin koji je iskreni ateista a ne lažno zbog propagande istog! Svetski rat koji se rasplamsavao Ljotić je video kao delo Jevreja koje ih približava konačnom cilju: svetskoj dominaciji. Ono što je posebno zanimljivo jeste Ljotićevo razočaranje u politiku Nemačke odn. Adolfa Hitlera!!! Razočaran je u vođu nemačkog naroda, za koga je svojevremeno poverovao da je prozreo namere Jevreja ali je sa najnovijim događajima odn. sa izbijanjem rata počeo raditi kako Izrailju treba!!! Boljševizam je ekspozitura jevrejskog sna o svetskoj dominaciji. Boljševici su pripadnici „jevrejsko-marksističke“ misli. Ljotić ponavlja dosta korišćen podatak o vezama koje je američki bankar jevrejskog porekla Jacob Shiff imao sa Trockim, takođe Jevrejinom, kome je davao novac za izvođenje revolucije u Rusiji 1917. godine. Zato, kaže Ljotić, spas leži u povratku korenima: tradiciji, veri, Bogu.46
Jevrejstvo predstavlja „petu kolonu“ koja izaziva nerede i dovodi okupatorsku Sovjetsku armiju i greše svi oni koji poistovećuju SSSR sa Rusijom (taj stari srpski sentimentalizam), zato što „Sovjetija“ nije i ne može biti Rusija, to je „carstvo judeomasona koji tlače milione Slovena“. Jevreji se pripremaju da i u Jugoslaviji odigraju istu ulogu izdajnika.47

U konsultovanim časopisima može se naići posle 1934. godine na tekstove koji su sa stanovišta antikomunizma tretirali unutarpartijski sukob u Komunističkoj partiji SSSR-a između grupe okupljene oko Trockog i grupe oko Staljina. Pobeda ovog drugog protumačena je kao pobeda Rusije nad „otrovom boljševizma“ (trockizma). Staljin se činio kao neko ko obnavlja drevnu pravoslavnu tradicionalnu Rusiju u novom obliku napuštajući ortodoksni marksizam i tražeći oslonca u Rusima.48 Svakako najpogubnija je bila optužba da su Jevreji u sprezi sa Sovjetskim savezom izazvali rat kako bi se oslobodili ugnjetavanja u nacionasocijalističkoj Nemačkoj .49


Jedini broj "Srbijanstva" koji je uredio Ljubomir Micić

Čini se da antisemitske ideje u Beogradu i srpskim sredinama nisu naišle na preterano veliki odjek sve do okupacije. Ljotićevi listovi bili su malotiražni te je time njihov domet bio ograničen. Radilo se o sedmičnim, polumesečnim ili mesečnim izdanjima na malom broju strana koji su bili relativno skupi. Koštali su jedan dinar koliko i veliki beogradski dnevni listovi POLITIKA, VREME i PRAVDA koji su izlazili na znatno većem broju strana, u boljoj tehnici i sa raznovrsnijim prilozima. Takođe, zboraški listovi bili su povremeno plenjeni od policije što je takođe nanosilo materijalnu štetu izdavaču. Može se samo slutiti odakle novac Ljotiću za ipak obimnu izdavačku delatnost. Takođe, pokret je bio kritikovan od strane velike štampe za profašizam, povremeno je bilo i fizičkih napada na njihiva okupljanja pa je u tom ambijentu pokret bio u neprestanoj defanzivi. Trošio je energiju da se odbrani od optužbi za fašizam. Iz toga se vidi da je fašizam do te mere bio nepopularan da su se od njega morali stalno ograđivati i domaći srbo-jugoslovenski fašisti. Ipak, koliko god se Ljotić vajkao na nerazumevanje sredine i velike štampe morao se prijatno iznenaditi kada je upravo ta štampa poslovično servilna vlastima pokrenula mračnu kampanju protiv Jevreja u jesen 1940. godine. Naravno, sve je učinjeno na mig režima. Štampa koja je do tada kao poslušno oruđe branila parlamentarizam i demokratiju, slobodnu trgovinu, formalnu građansku jednakost i ostale mantre buržoaskog društva - upustila se u kampanju koja je prema svojim dometima bila daleko opasnija od dotadašnjih nastojanja Zbora. U to vreme, ne slučajno, za direktora režimskog lista VREME doveden je Danilo Gregorić, bivši visoki funkcioner Zbora koji je napustio Ljotića i pristupio Stojadinovićevoj stranci Jugoslovenska radikalna zajednica. Osnovana je sumnja da je Gregorić fingirao ovaj sukob sa Ljotićem i da je po zadatku prešao u redove režima da otuda širi zboraški fašizam. VREME je po narudžbi režima Cvetković – Maček orkestriralo i povelo kampanju. Vlada je 5. oktobra 1940. godine donela Uredbu o merama koje se odnose na Jevreje trgovce ljudskom hranom zapretivši za neizvršavanje iste visokim kaznama do dve godine zatvora i pola miliona dinara. Osnovna mera uredbe bila je zabrana Jevrejima da trguju životnim namirnicama.50 Jevrejinom se, shodno uredbi, smatrao svako kome su otac i majka rođeni u jevrejskoj veroispovesti čak i u slučaju da su roditelji naknadno promenili veru ili su postali ateisti i bez obzira koju veru sada ispoveda njihov potomak ili se pak izjašnjava kao ateista. Takođe se Jevrejima smatraju deca čiji je jedan od roditelja rođen u jevrejskoj veroispovesti.51 Vlada je uvela i numerus clausus za upis Jevreja u srednje, učiteljske, više škole i na fakultete. Propisan je broj učenika odn. studenata iz redova Jevreja koji se mogu upisati u srazmeri sa njihovim brojem u Kraljevini a bilo ih je manje od jednog procenta. Napredni studenti – levičari na Beogradskom univerzitetu poveli su borbu protiv ove diskriminatrorske mere vlade, podržani od profesora i dela javnosti. U uzavreloj političkoj atmosferi i pored formalnog ostajanja uredbe na snazi, vlada je dopustila da se svi Jevreji koji su se prijavili na upis na fakultete Beogradskog univerziteta, njih 185, upišu te jeseni.52 Bila je to i poslednja jesen pre sloma Kraljevine Jugoslavije. Ministarstvo prosvete koje je tada vodio nadbiskup Anton Korošec izdalo je naređenje da gimnazije ne upisuju jevrejsku decu. Kasnije je ova odluka opozvana. Prvobitnu odluku Cvetković i Maček su stavili van snage.53

Segregacione i diskriminatorske ideje Ljotića

Od izbijanja rata u Evropi zboraška štampa najotvorenije iznosi segregacione i diskriminatorske ideje pa čak predlaže kako bi Jevreje najbolje bilo iseliti iz Jugoslavije. Njih treba tretirati kao „privremene stanovnike“ koji su na „privremenom boravku“ i za njih propisati posebne uslove života i rada. Jevreji treba da pohađaju sopstvene škole koje bi sami organizovali i plaćali. Ne bi smeli služiti vojsku u trupi već u radnim četama. Jevrejima treba onemogućiti rad u državnim službama i slobodnim profesijama zato što ih tu ima previše. Trgovinom i industrijom mogli bi se baviti samo oni među njima za koje se ustanovi da im je to jedino sredstvo izdržavanja. Svi Jevreji morali bi prijaviti celokupnu imovinu pod pretnjom konfiskacije. Jevrejima ne bi trebalo dopustiti bavljenje politikom. Sve navedeno, smatra autor, bilo bi u interesu samih Jevreja zbog njihove „zaštite“.54 Tekstovi objavljivani u velikoj štampi brzo su po svojoj agresivnosti i sirovosti ostavili iza sebe antisemitizam ubeđenih antisemita kakvi su bili Ljotić, Mojić, Matić i dr. Već spomenuti Maleš objavio je u režimskom VREMENU tekst na temu jesu li Jevreji rasa? Članak je šovinistički, i sugerisao je da u biološkom smislu Jevreji nisu posebna rasa ali da su najhomogenija grupa vezana krvlju, poreklom i mentalitetom. Čak i kada je jedan od roditelja nejevrejin, dete nasleđuje pretežno osobine svog jevrejskog roditelja. Karakteristične fiziognomatske osobine Jevreja jesu nabubrele usne i kukasti nos, odlike koje se teško gube čak i posle nekoliko generacija „mešanja krvi“. Postoje retki pojedinačni slučajevi asimilovanja Jevreja inače su oni u celini tuđinci.55 Po donošenju uredbe počelo se pisati da su Jevreji preuzeli privredu u svoje ruke, naročlito u Beogradu, Zagrebu i Sarajevu. Prebrojavale su se firme sa „čudnim“ prezimenima. To naročito važi za „šeher-grad“ Sarajevo „koje nije ni srpsko, ni hrvatsko ni muslimansko, ali je jevrejsko“ pa se autor sa bolom u duši pita: „Pa zar su Srbi u Bosni zato podnosili muke Isukrstove, da im Jevreji i sada, gore nego pod Austrijom gospodare?!“56

Za zaokret jugoslovenske vlade i ovakvu prljavu kampanju štampe pod njenom kontrolom ubrzo su stigla odobravanja i pohvale. Listovi u okupiranim zemljama hvalili su antisemitski kurs Jugoslavije. Tako WARSCHAUER ZEITUNG od 17. oktobra 1940. godine na naslovnoj strani donosi tekst korespondenta iz Beograda Othmara Mertha, Die Judenfrage in Jugoslawien (Jevrejsko pitanje u Jugoslaviji) u kojem prenosi preovladavajuće stavove naše javnosti: „Jevreji su postali opasnost ne samo za naš poslovni svet, nego i za društveni moral. Značilo bi da hranimo bacil u svom društvenom organizmu, kad ne bismo rešili problem Jevreja. /.../ Glas naroda kao glas Boga ne može više da se prečuje. /.../ Stanovništvo Jugoslavije očekuje sada da će nagovešteni zakoni protiv Jevreja biti doneseni i strogo sprovedeni. Trenutak da ih sasvim sprovede došao je sad i za samu vladu, koja više ne stavlja na put nikakvih zapreka štampi koja iznosi pitanje Jevreja.“57 Na sličan način pisali su i pojedini italijanski listovi ali pre svega štampa u Nemačkoj kao i u zemljama pod njenom političkom ili vojnom kontrolom: Poljska, Češka, Slovačka, Francuska, Bugarska...58


Zaglavlje prvog broja lista Otadžbina

Zaključak

Domaći fašizam iskazivao je osobenosti u odnosu na pokrete i režime u Italiji i Nemačkoj. Pored jake zastupljenosti religijskog specifičnost je bila u izraženoj ideologiji seljaštva. Kultizacija sela bila je povezana sa odbacivanjem Evrope i uopšte zapadnih vrednosti posebno racionalizma i sekularnosti. Zarad spasa nacije i države preporučivano je spasonosno izuzimanje iz Evrope, ograđivanje i kulturna samoizolacija, odbijanje prihvatanja njenih dostignuća na društvenom, političkom i kulturnom planu. Najvažnije političko dostignuće građanske Evrope svakako je demokratski sistem odnosno parlamentarizam. Kritika ovog sistema predstavlja najzreliju pojavu kod domaće ultradesnice. Naši mislioci se nisu zadržali tek na osporavanju već su preporučivali korporativizam ili staleže kao lek za izlečenje bolesnog narodnog i državnog organizma. Crnjanski je u tom smislu preporučivao „jake doze“. Iako su korporativizam i staleži bili importovani iz sistema Italije i Nemačke ovde su prikazivani kao osobeno, domaće, kao nastavak tradicije drevne slovenske zadružnosti.

Konstatovano je da su utirači puta buržoaskom sistemu bile ideje prosvetiteljstva, racionalizma i ateizma. Stoga su njima suprotstavljane ideje iracionalne intuicije, životne i rasne snage i religiozni misticizam pravoslavlja. Teorijski je stvoren i prototip čoveka koji bi predstavljao suprotnost „zapadnom čoveku“ ogrezlom u greh materijalizma i neopaganstvo koje su doneli renesansa, humanizam i reformacija. Tu je najizrazitiji bio tip Velimirovićevog „Svečoveka“ („Svetosavskog čoveka“). Ovo nije ništa drugo već domaća verzija Ničeovog Übermensch-a a Micićev Barbarogenije bi mogao biti naš Antihrist. Vladimir Velmar – Janković ustoličuje svog „čoveka beogradske životne orijentacije“ ili „istočnog čoveka“. Iako interesantne, sve ove ideje nisu dublje razvijane. Uopšte, može se zaključiti da kod eksponiranih fašista u Beogradu onoga doba, osim Stefanovića, Gregorića i Ljotića nema potpuno zaokruženih i uobličenih misaonih tokova. Kod ostalih, možda bi se moglo govoriti o fašizmu kao prolaznoj modi prihvatanja popularnih zabluda epohe. Takav jedan, nazovimo ga salonski fašista tih godina bio je i književnik Miloš Crnjanski, tip neobuzdane prirode, sklon skandalima i samoreklamerstvu.

U Srbiji se dugo smatralo, a i danas su takva mišljenja jako rasprostranjena, da ovde fašizam i antisemitizam nisu imali dubljih preteča u prošlosti već da je u jednom rastrganom vremenu to postao pomodni trend iz „uvoza“. Da je Nedić sa Ljotićem mogao da vodi samostalniju politiku da su im se prižile prilike da izvrše genocid nad drugim narodima oni bi to bez sumnje učinili. To što nisu, nije posledica neke „dobroćudnosti“ našeg fašizma u odnosu sa tuđ, već prosto to je nedostatak prilike. Jedan pas je bio čvršće vezan lancem a drugog je gospodar pustio sa lanca.

Još pre Balkanskih ratova pojavile su se militarističke i zavereničke organizacije u Srbiji koje su uz već od ranije uspostavljen nacionalistički diskurs i retoriku u javnosti (pravdanih potrebom oslobađanja od otomanske dominacije) mogle predstavljati izvorište našeg autohtonog fašizma. U svakom slučaju o vo bi mogla biti zahvalna tema za nekog budućeg istraživača.

Nenad Ž. Petrović

* Poglavlje iz rukopisa knjige pod naslovom Fašističke i nacionalsocijalističke ideje kod inteltualaca u Beogradu (1929-1941) koja će uskoro izaći u izdanju Republike i Mostarta.

1 D. V. Ljotić, „Jedna stopedesetogodišnjica“, NAŠ PUT, Organ Jugoslovenskog narodnog pokreta ZBOR, 10, Petrovgrad (Zrenjanin) 14. V 1939, 1 – 2. Radilo se o uvodniku koji se bavio stopedesetom godišnjicom Francuske buržoaske revolucije.

2 Isto. Slične teorije iznete su u članku: BRAD, „Pred sudom istorije“, NAŠ PUT, 13, Petrovgrad 11. VI 1939, 1. U tekstu se iznosi da su kapital i moć u rukama naroda bez teritorije i korektivne hrišćanske etike.

3 „O Jevrejima – Odlomak iz predavanja druga Pretsednika“, NAŠ PUT, 4, Petrovgrad 26. III 1939, 2 – 3, podvučeno u originalu. Vidimo kako Ljotić žali za starim dobrim vremenima kada su Jevreji bili tamo gde im je mesto – u getima.

4 D. V. Ljotić, „Jedna stopedesetogodišnjica“, NAŠ PUT, 10, 14. V 1939, 1 – 2. Ljotić se nije najjasnije izrazio – hteo je da kaže da Francuz koji veruje u građanski princip da se postaje deo francuske nacije prijemom u državljanstvo ostaje budala. O tome da Jevrejin uvek ostaje Jevrejin i da dete iz brakova sa nejevrejima uvek nasleđuje osobine svog jevrejskog roditelja (što važi i za Rome), pisao je i Maleš. (Branimir Maleš, „Jevreji kao rasa“, VREME, Beograd, 23. X 1940.)

5 „O Jevrejima “, NAŠ PUT, 4, 26. III 1939, 2 – 3, podvučeno u originalu. Pod psiholozima i filozofima koji uništavaju najsvetije osećaje na prvom mestu se misli na toliko diskutovanog i osporavanog Zigmunda Frojda (Sigmund Freud) koji je kada je izvršen anšlus morao da napusti Austriju odnosno Nemački rajh.

6 Episkop Žički Nikolaj, Rat i biblija (četvrto izdanje), Kragujevac 1940, 140 – 141 (dodatak pod naslovom Opozicija Bogu).

7 „Dijalog sa Jevrejinom“, OTADŽBINA, Glavni organ Jugoslovenskog narodnog pokreta ZBOR, 84, Beograd 13. X 1935, 2 – 3. Tekst je nepotpisan ali je Ljotić naknadno priznao autorstvo. (D. V. Ljotić, „Odgovor Malhut Jizrael-u“, OTADŽBINA, 126, Beograd 13. VIII 1936, 1 – 2.) Ljotić je i tokom okupacije pisao svoje izmišljene razgovore sa oponentima, na primer „Razgovor sa g. Čerčilom“ (Dimitrije Ljotić u revoluciji i ratu, München 1961, 398 – 415).

8 D. V. Ljotić, „Odgovor Malhut Jizrael-u“, OTADŽBINA, 126, Beograd, 13. VIII 1936, 1 – 2. Ovaj tekst je nastao kao polemika i odgovor na tekst dr J. Dohanja koji je u novosadskom cionističkom listu (tako tvrdi Ljotić) MALHUT JIZRAEL uputio javni poziv Ljotiću tražeći da se izjasni u vezi antisemitskog pisanja glasila ZBORA, lista na nemačkom jeziku ERWACHE.

9 Isto. Izvode iz ovog Ljotićevog članka prenela je inostrana štampa. Tekst je tretiran ne samo kao lični već i zvaničan stav JNP Zbor o „Jevrejskom pitanju“. (O tome v. OTADŽBINA, 127, Beograd, 20. VIII 1936, 4.)

10 Dimitrije Ljotić, „Biće plač i škrgut zuba“, NOVI PUT, Organ Jugoslovenskog narodnog pokreta ZBOR, 11, Petrovgrad 3. IV 1938, 1 – 2. Od materijalističkih mislilaca Jevreja koji su pokvarili hrišćane Ljotić u tekstu navodi Marksa, Engelsa, Lasala, Frojda, Adlera.

11 Isto, 2.

12 Aleksandar Germanović, „Religiozno-rasne pretpostavke Marksovog životnog dela“, HRIŠĆANSKA MISAO, 7 – 8, Beograd jul – avgust 1936, 112. Apsurdno je da je Marks do danas od nekih teoretičara kritikovan za „antisemitizam“ zbog nekih stavova iznetih u radu Prilog jevrejskom pitanju.

13 Đ. Slijepčević, „Prikazi: Thomas Mann, Vom zukünftigen Sieg der Demokratie, Zürich 1938.“, HRIŠĆANSKA MISAO, 11, Beograd novembar 1938, 128.

14 Anonim, „Uticaj jevrejstva na masonstvo“, BILTEN JUGOSLOVENSKOG ANTIMARKSISTIČKOG KOMITETA (dalje kao BJAK), 19, Beograd 10. X 1940, 5 – 6.

15 Anonim, „Naš stav prema ’slobodnim zidarima’, NAŠ PUT, 12, Beograd 6. VIII 1940, 3 – 4.

16 Anonim, „Borba protiv masona u ’Sokolu’“, BILTEN JUGOSLOVENSKOG NARODNOG POKRETA ZBOR (dalje kao BJNPZ), 55, Beograd 21. IX 1940, 17 – 19. Članak je nastao posle vladine odluke da zabrani masonske lože pa predstavlja odjek „diferencijacije“ unutar organizacije Sokola. Na temu masonskog vladanja Amerikom je tekst J. Bratića, „Kakvu to pogaču mesi masonerija?“, STUDENTSKE NOVINE, 10, Beograd 19. III 1936, 5.

17 Anonim, „Borba protiv masona u ’Sokolu’“,BJNPZ, 55, Beograd 21. IX 1940, 17 – 19; Anonim, „Pitanje masona“, NAŠ PUT, 13, Beograd 27. VIII 1940, 3 – 4 (ovaj članak donosi spisak 53 masona u Petrovgradu sa posebno označenim Jevrejima masonima).

18 Anonim, „Uticaj masonerije“, BJAK, 17, Beograd 10. IX 1940, 4 - 5. I ovaj članak napisan je povodom zabrane rada slobodnozidarskih loža u Kraljevini Jugoslaviji. Nepotpisani autor pozdravlja odluku vlade i zahteva ne samo zabranu rada već UNIŠTENJE „skupno i pojedinačno“.

19 O zabrani rada loža v. Nadežda Jovanović, „Odnos okupatora i kvislinga prema masoneriji u Srbiji 1941 – 1942“, GODIŠNJAK GRADA BEOGRADA, XVIII, Beograd 1971, 77 – 107. Masonske lože su se ili same raspustile ili su raspuštene odlukama državnih organa u leto 1940. godine. Ova odluka je bila u vezi sa porazom Francuske pa je nastala kampanja protiv masona u štampi, pre svega u vladinom listu VREME čiji je direktor tada bio Danilo Gregorić, bivši funkcioner Zbora. Vlada Cvetković – Maček da bi se dodvorila silama Osovine, pre svega Nemačkoj, a i radi kupovine vremena, dale je mig za ovu kampanju. Gregorić je napisao više tekstova posvećenih masoneriji: „Posle pretresa u loži“, VREME, Beograd 26. VII 1940, 3. (Teza ovog članka je da su masoni uništili Francusku i treba ih na vreme onemogućiti dok nisu uništili Jugoslaviju.); „Počinje druga etapa“, VREME, 3. VIII 1940, 3; „Sokolstvo i masonerija“, VREME, 21. VIII 1940, 3. Vredan pažnje je članak S. G. S., „Masonske izopačenosti“, VREME, 24. VIII 1940, 3 u kojem se za okupaciju Čehoslovačke, Poljske i Francuske okrivljuju masoni Jevreji koji su stajali na čelu tih bivših država: Beneš, Bek, Blum, Mandel. Za rat koji se poveo između Britanije i Francuske sa jedne i Nemačke sa druge strane autor svaljuje odgovornost na masonstvo i plutokratiju. U leto 1940. godine pokrenut je SIGNAL kao nezavisni polumesečnik za politička, privredna i socijalna pitanja koji je bio izrazito antisemitski i antimasonski orijentisan. Prema nekim indicijama bio je finansiran od strane nemačkog poslanstva u Beogradu. (Za ovaj podatak v. N. Jovanović, n. r., nap. 27, str. 103.) Za vreme okupacije, krajem 1941. godine u bivšoj zgradi Velike lože Jugoslavija u Garašaninovoj ulici priređena je velika „Antimasonska, antijevrejska i antikomunistička izložba“ koja je prikazivala kako su masoni zakulisno vršili odlučujući uticaj na unutrašnju i spoljnu politiku Jugoslavije.

20 Dr Svet. Stefanović, „Kobna ravnodušnost (povodom članka Ser Ostina Čembrlena od 6. XI o.g.), OTADŽBINA, 140, Beograd 19. XI 1936, 1, 4. Ovaj tekst je pokrenuo polemiku između dva časopisa gde se ubrzo prešlo i na lično vređanje: Anonim (Niko Bartulović), „Jedna lekcija g. Sv. Stefanovića g. A. Chamberlainu“, JAVNOST, 48, Beograd 28. XI 1936, 1028 – 1029; S. Stefanović, „Oko moje lekcije Ser Ostinu Čembrlenu“, OTADŽBINA, 143, Beograd 11. XII 1936, 5; R., „Internacionalizam i nacionalizam MASONSKE JAVNOSTI“, OTADŽBINA, 143, 5; Anonim (Niko Bartulović), „Ton i moral g. Ljotićeve ’Otadžbine’“, JAVNOST, 51 – 52, 19. XII 1936, 1086 – 1087; Anonim (Niko Bartulović), „G. Sv. Stefanović, kao vitez doslednosti i morala!...“, JAVNOST, 51 – 52, 1093 – 1094; S. Stefanović, „Sluge klevete i denuncijacije“, OTADŽBINA, 145, 25. XII 1936, 4 – 5; J. N., „Ton i moral masonske JAVNOSTI“, OTADŽBINA, 145, 4 – 5; P., „Patentirani i nagrađeni nacionalizam JAVNOSTI“, OTADŽBINA, 145, 4; Anonim, „Priznanje ’Javnosti’“, JAVNOST, 1 – 2, 2. I 1937, 11 – 12; Anonim, „Kako ’Otadžbina’ hvali masoneriju!...“, JAVNOST, 1 – 2, 16 – 17; N. Bartulović, „Obračun sa g. Svet. Stefanovićem“, JAVNOST, 1 – 2, 30 – 31. U polemiku se uključio i N. D. (Dimitrije Najdanović?), „Aktualije, Antimasonske teze (Posvećeno g. N. Bartuloviću, uredniku Javnosti)“, HRIŠĆANSKA MISAO, 1, Beograd januar 1937, 11 – 12. U ovom članku pored poznatih stavova o masonstvu ono se dovodi u vezu i sa fašizmom i sa komunizmom. Masonstvo taj „bezidejni internacionalizam“ je takođe fašizam iako se javno zalaže protiv njega zbog svoje organizacije koja se piramidalno završava vođom odn. „velikim majstorom“. Takođe, masonstvo je i komunizam uprkos tome što su članovi loža plutokrati, aristrokrati, birokrate na položajima... jer je ono zbog sukoba sa organskom hijerarhijom društva stvorilo svoju klasnu svest, svoju mržnju, svoju revolucionarnodestruktivnu psihu. Rušilačke tendencije gomila rado i lako se vezuju za „revolucionarno-nihilistički patos masonskog slobodarstva“. Sa jedne strane stoji „narodno-slovenska“ a sa druge „međunarodno-masonska“ volja koje su protivnosti koje se isključuju.

21 Anonim, „Jevrejstvo u nas“, SIGNAL, 3, Beograd 15. septembar 1940, 2. Autor stalno piše naziv naroda malim početnim slovom. Da li je to značilo da im ne priznaje status naroda već ih tretira kao veroispovest?

22 Anonim, „Današnja literatura i društvo“, BJAK, 4, Beograd 25. II 1938, 2 – 3. (Teza članka je da jevrejski socijalni pisci truju čovečanstvo nihilizmom, nipodaštavaju pravu kulturu i pripremaju teren za prevrat kojim će svet baciti u okove.); Anonim, „Kulturni boljševizam“, BJAK, 6, Beograd 25. III 1938, 3 – 4; Anonim, „Moral i patriotizam naših marksista – ’Srpstvo’ gospodina Daviča – ”, BJAK, 7, Beograd 10. IV 1938, 7 – 8; Anonim, „Moral u poeziji naših marksista“, BJAK, 8, Beograd 25. IV 1938, 7 – 8. (Davičo je kritikovan zbog pesme Detinjstvo, čiji su delovi objavljeni u levičarskom časopisu NAŠA STVARNOST (vlasnika i urednika Aleksandra Vuča), br. 13 – 14/ 1938. Tih je dana u izdanju ovog časopisa izašla knjiga Oskara Daviča, Pesme, koja je zbog „teške povrede javnog morala“ i zbog tvrđenja „kojima se ide na to, da se državne vlasti ometaju u vršenju svoga zadatka“ zabranjena odlukom Državnog tužioštva za Beograd. (Rešenje o zabrani KNS 3120/38 od 29. IV 1938. godine nalazi se u Arhivu Jugoslavije, fond Centralni presbiro, 82/ 207.) Kritikovana je i poznata umetnička ustanova zbog toga što omogućava razorni rad „borbenim marksistima“ među koje su svrstani Velibor Gligorić, Milan Bogdanović, Aleksandar Vučo, Živojin Balugdžić. (Anonim, „Defetistički rad ’Cvijete Zuzorić’“, BJAK, 9, Beograd 10. V 1938, 7 – 8.) Crnjanski je takođe vodio polemiku sa naprednim piscima okupljenim oko NOLITA zastupajući monarhističke, nacionalističke i fašističke teze.

23 Anonim, „Judaizacija kulture u SSSR“, BJAK, 19, Beograd 10. X 1040, 7. Zloupotrebljavajući podatke iz sovjetskih publikacija koje ilustruju emancipaciju Jevreja u Sovjetskom savezu i to kao kontrast njihovoj diskriminisanosti u carističkoj Rusiji, tekstopisac navodi veliku prisutnost Jevreja stvaralaca u kulturi i umetnosti ove zemlje. Od pisaca kao Jevreje navodi: Pasternaka, Mandeljštama, Erenburga, Katajeva, Babelja i dr. Izvlači zaključak kako Jevreji tamo drže ne smo političku vlast, što je po njemu opštepoznato, već vladaju kulturom i umetnošću. Ruski narod im je potpuno potčinjen.

24 Milutin P. Devrnja, „Aktualije, književno-umetničko veče u Zemunu“, HRIŠĆANSKA MISAO, 2, Beograd februar 1936, 17 – 19. Isti tekst objavljen je kao „Marksistička seansa u Zemunu“, STUDENTSKE NOVINE, 9, Beograd 12. III 1936, 1 – 2. Tezu da su Hrista i Rusiju razapeli Jevreji nalazimo u članku: Daj-, „Sumrak Zapada“, NAŠ PUT, 12, Beograd 6. VIII 1940, 1.

25 Anonim, „Kulturni boljševizam“, BJAK, 6, Beograd 25. III 1938, 3.

26 M. (Mitrofan) Matić, „U susret novom dobu“, NOVI PUT, 31, Petrovgrad 4. IX 1938, 2.

27 Anonim (Dimitrije Najdanović?), „Na zapadu ništa novo“, HRIŠĆANSKA MISAO, 9 – 10, Beograd septembar – oktobar 1938, 89. U ovom tekstu koji je komentar lošeg položaja pravoslavnih Rusa u Poljskoj autor optužuje sve redom: boljševizam (kao da je u Poljskoj tada vladao boljševizam!), katoličku crkvu i Evropu.

28 Sevez jevrejskih veroispovednih opština iz Beograda tužio je putem svog advokata Davida Alkalaja urednika lista ERWACHE Mojića zbog toga što „draži narod protiv Jevreja“. Pretres je održan 28. septembra 1938. godine u Sreskom sudu u Petrovgradu a sudija je ne ulazeći u raspravu da li se inkriminisanim tekstovima seje razdor i širi mržnja tužbu odbacio! (O ovome v. Anonim, „Suđenje uredniku lista Erwache“, OTADŽBINA, 142, Beograd 4. XII 1936, 3.) U literaturi se navodi da je ovo bilo prvo suđenje zbog antisemitizma u Jugoslaviji. Autorka je pogrešno datirala događaj sa 1937. a treba 1936. godina. (Ljubinka Ćirić – Bogetić, „Beogradski univerzitet protiv antisemitizma (1940 – 1941)“, IDEJE I POKRETI NA BEOGRADSKOM UNIVERZITETU OD OSNIVANJA DO DANAS (saopštenja sa simpozijuma održanog 15 – 17. novembra 1988. godine), knjiga 1, Beograd 1989, 317.)

29 Mitrofan Matić, „Jevrejstvo – zlo jučerašnjice, današnjice i sutrašnjice“, NOVI PUT, 25, 26 i 27, Petrovgrad 10, 24. i 31. VII 1938. U tekstu se ponavljaju teze da Jevreji svojim kapitalom drže u džepu državnike velikih sila, da drže u svojim rukama štampu i demokratiju. Takođe, Jevreje srećemo u svim reformatorskim, levičarskim i revolucionarnim organizacijama, oni su glavni kritičari tradicija i starih vrednosti a zagovaraju materijalizam kojim uništavaju narodnu dušu i hrišćanstvo.

30 Anonim, „Opomena Jevrejina“, NAŠ PUT, 3, Petrovgrad 19. III 1939, 3. Ovaj tekst poistovećuje Jevreje sa špekulativnim finansijskim kapitalom koji šteti naciji i državi. Preti se Jevrejima „za njihovo dobro“ da se okanu provociranja „rasne većine“ odn. srpskog naroda jer u protivnom će izazvazi antisemitizam. U napomeni uz članak uredništvo je dopisalo komentar: „Puštamo ovaj članak iako se u potpunosti ne slažemo s njim. Protiv Jevreja potrebne su drakonske mere, a ne opomene.“

31 Takav je npr. članak Anonim, „Jevreji u Jugoslaviji, njihova uloga, sila i moć“, NOVI PUT, 2, Petrovgrad 13. I 1938, 1. Zbog članka je ovaj broj bio zabranjen odlukom Državnog tužioštva u Petrovgradu, KNS 52/38 od 15. I 1938. godine (AJ, CPB, 84/209.)

32 AJ, CPB, 82/207 (rešenje KNS 1645/35 od 5. III 1935. godine).

33 Isto. (Dopis Centralnom presbirou Pov. Đ. Ob. br. 1297 od 21. II 1935. godine sa potpisom načelnika Obaveštajnog odeljenja đeneralštabnog brigadnog đenerala Petra Vukomana Aračića. U arhivskoj jedinici nema brošure koja je prema aktu trebala biti u prilogu.)

34 Isto, 84/209 (rešenje Državnog tužioštva u Petrovgradu KNS 108/1938 od 28. I 1938, zajedno sa primerkom zabranjenig broja časopisa). Takođe su, između ostalih razloga, zbog izazivanja verskog razdora (odn. mržnje prema Jevrejima) zabranjeni i ANGRIFF br. 13 i 28 za 1938. godinu. (Isto)

35 NOVI PUT, 1, Petrovgrad 9. I 1938, 2. (Pogrešno je odštampana godina 1937.)

36 Anonim, „Jevrejin – ne ferma ni Državni Savet“, NAŠ PUT, 17, Petrovgrad 30. VI 1939, 4.

37 Anonim, „Borba zadružnih zanatlija sa krupnim kapitalom. Kožarska firma Ekštajn protiv mesarske zadruge“, NOVI PUT, 3, Petrovgrad 26. I 1938, 3 – 4. Kao primer za širenje antisemitske retorike i diskursa i u one krugove koji mu nisu pripadali možemo navesti pisanje lista SRPSKI GLAS (nezvaničnog glasila Srpskog kulturnog kluba), 15, Beograd 22. II 1940, 2, gde se tendenciozno iznose podaci da je tokom januara u Beogradu prodato nekretnina u vrednosti od 26,650.000 dinara. Navode se imena prodavaca koja su sva srpska a imena kupaca su Vajs, Hercog, Štern, Flašman, Štajn... Čitaocu se ostavlja da sam izvede zaključak.

38 Anonim, „Drskost Jevreja Huvena Otona“, NAŠ PUT, 11, Petrovgrad 28. V 1939, 4.

39 Misli se na rimskog boga Janusa, boga sa dva lica, jedno zagledano u prošlost a drugo u budućnost. Prema ovom božanstvu dobio je naziv prvi mesec u godini januar.

40 Anonim, „Veran opis Jevreja“, NOVI PUT, 20, Petrovgrad 5. VI 1938, 3 – 4. (Napomenuto je da je tekst prenet iz nekog inostranog lista ali bez preciziranja. Za sve ovakve nepotpisane tekstove prema stilu i tendenciji smatram da ih je pisao urednik Milorad Mojić.) Uz tekst je kao ilustracija data karikatura na kojoj su prikazani trojica Jevreja kako sede za stolom u elitnom restoranu, nose odela i kravate a fizionomije su im „tipično“ grozne: kukasti nosevi, tamni ten, grgurave kose. Na stolu pored njih su nemačke i švajcarske novine. Ispod crteža je komentar: „Usrećitelji sveta dogovaraju se za nove podvige.“ Da su karikature ubojito političko sredstvo koje može biti upotrebljeno ne samo za raskrinkavanje nehumanih režima i praksi već i za huškanje, širenje mržnje, šovinizma i militarizma svedoče brojne karikature nastale tokom ratova a osobito one objavljivane u nacističkoj štampi, posebno stranačkom organu Narodni posmatrač (Völkischer Beobachter). Takve su i karikature objavljivane u zboraškoj štampi. Još jedan primer: Jevreji su optuženi da stoje iza republikanske vlade u Španiji i za izazivanje građanskog rata pa su na jednoj karikaturi nacrtani republikanski vojnici kako bezglavo beže iz Španije u Francusku a na grudima im je petrokraka zvezda. U potpisu: „Jevrej – komunac: Spasavajmo se iz Španije, da ne omastimo konopac. Francuska nas čeka da i nju usrećimo.“ (NOVI PUT, 19, Petrovgrad 29. V 1938, 4.)

41 Anonim (Ljotić koji je pisao uvodnike a i prema stilu), „Događaji u Evropi“, OTADŽBINA, 24, Beograd 5. VIII 1934, 1. U vladinim krugovima a i među srpskim narodom vladala je simpatija prema namerama Nemačke da pripoji Austriju. Ova „realpolitika“ smatrala je da bi time bila skinuta sa dnevnog reda bojazan od restauracije Habzburga. Tako je i sam kralj Aleksandar gledao na stvari, tako su gledali i njegovi nastavljači. Herman Gering (Hermann Göring) je izuzetno toplo dočekivan u Jugoslaviji, proveo je medeni mesec u Dubrovniku, bio je na sahrani kralja, govorio je pred poslanicima u Skupštini a neki seljak Srbijanac mu je navodno prišao i rekao da razume zašto Nemačka teži da pripoji Austriju jer je za Nemce Austrija ono što je za Srbe Crna Gora! Tako se ovom nezdravom politikom težilo da se uz oslonac na Nemačku suzbije Italija koja je teritorijalno pretendovala na Dalmaciju i težila revizionizmu u zajedničkoj akciji sa Austrijom i Mađarskom. Režim u Beogradu strahovao je da bi Italija podržala Austriju i Mađarsku da zajedno sa otcepljenom Hrvatskom obnove Habzburšku monarhiju. Vidimo da je Ljotić samostalnije i bolje politički rezonovao na ovu temu od režima iako je ideološki bio blizak fašizmu i nacizmu. (O jugoslovenskoj politici prema Nemačkoj i drugim silama v. Vuk Vinaver, Svetska ekonomska kriza u Podunavlju i nemački prodor 1929 – 1934, Beograd 1987.)

42 Anonim (Ljotić), „G. Adolf Hitler pretsednik nemačkog Rajha“, OTADŽBINA, 25, Beograd 12. VIII 1934, 1 – 2.

43 Anonim (Ljotić), „Plebiscit g. Hitlera“, OTADŽBINA, 27, Beograd 26. VIII 1934, 3 – 4.

44 Anonim (Ljotić koji se poziva na svoje ranije tekstove), „Politička situacija”, NAŠ PUT, 11, Petrovgrad 28. V 1939, 2; Anonim, „Spoljna politika Sovjetije i Jevrejstva”, NAŠ PUT, 19, Petrovgrad 16. VII 1939, 2. O Ljotićevoj kritici fašizma i nacizma zbog odbacivanja hrišćanstva v. D. Ljotić, „Ni fašizam ni hitlerizam!” OTADŽBINA, 48, Beograd 3. II 1935, 1 – 2. (Isti tekst objavljen je u listu ZBOR, 7, Beograd 25. I 1935, 2 – 3 a takođe i u knjizi Dimitrije Ljotić u revoluciji i ratu, München 1961, 35 – 38.)

45 Argument o hrišćanstvu kao temeljnoj razlici između ideologije Zbora i fašizma/nacizma srećemo i u članku Anonim, „Naš nacionalizam“, NOVI PUT, 31, Petrovgrad 4. IX 1938, 1 – 2.

46 D. V. Ljotić, Drama savremenog čovečanstva, Beograd 1940. (Brošura sa predavanjem prvi put održanim u Beogradu 25. oktobra 1939. godine a potom ponovljenim u mnogim gradovima Jugoslavije.) Valja napomenuti da Stari zavjet sadrži stavove o suprematiji „odabranog naroda“. Međutim, da li je to dovoljno da bi se izricale optužbe nad milionima ljudi i da svi budu osumnjičeni da su prevaranti koji se neiskreno asimiluju ili neiskreno zagovaraju ateizam? Takav pristup vodi u gasne komore i krematorijume.

47 M. Vasić, „Uloga Jevreja u Rumuniji – prilikom zauzimanja Besarabije i Bukovine od SSSR“, NAŠ PUT, 14, Beograd 1. XI 1940, 3.

48 Tako je gledao na stvari i Miloš Crnjanski, „Gospodin Novgorod“, IDEJE, 15, Beograd 23. II 1935, 1. Međutim za Ljotića nije bilo suštinske razlike između Staljina i Trockog, mada je činjenica da su postojale. Prema Trockom nije bilo moguće izgraditi socijalizam izolovano u jednoj zemlji već se moralo nastojati na svetskoj revoluciji. Staljinova politika je bila obustavljanje revolucije i pomirljivost prema kapitalističkom svetu. Takođe, na kulturnom planu već tokom dvadestih napuštena je podrška avangardi koja je pod Lenjinovim režimom predstavljala favorizovani pravac u umetnosti Sovjetske Rusije. Kultura se pod Staljinom vraćala ili na oprobane forme klasike ili na socijalistički realizam.

49 Anonim, „Jevrejstvo i rat“, BJAK, 13 – 14, Beograd 10. i 25. VII 1940, 17; Anonim, „Jevrejski trud da Sovjetiji spasu lice“, BJNPZ, 37, Beograd 14. I 1940, 7 – 9. Međutim, činjenica je da je „konačno rešenje“ odn. istrebljivanje Jevreja u Rajhu i njemu potčinjenim zemljama počelo 1942. godine i da je motivisano ratnom opasnošću! Ugnjetavanja Jevreja bilo je i pre ali je ono zaoštreno i „opravdano“ izbijanjem rata.

50 PRAVDA, Beograd 6. X 1940, zajedno sa drugim listiovima donosi tekst ove uredbe. (AJ, CPB, 405/556, Jevreji u Jugoslaviji 1929 – 1941. - isečci iz domaće i inostrane štampe.)

51 Anonim, „U Vojvodini počinje vlast da vrši reviziju Jevrejskih radnji sa životnim namirnicama – ko se smatra Jevrejinom u smislu donesene Uredbe”, VREME, Beograd 23. X 1940.

52 Lj. Ćirić – Bogetić, n. r., 319 – 329.

53 O tome piše Anonim, „Slučaj jevrejske dece“, BJNPZ, 55, Beograd 21. IX 1940, 16 – 17. Autoru ovo nije bilo pravo, on se zalaže za diskriminaciju Jevreja kod upisivanja u srednje škole i na fakultete. Pravdao je time da iako u Jugoslaviji živi svega 72.000 Jevreja oni ipak predstavljaju problem. Evo kako bi ga on, odn. Zbor rešio: „Ako se stane na gledište da su Jevreji nepoželjni, onda treba naći načina da se Jevreji, na čovečan način, isele iz zemlje što pre.“ (Isto, 16, podvučeno u originalu.) U pogledu neslaganja unutar vlade po pitanju diskriminacije Jevreja ima još potvrda. Tako je NATIONAL ZEITUNG iz Esena u broju od 18. IX 1940, pisao kako je ministar prosvete Korošec doneo rešenja o ograničenju pristupa jevrejskim kandidatima u srednje škole i univerzitet. Korošec je „tvrda linija“ po ovom pitanju. Nasuprot njemu stoje ministri Mihailo Konstantinović i Lazar Marković kao i podpredsednik Maček koji se suprotstavljaju antisemitskom kursu. Zbog toga je u vladi došlo do krize. (Prevedeni tekst zajedno sa originalnim isečkom u AJ, CPB, 405/556.) Korošec je snažno istupao i protiv masona. (Za ovaj podatak N. Jovanović, n. r., 81.)

54 Anonim, „Slučaj jevrejske dece“, BJNPZ, 55/1939, 17; Anonim, „Jevrejski statut“ SIGNAL, 6, Beograd 1. XI 1940, 2. Pre ovoga u Biltenu se pojavio tekst posvećen unutrašnjoj politici sa zahtevom da se iz rezervne službe otpuste oficiri koji su pripadnici manjinskih naroda (Mađari, Nemci, Jevreji). (BJNPZ, 8/1939, 5.)

55 Dr Branimir Maleš, „Jevreji kao rasa“ VREME, Beograd 23. X 1940. Rasistička teorija, objašnjava Maleš, ne odnosi se samo na Jevreje već na sve „tuđe elemente“ koji se teško asimiluju i koji u nacionalnu strukturu „unose disharmoniju“. Težnja rasiste je na očuvanju „čistoće krvi i nacije“. Maleš o ovome ne piše neutralno, kao da opisuje sebi tuđe teorije, već afirmativno.

56 Anonim, „Hleb naš duhovni oduzmimo iz ruku jevrejskih“, VREME, Beograd 21. X 1940. U tekstu se još kaže da smo nekada mi vodili borbu protiv Turaka a eto sada cela Evropa je u znaku borbe protiv Jevreja.

57 AJ, CPB, 405/556. (Isečak iz novina i skraćeni prevod na srpski. Od istog autora je i članak slične sadržine u DER NEUE TAG iz Praga od istog dana.)

58 AJ, CPB, 405/556. (Tekstovi u IL POPOLO DI TRIESTE od 17. X 1940. godine kao i u nizu drugih listova.)

     
1. jul - 31. avgust 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015