Početna stana
 
 
 
   

OBLICI POLITIČKOG EKSTREMIZMA U SRBIJI *

Srpski kapitalizam kao najočigledniji dokaz ekstremizma, brutalizacija društva i nepostojanje otpora karakterišu aktuelno stanje u Srbiji. Gde su koreni ove patologije, kako su se preplitali da bi dali ovakve rezultate i kako sistematizovati zamršeni splet revolucija i populizma da bi se našlo rešenje za državu i društvo istraživali su Nebojša Popov, sociolog, Vesna Pešić, sociološkinja i Vladimir Pavićević, politikolog i narodni poslanik u okviru projekta Republike Oblici političkog ekstremizma uz potporu Fondacije za otvoreno društvo. Kao polazište za debatu uzet je ogled Popova "Srpski kapitalizam", objavljen u prethodnom broju Republike. Debatu su moderirali Zlatoje Martinov, glavni urednik i Olivija Rusovac, novinarka.
Revolucije, populizam, ekstremizam

Debatu je otvorio Zlatoje Martinov, glavni urednik Republike koji je pozdravio učesnike i goste na tribini i prisutne medije.

Zlatoje Martinov:
Živimo u ekstremnim političkim prilikama, imamo jednu tipično desničarsku vladu sa na čijem čelu je čovek sa svima nam dobro znanom prošlošću. Baš kao što je to slučaj i sa i predsednikom Srbije. Da nam je neko pre samo nekoliko godina rekao da će taj dvojac kormilariti srpskim društvom na putu ka Ev­ropskoj uniji, rekli bismo mu da je lud ili u najmanju ruku da je politički analfabeta. I ono što se nigde u svetu ne dešava u Srbiji je tako obična stvar. Bivši radikali protiv kojih smo se devedesetih žestoko borili, danas preobučeni u evropska odela gospodare našom sudbinom. Iako lično ne mogu da zaboravim tu njihovu fašistoidnu, četničku prošlost hajde da pokušam sagledam njihove današnje učinke. Od obećanih reformi nije učinjeno ništa, osim na planu verbalne samohvale. Tu je Vučić nenadmašan. Apsolutizacija vlasti jednog čoveka je tako oči­gledna. Medijsko udva­ranje prešlo je granice dobrog ukusa. Javni diskurs je nominalno proevropski, suštinski proruski. Jedna tako normalna stvar kao što je obeležavanje 20-godišnice genocida u Srebrenici i donošenje adekvatne rezolucije da se to najveće zlo nakon Drugog svetskog rata više ne ponovi, Vučičeva vlast i medijski indoktrinirano javno mnenje većinske Srbije shvata kao napad na Srbiju, iako se u britanskoj rezoluciji koja će biti podneta Savetu bezbedbnosti OUN čak i ne pominje Srbija! Umesto da sama Srbija povodom 20 godina od tog strašnog, neljudskog zločina inicira rezoluciju u OUN i time pokaže da je potupno denacifikovana, deslobizovana i dešešeljizovana, ona poklušava da brani ono što se ne može i ne sme braniti. A to je fašistoidni zločin: ubijanje ljudi samo zato što su druge vere i druge nacije. Takav ekstremni oblik političkog ponašanja ogleda se u nepriznavanju, u poricanju da je takvih zločina uopšte bilo. On je i danas evidentan u Srbiji. Nedavni sramotni doga­đaj vezan za sedmoricu tzv. Siminih četnika iz Višegrada koje je Viši sud u Beogradu oslobodio za zločine ubistva muškaraca i silovanja žena bošnjačke nacionalnosti tokom 1992 godine u selima kraj Višegrada i okoline, samo je dokaz da se ekstremna ponašanja u Srbiji itekako tolerišu.

Vučiću je i sam odlazak u Brisel na razgovore sa Prištinom nekakav izmišljeni dan „D“. Zašto bi to bio dan „D“? Šta je to tako strašno u pregovo­rima oko normalizacije odnosa? Šta je premijerov stav o tobožnjim „sudbonosnim danima za Srbiju u narednih mesec-dva dana“ nego ekstremno političko ponašanje? Šta reći o ekstremnom ponašanju vlade i pojedinih ministara naravno uz pomoć poslušnih medija, u nedavnom pokušaju rušenja institucije zaštitnika građana? Harangom i medijskim nasiljem pokušano je svrgavanje čoveka koji se usprotivio bezakonju vojnih organa koji su štitili jedno potpuno privatno lice, jednog civila, što je zakonom striktno zabranjeno! Ali reč je bila o Vučićevom bratu, pa se onda shodno tome zakon mogao kršiti, i državne institucije rušiti.

Zar to nije ekstremizam par excellence koji direktno produkuju državni organi i sam pred­sednik vlade?

Naravno neko će reći da su to samo spoljne manifesacije jednog dubljeg fenomena koji valja istražiti. Razume se da je tako. I zato smo danas ovde, na ovoj tribini. Mi danas svakako nećemo razrešiti taj fenomen, ali možemo imenovati glavne uzroke stanja u kom se nalazimo već dvadesetak i više godina dakle ne samo ove tri godine od 2012-15 za vreme dve poslednje vlade, prvo one Dačić-Vučić, sadašnje Vučić-Dačić. Šta reći o privatizaciji? Po mom sudu, ne samo divlja i nekontrolisana pri­vatizacija već i tzv. „normalna“ i „pristojna“ (ako je nje uopšte bilo) je nanela nepopravljivu štetu našoj privredi jer je postala zakonski oba­vezna za sva preduzeća pa čak i ona koja su odlično poslovala iako su bila u društvenoj svojini. Ako se već morala dozvoliti privatna svojina, to se nije smelo učiniti na uštrb društvene. Privatna svojina je trebalo da se postupno tokom godina i decenija stvara poštenim radom i trudom preduzetnika, bez prvobitne akumulacije kapitala, naravno ako institut privatne svojine to istorijski uopšte može i ume. (I stvarno, gde je privatna svojina ikada u sve­tu nastala bez prvobitne pljačke, otimanja i zločina?) Obe su mogle egzistirati uporedo i po­kazalo bi se koja je efikasnija. Nisam siguran da je to pri­vat­na. U Srbiji je njezin učinak više nego katastrofalan! E, baš taj politički ekstremizam (ne samo srpske vlade već i tzv. međunarodnih faktora neo­li­beralne pro­ve­nijencije u sadejstvu sa interesima krupnog kapi­tala) da se baš SVE mora privatizovati, doveo je do raspada naše industrije, do pot­pu­nog urušenja radničkog zakonodavstva koje je bilo jedno od najprogresivnijih u Evropi, do uništenja radničke klase i osiromašenja svih slojeva stanovništva. Pa zar to nije ekstremizam koji već skoro četvrt veka produkuju državni organi? Eto o tome ćemo nadam se danas razgovarati. Sada bih reč dao Oliviji Rusovac.

Olivija Rusovac: Te­ma za koju smo se opredelili glasi „Ekstremizam u Srbiji“ i može na prvi pogled da iza­zove izvesno čuđenje. Kakav ekstremizam u Srbiji? Zar ekstremizam nije ono što doživljavaju stanovnici Sirije, Libije, Iraka, Avganistana, Palestine...? Pa naš je život skoro normalan. Ali baš tim „skoro“ nastala je pukotina kroz koju ulazi ekstremizam. I onom ekstremizmu „tamo“ i ovome „ovde“ zajednički imenitelj su sila i nasilje. Iz ogleda Nebojše Popova jasno se vidi ta nit nasilja u našoj novijoj istoriji, a posebno u onome što se zove srpski kapitalizam. Taj ogled sa stanovišta analize ovdašnjeg ekstremizma nije interesantan samo samo po koncepciji i izboru događaja koji su nas obeležili i njihovim korenima i pove­zanosti do današnjih dana. On je interesantan i u terminološkom smislu jer autor nije podlegao tzv. političkoj korektnosti. On piše bez ustezanja o našem „neobičnom“ kapitalizmu, koristi reči kao: omražen, silina, uloga sile, okrutnost, domaći staljinizam, svirepost, simbioza zločina i pljačke, juriš vlasti na radnike, zenit srpske populističke revolucije.

I Vesna Pešić i Vlado Pavićević analiziraće silu i nasilje, jer kako kaže Popov, „bez temeljnih istraživanja sile vlasti možemo poverovati u trajnost vlasti sile“.
Reč ima Nebojša Popov.

Nebojša Popov: O Srbiji se danas govori ili uz smeh ili uz plač. Uz plač nad sirotinjom, nezaposlenima, bedom i beznađem; uz smeh – zbog raznih vratolomija vlasti i njenih obećanja. Najteže je da se bar pokuša da se o Srbiji ozbiljno govori: gde je ona danas i šta bi mogla da bude u buduć­nosti. Srbija danas nije nastala po svom izboru, nego se može smatrati ostatkom bivše zajedničke države iz koje su neki istupili uz rat, drugi bez rata, a od bivše zajedničke države ostala je samo Srbija koja nije definisala svoju poziciju. Slovenija, Hrvatska, Bosna i Hercegovina, Crna Gora, Makedonija i Kosovo su svoju poziciju definisale. Srbija je nedefinisan pojam kao država, nije jasno koje su njene teritorije i stanovništvo i nije jasno koja je legitimnost vlasti. Ako pratimo kako i o čemu govore ljudi na vlasti, zaključujemo da je njihova legitimnost akontirana. Takva legitimnost se dobija dužinom ostanka na vlasti i na osnovu toga se obećavaju reforme. Što su duže na vlasti, duže će obećavati reforme i više će biti legitimni.

Tri populističke revolucije

Ozbiljan razgovor o Srbiji moguć je ukoliko se uključi ideja o tri revolucije koje na najdublji način izražavaju procese u našoj zemlji: prva je boljševička revolucija, druga je njeno korigovanje Markso­vim idejama o revoluciji, a treća je po­pu­listička revolucija. Ona prva je nestala posle raznih pokušaja korigovanja, kao što je nestala i tvorevina koja je proistekla iz toga, bilo u liku Tita ili Miloševića. Bitno je istaći da je ono što je bila alternativa tome potpuno uništeno u savezu popu­lista i staljinista. A kada je likvidirana alternativa, saveznici su se uhvatili za guše u antibirokratskoj revoluciji u kojoj su eliminisani poslednji stari kadrovi, dok su novi definisali sve delove Jugoslavije i otpočeli rat koji se završio tako što ni sada ne znamo njegov ishod. Zato se i danas govori da tragovi uzroka postoje i dalje, da ne iznenađuje ono što se dogodilo u Makedoniji koja se smatra trusnim područjem.

Ako želimo da govorimo o ekstremizmu, najpodobniji ekstremizam za analizu je ono što se zove kapitalizam u Srbiji. Takvog kapitalizma nema nigde i čovek je u iskušenju da idealizuje neke oblike kapitalizma drugde, mada znamo da je kapi­talizam u najboljim oblicima duboko u krizi. Da bismo mogli da protumačimo događaje, potrebno je da povežemo neke procese i rezultate triju revo­lucija i sagledamo kakvu celinu oni prave i da na osnovu toga vidimo da li odatle može da proistekne neko rešenje ili pak ne može. Bavljenje gestovima ljudi na vlasti, dosetke, razne radionice, aktivnosti nevladinih organizacija, instituta, univeziteta, knjige koje se objavljuju – sve to nije upotrebljivo da bismo razumeli u čemu je naš problem.

Populistička revolucija je zaista uspela da nas, koji živimo ovde, pomeri iz takozvanih normalnih, mada vrlo problematičnih istorijskih tokova izvan kojih se nameće „prirodno stanje“, odnosno jedinstvo predaka, potomaka i savremenika, u kome se svako snalazi kako zna i dokle može da izdrži. Tek ako se nađe veza između raznih delova realnosti koje smo proživeli ovih decenija, možemo krenuti ka razumevanju uzroka, posledica i mogućnosti raspleta. Bez toga ostaje da plačemo ili se glupiramo.

Vesna Pešić: Mi smo još uvek divlje društvo, a na to je skrenuo pažnju Nebojša Popov insistiranjem da je Srbija ostala kao zaostavština bivše Jugoslavije, čega se plašio i Zoran Đinđić. Dakle, neutemeljena, nedefinisana država, koja jedina ne zna svoje granice i stanovništvo, ni kojim putem ide. To stvara tu divljinu društva, ali otvara i pita­nje da li se procesi lutanja produbljuju. Mislim da se oni produbljuju sve više. To potvrđuju i članci u Republici koji su ponuđeni za raspravu o ekstremizmu – od religijskog do ekonomskog, o čemu je za ovaj skup Nebojša Popov pripremio tekst o srpskom kapitalizmu kao najupečatljivijem mestu srpskog ekstremizma.

Kada je reč o političkom ekstremizmu kao jednom od njegovih vidova u Srbiji, istakla bih da sam ceo period koji pratim i koji sam živela, provela u nekoj vrsti političkog ekstremizma. Bilo da je to ideološko-politički, koji je bio karakterističan za socijalistički sistem bivše Jugoslavije koji je imao jake represivne elemente prema ljudima koji drugačije misle, poput Đilasa koga je Nebojša pomenuo u svom ogledu, bilo da je to ekonomski ili religijski ekstremizam.

Moja glavna teza je da je posmatranje pomenutih oblika ekstremizma nepotpuno ukoliko se ne ustanovljavaju otpori ekstremizmu, s obzirom da se on bazira na dominantnoj moći koja proteruje određene delove stanovništva, primenjuje represiju i progone najčešće nad manjinskim grupama, ali može da se prostre nad celim društvom. Jasno je da te vrste ekstremizma iscrpljuju i slabe društva na duži rok, što je slučaj u Srbiji. Ako pak uvedemo u posmatranje otpore ekstremizmu, ja bih periodizaciju na tri revolucije kako piše Nebojša, svela na jednu revoluciju koja se dogodila za vreme Drugog svetskog rata. Smatram da je to jedina revolucija, uz sva ograničenja ideološko-političkog ekstremizma i represije, naročito na početku vladavine posle 1945. godine. Tada je, naime, došlo do znatnog investiranja upravo u društvo. Osnivaju se naučni instituti, zabeležen je procvat kulture i eko­nomije između 1955. i 1975. godine. Revolucionarne elemente označavam u pozitivnom značenju jer ta revolucija jeste nekakav proboj u odnosu na prethodno stanje.

Ne smemo da zaboravimo da je Jugoslavija izašla iz Drugog svetskog rata kao potpuno zaostala zemlja koja je imala 80 odsto poljoprivrednog stanovništva, urbano stanovništvo bilo je malobroj­no, a obrazovano – samo tanak sloj. Kako se krenulo u industrijalizaciju, tako se društvo otvorilo. Istraživala sam još 1965. godine i sa kolegama utvrdila da je stručna elita, politička, tehnička, humanistička, praktično u celosti bila seoskog porekla. Volela bih da sada imam podatak o otvorenosti šansi za napredovanje koje su tada bile otvorene da bi se stanovništvo jedne zaostale zem­lje urbanizovalo. Proces modernizacije je zaista postojao i tada su ostvareni značajni prodori. Svi znamo negativne strane tog perioda i ne moramo da se vraćamo u prošlost jer je ona detaljno opisana, ali insistiram na tome da samo taj period smatram revolucionarnim zbog pozitivnih trendova koji ga karakterišu. I kada se Nebojša pita kako to da ne postoji ineresovanje ni naučnika ni nezavisnih intelektualaca koji bi istražili kako smo stigli do današnje propasti, podsetila bih da upravo taj period smatram revolucionarnim jer je 1956. osnovan Institut društvenih nauka, iako je politički kontekst bio u znaku „kontriranja“ Sovjetskom savezu.

Nasleđa četničke kontrarevolucije

Ipak, uspostavljeno je ono što je meta-instanca u modernim društvima. Nema modernog društva bez jedne objektivne meta-instance koja objašnjava šta se u datom društvu dešava. Mi smo tada imali ozbiljne istraživačke radove, pionire sociologije, i u oblasti političkih nauka, koji su se bavili istraživanjem ozbiljnih društvenih fenomena kao što su migracije, pojava prvih štrajkova koje je istraživao Nebojša i koji su naznačili nove vidove otpora ograničenjima i političkom ekstremizmu tog vremena. Sada ne postoji nikakva metainstanca koja stvara svest o društvu i to naučnom argu­men­ta­cijom, a ne političkom propagandom koja ljude svrstava na suprotstavljene strane. Tada smo imali nekoliko socioloških, politikoloških časopisa, ne samo u Srbiji nego i u drugim republikama, danas nemamo ni jedan u kome bih mogla da objavim članak. Čak je i to potpuno likvidirano. Zbog svega toga, ovo današnje stanje ocenjujem kao proces koji je počeo Miloševićevom kontrarevolucijom, ili kako je Nebojša rekao, sa početkom jedne četničke kontrarevolucije Srbija je neprekidno pod udarima retrogradnih procesa koje izražava da­našnje stanje. Taj retrogradni proces se vidi u prvom redu u ideji o rešavanju nacionalnog pitanja koje i danas ostaje glavna smetnja da se Srbija definiše i da odredi svoj put. Jednom moramo da branimo Kosovo, drugi put Republiku Srpsku i to nas sprečava da uvedemo bilo kakav red.

Drugi retrogradni proces vidim u programu zbog kojeg se ratovalo, a i samo ratovanje, zločine i pljačku, kada nastaje prvobitna privatna svojina – ona sa krvavim rukama. To je prva akumulacija kapitala koja se odvijala za vreme Miloševićeve kontrarevolucije. Ali u tom periodu nastaje i druga privatna svojina, u takozvanoj ne-krvavoj priva­tizaciji kada socijalistički direktori preuzimaju fabrike i u savezu sa vlašću stvaraju hodinge. To je polutajkunska korumpirana privatizacija koja je kasnije dobila šire dimenzije.

O jednom drugom retrogradnom procesu piše u Republici Milan Vukomanović ukazujući da je za vreme Miloševićeve kontrarevolucije došlo do de­sekularizacije koja je praktično nametnula monokulturno, antimoderno shvatanja društva u kome nema demokratije, pluralizma i evropske prosvećenosti, gde je sve simbioza i sabornost. Taj proces osnažen je za vreme vlasti Vojislava Koštunice donošenjem Mitrovdanskog ustava i učvršćivanjem tog antievropskog duha i okretanju ka Rusiji, što je nastavljeno i u kasnijem periodu. Iz navedenog vidljiv je kontinuitet retrogradnih procesa, ali je glavni udar pretpela industrija koja je potpuno slupana, tako da smo tokom devedestih godina izgubili 50 odsto BNP.

Posle 5. oktobra 2000. jeste došlo do demokratizacije, ali je izostalo donošenje ustava na bazi konsenzusa i formiranje Srbije kao ustavno-pravne države, i to je najveći propust posle 5. oktobra. Ta tragika se ogleda u divljem kapitalizmu, „srpskom kapitalizmu“ i neoliberalbnom kapitalizmu koji i sam ima ekstremističke elemente. Kroz prodaju i preprodaju, uz spajanje privrede i izvršne i političke vlasti dolazi do još jedne primitivizacije društva ili dediferencijacije, što i objašnjava prirodu srpskog kapitalizma. Tranzicija je izražena u masovnoj korupciji jer su taj proces i sprega bili mogući u odsustvu infrastrukture zakona i pravne države, kako je ocenila Verica Barać, tako da je stvoren taj neki oblik patološkog kapitalizma bez normativne nadgradnje.

Soft-diktatura bez otpora

U Nebojšinom ogledu nije dovoljno naglašeno da je u vreme Miloševića, a naročito posle 5. oktobra došlo do rušenja profesionalne strukure kao okosnice modernpg društva. Čak i kada bi bilo iskrene želje da uđemo u Evropu, mi nemamo kapacitet da sredimo administraciju, sudove i obrazovanje, a rušenje meritokratije se na para­digmatičan način iskazalo u plagiranim doktoratima i masovnom napuštanju Srbije koje je počelo već u vreme Miloševića. Solidarnim porezom i smanjenjem plata Vučić je udario na najobrazovaniji deo stanovništva, profesionalne strukture i na srednje slojeve, tako da isceđujemo i dalje naše kapacitete i onda se pitamo kako da razumemo procese kada nema nauke, kada je srednji sloj na udaru, kada svi odlaze i kada ostaje pitanje gde naći otpor sadašnjem ekstremizmu.
Uprkos greškama, postoji diskontinuitet između bivše i sadašnja vlasti jer je intenzitet pro­menjen. Ne može se reći da je DS bila nasilnička stranka. Sada u vladavini Vučića vidimo jednu pasivnu agresivnost u svakom njegovom nastupu, dok se na obodima javljaju elementi nasilja koji izazivaju određenu strepnju, poput krvavih glava i crnih trojki u nekim mestima i mesnim zajednicama koje su imale lokalne izbore. Ti fizički napadi na opoziciju (a verbalne slušamo i gledamo u medijijima i skupštinskim raspravama) su brutalni, a šokantna je i izjava ministra policije Stefanovića koji je rekao „ako bude potrebno, biće korišćena žandarmerija na sledećim izborima“. Koliko god postoje kontinuiteti, postoje i diskontinuiteti koji se vide u retorici i nasilju koje stvara osećanje da u jednom momentu ono može da eskalira i dovede do unutrašnjih sukoba.

Liberalna demokratija u koju spadaju zemlje poput Turske, Rusije, Venecuele i Srbije, karakte­risala je i vlast pre Vučićeve. I tada je bilo političkog ektremizma jer izvršna vlast nije bila ograničena ni sudskom ni parlamentarnom vlašću, ali ona je sada regredirala u soft-diktaturu koja se zasniva na informatičkoj revoluciji, medijskoj propagandi i diktaturi nad medijima. Čitave vojske botova finansira SNS, pa čak i socijalni slučajevi uplaćuju na račun stranke po 40 000 dinara što signalizira da se tim putem pere novac iz netransparentnih ugovora sa stranim investitorima, koje ne možemo da kontolišemo jer su tajni, pa se koristi za plaćanje botske vojske koja vrši diverziju na sajtove (sajt Danasa je dobio 600 komentara povodom članka Momčila Grubača koji je branio ombudsmana Sašu Janković), s ciljem obmanjivanja javnog mnenja i progona zaštitnika građana. Ugrožavanjem medija, uticajem i smenom urednika ili ukidanjem emisija, ali tako da izgleda da su takve odluke donosili vlasnici, Vučić je pokazao da po njegovom naređenju svaki privatni preduzetnik može da bude oteran iz Srbije ili uhapšen.

Kada je reč o otporima, njih je bilo u ranijim periodima koje Nebojša označio kao revolucije (socijalistička, Praksis-revolucija i Miloševićeva populistička revolucija). Za Praksis revoluciju koja je kasnije prerasla u širi pokret za slobodu izra­žavanja i građanska prava, smatram da je bila izraz otpora represiji, a ne revolucija. Liberalna kritika jednopartijskog sistema predstavljala je okosnicu otpora Miloševićevom režimu i nacionalizmu, pa smo imali UJDI, Beogradski krug, Republikanski klub, Građanski savez Srbije, Centar za antiratnu akciju i opozicone medije. Veći deo elite se jeste „ugrađivao“ u režim, ali je bilo i otora, a sada otpori izostaju. Ne bi naša mobilizacija i mobilizacija građanske klase bila takva, da tada nismo imali politički instrument oličen u strankama koalicije Zajedno /DS, GSS i SPO/. Ko je sada reprezent srednjeg sloja? Ko je reprezent nezaposlenih i eksploatisanih radnika? U tome je i pitanje zašto ne možemo da organizujemo otpor sadašnjoj vlasti.

Vladimir Pavićević: Tema o ekstremizmu u Srbiji je relevantna za definisanje karaktera našeg političkog poretka. Ja sam zaista počašćen što me je Republika pozvala da danas govorim o političkim oblicima ekstremizma. Ako treba odrediti kako je ideološki profilisana vlast, najpreciznije odre­đenje na osnovu njenog ideološkog delovanja jeste eklekticizam. Ona za sebe diskreno kaže da je desničarska, pa onda tvrdi nešto drugo, a ja tvrdim da je ona eklektička. Mnogo je primera koji to potvrđuju, poput ovog: u istom danu u parlamentu predsednik vlade i ministar privrede upućuju potpuno suprotne političke poruke – od toga da moramo da imamo otvoreno tržište do toga da je našoj privredi potreban etatistički sistem. U stvari, na delu je banalna procena kako da se ubere glas više i zato u ideološkom smislu vlada dezorijentacija.

Analizom događaja i pojava Vesna Pešić i ja smo došli do termina koji smatramo najpreciznijim za njihovo definisanje. Taj termin je u velikoj vezi sa terminom „ekstremizam“ i glasi „brutalizacija“. Društvo je brutalizovano i to predstavlja stvarnu opasnost.Na verbalnu brutalnost svakodnevno nailaim u skupšini, Na primer, kada se usvoji moj amandman - što se retko dešava - i povede diskusija na osnovu argumentacije za amandman, šef poslaničke grupe SNS Zoran Babić moj govor oceni kao političku mržnju. Tu ocenu onda prihvate i ostali poslanici njegove stranke tako da se ono što treba da bude deo dijaloga u parlamentu oceni kao politička mržnja. Brutalizacija se manifestuje i u kršenju pravila u skupštini drobljenjem procedura. Pravilo je da kada poslanici predlože zakon, vladin predstavnik može da prisustvuje, ali nema pravo da se obraća poslanicima i obrazlaže zakon koji je potekao od poslanika. Tako je povodom zakona o zdrav­stvu koji su predložili poslanici, ministar zdravlja prvi dobio reč. Mi iz Nove stranke smo ukazali na kršenje poslovnika, jer tu jasno piše da ministar nema pravo da govori. Predsednica skupštine Maja Gojković je odgovorila da je razumela da su se šefovi poslaničkih grupa dogovorili da ministar može da govori, a pošto dogovr postoji, poslovnik može da se krši. Predsednica skupštine koja mora da brani ne samo procedure, nego i dostojansvo skupštine i njenu nezavisnost od izvršne vlasti, potčinjava zakonodavnu, izvršnoj vlasti.

Osim verbalne, svedoci smo brtalizacije kao golog nasilja koji je kod nas legitimisano, prihvaćeno kao dozvoljeno. Dekan Fakulteta političkih nauka Ilija Vujačić napadnut je na ulici. On nas je na sednicama mesecima uveravao da će mu se to desiti, pošto su mu telefonom upućini zahetvi da podnese ostavku i da će se u protivnom naći u tabloidima, a prećeno mu je i fizičkim napadom. Pretučeni su ministar kulture Tasovac i pomoćnik ministra prosvete Šuvakov, dok se sam ministar prosvete Verbić zadovoljio izjavom ministara policije i pravde da im je žao zbog incidenta. Na pitanje ko je nalogodavac napada na dekana Vujačića, ministar policije je odgovorio „uhvatili smo počinioce“. A počinioci su maloletnici. Kod nas se nasilje podstiče delovanjem državnih organa, a eskremizam nastaje ili delovanjem ili nedelovnjem države. Nedelovanjem – to je nasilje na utakmicama ili katastrofalne poplave, a delovanjem – to su pritisci na zaposlene da prihvate odluke koje idu u korist određenoj političkoj stranci. Nema firme koja je vezana za državu, a da nije pod njenim uticajemPosle tri godine vlasti SNS-a mi se ozbiljno udaljavamo od onoga što su formali­zovani odnosi unutar države. Sve što je formalizovano je zdrobljeno, zavladali su voluntarizam i arbitriranje. Kada je nedavno u skupštini lansirana inicijativa za promenu ustava i političkih institucija, ja kao narodni poslanik nemam o tome nikakvo zvanično obaveštenje, nego moram da trčim po hodnicima i zapitkujem šta se dešava u vezi sa najvažnijim pitanje kao što je promena ustava.

Rasprava

Nebojša Popov se nije složio sa tezom Vesne Pešić da smo imali samo jednu revoluciju. Nasilje je evoluiralo sa svakom od tri revolucije i ono nije isto za vreme Titovog života, posle njegove smrti, za vreme Miloševića i posle njega, niti za vreme Vojislava Koštunice. Dovoljno je da neko u nečijem dosijeu nađe podatak da je neko u porodici imao pištolj, pa da se čovek osumnjiči da je učesnik u ubistvu, što je pokušano sa ombudsmanom Sašom Jankovićem. Popov je ocenio da je na delu po­pulizam najnižeg reda, revolucija lumpenskih slojeva, seoskih i urbanih i da u populističkoj matri­­ci pripadanja jednoj zajednici i Srbiji „koju volimo“ možemo da radimo šta hoćemo, a dokaz je nakazna privatna svojina nastala u skladu sa uverenjem „ja sam te stvorio, ja ću te uništiti“.

Mirjana Latinović, sindikalistkinja, primetila je da se ljudi neće okupiti u otporu sve dok opozicija ili neko drugi ne formuliše zašto treba biti „za“.

Dragan Stojković (Republika) je ukazao da je fenomen nasilja pitanje kulture i da u formiranju kulturnog modela ne treba podceniti značaj religioznog faktora. Onako kako je duh protestantske etike uticao na razvoj ranog kapitalizma, tako je ono što zovemo „srpski kapitalizam” sigurno posledica hrišćanske varijante srpskog pravoslavlja i svetosavlja. Popov je odgovorio da smo doživeli deindustrijalizaciju i dekultivaciju, a likvidiranje crnog talasa u kulturi kao kritičkog mišljenja ravno je negativnom efektu uništenja privrede. Vlado Đukanović, aktivista na društvenim mrežama, je istakao da se u javnosti malo raspravlja o alternativama kao o idejama, a da preovlađuju perso­nali­zacija i strančarenje. Sa njim se složila Vesna Pešić dodajući da joj nedostaju otvorene debate i okupljanja. Sa primedbom Veska Ivanovića, književnika i saradnika Republike, o pretežnom uticaju tajnih službi na politički život saglasila se Vesna Pešić podsetivši da su one upletene u ubistvo Zorana Đinđića i Slavka Ćuruvije. Po mišljenju Nebojše Popova postoje dokazi o uticaju tajnih službi, ali da zemlja propada u prvom redu zbog uništavanja priv­rede i kulture. On se nije složio sa tezom iznetom na skupu da se nije moglo očekivati da će na vlast doći sadašnji „dvojac“. Ocenio je da proglašenje četničkog pokreta antifašističkim i njegovo izjednačavanje sa partizanskim nije ništa drugo do rehabilitacija četništva kao četništva, a ne četništva Draže Mihajlovića. Sve ovo što imamo danas postoji već veoma dugo i veoma snažno, zaključio je Popov.

Pripremila: Olivija Rusovac
Fotografije: Vera Vujošević

* Projekat se ostvaruje uz pomoć Fondacije za otvoreno društvo.

     
1. jul - 31. avgust 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015