Početna stana
 
 
 
   

MAGLE OKO USTAVA

Našu ustavnu magluštinu u kojoj su se samo povlašćeni snašli, još gušćom čini ponašanje vlasti koja nas drži na ovakvom anticivilizacijskom stupnju sa kojeg trud da Srbija postane deo Evrope deluje lažno i cinično

Narodni poslanik Vlado Pavićević, profesor na Fakultetu političkih nauka, konstatovao je na tribini Republike o ekstremizmu (debatu objavljujemo na narednim stranama našeg lista) da se, posle tri godine vlasti SNS-SPS „strašno udaljavamo od onoga što su formalizovni odnosi unutar države“ i da su zavladali voluntarizam i arbi­triranje. Kada je Boris Tadić poražen na izborima 2012. godine pobednici su obećali da će baš takvo ponašanje ljudi na vlasti biti promenjeno. Ništa nije promenjeno, osim što je možda sve postalo izoštrenije, pošto su se „ljudi na vlasti“ sveli na „pojedinca na vlasti“, dok ostali „ljudi na vlasti“ kao papagaji ponavljaju što kaže onaj na vrhu. Ide se dobro uhodanim tokovima, doduše drugačije obojenim. I nisu u pitanju samo boje i tonovi, nego je i kompozicija drugačija. Događa se nešto što podseća na postupak slikara koji preko prvobitne skice uobličava definitivnu kreaciju.

Ponižavanje institucije poslanika

Pavićević je na tribini ispričao i kratku storiju u vezi sa ustavom: „ Kada je u skupštini lansirana inicijativa da se menjaju ustav i političke institucije, ja kao narodni poslanik nemam nikakvo zvanično obaveštenje o tome, nego moram da trčim po hodnicima da bih saznao šta se dešava u vezi sa najvažnijim pitanjem, a to je promena ustava“. Vladimir Pavićević je profesor FNP-a i poslanik opozicione Nove stranke. U tom njegovom trčanju po hodnicima nemamo samo poniženje jednog profesora pred njegovim studentima i kolegama na fakultetu, nego i ponižavanje dela javnosti koja stoji iza te stranke, i najzad, imamo ponižavanje institucije narodnog poslanika. Najzad, i same skupštine u kojoj su poslanici prinuđeni da love informacije umesto da sa njima budu zvanično upoznati. Dok se deo poslanika pobednički baškari u prednostima parlamentarne većine, oni ne primećuju manifestacije koje urušavaju skupštinu. A veoma su osetljivi kada od opozicije svaki čas brane „dostojanstvo skupštinskog doma“. U stvari, rukovodstvo skupštine i poslanici većine vladaju se po „sineopsisu“ (primitivna jezička „inovacija“ jednog totalno neobrazovanog potpredsednika Skupšine zapaženog po agresivnosti) koji je zacrtanog još u vreme Šešeljevih radikala kada su posebno bili sokoljeni ili zato što je Milošević Šešelja izabrao za „najomiljenijeg opozicionara“ ili zato što su delili vlast sa bivšim režimom.
U skladu sa takvim „sineopsisom“pojavila se i inicijativa za promenu ustava. Malo ko, osim posvećenih grupa poslanika zna kakve ideje sadrži inicijativa. Ako je u vezi sa Kosovom – da li je isprobavanje terena usmerenog ka otvaranju prema realnosti ili je zatvaranje u čauru preambule važećeg ustava. Ili samo podilazi ozlojeđenoj javnosti u stalno otvorenoj predizbornoj kampanji. U opštem siromaštvu i ispražnjenosti nacionalnog budžeta koji se puni nerealizovanim obećanjima i sada realnim kreditom Svetske banke, u opticaju je retorika o smanjenju broj zaposlenih u javnim službama i broja poslanika u parlamentu, uz promenu izbornog sistema. Ako se glavna promena ustava svede na smanjenje broja poslanika i izborni sistem, onda će novi ustav biti osveta gladnih nad kastom dobro plaćenih i privilegovanih. Tako bi promena ustava mogla da se uklopi u opštu redukciju plata, penzija, broja zaposlenih, fondova. Redukcija se prikazuje kao uspeh, a ona je u stvari neuspeh vlasti da racionalno vodi javne poslove. Nameće nam se prosti redukcionizam umesto širine i istinskih promena. Ako prevlada ta logika, društvo i institucije bi ostali isti, a baš je promena u društvu i institucijama izazov demokratije i evropske orijentacije. Nažalost, ni jedna vlast do sada nije imala ni volje ni snage da tom izazovu odgovori. Tako smo i ostali u kosovskom i predačkom nasleđu javno, dok ispod njega vrvi od pohlepe, pljački, otimanja, uništavanja onog što su stvo­rile prethodne radničke generacije. Zasad, kada je u pitanju karkter države, to je najveći „modernizacijski“ proces od Miloševića do danas. Biće veoma teško da se razbije moćni tajkunski zid, pod uslovom da takva želja uopšte postoji. A da nje nema i da se uvođenje reda svodi na nasilje nad nemoćnima potvrđuje podatak da najbogatiji za poreze duguju milijarde dinara, dok dobro plaćeni izvršioci nekome plene penziju zbog duga od 26 dinara.

Ustav - nestranačko pitanje

Našu ustavnu magluštinu u kojoj su se samo povlašćeni snašli, još gušćom čini ponašanje vlasti koja nas drži na ovakvom anticivilizacijskom stupnju sa kojeg trud da Srbija postane deo Evrope deluje lažno i cinično. Upravo zbog tog zamajavanja javnosti koja je, kako kažu dirigovana istraživanja čas protiv Evrope, čas za nju, vlast je prinuđena da duge i neizvesne pregovore sa EU racionalizuje izjavama kako se pred Srbiju stalno postavljaju novi zahtevi, a mi nismo obavili ni prve zadatke, kako nas svi mrze, a zatim poštuju, zavisno od potreba da se javnost i dalje sluđuje i zavisno od potreba premijera koji o svemu odlučuje, pa i o tome da li mu je za rejting neophodno patriotsko NE ili mu u prilog ide savezništvo i simpatisanje sa stranim ministrima, šejkovima ili celim evropskim zemljama. U takvoj situaciji, kada se otvori pitanje ustava, ostaje jedna ozbiljna neizvesnost. Da li uopšte više postoji znanje i nezavisne institucije koje bi pisale ustav, da li postoji želja za opštim konsenzusom o osnovama države, privrede, razvoja, kulture i društva ili će se opet sve završiti diktatom i poslušničkim pristajanjem i kon­sezusom vlasti i nemoćne opozicije? Ili će ustav pisati jedna čovek? Ili možda Evropska unija?

Sećanja na „noćni ustav"

Bazični konsenzus izražen u želji građana posle rušenja Miloševićevog režima da se živi normalno izigran je dva puta. Prvi put je javnost obmanuta kada je 2000. godine DOS obećao da će doneti nov ustav.Tadašnji predsednik države Vojislav Koštunica obećao je da će Srbija biti dosadna zemlja. Naprotiv, postala je uzbudljiva koliko i neka narko-latinoamerička zemlja. Pljačke, divlja privatizacija, mafija, otimačina fabrika i otpuštanja radnika, korupcija, učinili su Srbiju nesrećnom zemljom. Šest godina vladalo je bezustavno stanje, opšta nesigurnost, a najčvršći konsenzus postojao je kao sprega vlasti i mutnih bogataša. Posledica takvog stanja bilo je donošenje Mitrovdanskog ustava 2006. godine, nastalom zahvaljujući pogodbi vrhova vlasti i opozicije. DSS, G17 plus, SPO i Nova Srbija kao vlast i DS i SRS kao opozicija – svi su oni kohabitirali utome da Srbija ostane nesređena kao država i primitivna kao društvo. Ništa nije bilo važno osim Kosova, odnosno preambule u ustavu da je Kosovo deo Srbije. Ustav je usvojen na noćnoj sednici skupštine Srbije, mada ni poslanici koji su za njega glasali, nisu znali šta u njemu piše. „Noćni ustav“ je potvrđen na referendumu u podignutoj, patriotskoj temperaturi, sa preambulom kao njegovim najvažnijim delom. Društvena svojina je izbrisana, ostala je bez vlasnika da bi odmah bila razgrabljena u novoj privatizaciji. Zločin i pljčka nisu sankcionisani, odnosno protagonisti Miloševićevog režima pošteđeni su od odgovornosti za posledice svoje vladavine. Zato su sada opet na vlasti.

Tri godine kasnije, maja 2009. godine, predsednik Tadić neočekivano izlazi u javnost sa idejom o promeni ustava. Glavni argumenti su mu bili smanjenje broja poslanika i regionalizacija Srbije. Slična priča ponavlja se i sada. Sporedna pitanja izlaze u prvi plan, ono što je najvažnije i sudbonosno za državu i građane, obavijeno je maglom.

Olivija Rusovac

     
1. jul - 31. avgust 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015