Početna stana
 
 
 
   

SRPSKI KAPITALIZAM*

Kao što je svojevremeno isterivan kapitalizam a uterivan socijalizam, sada je obrnuto. Slično je i s isterivanjem i uterivanjem boga, o čemu nalazimo podsticajne pasaže u prozi pronicljivog književnika Mladena Markova. Otkuda ta neobičnost i silina?

Kada se kaže „srpska salata“ ili „srpski opanak“ zvuči obično i neobavezno. A pomen srpskog kapitalizma sluti nešto komplikovano i ne baš neobavezno. Utisak ne vara. Kapitalizam je čitava istorijska epoha i složen sistem, a u Srbiji je tek odnedavno na delu i neobičan je već na prvi pogled. Naime, ako se uzme u obzir jedno od uobičajenih shvatanja kapitalizma kao efikasnog sistema razvoja privrede, to u Srbiji nije slučaj. Procenjuje se da je on ispod dometa privrede realnog socijalizma i da čak ima jednu silaznu putanju stagnacije, čak propadanja. Sugeriše se, pak, da je ovde kapitalizam nešto spasonosno spram propalog i omraženog socijalizma, ali iznenađuje silina kojom se nameće. Kao što je svojevremeno isterivan kapitalizam a uterivan socijalizam, sada je obrnuto. Slično je i s isterivanjem i uterivanjem boga, o čemu nalazimo podsticajne pasaže u prozi pronicljivog književnika Mladena Markova.

Otkuda ta neobičnost i silina? Pokušajmo da nađemo odgovor na ovo pitanje koje se u našoj javnosti zaobilazi.

Tri revolucije

Izrazita uloga sile vidi se često kao izdanak nacionalnog mentaliteta, prvenstveno njegove dinaroidne komponente (po Jovanu Cvijiću), koja počiva na nataloženim slojevima agresivnosti u dugim bitkama („neprestanim“), unutar i među dinastijama, u sukobima, bunama, ustancima, ratovima…

Za našu temu je merodavnija jedna Mark­sova opaska, da je sila babica smene po­re­daka. Ova metafora poslužila je i kao poštapalica jednog shvatanja revolucije u dugo uticajnom marksizmu-lenjinizmu. Prva natuk­nica potiče od „ranog“ Staljina, još iz 1903, da je u njoj ključno „pitanje vlasti“, da bi je kasnije razvili Lenjin i „pozni“ Staljin, kao i njihovi sledbenici. Takva doktrina nametala se i u jugoslovenskoj revoluciji. Uz borbu protiv fašizma vodi se i borba za vlast koja je glavna poluga svih revolucionarnih promena koje otvaraju put ka budućnosti, besklasnom društvu. U skladu s takvom doktrinom tekla je i prva faza revolucije, oružana borba, i druga faza, obnova i izgradnja. Izvesna pukotina u vladajućoj ideologiji nastala je s optužbom iz Moskve da Beograd skreće s ispravne linije, da je popustljiv („liberalan“) prema elementima kapitalizma, usled čega dolazi do burnih zbivanja i surovih obračuna u kojima se, s jedne strane, demonstrira vernost Staljinu ali se, istovremeno, podozreva od njegove okrutnosti. Tako nastaje i pukotina u samom lageru. Otvara se prostor za vlastiti put razvoja.

Raskol među saveznicima u ratu protiv fašizma i razbuktali hladni rat između super­sila bili su i ograničenje i podsticaj traženja samostalnog puta razvoja. Jugoslavija je postala tampon-zona za razmicanje glavnih suparnika. Izdašna pomoć u oružju i novcu dolazila je sa Zapada, daleko izdašnija nego nekada s Istoka.

U traganju za vlastitim putem naišlo se na bitna ograničenja. Pomenimo samo dva. Sukob nije bio samo sa Staljinovim kultom, već i sa rigidnim sistemom koji on oličava. I nije reč samo o sovjetskom već i o domaćem staljinizmu. Izostao je i bilo kakav pokušaj samokritike vlastitih grešaka, naročito u enormnom nasilju ne samo prema poraženim ratnim protivnicima već i u vlastitim redovima, kao i u krutim planovima. Drugo, mnogo se polagalo na improvizovana domišljanja o modelu samoupravljanja, naročito Edvarda Kardelja. Prividnu decentralizaciju vlasti nehotice je demistifikovao jednom šeretskom opaskom Moša Pijade: „Mi vlast spuštamo, ali ne ispuštamo“. Iskorak Milovana Đilasa s podsticajem izvesne demokratizacije surovo je ugušen. Izostalo je traženje oslonca u istoriji revolucionarnih pokreta, u onim njegovim intelektualnim strujama koje su ozbiljno shvatale princip radničkih saveta, kakvih je bilo ne samo u zapadnoj Evropi nego i u ruskom boljševizmu sve do 1921. godine (do Kronštatskog ustanka i njegovog svirepog gušenja). Ignorisano je i vlastito iskustvo, prevashodno ono koje personalizuje Vicko Krstulović, komunistički prvak drevnog grada Splita i legendarni vođa dalmatinskih komunista koji se zalagao za originalnu koncepciju privrednog i društvenog razvoja Jugoslavije kao pomorske zemlje („jadranska orijentacija“) koju su razbucali kominternovci, domaći staljinisti i populisti.

Drukčije shvatanje revolucije, koje počiva na Marksovom načelu da je „sloboda pojedinca uslov slobode za sve“ najuverljivije su artikulisali filozofi i sociolozi oko časopisa Praxis i Korčulanske letnje škole (1963–1974), zalažući se i za njegovu metodu „bespoštedne kritike svega postojećeg“. Sloboda je i praktički nadolazila višego­dišnjim duhovnim oslobađanjem u umetnosti, nauci, obrazovanju, javnom komuniciranju (1955–1975). Pojavio se i studentski pokret, kao deo planetarnih emancipatorskih kretanja. Svojom kulminacijom, 1968, kroz štrajk Be­ogradskog univerziteta, u znak protesta zbog nasilja režima, uzdrmani su temelji monopola vlasti i manipulativnog samouprav­ljanja. Usledio je novi talas nasilja (1968–1972) prema svakoj principijelnoj alternativi datom poretku. S devizom „ova vlast je krvlju osvojena, bez krvi se ne predaje“ bukvalno je s javne scene „počiš­će­no“ sve ono što je etiketirano kao „ekstremna levica“ i „crni talas u kulturi“.

U mnoštvu svakojakih tumačenja ovog pozamašnog obračuna čula se i dosetka da bi nova vlast bila gora od sadašnje. Naročito su bili popularni komentari da je reč o trivijalnom sudaru pristalica „starog“ i „mladog“ Marksa, „sukob u porodici“, a zapravo se radi o raznoraznim „komunjarama“. Bilo je mudrovanja da bi nova vlast bila gora od postojeće, mada u ovome što bismo uslovno mogli nazvati drugom revolucijom nije bilo nikakve vizije nove vlasti, ona je bila zaokupljena – slobodom.

U pobedničkom taboru nisu samo pristalice staljinističkog shvatanja revolucije. Tu su i hrvatski „maspokovci“ i srpski „liberali“. I nisu svi prošli Kominterninu školu. Personalni sastav vlasti bitno se menja, monolitnu staru elitu smenjuje devet u osnovi istih struktura vlasti u republikama, pokrajinama i JNA.

I kada uspon Miloševića seže k vrhu vlasti – tokom tzv. antibirokratske revolucije i događanja naroda – uklanjaju se i poslednji stari kadrovi s javne scene. Jezgro vlasti ostaje autoritarno ali s podmlađenom krvlju. Ostaju i stare veze sa delovima podzemlja u likvida­cijama pripadnika emigracije. Čuva se i razgranata mreža doušnika. Sam Milošević i sledbenička propaganda ističu novi cilj revolucije. To nije nekada slavljena klasna borba, već nacionalna borba radi zaštite srpskog naroda, kroz institucije i mimo njih, borbom neprestanom („Ako ne znamo da radimo, umemo da se bijemo“).

Ukoliko se takva politika poistovećuje s nacionalizmom previđaju se neke bitne karakteristike populističke revolucije. U njoj je nacionalizam važan sastojak, ali nema, kao u vreme romantizma, u prvom planu afirmativnu funkciju, da se pokaže i dokaže, već je pre svega defanzivan, demonstrira zaštitničku ulogu „niko ne sme da vas bije“. Vlastiti etnos se dočarava kao vas­kolika žrtva, ugrožen sa svih strana ili, kako glasi verovatno najpoznatija fraza iz toga vremena, da su Srbi „ostatak zaklanog naroda“ koja je autora, pesnika Matiju Bećkovića, uzdigla među „najumnije srpske glave“ i, biće, vrhunskog ideološkog i etičkog arbitra. Citirana sintag­ma, pak, nije puka dosetka, već ima i funkci­onalni značaj: raspirivanje psi­hoze straha za elementarnu bez­bednost građana, sugeriše se vero­vanjem u spasilačku ulogu službi bezbednosti države. Darovit za razne kalambure, autor rado nosi šapku legendarnog Šerlok Holmsa, zorno promovišući lik nekog „junaka našeg doba“, superiornog spram „balkanskog špijuna“, skrojenog za masovnu razonodu. Kao pojas za spasavanje nude se srednjove­kovne relikvije: „sabornost“, čiju okosnicu čini simbioza trona, oltara i sablje. Drugo, za razliku od starog poimanja revolucije, gde je vlast sila pomoću koje se seže u neko novo raz­doblje, populistička revolucija je lišena te esha­tološke dimenzije. Ona je i polazište i isho­dište. Narod je večan ili ga – nema. „Srbi­ja je večna dok su joj deca verna“, kako glasi geslo radikala. Srbija se tretira, i strukturno i vremenski, kao prirodna celina, koja se voli ili mrzi, kojoj se služi ili škodi. U takvom poimanju sveta središnje mesto ima vlast kao sila. A kada ta sila omane u ratovima s drugim populizmima, ona ostaje glavna uzdanica unutar vlastitog populusa.

Ova, treća revolucija, populistička, po­kazaće se u punom svetlu tek kada „ode“ Milošević.

Tranzicija

Najšira moguća demokratska opozicija Srbije (DOS) u izbornoj kampanji 2000. obećala je da će joj najpreči posao po dolasku na vlast biti raskid sa „starim režimom“, što podrazumeva raspisivanje izbora za ustavo­tvornu skupštinu i donošenje novog ustava ko­ji će utemeljiti poredak slobode i demokratije. Prolazile su godine, i sve izvesnije je bilo da će se to obećanje izjaloviti. Ipak je donet neki ustav, mada tekst predloga nije bio poznat ni narodnim poslanicama, a po proceduri za koju je bio nužan i apel patrijarha SPC Pavla da po­du­hvat ne omane. Ispostavilo se da je glavna i najvažnija stvar da se, pod snažnim pritiskom krugova oko premijera Vojislava Koštunice, šampiona legalizma (iako je jedini od iz vođ­s­tva DOS-a pominjao revoluciju) proklamuje, u preambuli, da je Kosovo – „srce Srbije“. A šta biva sa drugim organima i celinom „nacio­nalnog bića“, neka pokaže sudbina.

Na toj osnovi je utemeljena, bez legitimnog konsenzusa, legalna osnova tranzicije neome­đenog trajanja. Prećutno je legalizovano i nešto od čega mnogi strepe, da se ovekoveči simbioza zločina i pljačke nastala ratnih godina. Životno važna svojinska struktura, po ovom ustavu, menja se krajnje uprošćenom formulom, da do tada glavni oblik vlasništva, „društvena svojina“, naprosto postaje državna svojina, a najvažnijom se proglašava privatna svojina. Bilo je gotovo nemoguće naći mesto u javnosti za raspravu o osnovanosti i smislu proglašenja kraja hladnog rata konačnom pobedom Zapada i da je uklonjena prepreka opštem i trajnom vladanju kapitalizma. Umesto da komentarišem ideološke projekcije i pragmatske odluke, zadržaću se na nekim aspektima ovdašnjeg dominantnog modela privatizacije i posledicama njegove primene.

Dominantni model privatizacije karakteriše prodaja i preprodaja imovine koja je bila društvena odnosno državna, uz presudnu ulogu izvršne vlasti. (Ustavom predviđeni Odbor za privredu Skupštine nije ni konstituisan.) Privatni preduzetnik je, u skladu sa do ekstrema favorizovanom privatnom svojinom, proglašen za apsolutnog gazdu. Najviše se očekuje, što je neočekivano s obzirom na slavljeni patriotizam, od „strateških partnera“ iz inostranstva. Kao da su nabildovani vlasto­dršci kreature poslovičnih „kompra­dora“ ili obični trgovački putnici koji prodaju robu bez naročite prođe. Od domaćih preduzetnika privilegovano mesto imaju stranački kadrovi („naš čovek“) bez ikakvog iskustva ili doka­zanih sposobnosti. Gotovo sve poslove u sektoru finansija preuzimaju strane banke. Tolerišu se pojedini individualni ili porodični preduzetnici (u poljoprivredi, sitnim zanatima ili trgovini ali ne i grupni preduzetnici kakvi inače postoje u kapitalizmu, uz razne oblike svojine, a ne samo privatne. Primetno je naj­borbeniji negativan stav prema grupnom preduzetništvu domaćih radnika i stručnjaka. Ono se žigoše kao nepodobno preduzetništvo.

O tokovima ovdašnje privatizacije rečito svedoči jedan case study, kako bi rekli soci­olozi. Reč je o zbivanjima u zrenjaninskoj farmaceutskoj firmi „Jugoremedija“. Osno­vana je 1960-ih, u sklopu moćnog poljo­privredno-industrijskog kompleksa „Servo Mihalj“ a u saradnji s uglednom nemačkom firmom „Hoehst“, zainteresovanom za plasman robe na sovjetskom tržištu. Tokom nekoliko decenija „Jugoremedija“ je postala vrlo uspešna firma na domaćem i međunarodnom tržištu i bila je u vrhu inače snažne privrede Zrenja­nina, sa solidnim stručnim i radničkim kad­rom. U već započetim strukturnim promenama, država je imala 42% akcija a raspršeni mali akcionari 58%. Kada je Đinđićeva vlada pokrenula svoj talas privatizacije, manjinski paket akcija prodat je nekom „kontroverz­nom“ biznismenu s policijske poternice, Jovici Stefanoviću Niniju, poreklom iz Niša (gde je DS imala jako uporište). On je odmah krenuo u akciju da postane većinski vlasnik i apso­lutni gazda. Ignorisao je većinske vlasnike, proizvoljno razmeštao zaposlene i određivao njihove plate, favorizovao lojalne a kažnjavao neposlušne. Nezadovoljni radnici i akcionari tražili su da se na nadležnim organima ras­prav­lja o poštovanju zakona i ugovora, ali je to bahati gazda bagatelisao, računajući na zaštitu viših instanci vlasti. (Sedište firme preselio je u Niš.) Tako su rasli sukobi, u firmi i na ulicama Zrenjanina i Beograda. Radnici su stupili u štrajk, tražeći poštovanje zakona i ugovora. Podržali su ih mali akcionari. I jedne i druge predvodio je Zdravko Deurić, mašinbravar. Protiv njih je krenula pozamašna represija gazdine oružane pratnje, policije i žandar­me­rije. Šikanirani su, tučeni i hapšeni. I javnost je pokazala interesovanje za eskalaciju sukoba. Predsednica Saveta za borbu protiv korupcije Verica Barać informisala je Vladu o ozbiljnom sukobu oko normi zakona i ugovora i sugeri­sala odgovarajuću intervenciju. Premijer Zoran Đinđić, koji je, inače, bio inicijator osni­vanja pomenutog Saveta, obećao je sa­radnju i da će doći na njegovu sednicu, 13. marta 2003. godine. Neposredno pred početak te sednice, na pragu zgrade gde je ona trebalo da se održi, Đinđić je ubijen. (U obilju građe o atentatu izuzetno retko se pominje podatak da se zločin desio pred raspravu o korupciji. Obično je pažnja usredsređena oko napetosti povezanih sa suđenjem za ratne zločine pred Haškim tribunalom. Ratni zločini su svakako golem problem, ali ništa manji problem nije i sistemska korupcija koja razjeda samo jezgro države kao ustanove koja štiti javni interes; onoliko koliko se ona time manje bavi, toliko je više korumpirana.) Dabome, ne treba prece­njivati udeo našeg slučaja u pomenutom događaju, ali je izvesno da su u njemu izraženi bitni problemi naše tranzicije. Na to su ukazale već njegove prve faze. Šta sledi dalje?

Pošto je postalo očigledno da „kontroverzni biznismen“ krši zakon i ugovor, sudski je raskinut ugovor. Izbačeni radnici vratili su se na svoja mesta, aktivirani su mali akcionari, izabrana nova uprava, vraćeno sedište firme u Zrenjanin. Zaustavljeno je propadanje firme.

Onda sledi verovatno najinteresantnija faza, zamah preduzetništva. Umesto da se dohodak razlije kroz plate i dividende, gotovo sav profit se ulagao u održanje i razvoj proizvodnje. Međunarodni kriterijumi farmaceutske industrije nalagali su zamašna ulaganja. Radi toga su, na osnovu odgovarajućih ana­liza merodavnih stručnjaka, a prema uobi­ča­jenoj proceduri, obezbeđeni krediti i kvalitetni izvođači zamašnog projekta modernizacije. U sve to uloženo je oko 12 miliona evra. Pored toga, opet na osnovu obavezujućih standarda farmaceutske industrije, naloženo je izdvaja­nje, i prostorno, proizvodnje penicilina. Grupa radnika akcionara uložila je vlastita sredstva u izgradnju novog pogona za proizvodnju penicilina, „Penfarma“.

Tada sledi pravi juriš vlasti na nepodobne preduzetnike. Zahteva se neodložna prodaja akcija čitave firme. Zapodeva se kavga među samim radnicima i akcionarima. Verovatno se računa da usred rastućeg siromaštva nestaju elementarni obziri u ophođenju među ljudima, da su u brutalnoj borbi za opstanak svedeni na vučje zakone. Organizovana je bučna kampanja režimu odanih poslušnika. Gotovo svi mediji, osim Republike, podržavaju užarenu kam­panju. U firmu sve češće dolaze razne ins­pekcije. Policija pleni hrpe dokumenata. Pomna istraga obuhvatila je i dokumentaciju Republike. Ali nikakav dokaz o kriminalu Deurića i nepodobnih preduzetnika nije se pojavio u javnosti. A kampanja je sezala ka vrhuncu. Klevete su se gomilale. Deurić je ogađen što se usudio da postane direktor iako je običan mašinbravar. (Nije zabeleženo da je iko Tita za života srozavao zbog toga što je i on bio mašinbravar!) Pripisuju mu i da se kao tajkun obogatio, a kao dokaz oduzimaju mu tri manja stana, mada su ona deo zakonitih tran­sakcija njegove šire porodice i nemaju nikakve veze s prihodima od „Jugoremedije“. Spo­čitavali su mu zloupotrebu moći i u švaleraciji, ali retko, verovatno se snebivaju da zaplove u vode vladajuće erotomanije.

Sledi i hapšenje Deurića i nekolicine nje­govih saradnika, bučno se najavljuje suđenje, ali posle javnih protesta solidarnih radnika i akcionara, pa i dela šire javnosti, pušteni su iz zatvora, dakle sudski nisu dokazane silne optužbe, ali klevete ostaju da tandrču.
Završna faza ovog slučaja još se nije odi­grala. Najavljena su suđenja Deuriću i stečaj „Jugoremedije“. Za sada je izvesno samo pita­nje koje je nedavno ovim povodom 3.000 gra­đana uputilo javnosti: „Ima li stida u Srbiji“.

„Jugoremedija“ je, inače, jedan od 24 primera problematične privatizacije, za koje je EU, na osnovu dokumentacije iz aktivnosti Verice Barać, predsednice Saveta za borbu protiv korupcije, od Vlade Srbije zatražila izveštaj. Obećano je da će ona to, svakako, učiniti i pristupiti rešavanju problema. Prošlo je više godina od ove razmene poruka i ništa se nije bitno promenilo. U međuvremenu je Verica Barać umrla (vlast ju je posmrtno odlikovala). Nova vlast je nastavila da radi u osnovi isto što su i prethodne vlasti činile, uz primetno dodavanje borbenog žara. Otuda pitanje o stidu, ma koliko etički i estetički umes­no, dopušta da nam izmaknu iz vida neki bitni aspekti naše tranzicije.

Lakše je razumeti da EU ne zanima kvalitet srpskog kapitalizma, čak i kada ga mnogi smatraju „divljim“, možda im je bliži bilo kakav kapitalizam nego neki drugi sistem, oni, kako se to ponekad otvoreno kaže, ionako ne žive ovde da bi se nešto osobito ženirali. Verovatno im je najviše stalo da su ovde utihnuli beso­mučni ratovi, da se spreči novo razbuktavanje neugašenog žara sukoba u ovom regionu, i da se izbegnu silne kolone izbeglica. A odgovara im i kada ovdašnji vlastodršci pokazuju inte­resovanje za put u EU i pregovaraju u sklopu složenog administrativno-pedagoškog inženjeringa, uz izvesnu finansijsku potporu, što sve ukupno može da se shvati kao trgovina uslugama. Ali kako razumeti odsustvo zanimanja ovdašnjih ljudi za uzroke privrednog i društ­venog propadanja. Dobro, reći ćemo da to nije interes vladajućeg političkog staleža koji tvori ovdašnji poredak. Ali nije lako razumeti zbog čega naučnici i drugi intelektualci prosto izbegavaju da proniknu u prirodu srpskog kapitalizma. Možemo imati razu­mevanje i za one koji se oglašavaju žalopojkama da su bolje živeli pod Titom, ali se ne pitaju koliko su i sami ugrađeni, na ovaj ili onaj način, u nasta­nak nove realnosti. Može­mo se i sablaž­njavati iracionalnošću masa koje učestvuju i u avanturama vlasti, kao što je to, recimo, bilo vidljivo ne samo u podršci ratnoj politici, nego je bilo više nego očigledno i po kilometarskim re­dovima pred šalterima piramidalnih banki da bi i sami nešto ućarili u ratnom plenu kroz enormne kamate.

Vlasništvo i vladajući stalež

Ako se pođe od klasičnog pojma svojine iz vremena rimskog prava, ne može da se previdi da su se tokom vremena menjali njegovi konstitutivni elementi. Usus, upotreba stvari nekada je bila ograničena samo na jednog ekskluzivnog titulara a krug učesnika širio se tokom vremena, od menadžera do radnika. U našem slučaju, nekadašnja društvena svojina shvaćena je kao da nema titulara, da su sreds­tva za proizvodnju „svačija i ničija“, njima je u osnovi upravljala vlast, ali su praktično rukovali radnici shvatajući da time stiču izvesna svojinska prava. To nam nije dovoljno vid­ljivo jer smo pod snažnim dojmom nametljive floskule da je radnička klasa na vlasti ili pot­cenjivačkog mnenja da je samo puka manipulisana masa u samoupravljanju. Kako bi nas­tale onolike fabrike da i radnici i razni struč­njaci nisu bili motivisani i kao preduzetnici s izvesnim svojinskim pravima! Ako bismo smatrali da su naši radnici obično glupi i lenji, i uvek poslušne sluge gospodara, ostalo bi nejasno kako je bila moguća zamašna industrijalizacija i kako je rasla proiz­vodnja. Čime bi današnji vlas­to­dršci trgovali? Slično je i s dru­gim elementom pojma svojine, plodo­uži­va­njem (fructus). Širio se krug učes­nika u koriš­ćenju ostvarene dobiti, tako da su i radnici računali da po­la­žu prava na svoj udeo. Štrajkovi su verodostojan dokaz, gotovo uvek su ostvarivali svoja potraživanja. Treći element de­finicije svojine, abusus, pravo da se uništi posedovana stvar kao vrhunski dokaz da se ona poseduje, vremenom nestaje, što se smat­ra pouzdanim znakom razvoja civilizacije.

U mladosti, kada sam studirao pravo, čudio sam se da se uništavanjem stvari koja se po­se­duje dokazuje moć vlasništva. Taj pojam mi je privukao pažnju dok mi je raslo zanimanje za pobunu i revoluciju, ali s pomerenim znače­njem, kao slobodarska destrukcija koja otvara prostor za konstrukciju novoga. Tek kada sam se suočio s ovdašnjim ratovima, u kojima varvarizacija ugrožava civilizaciju bivalo mi je jasnije značenje nepovratnog uništavanja, ne samo stvari nego i ljudi. U sukobima s nultom opcijom, kako vele sociolozi, samo jedna od strana sve dobija a druga sve gubi. Mogao sam da razumem, ali ne i da prihvatim, da se jedna strana satanizuje a dru­ga sakralizuje. Sve ma­nje mogu da razumem da se isto shvatanje pra­k­tikuje i unutar vlastite nacije i države, Srba i Srbije, uz istovremeno zaklinjanje u beskrajnu ljubav šlepaju se i neobuzdana agresivnost i uništavanje. U se­ćanju su ostali tragovi brige i otpora, a sada, kada je srpska populistička revolucija u svom zenitu, razlozi za brigu su sve jasniji.

Abuzivnost je očuvana u ovdašnjoj tran­ziciji, ne kao iskopina iz egzotične prošlost već kao legalizovana zloupotreba faktičke moći. Najagilniji njeni protagonisti smatraju sebe spasiocima od mračne prošlosti. Propa­gandisti slave povlačenje države, zamenu nje­ne „čvrste ruke“, kao znamenja iracionalne prošlosti, „nevidljivom rukom“ tržišta kao sve­obuhvatnim racionalnim regulatorom sav­remenosti. Sva javna imovina, osim poje­dinih delova koji su čuvaju za „naše ljude“, iznosi se na prodaju kao na buvljoj pijaci, s devizom da je najvažnije što pre prodati. Za glavne oslonce privrede proglašeni su „strateški partneri“ iz sveta koji će se namamiti da dođu i plaćanjem za svako radno mesto iz sredstava koja se pribavljaju zaduživanjem zemlje u svetu. A od svih onih koji su van kanala koje kontrolišu moćnici očekuju se poslušnost i patriotizam. Jedna od omiljenih parola propagandista ovdašnjeg shvatanja kapitalizma jeste: „Nema besplatnog ručka“, što zvuči groteskno usred rastuće nezaposlenosti i oskudice, pa i gladi.

Zbunjujuća su i dešavanja u politici. Lega­lizacija stranačkog pluralizma i izborne smene vlasti unela je dosta optimizma da će se vlast afirmisati kao javna služba od opšteg interesa. Očekivalo se, od izbora do izbora, da će se ba­rem ponešto popraviti, ili da će barem da izo­s­tane pogoršanje. Takva su bila izborna obe­ća­nja, ali se pokazalo da su sve garniture podr­ža­vale dominantan trend privatizacije, da su lega­lizovane laži i da je razumljivo brutalno sukob­ljavanje interesa u surovoj borbi za opstanak. Sam izvorni pojam interesa (inter-esse), kao sa-bivstvovanje, preplavljen je nametanjem eks­kluzivnih prohteva. Trguje se svim i svačim, sva­ko nastoji da unovči svoju trenutnu po­litičku poziciju. Dugogodišnji predsednik DS Dragoljub Mićunović u svojim memoarima izražava čuđenje što mladi kad­rovi, koje mnogi vide kao diku liberalizma, nastoje da naplate, i to odmah, i najmanji poslić.

Sama institucija vlasništva gubi značaj pouzdanog oslonca autonomije pojedinca, klase, pa i čitavog društva spram sile vlasti. Bez vladavine zakona niko nije bezbedan. Sve zavisi od trenutnog „odnosa snaga“. Na takvoj osnovi počiva i formiranje „političke elite“ koja više liči na stalež iz doba feudalizma, nego na klase modernog društva. Umesto neprikosnovenog vrhovnog poglavara, neka fantomska ruka stvara konfiguraciju staleža prema količini snage kojom raspolaže, prema proceni „rej­tinga“ ili broju glasača. Svaki deo staleža do­bija, kao svoj feud, odgovarajući udeo u organima vlasti, privredi i javnim službama. Iako se odnos snaga često menja, ta moćna ruka izgleda nepromenljiva, zaista kao moćni fantom.

Odnosi unutar vladajućeg staleža, pa i u nje­govim delovima, su burni i bučni, opte­rećeni beskrajnim optužbama i mnoštvom pokrenutih afera. Nastaju i nestaju razne koa­licije. Kolotečinu uzajamne agresivnost ponekad prekine i neki nagli izliv ljubavi. (Dirljiv je, primerice, bio prizor kada se pomiritelno grle lideri SPS i DS, Ivica Dačić i Boris Tadić, kao sirotani koji su ostali bez oca.)

Postoji i nešto što je postojano u vlada­jućem staležu: zajedničko im je uverenje da oni koji su trenutno na vlasti mogu da je koriste kao ekskluzivni privatni vlasnici, i da se za vreme svoga turnusa ugrade u procese tranzicije. Veruju da je vlast ratni plen koji dele vođe i „vojnici partije“, srazmerno ratnim zaslugama.

Vrhunac ovog trenda ukazao se na poslednjim izborima time što pobednik ocrnjuje sve prethodnike i ne preti da mogu kasnije doći neki gori od njih, jer veruje da je dosegnut zenit populističke revolucije, i da će on trajati koliko i prirodna zajednica čiji su izdanak, a da bi sve drugo bilo ravno smaku sveta. Ulaže se enormna volja za moć i mobilišu i poslednji resursi sile vlasti u opstanak projekta srpskog kapitalizma. Ponešto i uspevaju, recimo da pri­bave neku investiciju iz inostranstva, ali glavni trendovi nisu izmenjeni. Neće valjda uspeti samo da nametnu kao srpski brend „srpski strojevi korak“ kojim se razmeću na vojnim paradama! Na čemu se sve ovo drži?

Kultura

Opis stanja je sumoran. Mnogo je žalbi na primitivizam masovne kulture. Smatra se da je sirov mentalitet preovladao u novokomponovanoj muzici, gde dominira „orijentalno zapevanje“ i glorifikovanje života kao magičnog trenutka, kako to dočaravaju stihovi jedne od najpopularnijih pesama: „Uzmi sve što ti život pruža / Danas si cvet a sutra uvela ruža“. Smatra se da je u književnosti zavladao šund, da pada nivo škola i fakulteta, da propadaju film i pozorište, da je etnofilija upropastila pravoslavlje, da su se svi mediji izvrgli u tablo­ide, da na ulicama i stadionima orgijaju pros­taštvo i nasilje, da cveta gluvarenje po kafi­ćima, lumperajke po splavovima, da se raz­ma­halo tržište droge i narkomanija, da novine i televizija šire strah i mržnju, beznađe, banalnost i brutalnost svakidašnjeg života, zbog čega mladi i „kvalitetniji“ ljudi odlaze u svet, da su razni oblici nasilja zahvatili poro­dicu, školu, politiku, partijske i druge skupove…

Jedno venčanje nameće ozbiljno pitanje. Reč je o venčanju dve slavljene ličnosti, zvez­de popularne muzike Svetlane Cece Velič­ković i slavljenog junaka iz podzemlja i s ra­tišta Željka Ražnatovića Arkana. Bio je to retko viđen spektakl, po scenariju srpske epi­ke, kao bajkoviti spoj zanosne vile i slavnog viteza. Da li je taj spoj večan, „dok ih smrt ne rastavi“? Ne bi se reklo.

Izostaju, reklo bi se, podrobnije analize povezanosti ovih pojava s realnim dubinskim društvenim trendovima. Šta se, naime, može očekivati kada se mladi školuju a nemaju go­tovo nikakve izglede da se zaposle, kada zapo­sleni ne primaju plate a nezaposleni nemaju izglede da se zaposle? Zar nije izvesno da instinktivni slojevi ličnosti nalaze oduška kada su zatvoreni kanali sublimacije kroz umetnost, profesionalnu karijeru i razne oblike predu­zetništva, kao i kroz racionalno političko de­lovanje? Šta se može očekivati od mase kada elita vlasti nameće jedan stil života u kojem je sublimacija suvišna i nedostaju merila i mehanizmi za njenu kontrolu?

Sablažnjavanje ispadima, recimo Vojislava Šešelja ili Velje Ilića, utapa se u mnoštvu likova koji pristojno izgledaju, upražnjavaju korektnu retoriku i ležerno nastupaju na javnoj sceni. Previđa se, međutim, da je čitava poli­tička „elita“ ugrađena u vladajući model tran­zicije, da se ponaša kao monolitni politički sta­lež. Za mnoge od njih je politička funkcija prvo radno mesto, poslaničko, ministarsko, načelničko itd. Oni u tome vide i početak i kraj karijere, dakle nešto večno, kao i poredak koji tvore. Ponašaju se kao da im sublimacija uopšte nije ni potrebna, da vršenje vlasti zadovoljava sve instinkte i ispunjava sav životni eros, od seksa pa dalje. Uostalom, antropološka istraživanja dokazala su da je vlastoljublje najjača ljudska strast, a zna se i da se tu i zgrće dosta novca, čime se zadovoljava i ona druga po rangu.

Zapitajmo se, najzad: da li je ovako viđeni srpski kapitalizam prava mera životnih mo­guć­nosti Srba i Srbije? Pozitivan odgovor mogli bi dati samo oni koju istoriju posmatraju fata­listički. Jer objektivna i kritička misao ne može da ignoriše emancipatorske trendove u Srbiji modernog doba, od početka XIX veka naovamo, od dugog dijaloga o povezanosti lične i na­cionalne slobode, preko antiimperijalizma, antifašizma i antistaljinizma, do zamašne in­dus­trijalizacije i poletnog zamaha kulture. Ne možemo razumeti deindustrijalizaciju a da niš­ta ne znamo o industrijalizaciji, uzalud ćemo se čuditi srozavanju masovne kulture a da izbe­gavamo proučavanje razornog nasrtaja na „crni talas u kulturi“. Bez temeljnih istraživanja sile vlasti možemo poverovati u trajnost vlasti sile.

I nije problematičan samo srpski kapitali­zam, kao periferni fenomen, nego se i globalni kapitalizam nalazi u ozbiljnoj krizi, ne samo zbog mahinacija finansijskog kapitala, već i zbog dubinske, strukturne krize, o čemu postoji ozbiljna literatura. Da pomenemo samo nedavno objavljenu knjigu Tomasa Piketija, nastalu na temelju izuzetno ozbiljnih analiza, gde se upozorava da je trend uvećavanja razlike između bogatih i siromašnih bremenit antagonizmima i sukobima velikih razmera. Neop­hodan je, ističe on „razvoj novih oblika vlasništva i demokratske kontrole kapitala“ i da se „konkretne forme demokratije i kapitala tek moraju pronaći“.1 1
Bez ambicije da dospemo do nekih otkrića za rešavanje globalnih problema, a prihva­ta­jući metodološki postulat istog autora „da istorijsko iskustvo ostaje naš glavni izvor saz­nanja“  zadovoljićemo se otvaranjem bitnih pitanja o sadašnjem srpskom kapitalizmu.

Nebojša Popov




* Redigovani odlomak iz većeg rukopisa.

1 1 Toma Piketi, Kapital u XXI veku, Akademska knjiga, Novi Sad 2015, str. 622–624.

     
1. mart - 30. jun 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015