Početna stana
 
 
 
   

Odložena odluka

ŽELEZARA U SMEDEREVU NIJE NAŠLA KUPCA

Pokušaj ponovne privatizacije metalurškog kompleksa na Dunavu ne samo što nije uspeo, već je ostala i dilema jesu li dugovi Železare investicionog porekla ili potiču iz neekonomičnosti same proizvodnje.

Mesecima je premijer Aleksandar Vučić bez­rezervno verovao upornim ubeđivanjima Majkla Kirbija, američkog ambasadora u Srbiji, da je poro­dična firma „Esmark” Džejmsa Bušara, done­davno tehničkog direktora železare u Košicama, a prethodno izvršnog direktora USA Steel, pravi kupac za Železaru u Smederevu. U pitanju je najveći prodavac metalne konfekcije od ravnih toplo valjanih limova u SAD, stari znanac ovdašnjih metalurga, stručnjak koji odranije poznaje fabrički kompleks. Ipak, bilo je dovoljno samo da dolar u odnosu na evro ojača za 14 odsto, pa da pažljivo osmišljena strategija rada čeličane dođe u pitanje i potencijalni aranžman propadne.

Međutim, Peter Kamaraš, dugogodišnji snabdevač smederevske i drugih železara sirovinama i Bušarov partner, ostao je uveren u uspeh. Istina, nije kupio fabriku, već je formirao menadžment koji će samo upravljati železarom. Smederevski kolos ostaje u državnom vlasništvu, a kupac će se i dalje tražiti. Do­bavljački segment je velikog značaja u radu čeličane i nova strategija počiva na objedinjenoj nabavci sa čeličanom u Košicama, kapaciteta 6,5 miliona tona godišnje i čak 11.000 radnika. Kako Smederevci ne proizvode automobilski lim, dok Košičani upravo ovaj proizvod isporučuju koope­rantima čak četiri svetska autogiganta sa pogonima u Slovačkoj, nisu ozbiljniji konkurenti, već idealni partner za za­jedničku, jeftiniju, nabavku gvožđa i koksa, značajnoj upravo u vremenu kada se sirovine plaćaju dolarima, a sopstveni proizvodi naplaćuju u sve manje vrednim evrima. Kamaraš je najavio da će se železara usredsrediti na toplo valjane limene trake širine dva metra, kao glavni biznis. Od države neće tražiti posebnu podršku, kao garanciju ozbiljnih namera u železaru će uložiti 20 miliona dolara u vidu sirovina.

Izostale garancije

Bušar nije mogao da garantuje da će očuvati makar dve trećine sadašnjeg obrtnog kapitala Železare u sirovinama na lageru vrednom 170 miliona evra, niti očuvanje svih 5.104 radna mesta, ponajmanje uspešan rad u deset narednih godina; železara je ostala u državnom vlasništvu, sa unajmljenim menadž­men­tom. Vreme će pokazati koliko je nova upravljačka struktura uspešna.

Pokušaj privatizacije nije rešio osnovno pitanje: jesu li dugovi železare investicionog porekla ili nastaju usled neekonomičnosti samog proizvodnog procesa? Dilema je i može li čeličana opstati, a da u Srbiji ima minimalnu metaloprerađivačku industriju. Poslednjih godina ovdašnjem tržištu je dovoljno 200.000 tona godišnje, tri i po puta manje nego pre četvrt veka, a najveći domaći kupac, „Metalac” iz Gornjeg Milanovca, troši tek 6.000 tona čelika. Mnogi privrednici se pitaju nije li bilo uputnije revitalizovati nekadašnje gigante poput „Prve Petoletke”, „Lole”, „Severa”, „Elektronske industrije Niš”.., mnogo moder­nijeg proizvodnog asortimana, ili nije li nelogično prodavati Telekom, industriju 21. veka, a održavati čeličanu, u osnovi tehnologiju sa kraja 19. i početka 20. veka. Tek kada se sagledaju sve nedo­umice, moglo bi se obuhvatnije proceniti može li išta biti od čeličane.

Nekada prestižna delatnost odavno se seli u nerazvijene; od početka krize, unazad šest sezona, udeo Evrope u svetskoj produkciji čelika je sa 22 spao na 12 odsto, pa sada samo Kina proizvodi trostruko više nego 500 evropskih čeličana zbirno. Naravno da i svih 360.000 Evropljana još zaposlenih u ovoj grani strahuje za budućnost, uostalom indijski Mital je već zatvorio fabrike u Nemačkoj, Francuskoj i Belgiji. Posledice su jasne: ubuduće će svi proizvođači morati biti u približnom nivou kineskim, indijskim ili južnoafričkim bruto platama, u državama u kojima nema državne zdravstene zaštite, ni državnog penzionog sistema, pa time i odgovarajućih izdataka, dok su ekološki kriterijmi neupiredivo blaži, time i investicina ulaganja daleko skromnija. Smederevcima će ubuduće mera biti kineske i indijske bruto zarade, ali moraće izdvajati još zdravstvene i penzione doprinose, te držati se evropskih ekoloških standarda.

Neuspehu aranžmanu sa Esmarkom doprinela je i evropska zabrana državnog sufinansiranja železare, makari posredno jeftinom energijom, a koja je stupila na snagu 1. februara i odnosi i na potencijalne kadidate za ulazak. USA Steel-u se zameralo da pozitivno posluje pritiskom na dobavljače i kooperante, posebno na javna preduzeća. Sada su znatno umanjene mogućnosti kupovine struje od EPS- a po bagatelnoj ceni, ali ostaje mogućnost pritiska na cenu prevoza Železnica Srbije.

Smederevski kompleks decenijama prati glas najvećeg gubitaša, ali do danas niko nije razlučio jesu li nekadašnji nagomilani dugovi, često predimen­zinirani, u stvari nevraćene investicije ili nastaju u samoj proizvodnji? Od razrešenja ključne dileme zavi­si da li uopšte vredi upuštati se u spasavanje ili se valja okrenuti drugim delatnostima, a peći, čeličanu i valjaonice pozatvarati. Tvrdnje da su gubici iz proizvodnje delom je demantovao USA Steel uspevajuci da sedam sezona zaredom posluje pozitivno. Ipak, bilo je to u vreme snažnog globalnog razvoja, kada su bazične industrije beležile neuobičajeno visoke stope rasta; tako je svetska proizvodnja čelika u 2001. godini iznosila 780, u 2004.godini čak 948 miliona tona. Naravno, cene su rasle, a lider celog talasa bila je Kina sa godišnjim stopama rasta od 12,5 odsto. Sada je Kina „brzinu rasta” smanjila na ispod 6,5 odsto, pa čelik već pola godine beleži stabilno niske cene, 25 do 35 odsto ispod razine od pre nekoliko leta.

Visoki fiksni troškovi

Smederevska nevolja je što je proizvodna cena tone čelika 420 dolara, naspram 385 koliko je evropski prosek. Razlog nije samo neophodnost da se u Smederevo transportuju gvožđe i koks, sirovine koje učestvuju sa 20 i 45 odsto u ukupnoj ceni. Ozbiljniji je problem što fiksni troškovi (kreditne rate i bruto zarade) čine čak 30, naspram evropski prosečnih 12 odsto udela. U ovom parametru se vidi loše vođeno finansiranje izgradnje i previsok broj zaposlenih. Ameri su uočili u čemu je problem, i shvatili da u periodu svetske konjunkture tekuća proizvodnja može biti itekako pozitivna. Stoga je 2002. godine USA Steel strategiju kupovine zasnivao na neprihvatanju dugova, a cenu Železare spustio je do besmislenih 23 miliona evra, podgrejavajući ustaljeni imidž Železare kao najvećeg gubitaša. Ovakav tok događaja ide u prilog tvrđenjima da je gro nekadašnjeg duga bilo investicionog porekla. Kako je danas, kada se svetska ekonomska scena, pogotovo bazične industrije, korenito izmenila tek bi trebalo izanalazirati. Naravno, ukoliko uspemo naći stručne, a interesno neutralne eksperte.

Mada se neuspeh privatizacije po medijima dosta komentarisao, jedva da je zapaženo kako je za tri i po godine od kada je USA Steel čeličanu za simobilačan dolar preprodao državi Srbiji napravljeno čak 525 milona dugovanja, 260 bankama, 160 za sirovine i 145 dobavljačima. Prema izjavi nekadašnjeg premi­jera Cvetkovića, iza Amerikanaca u bilansu je ostalo blizu 60 miliona evra u nenaplaćenim potraživanjima i inputima. Potonji nastanak velikog zaduženja za kratak rok unosi sumnju da u novom poslovnom ambijentu dugovi ne potiču samo od ulaganja u opremu i sirovine. Stoga se Bušar i skoncetrisao na proizvodni lanac; ali, rizik nije mogao preuzeti, pogotovo kada je evro osetno oslabio u odnosu na dolar. Koks i gvožđe su berzanski artikli, kupuju se za do­lare, metalna galanteriju, pak, Smedrevci dominantno prodaju na evropskom tržištu, za sve manje vredne evre. Promenjen paritet je narušio tananu profitabilnost koju su Bušar i partner nekako uspeli osmisliti.

Ministru finansija Dušanu Vujoviću je blisko mišljenje da u aktuenoj situaciji nije bilo moguće naći partnera koji bi više rizikovao i prvi je izneo stav da bi čeličanu valjalo dati na upravljanje, čak i bez garancije održavanje vrednosti zaliha; na golo poverenje u poslovnost i poslovnu korektnost partnera.

Ostaje pitanje investicija u Železaru. Bušar je prvo govorio o 400, potom 200 miliona evra ulaganja u prve dve godine, pod upravljačem sve investicije su iz dobiti preduzeća. Zato je Vučić brže bolje ustvrdio da države ne odustaje od privatizacije, da stalno traga za kupcem, a verbalno upravljački rok ograničava na godinu dana.

Kako investirati

Upravo su ulaganja ključ poslovne profitabilnosti. Jer, železara u Smederevi je širokog zahvata, ima dve peći za topljenje, čeličanu za kontinuirano livenje, bazično odlično postavljenu, pa je modernija od 80 odsto istočno i sredjeevropskih rivala. Tu su i dve valjaonice, za toplo, odnosno hladno valjane limove, hale za pocinkovanje… Ali, u svakom segmentu proizvodni lanac je nedovršen, manjkaju baš pogoni i oprema za sofisticiranije proizvodne programe. Nedostatak je najuočljiviji u fabrici za hladno valjane limove: nema pogona za galvanizaciju, bez koga nema proizvodnje limova autombilske industrije, a nema ni pogona obojenih limova za šarene kućne aparate kakve je unazad 15 godina moguće videte po prodavnicama u Zapadnpoj Evropi i SAD. Slično je, manje izraženo, i u drugim segmentima. Manjkavost je moguće prevazići jedino investiranjem. Međutim, kupca koji bi se upustio u rizik krupnijih investicija nema. Nije to bio ni USA Stil u mnogo boljim vremenima po čelik, pa bi bio pravi poklon da se pojavio u periodu krize čija dubina, rok trajanja i neizvesnost premašuju i odgovarajuće parametre  „krize tridesetih godina”. A na postojećem tehnološ­kom nivou, pokazuje i ponašanje prethodnog vlasnika, moguće je uspevati samo na talasu svetske konjukture. Da nevolja bude veća, nema pokazatelja koji bi jemčio da bi investiranje obavezno vodilo uspehu; traži se junak koji bi ozbiljne svote uložio u rizičnu proizvodnju. Možda je to suviše, pogotovo kada krizu dodatno usložnjavaju ukrajinska drama, ratovi na Bliskom Istoku i nestabilnost država na jugu Evrope.

Lokacija optimalna

A zamišljena je da bude sasvim drugačija. Kada je 1963. godine rukovodstvo Srbije odlučilo da gradi kompleks, tadašnja Jugoslavija je, pored dvanaest, sa izuzetkom Zenice, manjih železara, uvozila 1,1 milion, od čega Srbija preko 450.000, tona čelika. Bilo je rezona ići na proširenje čeličane koju je Krup 1913 godine osnovao. U javnosti je poznata imbecilna anegdota da je locirana na pogrešnu poziciju, navodno stoga što u Smederevu nema ni gvožđa, ni koksa. U svetu je retkost naći obe sirovine na jednom mestu, kako se u proizvodnji tone čelika utroši 200 tona vode, pogon mora biti u neposrednoj blizini bogatog vodotoka. Železara mora biti i što bliže izvoru električne energije kako se u prenosu ne bi suviše gubilo.
Ispada da je izbor lokacije optimalan, pa u čemu se onda pogrešilo?

Kada je odlučeno da se gradi železara, dolazi do promena na političko- ekonomskoj sceni u sklopu takozvane „Kirine reforme” iz 1965. godine: ukida se centralni investicioni fond iz koga su prethodnih godina finansirani razvoj i modernizacija železara u Sisku, Jesenicama, Ravnima, Štoreu, Zenici, Skoplju… Republičko rukovodstvo ostaje na odluci i počinje zaduživati se u zemlj i inostranstvu. Po svaku cenu, i uz kamatu od 11 odsto godišnje. Izgrađeno je više pogona, ali iz poslovanja, umnogome i zbog vraćanja žestoko okamaćenih kredita, nikada nije bilo profita. Sve nove investicije su finansirane isključivo iz kredita. Železara je, pak, manje rate vraćala, druge reprogramila, kod nekih je zapala u docnju. Ovakva struktura finansiranja limitira izgradnju bazičnih postrojenja, dok novaca nedostaje za finalnije i profitabilnije programe. Nesolidno finansiranje je, u vreme kada se kapitalni objekti, recimo „Đerdap”, grade kreditima na 30 godina sa 4 odsto kamate, odužilo gradnju prve faze na čak deset godina, mada se računalo na pet. Poređenja radi, tih godina Brazil je čeličanu kapaciteta 4,5 miliona tona izgradio za četiri sezone. Dug rok gradnje je uzročio propuštanje perioda najveće konjukture na evropskom tržitu, od kraja II Svetskog rata do osamdesetih godina prošlog veka. Možda je ključna ivesticiona pogrešna odluka da se 1979 godine od britanskog partnera podigne 660 miliona dolara kredita za Hladnu valjaonicu 2. Krajem godine, dolar naglo jača, za tri sezona postaje dvostruko jači spram evropskih valuta, pa svi srpski dužnici zapadaju u dubioze.

Loše finansiranje i start pojedinih pogona uvek u vreme koje tržišno nije naklonjeno, ukazuje na nizak nivo poznavanja globalnih kretanja i kod direktno uključenih u proizvodnju i kod političkih sponzora, koji su u vreme jednopartizma u svemu donosili konačnu odluku. Loše vođene investicije uzrokuju i nesklad između kapaciteta u pojedinim fazama proizvodnj, čime se drastično lmitira ukupni kapacitet. Tako je dugo bio nesklad između čeličarskih i valjaoničkih kapaciteta prerade.

Loše finansiranje, sistem nedovršen

Pored lošeg finansiranja, nepovezanosti sistema i pogrešnog tajminga izgradnje pojedinih pogona, dubiozi su doprineli i radnici; krajem 1986. godine, nespretnim i nestručnim radom došlo je požara kom prilikom je u potpunosti izgorela Hladna valjaonica 1, fabrika veličine „Sevojna”. Do tada železara je radial limove za program „Zastava”, a nakon požara nije mogla finije limove raditi više od 16.000 tona godišnje. Kako je za „Zastavin” program bilo neophodno do 73.000 tona godišne, isključena je iz programa i nikada više nije bila zastupljena u automobilskoj industriji, branši u kojoj se limovi visokoprofitno realizuju.
Krajem devete decenije, Britiš stil radi radi studiju o perspektivama Železare. Rezultat je da je neop­hodno ulaganje od 100 miliona dolara pa da se zao­kruži nekolikio profitabilnijih programa, te železara postane izrazito konkurentna u regionu. Britanci insistiraju da je bolje imati modernu žele­zaru, makar i sa dugovima, nego tehnološki zao­stalu, ali naišla su nova vremena, u ratovima nekadašnja država se raspada, dok globalizacija i kompjuterizacija korenito menjaju i industriju čelika. Tih godina, a isto je tvrdio i Živomir Novaković, direktor preduzeća nakon što je DOS sredinom 2001. godine preuzeo upravljanje, se smatralo da 60 odsto duga potiče od investicija, 20 odsto od Jugometala koji je tokom 90-tih pripojen metalurzima, dok je 20 odsto nastalo kao posledica popravki bombardo­vanjem razrušenih ključnih pogona i trafostanica.

Kratka istorija Železara je poučna do bola: umesto da bude baza za bogatu, raznovrsnu i modernu industriju, slično kao što su Košice u Slovačkoj, smederevska železara, vođena politikom koja nije imala ni viziju razvoja, ni sluha za tržište, ni umeće finansiranja kapitalnih objekata, postade gigant mutne perspektive, nedovoljno povezanih i finalizovanih podcelina, te bez ikakvog oslonca u finalnijoj metalo­prerađivačkoj industriji. Kao što je ogroman hrast u sredini livade, daleko od šume, izložen silnim udarima, tako je i Železara, neuklopljena u finalniju industriju, ostavljena da se tetura na izrazito oscilatornom tržištu kakvo je čelično.

Koreni smederevskih gubitaka

Kada je pokušaj privatizacije propao, mnogi su se upitali nije li uludo toliko baviti se metalurškim kompleksom koji, i kada se ulaganjima dovede do kompletnosti i profitabilnosti, ključnu dobit efektuira tek ako bi metaloprerađivačka industrija Srbije dostigla nekadasnji obim i potrošnju od najmanje 950.000 tona godišnje. Sumnja nije neo­snovana. Od oko 1,8 miliona tona čelika dobijenog nakon puštanja u rad i druge peći, domaće tržište apsorbovalo bi tek 200.000 tona. Cena mnogo većem delu proizvodnje realizovala bi se izvozom i tu smo profitabilni samo povremeno, pre svega na osnovu niske cene struje koju železare troše u ogromnim količinama.

     
1. mart - 30. jun 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015