Početna stana
 
 
 
   

PRAZNIK PROĐE, A PLATFORME NEMA

Devetnaestog februara redakciji sam prosledio prilog za Republiku koja je trebalo da se pojavi prvih dana marta. Nekoliko dana kasnije Borka Đurić, redakcijski dobri duh javlja da situacija sa izlaskom dosta podseća na onaj lik (Đekna) iz narodske crnogorske serije. Vreme je odmicalo, govorilo se o gašenju i samo me je nekolicina čitalaca (zrenjaninski lekar u penziji Dobrivoje Vučetić, Dragutin Maksimović i Zdravko Jerkić iz Beograda...) povremeno, pitanjem - ima li nade da novina preživi - podsećalo na našu Đeknu. Realnija mi je, priznajem, bila prognoza da neće, a onda se oglasio naš urednik Zlatoje Martinov, vešću da se snašao za nekoliko boca infuzije kako bi Republika izgurala i ovu godinu. Pogledao sam prilog koji je trebalo „osvežiti” (zapravo napisati novi) i osmehnuo se naslovu: Pst, Toma piše plan za Kosovo. Bila je uveliko zima kad je čovek koji sebe doživljava kao državnika najavio (ako neko zna koji po redu plan, platforma, svejedno – neka se javi) verovatno „spasonoso” rešenje za „južnu srpsku pokrajinu”. Krajem aprila Tomislav Nikolić je opet tihovao i prvog radnog dana posle 1. maja najavio platformu za Kosovo. Ali tu vidim i problem: njegovo čedo (premijer) reče da ne zna šta bi novo moglo da bude u tom tekstu.
Docni, ali Nikolić ipak radi. Najstariji list na Balkanu doznao je da će predsednik Srbije u svojoj platformi za KiM „predložiti premijeru Srbije Aleksandru Vučiću da sever Kosova nastavi da se tretira u skladu sa Ustavom Srbije”, a da teritorija izvan zajednice srpskih opština „ima tretman koji su Albanci imali u SFR Jugoslaviji”. Ovo će da „prođe”.

*

Šest dana pre predaje fotelje naslednici hrvatski predsednik Ivo Josipović se latio deljenja priznanja i malo oponašao Tomislava Nikolića. Ništa neobično da se na oba spiska nije našla i tevabija. Srpsku javnost nije pogodio Tomin spisak, ali na Ivu se ekspresno naljutila jer se, kako bi rekli sinjski alkari, među slavodobitnicima našao i Ejup Ganić, na popisu pred raspad one velike divne zemlje „Jugosloven”, član takozvanog ratnog Predsedništva BiH. Josipović je „zaslužnim pojedincima i udruženjima“ izrazio zahvalnost „što su svojim djelovanjem obilježili Hrvatsku” i (malo preterao) „učinili je boljom zemljom”. Red kneza Branimira s ogrlicom i Red Danice hrvatske s likom Ruđera Boškovića dobili su Tonino Picula, Ivo Stier, fra Zvonimir Sagi, splitski veslački klub „Gusar”..., ali bi odličja bila još sjajnija da su se među nagrađenima našli i Drago Hedl, Viktor Ivančić, Oliver Frljić, Srećko Horvat, Mira i Igor Galo, Mirko Kovač, Aleksandar Stanković... Što se Ganića tiče nemam naročitih (nikakvih) zamerki, ali u Sarajevu i BiH ima makar deset prešnijih od meni inače bliskog Ejupa. Pomenuću samo Senada Hadžifejzovića, Vladu Premeca, Vlatka Dolačeka, Kemala Kurspahića, Boru Spasojevića, Davorina Popovića, Kemala Montena, Fadilu Duraković, Vehida Šehića... 
Srbi veruju da je gospon Ivo imao ređe, možda i bušno sito.

*

Često pričam sa Bogdanom Tanjevićem, proslavljenim košarkaškim trenerom koji je na stalnoj adresi u Trstu. Boša je i dalje fanatičan čitač, ništa mu ne promiče, iščitava sve što se pojavi na bivšoj jugoslovenskoj književnoj sceni, a tokom dugih razgovora dosta pričamo o mom znancu, njegovom prijatelju, Sarajliji Džemilu Huseinoviću. Redak plemić po struci je elektroinženjer a u duši slikar. Džemil je sin nekad poznatog krojača Šerifa sa radnjom u Miskinovoj (sada Ferhadija) i stanom u blizini Markala. Kad je došlo vreme studija hteo je na likovnu akademiju u Beograd ili Zagreb jer u Sarajevu nije postojala tada, ali je stari presudio: „Završi ti najprije ovo, a poslije – crtaj do mile volje!”. Tokom rata u prizemlju Privredne komore „držao” je kafe u koji su zalazile pretežno urbane face. Većinu njih Džemil je ovekovečio u olovci i poređao iznad šanka. Jedne večeri, rat je sve više jenjavao, banuo sam mu, izvinite zemljaci, upravo sa Ganićem i poznatim novinarom Oslobođenja Mehmedom Memicom Husićem (1952-2006). Zuri  Ganić u „obešene” likove i pita za uslove da i on bude narisan i izložen. Zet Džemala Bijedića (Džemil) migom prepušta Husuću da pojasni, a Memica dok mazno u ruci drži čašu škotske rakije kaže: „Treba da si raja, da ideš po kafanama, plaćaš ture...”. Ganić naglas zaključuje da nije stipsa i da jedva čeka da se popne iznad Džemilove glave. Ali, imaš i jedan problem, kaže Husić i sa „I tako stotinu godina” jetko ga izokola uteši, dajući mu do znanja (Sebečevo, Novi Pazar, 1946) da je - došljak.
Iako bolestan, Džemil i dalje najviše vremena provodi u ateljeu, gde čeka da neko svrati na čašicu razgovora (i pića). Kćerka je daleko, živi preko Velike bare, a Azra javlja da ne uzima lekove. Džemil je čitavu 2015. proglasio „godinom zdravlja”. Kakav Čovek!

*

Velimir Ilić Petrov, novinarčina (Blic) napisao je za Al Džaziru tekst o stanju u srpskim medijima. Poćinje navođenjem Duška Radovića („Novinari ne treba da lažu, ali ne treba da pišu ni sve što znaju. Znaju i drugi, pa - ćute”) i zamišlja šta bi Radović i pomislio o tobožnjoj ovovremenskoj slobodi medija „koja je i tu njegovu, nekad avangardnu i ponosnu gradsku medijsku kuću, pretvorila u međugradskog zapisničara dnevnih  dostignuća lika i dela srpskog premijera”. Autocenzura je, kaže Ilić, autoimuna bolest koja nosiocu virusa omogućava da odoli svim porivima i izazovima novinarske profesije, svesno prećutkujući činjenice ili izbegavajući pitanja koja bi sagovornika naterala da se pozabavi činjenicama i istinom. Ilić pravi usporedbu: „To je, recimo, kao kad ne postavite pitanje zašto helikopter nije sleteo u Kragujevac nego je morao da uleti u beogradsku maglu i da pogine sedmoro, a oni patetično odgovaraju: 'Da me je neko pitao i tražio savet i ja bih rekao da idu po dete i da ga spasu'".
I još nešto - za neupućene - treba napraviti jasnu razliku i između medijskih sloboda i uređivačke politike, a ponekad i idolopoklonstva. Uostalom, idolopoklonstvo ne znači nužno da je uređivačka politika pogrešna - sve ima svoj cilj, ali je pitanje da li svaki cilj opravdava sredstvo. Slobodno je svakodnevno pozvati Koga Treba i objasniti kako bi vi, eto, danas to i to baš tako objavili na naslovnoj i udarnoj strani ili u večernjem dnevniku. I da sve izgleda spontano. K’o abortus!

*

Još malo o našem zanatu. RTS je konačno dobio direktora. Da sam bio u prilici da glasam dvoumio bih se između izabranog i Aleksandra Crkvenjakova, a da sam u situaciji Dragana Bujoševića odustao bih od fotelje. Nakon (prvog) glasanja od mogućih devet favorizovani kandidat je dobio dva glasa. Posle je neko zvao Jednog Čoveka i taj je rekao – izaberite Bujoševića! Potom je (ali sa 6:3) ustoličen.

*

Mir i sloga Makedoniji! Čitam da posle Kumanova nasilje neće stati, da je moguć čak i građanski rat „posle kog Makedonija kao država više ne bi postojala”, upozoravaju ljudi slabog znanja koje zovemo – analitičari. Jedan od njih opominje na posebnu opasnost od stvaranja „prirodne Albanije”, projekat „zasnovan na ideji širenja na sve balkanske prostore na kojima žive Albanci”. Zurio sam dugo u kartu te zemlje. Nama će otkinuti skoro do Niša, dobar deo (ovo naročito) Crne Gore (i Podgoricu!), Makedonije... Ne verujem. Preživeće Makedonija. Sa srećom.

*

Najnoviji broj (29-30) zagrebačkog kulturnog magazina „Gordogan” predstavljen je (25. aprila) u beogradskom Centru za kulturnu dekontaminaciju. Uz moderiranje mog uzora i učitelja Radivoja Cvetićanina o časopisu koji je godinama bez premca na ex-yu prostorima   govorili su Bora Ćosić, Zlatko Uzelac, Predrag Čudić i Zoran Janjić. Član redakcije Zlatko Uzelac rekao je da „Gordogan” u Beogradu ima svoju publiku i da nastoje da ga dostave čitaocima. Uzelac je, govoreći o časopisu koji sa zastojima izlazi od 1979. citirao jednog „Gordoganovog” prijatelja koji je rekao da je u pitanju „milenijski almanah koji izlazi povremeno”.

*

Kanih nešto i o Draži, ali slab mi stomak. Koliko god da je đavo (đeneral) crn grđi su, rekli bi Crnogorci, ovi što ga brane. Očekujem da onaj Antić (Oliver) posle rehabilitacije zaište da se Mihailović – i oživi.

Dragan Banjac

     
1. mart - 30. jun 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015