Početna stana
 
 
 
   

Draško Bjelica, Problemi identifikovanja i negiranja granica saznanja, Filozofski fakultet, Niš, 2014.

AUTONOMIJA ISTRAŽIVAČKOG DUHA

Podlogu za diskusiju u ovoj knjizi obezbedila je analiza krajnje reduciranog materijala koju sačinjavaju samo ččetiri rečenice – po jedna rečenica izdvojena iz opusa pet filosofa: Konfučija, Gorgije, Sokrata, Kanta i Marksa. Iako visoko rizičan, zbog svog više nego očiglednog redukcionizma, ovakav pristup omogućio je autoru Drašku Bjelici da upravo u tim rečenicama identifikuje glavni problem i da, na ovim istim prostorno limitiranim ali ččvrstim temeljima, testira princip i metod identifikovanja i negiranja granica saznanja.

Svojom novom knjigom Identifikovanje i negiranje granica saznanja Draško Bjelica je stao u red onih retkih ali elitnih mislilaca koji su se upustili u avanturu meta.epistemoloških problema.. I treba odmah reći: onih koji su suvereno potvrdili svoju kompetentnost i čiji su rezultati na najbolji način demonstrirali opravdanost takvog izuzetno složenog i intelektualnog odgvornog poduhvata.

Koordinate i kontekst

Knjiga nevelikog obima (130 str.) podeljena je u četiri problemske celine: Problemi znanja i neznanja; Problemi odnosa saznatljivo-nesaznatljivo: U Samostanu Omara Hajama; Problemi svojstvenosti predmetne istine ljudskom mišljenju uz dopunske naznake relizovane u poglavljima Predgovor, Uvod, Beleške i Literatura.

Već na samom početku Predgovora, autor precizno identifikuje osnovnu temu svog filozofskog istraživanja. Njegova definicija određuje tu temu kao ispitivanje forme samosvesti pitanja. Autor podseća da je njegova fasciniranost ovim pita­nji­ma, započeta odavno, svoju prvu elaboraciju je imala u njegovoj magistarskoj tezi koju je posvetio onome što sam naziva „eksperimentalni zavičaj panerotetičke filosofije obelodanjene i u „Epile­ma­ma“, knjizi koja i danas predstavlja jednu od naj­isturenijih tačaka u ovoj, koliko ekskluzivnoj toliko i funkcionalnoj filozofskoj disciplini – više od trideset godina godina od kada je započet rad na njoj i nakon što je odbranjen kao magistarska teza.

Izuzetno lakonski, čak litotički jezik ove knjige ujedno je i veoma intiman, gotovo impenetrabilno privatan, ali su efekti ovakve narativne strategije potvrdili da je to bio pravi izbor sa najširim dijapazonom intertekstualne komunikativnosti. Podlogu za diskusiju u ovoj knjizi obezbedila je analiza krajnje reduciranog materijala koju sačinjavaju samo četiri rečenice – po jedna rečenica izdvojena iz opusa pet filosofa: Konfučija, Gorgije, Sokrata, Kanta i Marksa. Iako visoko rizičan, zbog svog više nego očiglednog redukcionizma, ovakav pristup omogućio je autoru Drašku Bjelici da upravo u tim rečenicama identifikuje glavni problem i da , na ovim istim prostorno limitiranim ali čvrstim temeljima, testira princip i metod identifikovanja i negiranja granica saznanja.

Tenziju koju označava snažna napetost marki­ra­na s jedne strane hermetičnim karakterom tehnički visoko profilirane metateorijske problematike, a s druge strane univerzalno priznata ambicija i čak otvoreno deklarisana potreba filozofije da se odnosi na naposrednu stvarnost ljudskog života, Draško Bjelica pretvara u jednu od svojih najznačajnijih teza. Njegova rana intuicija, spoznata kao autentični blesak evidencije, da problem identifikovanja i negiranja granica saznanja po svom značenju predstavlja univerzalni filosofski problem, princip i metod, i da je po svojim implikacijama relevantan koliko ontološki toliko i aksiološki, a ne samo epistemološki – ta teza ostala je živo jezgro autorovog filozofskog stava i u ovoj knjizi.

Diskurs i realizacija

Autor eksplicitno podvlači svoju saglasnost sa tezom da je istorija filozofije zapravo isto što i sama filozofija (koju je u ključni metodološki pristup verovatno prvi, a svakako najdoslednije razvio Vilhelm Vindelband). Temeljni metodološki stav autora Bjelice, formulisan je kao uverenje da je istorija filozofije ne samo nužan , nego i dovoljan uslov za kompletnu analizu problema kojima se bavi ova knjiga. Ukratko teza da je poznavanje istorije problema saznanja, istovremeno i prvi uslov koji pruža dovoljno materijala da se priđe sistematskoj analizi negiranja njegovih granica, promovisana je u generalni postulat ovog filozofskog projekta. Ipak, specifični karakter samog problema obavezuje ga da opravdano ukaže na postupak kojim se taj generalni postulat u njegovom istraživanju mora privremeno odložiti na stranu, odnosno staviti u zagrade (Epohe – kod Edmunda Huserla), tako što će prikaz istorije problema saznanja i čitav istorijski pristup prob­lemu, nužno naći u drugom planu.

Ipak ovo upozorenje je, kroz izlaganje, ekspertize, diskusije i dileme koje autor štedro deli sa svojom nevidljivom, a svagda pretpostavljenom publikom kao neposrednim sagovornicima, kroz celu knjigu višestruko relativizovano. Istorijske intervencije, ponekad kao kratke primedbe, a neretko kao samostalni mini eseji iz bogate istorije gnoseoloških opservacija i epistemoloških medi­tacija, čine ovu knjigu čitljivom i razumljivom i ljudima koji nisu profesionalci u filozofiji, ne dovodeći u pitanje njene visoko instruktivne kvalitete, i kao štivo za filozofe specijaliste u teoriji saznanja.

Ova naglašeno dijaloška ekspozicija izlaganja realizovana je kao kroz neku vrstu monologa, u kom autor izlaže i pred nevidljivog sagovornika podastire, otvoreno i direktno, ne ono što mu je jasno i što zna kao znanje preuzeto od drugih, nego ono što mu nije jasno, što ga zbunjuje i što (još) ne zna, ašto hoće saznati onoliko koliko god je to moguće. Jer mi nismo nikada toliko svoji u onome što ne znamo. Predočavajući ono što mu u samom problemu nije jasno i što in sensu stricto, (još) ne zna, izlažući ga kao sopstvenu zbunjenost pred problemom filozofskih dilema o epilemama, Draško Bjelica dosledno ostvaruje onaj ideal učitelja koji je S. Kjerkegor smatrao za najviši oblik filozofskog mišljenja. Jer kako kaže „danski Sokrat“, pravi učitelj stupa na scenu tek kad sa učenicima podeli ne svoje znanje, nego upravo svoje neznanje, kada ih navede da razumeju razloge koji zbunjuju ne samo njega nego i svaki ljudski um. Tek tada, u stanju te autentične epistemološke i egzistencijalne zbunjenosti, postajemo svesni istinskog karaktera realcije uma i sveta, tek tada nam postaje jasna suštinska vrednost mišljenja za sam život, za život svakoga od nas pojedinačno.

Draško Bjelica, kao malo koji drugi filozof, poseduje taj dar da podeli autentičnu zbunjenost uma pred zagonetkom granica sopstvenog znanja i neznanja kao autonegacije. U osnovi, predmet istraživanja kojim se bavi ova knjiga gotovo u dlaku s epodudara sa problematikom kojom se bavi Mišel Fuko u knjizi Arheologija znanja. Treba reći da je u ovoj knjizi Draška Bjelice autonomija istraživačkog duha u filozofiji demonstrirana jednako suvereno i svakako ne manje nego što je to slučaj kada je reč o navedenom delu Mišel Fukoa. U tom kontekstu, obe ove knjige koliko god karakteristično i čak idiosinkratski indivudalne i različite, u suštini predstavljaju studije na istu visoko ekskluzivnu temu istraživanja meta-epistemoloških granica pojmovnog mišljenja i diskur­zivnih elemenata svakog mogućeg racio­nalnog iskaza.

Naglašeno poetska, suptilno lirska intonacija izlaganja Draška Bjelice, koja je za svaku naučnu a pogotovo filozofsku raspravu koliko neočekivan toliko i dragocen specifičan beleg, predstavlja dopunski kvalitet čijim prisustvom čitanje ove filozofske rasprave na temu samorazumevanja i autonegacije saznanja, prerasta u istinski intelektualni i estetski doživljaj.

Ferid Muhić

     
1. mart - 30. jun 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015