Početna stana
 
 
 
   

PROMIŠLJANJE RAZLOGA POLITIČKE LEVICE

Napor da se ponovo razmisli o levici u svetlu filozofije istorije nihilističkog pečata, mogao bi da ima i smisao osnaženja utopijskih dimenzija koje smo prerano rezignirano ostavili po strani.

Levica je uglavnom bila nadahnuta nekom filozofijom istorije: prosvetiteljskom, pozitiv­i­s­tičkom,  marksističkom. Danas te filozofije istorije više nisu održive, ne zato što su „objektivno pogrešne, nego zato što su nestale ideološke okolnosti na kojimna su se držale. Ne možemo više zamišljati istoriju kao jedinstveni (odnosno evrocentrični) tok, niti kulturu kao ostvarenje univerzalnog modela čoveka (identičnog civili­zovanom zapadnjačkom čoveku). .. Levica  je srodna hermeneutici i po ovome: ona ne može, možda nikada nije mogla, da ponudi metafizičke argu­mente, već samo „filozofiju istorije“. Tačno je da su se u prošlosti revolucionarne političke pozicije oslanjale na ideju ljudske prirode postavljajući je u osnovu za traženje prava. Danas, u svakom slučaju, takva „prirodnopravna“ zasnovanost levice nije više moguća, bilo zato što se ne može odreći kritike ideologije koja poziva na oprez pred metafizičkim zasnovanostima prava i dužnosti prema zamišljenim suštinama, bilo zato što je, pre svega, istorija desnice u dvadesetom veku sve jasnije pokazivala da politička perspektiva emancipacije može nastati samo iz ideje sociokulturnog ispravljanja razlika (i jednakosti) prirode; upućivanje na prirodu, na suštinu, sve do prirodnih rasnih razlika, sve je to postalo nasleđe desnice ( zaludno je da levica na deskriptivno činjeničnom planu negira te razlike).

Nihilistička istorija moderne
Kako se može uobličiti levica koja se nadahnjuje filozofijom istorije nihilističkog kova poput one koja je sadržana u hermeneutici koja neće da se odrekne svojih najkarakterističnijih motivacija? Hermeneutika iščitava ova zbivanja prema jednoj niti vodilji, nimalo determinističkoj, koju možemo nazvati nihilističkom jer deluje kao process raspadanja, na mnogim nivoima, jedne snažne strukture: sekularizacija religiozne tradicije, sekula­rizacija političke autoritarnosti, raspad svega što je poslednje i unutar subjekta, fragmentiranje svake centralne racionalnosti umnožavanjem specijalnih nauka i njihova tendenciozna nesvodivost na jedinstvenu shemu, pluralizacija kulturnih univerzuma protiv ideje o jedinstvenom toku ljudske istorije. Sve su to aspekti „nihilističke” istorije moderne koji bi mogli da budu ilustrovani, osim Ničeovim tekstovima, idejama Vebera, Norberta Eliasa, Rene Žirara, mnogim primerima velike književnosti dvadesetog veka (Čovek bez svojstava). Oni su skoro banalnost jer nas upućuju na momente iz savremenosti koje svi manje više proživljavamo. Ono što je ovde važno to je celokupno filozofsko tumačenje koje se na osnovu toga predlaže. Ono nastavlja tradiciju levice koja se uvek pozivala na naslanjanje istorije kao na potencijalno eman­cipativni tok događanja koji valja aktivno prepoznati i promovisati; no, kako crte tog procesa, tako i crte njenog potencijalno emancipativnog dometa  nude tumačenja potpuno drugačija od onog koje je levica do sada prihvatala, i koje je izgubilo kredibilitet, a da nije zamenjeno  nijednom drugom teorijom, izgleda da nema ništa da kaže u situaciji u kojoj se čini da se demokratija razlaže na polaritet između culture supermarketa i parcijalnih identiteta  koji se proživljavaju s fundamenta­listič­kom žestinom.

Šta umesto jednakosti?

Šta, međutim, ima da kaže u odnosu na ove probleme “nihilistička” levica koju pokušavam da ocrtam?
A)        Nihilistička, metafizička levica neće više moći da zasniva svoje zahteve na jednakosti već će morati da u svoje temelje ugradi razbijanje nasilja.Jasno je zbog čega: jednakost je i dalje metafizička teza koja se iznosi da bi bila opovrgnuta kao takva, budući težnjom da se obuhvati ljudska bit data jednom zauvek, što, između ostalog, svodi istoriju, različitost kultura itd. Na puka vrludanja, ili je vidi kao process koji teži ostvarenju čovečanstva čija su obeležja oduvek data… Pomislimo kako je ideja o jednakosti danas teško održiva kako pred opasnostima homologizacije koja se nadvijaju nad tehnološki naprednim društvima, tako i pred svešću o ograničenjima teze  o superiornosti ljudske vrste (vrednost jednakosti tradicionalno je tesno povezana s idejom da je čovek drugačiji od životinja itd).
Nasuprot tome, tumačenja istorije moderne u okviru raspada snažnih struktura bića, iznosi na videlo nit vodilju o smanjenju nasilja, koje nije metafizički shvaćeno kao narušavanje prava svake biti na njenom prirodnom mestu, nego kao bespogovorna afirmacija nečeg poslednjeg što poput metafizičkog krajnjeg osnova (ili Boga kod filozofa), ne dopušta dalju upitanost o razlozima…
B)        Prilično je očito da , na primer, teorijska “ zasnovanost” tog tipa stavlja levicu u položaj da na koherentniji način tumači sve zahteve koji se danas izriču – a ranije nisu imala smisla – na polju nove pažnje koja se posvećuje ekologiji i o naporu da se naznači drugačiji odnos sa prirodom.
C)        Insistiranje na vrednostima jednakosti izgleda da nema mnogo toga da prigovori onome što danas postaje sve više središnja vrednost desnice – veličanju konkurencije na svim nivoima društva, ako jedine garancije „razvoja”. Jedno izrazito konkurentno društvo ne mora obavezno biti suprotstavljeno  načelima jednakosti, pa ipak teško da bismo ga definisali kao društvo koje odgovara idealima levice. Tu protivrečnost ćemo razrešiti na osnovu „načela” o smanjenju nasilja koje čini mnogo jasniju granicu veličanju takmičenja, a takođe i ideologije razvoja po svaku cenu.

Slabosti levice

Levica  i danas ostaje u stalnom iskušenju ideala zajednice, koji su ukorenjeni u nastavljanje metafizičkih pozicija. Po ovoj perspektivi, ljudskoj prirodi ne odgovara samo jednakost, nego i pripadnost prirodnim zajednicama koje moderna fragmentacija i uzdizanje konvencionalnih društvenih stega i tome slično dovodi u opasnost. Taj naturalistički komunitarizam deluje tako da i danas levica sumničavo posmatra svet koji je Marks nazvao sveopštom prostitucijom…..Činjenica da je italijanska levica u poslednje vreme, a posebno na poslednjim izborima delovala kao „konzer­vativna” politička pozicija (a uistinu je to i bila) ili barem  preoprezna ili nepoverljiva prema velikim transformacijama  (konstitucionalnim, ekonomskim…) možda nije samo slučaj vezan za lokalne prilike. To je pre svega posledica činjenice da je levica videla razbijanje svoje marksističke megapripovesti te ju je jednostavno zamenila odbranom od pluralizma zasnovanom na pravu na jednakost. Dakle, predstavila se kao odbrana prava pred pretnjama koje se nadnose, ali apsolutno lišena predloga koji bi bili otvoreni ka budućnosti. Može delovati paradoksalno, ali upravo prisavajanje nihilističke perspektive, može levici dati sposobnost da gleda na fantazmagoriju postmodernog sveta na način koji nije naprosto odbramben i reaktivan. Možda iz valjanog razloga da bi se levica približila srednjoj klasi, iz kruga levičarskih ideja isključeni su mnogi predlozi koji su katkad nazivani „buncanjem”, koji su kružili krajem šezdesetih  među autorima kao što su Delez i Gatari, ili mnogo manje šokantne ideje Markuzea o „estetičko-instinktivnoj” revoluciji.

Napor da se ponovo razmisli o levici u svetlu filozofije istorije nihilističkog pečata, mogao bi da ima i smisao osnaženja i (što je unekoliko paradoksalno) utopijskih dimenzija koje smo prerano rezgnirano ostavili po strani.

Obrada redakcijska

 Iz: Đani Vatimo:
Nihilizam i emancipacija;
etika, politika, pravo,
 izdavač Adresa, Novi Sad, 2008.

     
1. mart - 30. jun 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015