Početna stana
 
 
 
   

Otpor vakcinisanju je primitivizam, ali je pre svega uvod u nove epidemije

VAKCINACIJA U SAD I SRBIJI

Vakcinacija predstavlja izuzetno važno civilizacijsko dostignuće. Ona se, zavisno od lokalnih okolnosti, sprovodi na različite načine, ali nijedan funkcionalan društveni sistem nije spreman da je se odrekne. Postoji, naprotiv, stalna težnja da se uvode nove vakcine.

Mnogi naši ljudi s manje ili više osnova poimaju SAD kao model demokratskog ustrojstva države, ali kada se protive obaveznoj vakcinaciji, kao navodnom činu kršenja ljudskih prava,  pažljivo zaobilaze taj svoj uzor. Umesto toga, pozivaju se na iskustvo zapadnoevropskih zemalja u kojima je vak­cinacija mahom dobrovoljna (uzgred, ta neobaveznost je u praksi mnogo ograničenija nego što se misli). Gube pritom iz vida ogromne sociokulturne i obra­zovne razlike između jugoistočne Evrope i razvijenijeg dela sveta, gde se preporuke zdravstvenih vlasti i nadležnih lekara bespogovorno prihvataju, pa je obu­hvat vakcinacijom preko 95 odsto, mnogo viši nego u Srbiji.

Zanimljivo je da svi ti borci za bezuslovnu slo­bodu roditeljskog odlučivanja o sudbini svog deteta, s arhaičnim geslom „Ja sam ga stvorio, ja o njemu odlučujem“, panično jure doktore kada njihovo dete treba da nastavi školovanje u SAD, moleći da mu se naknadno daju sve propuštene vakcine. Tada anksiozno insistiraju da mladi školarac „za svaki slučaj“ dobije i više doza vakcina nego što se zahteva.

Na koji način Amerikanci „sputavaju demo­kratske slobode“ svojih građana, pa samim tim i imigranata, nametanjem vakcinacije? Oni formalno ne primenjuju prinudu, ali je upis u školu dopušten samo deci koja imaju propisno popunjen vakcinalni karton. Roditelj je slobodan da ne vakciniše svoj podmladak, ali ga tada osuđuje na izopštenost iz kolektivno organizovanog obrazovnog procesa. To je dosledno primenjen demokratski princip da sloboda pojedinca prestaje tamo gde počinje da ugrožava slobodu bližnjih. Zašto bi ostali đaci, od kojih neki nisu vakcinisani iz medicinskih razloga, a nekima se vakcina nije „primila“, bili izloženi takvom potencijalnom izvoru zaraze?

Primer SAD je po mnogo čemu instruktivan. Svaka od 50 saveznih država traga za optimalnim rešenjem, pa u jednima vakcinacija ne može da se izbegne (Zapadna Virdžinija, Misisipi), u drugima su dozvoljeni izuzeci samo iz verskih razloga, uz podnošenje odgovarajućih dokaza, a u trećima je još veći stepen tolerancije, pa odbijanje vakcinacije može da se pravda i filozofskim razlozima, odnosno prigovorom savesti.

Problem nastaje kada se javi epidemija. Sme li se nevakcinisanoj deci privremeno zabraniti dolazak u kolektiv? Da li celishodna protivepidemijska mera, poznata kao socijalna izdvojenost, ima diskrimi­natorski karakter? Ta tema već dugo zaokuplja pažnju američke stručne i laičke javnosti, a njome se bavi u svom poslednjem broju, 16. aprila o.g., najuticajniji medicinski časopis u svetu, Medicinski žurnal Nove Engleske.

Povod je nedavna odluka Federalnog apelacionog suda u Vašingtonu da podrži državu Njujork čije su vlasti zabranile pohađanje nastave tokom epidemije ovčijih boginja za dva deteta nevakcinisana iz religioznih razloga. To je, inače, jedna od 15 (za dečake), odnosno 16 (za devojčice)  obaveznih vakcina u SAD (u našem programu imunizacije, koji obuhvata 10 zaraznih bolesti, zaštita od ovčijih boginja nije predviđena).

Navedenom sudskom odlukom, u američkom pravosuđu označenom kao Filips protiv grada Njujork, potvrđeno je pravo zajednice na odgovor roditeljima koji iz bilo kojih razloga izbegavaju da vakcinišu svoju decu. Time su osnažene dve davne sudske presude, prva iz 1905. godine (Jakobson protiv Masačusetsa) po kojoj se obaveznom vakcinacijom ne krši Ustav i druga iz 1944. godine (Prins protiv Masačusetsa) kojom se konstatuje da verske slobode moraju da budu ograničene kada se dovodi u pitanje zdravlje deteta ili kolektiva.

Pravosudno tumačenje zakona je stiglo u jeku epidemije malih boginja, zvanično proglašene okon­čanom tek nedavno (17. aprila). Epidemija je zapo­čela u kalifornijskom Diznilendu, proširila se na oko 150 osoba u više saveznih država i prenela u Kanadu, gde je zaraženo 158 građana, mahom pripadnika  jedne konzervativne verske zajednice u Kvebeku.

Masovna pojava zaraze koja se u SAD smatrala eliminisanom dovela je do uočavanja potrebe da se energičnije štiti narodno zdravlje. Jedna posledica tog saznanja je inicijativa kalifornijskih vlasti da se, osim medicinskih razloga, isključe svi mogući izgovori za izbegavanje obavezne vakcinacije. Odluka treba da bude doneta do kraja aprila. Drugu posledicu predstavlja afirmacija principa socijalne izdvojenosti, tj. prava da se, u slučaju epidemije, zabrani pohađanje nastave nevakcinisanoj deci.

Epidemijska pojava bolesti na koje se već zaboravilo učinila je da se i u drugim zapadnim zemljama traže načini za povećanje obuhvata vakcinacijom, smanjenog naročito kada je reč o zaštiti od malih boginja. Paniku je izazvao članak objavljen pre 17 godina u britanskom časopisu Lanset o navodnoj vezi između vakcine protiv ove zaraze i autizma. Dokazano je da je nosilac istraživanja iskrivljavao podatke, te mu je oduzeta licenca, a praćenjem više miliona vakcinisane dece rizik od autizma nije mogao da se ustanovi. Uz to, sve je više dokaza da uzroke autizma valja tražiti u ranom fetalnom periodu.  Jednom izražena sumnja, nažalost, teško se pobija, bez obzira na sve argumente protiv njene osnovanosti.

I dok u razvijenom svetu antivakcinalni pokret jenjava, taj talas je, sa zakašnjenjem od nekoliko godina, zapljusnuo Srbiju. Nema podataka o socijalnoj strukturi naših protivnika vakcinacije, ali se pretpostavlja da se pretežno regrutuju među srednjom klasom. To su ljudi kojima je dostupan internet, ali se smatra da nemaju dovoljno znanja za kritički odnos prema obilju dostupnih informacija. Ipak je iznenađujuće s koliko poverenja prihvataju krajnje besmislene poruke domaćih neformalnih gurua antivakcinalnog pokreta, pre svega dva nelicencirana lekara, Todora Jovanovića i Slađane Velkov.

Objašnjenje za oduševljavanje njihovim „uče­njem“, lišenim zdravog razuma, najpre treba tražiti u ogorčenosti našeg dezorijentisanog građanstva, opravdano razočaranog kompromitovanim institu­cijama sistema, uključujući zdravstvo i prosvetu. Stoga se bezrezervno prihvata svaka „drugost“. Najveća ironija pritom je što se poslovično dobronamerni pedijatri doživljavaju kao monstrumi koji su se „udružili da za pare pomore decu“.

U svom naporu „raskrinkavanja“ umišljene zavere naši antivakcinalisti propuštaju da vide kako Zakon o pravima pacijenata  nije na njihovoj strani, jer se po njemu saglasnost roditelja traži za dijagnostičke i terapijske invazivne postupke, a vakcinacija je preventivna mera. Zato se taj zakon i ne menja, već su jedino uneta dva sitna razjašnjenja u Zakon o zaštiti stanovništva od zaraznih bolesti. Dakle, sve ostaje isto.

Pri svom omiljenom poređenju sa svetom, protivnicima vakcinacije promiče da je naša zakonska regulativa o ovoj dragocenoj preventivnoj meri manje restriktivna od američke. Ne samo da Srbija nameće mnogo manje obaveznih vakcina nego SAD (10 prema 15, odnosno 16), već je veća i verovatnoća da nam promakne i iškoluje se nevakcinisano dete. Uz to, kod nas se nije nikada postavilo pitanje socijalne izolovanosti nevakcinisane dece u slučaju epidemije.

Moguće je da će se nezadovoljnici obratiti Ustavnom sudu Srbije, ali je izvesno da će dobiti odgovor kakav je prošle godine stigao njihovim istomišljenicima u Hrvatskoj. Tamo su, naime, roditeljima priznata njihova nesporna prava, ali je istaknuto da ona nemaju veću težinu od prava deteta na zdravlje, koje objektivno postoji nezavisno od roditeljskog stava i od prava zajednice da se štiti od zaraza.

Vakcinacija predstavlja izuzetno važno civilizacijsko dostignuće. Ona se, zavisno od lokalnih okolnosti, sprovodi na različite načine, ali nijedan funkcionalan društveni sistem nije spreman da je se odrekne. Postoji, naprotiv, stalna težnja da se uvode nove vakcine.

Zoran Radovanović

     
1. mart - 30. jun 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015