Početna stana
 
 
 
   

Iz zemlje nemanjića

NEŠTO KAO LAMENT

Možda me u tuđini neće
Tvojih dahija stići ruka,
Njihove oči svevideće,
Sluh apsolutni njihovog sluha.
M.J.LJ.

Zbogom, moj grade rodni,
Moj grade prljavo-sivi,
Vi prosti i vi blagorodni
Mrtvi i živi.

Ko da je neka mračna sila
Na tebe bacila veo,
Jednom je neka priča bila:
Beograd je od beo...

Nedostajaće mi miris roštilja
Sa Sajma knjiga,
Stvarnosna proza izobilja
Mesnatih razbibriga.

Kraj žrtvenika vrelih roštilja
Vešti druidi-žreci,
Svraćaju reke ekskurzija,
Mameći pare deci.

To je kultura akademska,
Taj srpski super ego,
Snobova koje je predak-geak
U večnu bošču stego.

A miris paprika pečenih
U jesenji sfumato!
Tih običaja davno stečenih,
Pa, to je Balkan, bato!

Naš Kalemegdan, ponos grada,
Taj svetionik slavni,
Ništa ga ne sravni, ali kiselo
Drvo će da ga sravni.

A taj Panteon velikana
Senovitih aleja,
Muzej u senci zelenih grana
Svih srpskih korifeja.

Tu na piscima čuče ptice,
Ko ih se seća,
Cvrkuću i kake nemilice,
A to je sreća.

Borina glava kao na kocu,
Sa puno dara,
Rad ekspresivan nekog tamo
Neznanog janičara.

Tu su i oni što za života
Bezeciraše kutak,
Ničeg ih nije bilo sramota
Za slave jedan trenutak.

Prisnosti onih dana slavnih
I ona naša kultura!
Jurišâ nemih na prevoz javni,
To se, bre, Srbin gura.

Ta plemenitost, ta kultura
Naroda pravoslavnog,
Ta menažerija kreatura
U čorbi života javnog.

Čas je na Drinu zvala truba,
Čas na Kosovo ravno,
Gomile pjanih rodoljuba
Što cevče pivo slavno!

A imao sam u Savamali
Veliku, pravu Guču
Tu su povazdan trumbetali
Uvertire za tuču.

I pevalo se: Slobo, reci,
Naredi, druže Slobo,
Krajišnici će kao meci,
Poleteti za tobom!

I faliće mi ona slika
O slavnom srednjem veku
Kad nismo mogli bez kašika,
Sad samo volove peku.

Tih umnih glava bogopažnja,
Do bola suptilnih faca,
A narod, narod ne mož’ bez ražnja
Sred kakvog javnog placa.

Tu je ta srpska solidarnost
Sve brat do brata,
Ali da snovi nisu stvarnost
Malo ko shvata.

A bogomoljâ sila jedna,
Ko nekad krajputaša,
Mere kolko je duša vredna
Zaslužnih mafijaša.

Jer naš ti čovek čim zasvinji
Taj odmah zida crkve,
Iskopa temelje kukavac sinji,
Onda od metka crkne.

No, hvala bogu, budući tako,
Za majku veru se veže,
Eskivira pakao lako,
Al metak mnogo teže.

Vera je naša nasušna hrana
Naša je hrana vera
Red crkava, pa red kafana
Ktitora profitera.

Mi smo raspeti posred krsta
Krvari naše biće
I zato uvek, uvek s tri prsta
Mašamo se za piće.

Dunavo plavo, lepa Savo,
Avaj, to nekad beše!
Sada vam ušće dereglije
Kafanske zaposeše.

Kad na Avalu mislim plavu
Na Neznanog junaka,
Pitam se, nisu li dali glavu
Za knjigu utisaka.

Al faliće mi, faliće mi,
To veliko u malom,
Mi veliki, a tako mali,
U svetu posustalom.

Jer s proleća sam nekad vitak
Lutao s lukom srebrencem,
Dubokih misli, al džep plitak
Zelenim vencem.

Kad mahinalno mahnem rukom
Iz daljina,
Zaustim: Konobar,
Deset s lukom,
I kilo vina!

Predrag Čudić

     
1. mart - 30. jun 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015