Početna stana
 
 
 
   

ŠIITI I SUNITI

Rascep islamske zajednice (umma) na sunite (sunije) i šiite (šiije) ima prvobitno političke uzroke. U krvavim sukobima oko ha­lifata, to će reći naslednika verovesnika Muha­meda, probilo se, 661. godine, pleme Oma­ja­da. Njima je podlegao Ali, rođak i zet Muha­medov, koji je bio i jedan od prvih muslimana. Sa njim je Muhamedova porodica („ljudi kuće”) izgubila političku moć. Oko njenih pripadnika, pre svega oko Alijevog mla­đeg sina, Muhamedovog unuka (sina njegove kćerke Fa­time) Huseina (626-680) obrazovala se jed­na partija (ši′a). Danas šiiti čine drugu po veli­čini grupu u islamu i za njih halifa mora biti u krvnom srodstvu sa pos­lanikom Muhamedom, dok su suniti zahtevali da halifa bude samo ro­dom iz Muhamedovog plemena Kurejš odnosno da bude Kurejšit (za raliku od njih haridžiti - od kojih se do danas sačuvao ogranak ibaditi - su smatrali da principjelno svaki musliman može biti imam odnosno halifa).

Šiiti zastupaju mišljenje da je Muhamed bio harizmatski vođa koji je objedinjavao i duhovnu i svetovnu vlast. Njegov duhovni autoritet obuhvata i moć tumačenja Kur′ana bez narušavanja objave. Stoga je islamu, da bi i dalje vodio vernike ka pravednijem društ­venom poretku, potreban vođa koji je u stanju da autoritativno igra poslanikovu ulogu. Veličanje Muhameda i njegovog pravog nas­lednika stvoriće koncept imama (vođa, vođa karavana, onaj koji stoji ispred vernika i pokazuje im ritualne pokrete svakog rekata – padanje ničice na zemlju kod molitve) kao jednog od prorokovih potomaka koji je u sta­nju da stvori idealnu islamsku zajednicu.

Čitava duhovna građevina šiita zasnivala se na pojmu walaya - ljubav i obožavanje Alija, koji je postao prvi šiitski imam. Drugim rečima, valaja prema Aliju postaje jedini kriterijum za procenjivanje istinske vere.

Imama šiija vidi kao deo božjeg bića, pa otuda ta svetost koja mu se podrazumeva i poštuje. Imam je bezmalo u rangu katoličkog pape – nepovredljiv.

Ovakav koncept imamata neminovno je naišao na snažan otpor budući da nije samo zahtevao prihvatanje Alija i njegovih potomaka kao jedinih pravih imama, već je predstav­ljao pretnju omajadskoj vladavini i oslonac za sve one koji su na neki način njome bili ugro­ženi. Jedinstveni u priznavanju Alija kao pr­vog posle Božjeg poslanika Muhameda i te­žeći da stvore pravedni poredak, šiiti su se tada formirali kao politička opozicija, pa su uvek bili žrtve progona. Otuda dugo vremena nisu uspevali da stvore samostalne države. Izuzeci: Fatimidi u Egiptu (909-1171), Zejditi u Jemenu, i u Iranu dinastija Safavida (1501-1732). Ovim je bio doveden legitimitet is­lamske vladavine u sumnju. Ali jedan deli­mični legitimitet mogao bi, međutim, da proiziđe otuda što bi dotična država bila smatrana kao pripremna faza za ponovni dolazak skrivenog imama, koji će doći tek na kraju sveta da bi utemeljio božje carstvo i uspo­stavio legitimnu vladavinu u kojoj će se uprav­ljati na osnovu božjih zapovesti i propisa. Kod šiita učenje o Mehdiju (spasitelju) postalo je jedno od osnovnih islamskih dogmi. Oni predstavljaju njegov dolazak kao povratak njihovog dvanaestog i poslednjeg imama koji treba da oslobodi narod od jarma tlačitelja.

Sedamdesetih godina, sada već minulog veka, mnogi šiiti su verovali da su u ajatolahu Ho­me­iniju prepoznali pomenutog imama – ili bar njegovog zastupnika – sa čijom će vlada­vinom nastati, verovali su, jedno večno carstvo mira. Danas, više od tri decenije nakon revolucije, mnogi iranski šiiti gorko su razočarani i deziluzionirani.

Šiiti imaju poseban odnos prema patnji i mučeništvu zbog svoje stradalničke istorije, koja je kulminirala ubistvom Alijevih sinova, Hasana i Huseina, što se svake godine, desetog muharema, obeležava dramskim igrama (pasijama). Razvili su i jednu izrazitu refleksiju o patnji i njen uticaj na spasenje, a na prak­tičnom planu prihvatili princip takije. U islamskoj teologiji pod ovim terminom se podrazumeva oslobođenje vernika od religioznih obaveza u situ­acijama kada ovome preti neka opasnost ili šteta. Drugim rečima, u slučaju velike nevolje vernik je slobodan da se vere odrekne fizički i verbalno, ali je on u duši i dalje čuva.
Takiju ponekad pihvataju i suniti, pa čak i ekstremni haridžiti.

Narodski izraz našla je šiitska vera u legendama o mučenicima i igrama („pasijama“) koje prikazuju mučeništvo, tazija

Olga Zirojević

     
1. mart - 30. jun 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015