Početna stana
 
 
 
   

Umetničko razgrađivanje mitova

O NACIONALIZMU, RASIZMU I JOŠ KOJE ČEMU

AndrašUrban je građanin Srbije. To što je Mađar za izvesne osobe je dovoljan razlog da a priori osude svaku njegovu predstavu u kojoj se "ruga delima srpskih pisaca". On sam kaže: "Možda neko ima problem što moje čitanje Koštane vređa malograđansko poimanje tog velikog dela, ili što ja kao Mađar kritikujem društvo u Srbiji. Kako god, to je vredan sukob sa predrasudama koji treba pokretati i održavati živim"

Gledajući Koštanu, u Bitef teatru u Beogradu, setio sam se jedne zgode iz studentskih dana kada sam se, primajući neku čestitku, poljubio sa crncem. Jedan moj prijatelj oštro mi je zamerio na tu nepoćudnost, dok je drugi rekao da njemu to ne smeta jer on nije rasista. Na pitanje šta bi uradio kad bi mu sestra dovela crnca u kuću, odgovorio je: „Isterao bih je.”
 Kada je imao 17 godina Andraš Urban je organizovao književno-pozorišnu radionicu i formirao pozorišnu trupu Aiowa. Na novosadskoj Akademiji umetnosti završio je studije filmske i pozorišne režije, i počeo da izvodi “nezavisne” predstave. Osnovao je međunarodni pozorišni festival Desire Central Station 2006; upravnik je mađarskog pozorišta „Deže Kostolanji” u Subotici. Pozorište je za njega prosvetljeni prostor akcije kroz koju se rađa autentična umetnička stvarnost. Urban je režirao veliki broj predstava, među kojima su: Vojcek G. Bihnera, Hamlet V. Šekspira, Piknik na frontu F. Arabala, Urbi et orbi J. Pilinskog, Čekajući Godoa S. Beketa, Hardcore Machine B. Brehta, Sabirni centar D. Kovačevića, Banović Strahinja B. Mihajlovića, Marat de Sade P. Vajsa, Hamlet mašina H. Milera, Kralj šume S. Tišme, Životinjska farma Dž. Orvela, Ožalošćena porodica B. Nušića, Neoplanta L. Sekelja i Kratka povest o Antihristu V. Solovjova.

Andraš Urban je građanin Srbije. To što je Mađar za izvesne osobe je dovoljan razlog da a priori osude svaku njegovu predstavu u kojoj se „ruga delima srpskih pisaca?” Revoltirana rečnikom u Koštani, jedna dama je napustila predstavu u Narodnom pozorištu u Beogradu(2013), saplela se na stepeništu i povredila nogu. Fejsbuk su se preplavili kometari: „Najveća nepravda su ovakve nakaradne ‘predstave’ gde se raznorazni slučajevi za psihijatriju ogledaju kao režiseri i glumci” (sajt Politike). Na drugoj strani „kritičkog” spektra su ljubitelji pozorišta koji se prepoznaju u likovima predstava: „Ovako nešto još nisam video.”
Urban se okitio velikim brojem nagrada na pozorišnim festivalima: posebno na Bitefu i Sterijinom pozorju. Poklonik je provokativne, otvorene forme. Koristi malo rekvizita, skromnu scenografiju, jednostavne kostime, hor i orkestar. Svi glumci znaju da pevaju i igraju. Predstave su stilski koherentne i logički dosledne. U njima se razgrađuju mitovi, problematizuje istorijski kontekst, izoštravaju dileme vremena, slobode i istine. Prestava se gradi kao kuća. Tekst je često samo njen temelj. Drama je predstava u mogućnosti. Reditelj ne postavlja dramu, on gradi predstavu. Autentična umetnost je iskrena, smela i istinita. Ne beži od nasilja i surovosti jer kroz njih podstiče humanost.

Koštana Bore Stankovića u Urbanovoj režiji premijerno je izvedena u Narodnom pozorištu u Subotici 2013, ali i dalje pobuđuje brojne reakcije javnosti. „Ima ljudi” kaže Urban, „koji se uvrede zbog ličnih predrasuda ili što im nije udobno dok gledaju predstavu. To se dogodilo s Koštanom koju sam radio poštujući delo Bore Stankovića… Možda neko ima problem što moje čitanje Koštane vređa malograđansko poimanje tog velikog dela, ili što ja kao Mađar kritikujem društvo u Srbiji. Kako god, to je vredan sukob sa predrasudama koji treba pokretati i održavati živim” (Blic). Urban čita Koštanu kroz prizmu rasne diskriminacije Roma u srpskom društvu. Takvim čitanjem osvetlio je izvornu ideju Borine Koštane, što nije uspelo plejadi istoričara književnosti, književnih kritičara, dramaturga i reditelja: Na Vaskrs, najveći hriš­ćanski praznik, srpski domaćini se vesele uz pesmu i igru Cigana i Ciganki, nad kojima se iživljavaju. Sukob oca (Hadži Tome) i sina Stojana čini dramski zaplet koji nagoveštava raspadanje patrijarhalne srpske porodice, a Mitke svojim „žalom za mlados” mami gledaoce da se prisete sopstvene mladosti. Heroina predstave i njen najtragičniji lik je Koštana (Emina Elor), lepa i zanosna cigančica, na kojoj se ne zna šta je lepše i poželjnije, stas ili glas, koja mami uzdahe muškaraca, na sceni i u gledalištu, i koju, silovanu i osramoćenu, na silu udaju za nepoznatog mladoženju.

Borina ideja promakla je budnom oku Jovana Skerlića, koji je, ipak, pronikao u tragiku ove drame sa „mrtvački tužnim krajem”. Skerlić vidi Koštanu kao „bolnu nostalgiju ljubavi, samrtnu pesmu mladosti… tužnu povest zgaženih srdaca i promašenih života”. Koštana i Mitke, nevine žrtve spleta okolnosti, svesni su da „crni dani dolaze” i da je čovek „samo za žal i muku zdaden”. Skerlić previđa mržnju prema Romima: „Eto ti tvoja Srbija! A za vreme Husein-paše takve su se na četiri konja čerečile. A sad? Ciganima carstvo došlo… Ubij!.. Pa ja, u tursko vreme, po deset od njih na jedan kuršum nanižem, pa još tada oko da mi ne mrdne, a kamo li sada” (Hadži Toma); „Koštana mora da se uda, živa ili mrtva. Nema više pesme. Salče, u zatvor: ni vode, ni hleba, ništa” (Arsa). Isidora Sekulić vidi problem među Romima: „Koštana je, od roditelja, batinama i glađu naučena da se vuče po kafanama, da se savija gde je obla i topla, da zavodi i draži muškarce – da joj novac otimaju rođeni otac i majka.” Zažmurio je i Stanislav Vinaver: „Bora je smatrao da treba reći pravu istinu o životu, a ona je tako daleko od uobičajenog glatkog ćućora obesvećenih reči! Možda i ne treba reći istinu, ali pisac to mora.” O nasilju nad Romima ni reči.

U palanačkoj sredini ljudi često misle genitalijama umesto mozgom: seksualni naboj u psovkama, poslo­vicama, doskočicama. Dobro je dok su glava i genitalije u harmoniji. Zlo biva kad „krv udari u glavu”, kad nagon postane gospodar, kada se pomrači um, kada strast obuzme čoveka, kad pena izbije na usta: „Smrt Ciganima!” Kada se „Crven-ban” okuraži i osili, pred njim su goli „strah i drhtanje”. „Vesnik” holokausta, Bora je prepoznao mračnu stranu ljudske istorije. Urban ne skreće s njegovog puta. Smeštajući Borinu „krvavu bajku” u stvarnost srpskog društva, on je oslobađa melodramskih oblandi u koje su je uvijali prethodni tumači njegovog dela.

Ljubiša Vujošević

     
1. mart - 30. jun 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015