Početna stana
 
 
 
   

(Ne)kulturna segregacija

PREDSTAVA KAO ODGOVOR

Podvajanje umetnosti, uopšte kulture, po nacionalnom osnovu gotovo uvek je stvar rđavog, palanačkog, neretko i fašistoidnog svetonazora, a ne tek estetskih preferencija. Nema, niti može biti, „naših“ i „njihovih“ predstava, „naših“ i „njihovih“ pisaca – i Sterija i Madač, i Šekspir i Jonesko jesu, ako su uopšte dobri pisci, naši pisci

Pre tačno godinu dana na daskama bečejskog Gradskog pozorišta premijerno je izvedena „Eva, stranica 89“ (Éva, 89. oldal), prva profesionalna predstava na mađarskom jeziku ove pozorišne kuće. „Eva“, naime, ne samo svojim jezikom, mađarskim, već još više titlovima na srpskom jeziku koji su emitovani na platnu pokraj scene – dakle karakterom dvojezičnosti – pravi je odgovor na situaciju kulturne segregacije u Bečeju koja se, iako u biti skandalozna, uzima već kao samorazumljiva, sasvim prirodna. Činjenica je, dakako vrlo neprijatna, da Gradsko pozorište posećuje mahom srpsko stanovništvo, a kulturni centar „Petefi Šandor“ mahom mađarsko.

„Naša“ i „njihova“ kultura

Podvajanje umetnosti, uopšte kulture, po nacio­nalnom osnovu gotovo uvek je stvar rđavog, pala­načkog, neretko i fašistoidnog svetonazora, a ne tek estetskih preferencija. Nema, niti može biti, „naših“ i „njihovih“ predstava, „naših“ i „njihovih“ pisaca – i Sterija i Madač, i Šekspir i Jonesko jesu, ako su uopšte dobri pisci, naši pisci! Jedina moguća prepreka jeste jezik, prosto razumevanje. Otud programi u ovdašnjim ustanovama kulture valja što češće da budu dvojezični, makar i po cenu epidemija zevanja u publici. Time bi se umanjila rečena podvojenost, ustanove bi pokazale da svoje programe ne namenjuju ovoj ili onoj nacionalnoj zajednici, a ogolila bi se i motivacija onog dela publike koji bi uprkos svemu ostao pri nekulturnom, upravo maloumnom razdvajanju „naših“ i „njihovih“ kulturnih sadržaja.

Razlozi za izolacionizam

Kulturnom izolacionizmu danas je, čini se, posebno sklona mađarska zajednica. Zapravo, kada bismo imali u vidu samo javnu scenu Bečeja, mogli bismo pogrešno zaključiti da mađarskog stanovništa ima neuporedivo manje nego srpskog. Razlozi neintegrisanosti su različiti.

Zloglasni eho velikosrpskog divljanja tokom 90-ih nažalost još nije utihnuo, nacionalističko silništvo i dalje odjekuje, čak i u sitnicama kao što je sklonost, takođe uzimana samorazumljivom, da se brže-bolje prebaci stanica čim se na radiju ili tv-u začuje mađarska muzika jer „mi ne slušamo mađarsku muziku“, što se najčešće nikako ne može objasniti tek estetskim razlozima. Naime, stvar je tu „patriotizma“ da nam se mađarski kulturni sadržaji ne dopadnu, barem ne isuviše. – Upravo kao što i stvar mađarskog „patriotizma“ postaje bojkot srpske kulture.

Bitan razlog kulturne getoizacije je i opšta nemaština, nesrećna tranzicija koja nikako da se okonča, iako ekonomsko-političke neprilike odbijaju neretko i pripadnike samog većinskog naroda od identifikacije sa društvenom/državnom celinom. Otud, mnogi ovdašnji Mađari ne samo da upiru pogledom ka matici – posebno oni koji nisu u prilici da zbrišu odavde premda to žele – već usled ozlojeđenosti i razočaranosti Srbijom romantiziraju Mađarsku državu i svoju nacionalnu posebnost, pa i ogreznu u nacionalizam. Umesto, naime, da se posvete osmišljavanju i učešću u ovdašnjem društvenom životu na najbolji mogući način, oni se, zaglavljeni, takoreći ni tamo ni ovde, prepuštaju nacionalizmu koji je (tu) puka psihološka kompenzacija.

Razume se, međunacionalno nadgornjavanje neće prestati sve dok država ne bude nacionalnu premisu zamenila građanskom. U međuvremenu, čini se da je uputno osloniti se na vojvođanstvo kao nadnacionalnu platformu s kojom sve ovdašnje nacionalne zajednice bez razlike mogu da se poistovete, premda je vojvođanski kulturni identitet nažalost i dalje prevashodno folkloran.

Jezik i interkulturalnost
Koncept multikulturalnosti i mirnog suživota, beskrvan u svojoj političkoj korektnosti, zapravo s jedinom bednom ambicijom da se izbegnu međunacionalni sukobi, ne sme da nas zadovolji. Neophodno je zameniti ga interkulturalnošću kao zahtevom za aktivnim ukrštanjem, integracijom kultura. Da bi, međutim, do toga došlo potrebno je pre svega izmeniti obrazovnu politiku kako bi se i jezik sredine i srpski kao nematernji jezik ne samo obavezno učili u školi, nego i učili s punom ozbiljnošću.

Ivan Kovač

     
1. mart - 30. jun 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015