Početna stana
 
 
 
   

Razgovor povodom progona Zdravka Deurića i Jugoremedije sa temom:
Da li vlast, dok je vlast, može da prizna grešku i ispravi je?

VLAST POKAZUJE SVOJU NIČIM OGRANIČENU MOĆ

Jugoremedija i njen radnik i neko vreme direktor, Zdravko Deurić, odavno su postali metafora za uništavalačku privatizaciju i ponižavanje i propast ljudi – sve pod maskom ispitivanja 24 kriminalne privatizacije. Zahvaljujući Verici Barać i Savetu za borbu protiv korupcije slučaj Jugoremedije i drugih preduzeća dospeo je pred Evropsku uniju odakle je stigao zahtev da se istraži zašto su privatizovana preduzeća opljačkana i uništena. Ali ovi plemeniti i racionalni napori završili su u nagoroj perverziji. Vericu Barać je posthumno odlikovao predsednik Tomislav Nikolić, Evropska unija je ostala bez odgovora, a preduzeća i radnici prepušteni svojoj sudbini.Materijalno i egzistencijalno su obespravljeni, ali kao ljudska bića poniženi,  na čije je osećanje pravde, dostojanstva i ljudskosti odgovoreno nasiljem. To nasilje naziva se stečaj, beskrajni sudski postupci, pretnje iseljavanjem iz radničkih stanova.

Zdravko Deurić će 8. jula pred sud (martovsko suđenje je odloženo), a Jugoremedija se nalazi pred završnicom postupka stečaja. To se koristi da se preduzeću obori cena, a to vodi ka tome da radnici-akcionari budu izbačeni kao vlasnici 58 odsto akcija, a neki novi gazda dobije preduzeće takoreći na poklon.

Da li sve mora tako da bude, može li vlast u poslednjem trenutku da se pribere i odustane od postupaka čija nas nakaznost duboko postiđuje? Ovo pitanje ima smisla ne samo kao odbrana Zdravka Deurića od potpunog uništenja, nego i kao apel da se zamislimo nad stidom koji vlast krsti kao reforme.

O tome je uz podršku lista Republika i NVO Učitelja neznalice i njegovih komiteta vođen razgovor.

Nebojša Popov, sociolog:  Krajnje je vreme da izrazimo ne samo običan protest nego i gađenje nad stanjem u koje je dovedena ova zemlja.Shvatili smo da je došao trenutak za jednu estetsku pobunu, jer je postalo besmisleno pozivati se samo na ljudska prava, kršenje zakona i samovolju vlasti. I to ne zato što je Zdravko Deurić hapšen, a radnici Jugoremedije otpuštani i premlaćivani. Poslednji je trenutak da izrazimo ne običan protest nego gađenje nad stanjem u koje je dovedena zemlja promenama režima u poslednjih dvadeset godina. Režimi su se menjali, ali u slučaju Jugoremedije postoji kontinuitet. Svi su oštrili zube na Jugoremediji. Njeni radnici su otpuštani, maltretirani i hapšeni. Jedino što je ostalo kao trajna pouka to je da su radnici i mali akcionari uložili veliki trud i sredstva da obnove Jugoremediju i izgrade novi pogon, a kažnjeni su tako što ne radi ni Jugoremedija ni novi pogon. Sadašnja vlast, koja drvljem i kamenjem napada sve prethodne vlasti da su loše radile, dospela je do toga da dotuče i likvidira svaki trag Jugoremedije i Zdravka Deurića, da dotuče i ono što su radnici radili da spasu firmu od propasti, ulože novac u rekonstrukciju i nove poslovne uspehe. Sada vlast ne dopušta da to u šta su radnici uložili toliko truda – proradi.

Probuditi minimum svesti

Zato se i došlo do pitanja može li vlast, dok je vlast, da prizna grešku i da je ispravi. Pitanje je logično. Jer nema nikog osim svevišnjeg ko je nepogrešiv. Ako ova vlast misli da je nepogrešiva, ona sebe izuzima iz svake logike i tera ljude na fantastične zaključke kao što je nova revolucija, „da se digne kuka i motika“, da se zbriše sve jer nije logično ponašanje vlasti koja upropašćuje ne samo Jugoremediju i Zdravka Deurića nego i privredu cele zemlje koja je na rubu katastrofe. To je toliko opasno i ozbiljno da je zaista došlo vreme za jednu novu vrstu pobune – pobune protiv jedne nakazne forme. I zato je to estetska pobuna. Jer kao što poplave i klizišta stvaraju osećanje gađenja, a ne samo straha, tako i ovo što doživljavamo u vezi sa Jugoremedijom stvara osećanje nemoći i gađenja. Došlo je vreme da se ovako reaguje i da potpisivanje ovog apela traje sve dok traju procesi protiv Deurića i Jugoremedijene, ne bi li se probudio minimum svesti onih koji su zatajili. Ovo ima unutrašnju logiku za razliku od vlasti koja nema unutrašnju logiku. To je sudar dva potpuno različita sveta, ali mi, kao pristojni ljudi ne možemo isključiti svaku mogućnost da se nađe neko ko će reći: „Ljudi, dosta je, dajte da priznamo grešku i da ispravimo ono što može da se ispravi“. Videćemo vrlo brzo da li je to moguće ili nije moguće.

Dragoljub Kostić, predsednik udruženja za zaštitu prava radnika Uranak: Po mom mišljenju očigledno je da dok se sve ovo dešava, ovi krivični postupci protiv Zdravka, nešto drugo se skriva u pozadini. Mislim da je to udar države, dok se juri Zdravko i dok se jure ostali koji su pod optužbom, država prikuplja sredstva iz te Jugoremedije. Tamo je, koliko ja znam, već dve godine zakupac koji proizvodi nekoliko profitabilnih lekova, i mislim da je to osnovno, a ovi progoni su odvraćanje pažnje i udar na radnika. Ja Zdravka računam kao radnika bez obzira što je bio direktor. To je udar ove vlasti koji treba da dovede dotle da mi radnici nemamo prava ni da pitamo, niti da se borimo za svoja prava.

Vlast ne želi da prizna grešku

Naša su prava oduzeta, to možemo pokazati u hiljadama dopisa i prepiski u zadnje četiri godine koliko se borima zajedno sa još pet-šest grupa i organizacija, gde na naše krivične prijave dobijamo nebuloze od javnog tužioca. Ljudi koji su skrivili propast naših preduzeća i koji treba da idu u zatvor se ne gone, od nas se skrivaju odgovori, a jure se ljudi poput Zdravka i Jugoremedija za neke sitne dugove za poreze i doprinose za koje, koliko sam ja upoznat, pokriće postoji, a i da ne postoji to je samo prekršaj i nije stvar za ovakvu vrstu progona. Ali, vlast pokazuje svoju moć – ne može Zdravko da bude u pravu. Mora da bude neko kriv, jer kako će drugačije tamo u Jugoremediju da postave svog čoveka da upravlja fabrikom, da zarađuje i da daje državi pare. A ako bi sada vratili Zdravka na čelo fabrike, onda bi to bilo nešto drugo – onda bi priznali grešku. A oni ne žele da priznaju svoju grešku i neće je nikad ni priznati. Neće priznati zato što su nas totalno, od same privatizacije, svih firmi, ne samo Jugoremedije, tako uništili da je sada potpun krah, došao je kraj. I umesto da dižu privredu, oni je uništavaju, i ako ovako nastave sve će ove firme o kojima sada pričamo, i Srbolek i Jugoremedija i ostale će otići državi kroz stečaj i bankrot, a država će ih dati novim vlasnicima i kompanijama koje se bore na našem tržištu. Tu su umešane mnoge strane, i mafija koja se bavi lekovima, pokušavaju da opstanu. A znamo kako oni opstaju. Zato i žele da unište nas, pogotovu one koji se bore do poslednjeg trenutka da spasu sebe. Znaju da je najlakše udariti na nas, jer mi smo najranjivija tačka na koju mogu sve da svale.

Zoran Gočević, predsednik Udruženja akcionara Srboleka: Mene odavno muči jedna stvar, što se tiče i Jugoremedije i cele naše farmaceutske grane – to što smo hteli da ispoštujemo zakon, koji nas je terao da moramo da se razvijamo i usklađujemo sa evropskim standardima, da pravimo nove fabrike, da pravimo nova radna mesta, i ljudi u Zrenjaninu su to i uradili, i na kraju zbog toga bili kažnjeni! Za mene to je jedna neverovatna stvar. Nije Jugoremedija radila rekon­strukciju iz svog ćefa, svi smo mi morali to da uradimo, da bi se uskladili sa tim GMP standardom i da bi mogli da nastavimo sa proizvodnjom. Mi u Srboleku nismo dobili taj standard, iz razloga koji sada ovde nisu bitni, u svakom slučaju ljudi u Zrenjaninu su to uradili, uloživši svoj trud, svoj novac, sve svoje da naprave nešto što će da vredi, što će razviti taj grad i dati mu neku perspektivu, za njih, ili za njihovu decu, ili za tuđu decu, nije to bilo bitno.

Poštovali zakon i nastradali!

Znači, ideš u tom pravcu u kom navodno država ide, usklađuješ se sa standardima koji su ti propisani, a na kraju oni u Jugoremediji su kažnjeni. Kad su ispunili zahteve iz zakona, onda odjednom „kako su smeli to da urade“? I još što je najgore – država ima 42% akcija u toj fabrici. U koju nije uložila ni 42 centa. A uzela je pre toga, kad je 2002. godine prodavala svoje akcije u Jugoremediji, preko petnaest miliona evra za paket od 42%. Uzela je njihov trud, a oni su se borili, jer je vlasnik kršio ugovor, i 2007. godine vratili državi to vlasništvo, da može opet uzme novac u nekoj sledećoj prodaji, a država ih je 2012. oterala sve na ulicu, deo rukovodstva i u zatvor. Zato što su se potrudili da poštuju zakon. To je jedan apsurd za koji ja ne znam da li postoji u nekom drugom delu sveta. Ja to ne mogu da shvatim – terete ih za nešto što nema blage veze sa životom, a druge ljude iz naše iste branše, farmaceutske, koji su pokrali milijarde, što je dokazano, za to nikom ništa, još će im i omogućiti da se vrate u posao! Ovo je katastrofa tih ljudi koji su uložili sebe, uložili sve da naprave i sebi i drugima bolji život, i na kraju poslati na ulicu da stradaju. Koliko ih je pomrlo, koliko ih se razbolelo, koliko su njihove porodice u očajnom stanju i materijalno i zdravstveno, i nikad kraja nema.
To se sada na njima hoće da pokaže ko šta sme, a šta ne sme. Jer, ovde se zaboravlja jedna stvar – svi mi smo bili radnici i akcionari, možemo sutra da budemo i ti preduzetnici na koje se sada stavlja akcenat kao na oslonac razvoja. Mi smo to hteli da budemo, i mi u Srboleku i oni u Jugoremediji, ali nam nisu dali, jer nismo mi ta elita koja sutra treba da stvara dohodak i prihod u ovoj državi. Nemamo mi taj „pedigre“, po njima mi smo niko i ništa, tako nas tretiraju. Jer, ako smo im pokazali toliko puta, i kroz papire, i kroz knjige, i kroz rad i rezultate da umemo da radimo i razvijamo posao, a oni su nas gurnuli u blato, kako to onda drugačije da shvatimo? Ajde i u blato što su nas gurnuli, nego ljude su gurnuli u zatvor, stavili im etiketu da su lopovi, da on sad treba da ide gradom Zrenjaninom i da gleda u zemlju. Zašto? Pa i ako su napravili neke greške to su samo greške. Niko nije imao nameru da bilo koga ošteti, nego da se Jugoremedija razvija.

Matija Medenica, aktivista organizacije Marks21: Krenuo bih od jedne vrste amandmana na pitanje ovog skupa: da li vlast, dok je vlast, može da prizna grešku i ispravi je. Amandman bi otprilike glasio ovako: „da li vlast hoće da ispravi grešku“. Da bismo na to pitanje odgovorili moramo da vidimo kakva je to vlast u pitanju. Odgovor na ovo pitanje smo naviknuti da tražimo na osnovu tabloidnog posmatranja individualnih osobina, kvaliteta i mana onih koji je čine. Tako je neki političar „kulturniji“, „veći gospodin“ itd, ali istovremeno u narodu, sasvim ispravno, preovladava mišljenje da su „svi isti“. Razlike između različitih vlasti treba tražiti u polju njihove strategije. Svaka vlast mora da ima nekakvu strategiju, putem koje će ujedno da reprodukuje i društvo i sopstvenu poziciju u tom društvu, poziciju na vrhu klasnog sistema. Budući da se nalazimo u klasnom kapitalističkom društvu, kom je nepravda inherentna, u kom je nemoguće zadovoljiti potrebe svih i ujedno proizvoditi situaciju u kojoj se konstantno maksimizuju profiti, koja bi onda bila strategija svih petooktobarskih vlasti do danas?

Svaka privatizacija je antiradnička

Ono što je zvanična politika nakon 5. oktobra, mada se sa tom politikom koketiralo i mnogo ranije u SFRJ i u SRJ, jeste politika MMF-a, tipičan neoliberalni recept koji prepisuje otvaranje stranom kapitalu, privatizaciju industrije i javnih službi, liberalizaciju tržišta rada i strogu kontrolu nad monetarnom politikom, što sve ujedno čini uslove za pristupanje naše tzv. „periferne ekonomije“ u članstvo u Evropskoj uniji. Dakle, privatizacija, proces o kom je ovde reč, jedan je od stubova strategije vlasti za održanje sopstvene pozicije i za nekakvu vrstu društvene reprodukcije. Privatizacija je, isto tako, deo tog tržišno-integracijskog i evro-integracijskog modela, koji nam je nakon 2000. godine ponuđen kao jedini bezalterantivni lek za katastrofalno stanje koje smo preživljavali osamdesetih i devedesetih godina na ovim prostorima. To, dakle, nije karakteristično samo za Srbiju, već i za ceo region i za celu Istočnu Evropu, pa i van Evrope, to važi za sve zemlje koje ne čine „centar“, to jest koje nisu tzv. „razvijene zemlje“ kapitilastičkog Zapada. Kada imamo tu situaciju da je strategija diktirana „sa strane“, u startu bi se trebalo postaviti pitanje koji su tu i čiji interesi. To je s jedne strane plodno tle za različite teorije zavere, ali je realnost takva da različite društvene grupe ispaštaju od takve strategije, i to vidimo i sada kao što se videlo i tokom različitih sukcesivnih kriza u dvadesetom veku.

Kakve to veze ima sa slučajem Jugoremedije i sa svim ovim optužbama protiv njih? Kada su radnici i radnice Jugoremedije, i u tom trenutku male akcionarke i akcionari, korišćenjem praktično svih pravnih i vanpravnih sredstava radničke borbe, uspeli da ospore tzv. „spornu privatizaciju“ – a u prvom delu izlaganja cilj mi je bio da pokažem da je privatizacija kao takva sporna, budući da tvori deo te strategije koju proživljavamo sve ove godine – kada su radnice i radnici Jugoremedije pobedili, to je bila najsvetlija tačka radničkih borbi u celoj zemlji. Bili su primer drugima. Takva borba jednostavno ne može da opstane, jer je to nedopustivo za svaku vlast sa takvom strategijom opstanka i reprodukcije sistema. Vlast je svesna da ne može da dopusti da cvetaju stvari koje se direktno usecaju u njenu strategiju, jer iako ne nude nužno u prvom koraku alternativu, one otvaraju prostor za diskusiju o njoj, odnosno prilično jasno pokazuju da postojeća strategija nema rešenja za probleme velike većina stanovništva.

Branislav Markuš, udruženje Ravnopravnost, Zrenjanin: U društvu postoji apatija i nespremnost da se borimo. Verovatno smo u svim ovim godinama tranzicije osetili da je borba često uzaludna. Zato nas je najviše ohrabrilo to što smo u Zrenjaninu uspeli da za pet dana da skupimo dve hiljade potpisa za Apel protiv progona Zdravka i Jugoremedije. To otprilike odgovara i broju ljudi koji su kao akcionari vezani za Jugoremediju. Dakle, postoje ljudi koji su spremni da prihvate ovaj Apel javnosti kao nešto što odražava njihovu višedecenijsku borba, vrlo sažeto je to u Apelu i objašnjeno, i spremni su da nastave tu svoju borbu. Uostalom, biću iskren pa ću reći da možda i nemamo drugog izbora. Dakle, mi moramo da nastavimo borbu jer smo u takvoj situaciji da ne možemo da se ne borimo. Bilo bi dobro da imamo više saveznika i više razumevanja za tu borbu, ali najvažnije je da ćemo mi u toj borbi istrajati, i kako god da se ova bitka završila za nas ta bitka nije poslednja.

Danas je mrak u Jugoremediji

Pokret Ravnopravnost je svojevremeno delovao i kao radnička partija, i pokušavao je da kroz anketne odbore koje je vodio u zrenjaninskoj skupštini, kroz zahtev za vraćanje imovine lokalnim samoupravama i kroz druge inicijative da skrene pažnju da se i Jugoremedija i druga preduzeća mogu spasiti i političkom borbom. Očigledno to nije urodilo plodom. Na poslednjoj tribini koju smo održali u ovoj prostoriji pre godinu dana ja sam govorio i objasnio šta se desilo i zašto je Jugoremedija otišla u stečaj. Šesnaestog dana nakon što je Zdravko Deurić uhapšen, ugasili su struju u Jugoremediji. Tog trenutka Jugoremedija je prestala da radi. I dan danas je mrak u Jugoremediji, i dan danas mi živimo u tom mraku, i otud ova borba oko Jugoremedije i oko Zdravka. Ne zato što je Zdravko iznad nas, nego zato što je Zdravko simbol naše borbe, i kroz njegovo stradanje mislim da svi mi pokušavamo ne da mu pomognemo, nego da ukažemo na stradanje koje nas je sve zadesilo. Ako budemo uz njega onda ćemo moći i da upalimo to svetlo, da izađemo iz tog mraka. Kako god bilo Zdravko nije sam, to dokazuje ova peticija, i kako god bilo Zdravko nije pojedinac. To je najvažnije što treba da pokažemo u Zrenjaninu, da nećemo odustati i da ćemo se boriti do kraja.

Zagorka Golubović, atropološkinja: Skupili smo se ovde da potvrdimo da građanska svest i ljudsko dostojanstvo još nisu uništeni, uprkos sve katastrofalnijoj politici vlasti u Srbiji, koja sistematski smera da stane na put svim pokušajima otpora uništavanju elementarnih rezultata samostalne aktivnosti i kreativ­nosti radnika da sačuvaju svoja preduzeća i zaštite se od samovolje i krađe društvene i njihove imovine, u čemu je za primer služilo radništvo Jugoremedije, na čelu sa svojim sindikalnim vođom Zdravkom Deurićem. Umesto pohvala i priznanja, što bi učinilo svako normalno demokratsko društvo, mi smo se sakupili ovde danas da Zdravka Deurića štitimo od progona. Ja se stvarno zahvaljujem svima koji ste došli i koji ste već dali svoje potpise i onima koji će ih dati. Kao dugogodišnjem aktivisti, od svoje petnaeste godine, meni je ovo ohrabrenje, jer pokazuje da od našeg društva još možda može nešto biti, da nismo sasvim na kraju.

Deurić – borac za radnička prava

Dakle, mi smo se ovde sakupili da damo podršku svojim potpisima, kao svesni građani, i da spašavamo jednog izuzetnog borca za ljudska prava, a ja mislim da Zdravko Deurić doista služi kao primer izuzetnog borca za ljudska prava pod ovakvim teškim uslovima u kojima živimo, ali borca kome će biti ponovo suđeno, umesto da bude pohvaljen, zato što je imao hrabrosti da pruži dugotrajnu podršku radnicima, svojim kolegama koji su se uporno borili da opstane njihova fabrika i da uspešno radi, dok se država nije odlučila da ih definitivno uništi posle bezuspešnih pokušaja da slomi kičmu njihovom hrabrom vođi. Ja nisam za to da mi samo uzdižemo ličnosti, ali u ovom slučaju Zdravko Deurić je stvarno ličnost koja može svima nama da služi za primer kako se u svojoj sredini treba uporno boriti da se prava ne ponište sasvim i da se na njima i dalje radi.

Odziv na koji je naišao apel da kao građani stanemo u odbranu Zdravka Deurića, predstavlja otpor tragediji srpskog društva, koje dozvoljava da se ne samo blati, već i pokušava da uništi ljudsko dos­to­janstvo čoveka koji bi zvanično morao služiti kao pri­mer svesti i demokratskog građanskog oslobo­đenja. Progonom Zdravka Deurića se označava kao negativno i nepoželjno njegovo ponašanje, koje bi moralo služiti za primer svima ostalima.

Proučavajući slučajeve veoma problematične privatizacije dok sam bila u Savetu za borbu protiv korupcije, i prateći većinu negativnih rezultata koji su iz toga proistekli, želim da naglasim sa koliko je požrtvovanja i upornosti Zdravko Deurić radio u korist promocije demokratskog karaktera ove naše iskompromitovane države, koja mu za uzvrat sprema još jedno suđenje, a možda i zatvor, a trebalo bi da ga ističe kao najsvetliji primer u borbi protiv neskri­venog lopovluka u procesu privatizacije, da ističe primer čoveka koji je imao građanske hrabrosti da razotkrije malverzacije vlasti, njenu korupciju i bes­krupuloznu otuđenost od poštenog služenja društvu, da ga ističe kao uzor poštenog ponašanja samosvesnih građana i radnika. Svojevremeno taj primer prepoznali radnici koji su po ugledu na Jugoremediju i sami pokušali da se odupru besomučnom nasilju. Vi se sećate da je još nekoliko fabrika i preduzeća u Zrenjaninu, poput Šinvoza, BEK-a i drugih pokušalo da se izbori protiv pljačke, ali na žalost nisu uspeli, morali su da odustanu i da pretrpe sve nedaće privatizacije. Dakle, Deurić je uspeo da mobiliše radnike Jugoremedije, da se ni sam ne slomi, a ni oni, i da zajedno učine sve ono što su učinili da bi fabrika uspešno radila, što je koliko ja znam jedinstven slučaj u okviru celokupnog procesa privatizacije. Zato država sada sprema da zatre seme slobodnog radničkog udruživanja, a to smera da učini tako što će pokazati da se za građansku hrabrost mora platiti gubljenjem slobode, poštenog rada i života.

Država zatire seme slobodnog radničkog udruživanja

Ali, uprkos dugogodišnjem ubijanju građanske svesti i savesti, ovaj samosvesni, slobodni i dostojanstveni čovek, Zdravko Deurić nije digao ruke od pravedne borbe da bi se povukao u spasonosni mir svoje privatnosti opstanka, već do današnjeg dana izdržava torturu i pretnje, pretrpljujući i veliku materijalnu štetu i suočavajući se sa mogućnošću da bude zatvoren zato što je imao smelosti da se ponaša časno, građanski, da se ponaša kao samosvesna ličnost. Ipak, u toj sumornoj klimi u kojoj već dugo živimo, Zdravko Deurić nas podstiče da ispoljimo i probudimo svoju građansku svest i ne dozvolimo da njegov pravedni otpor takozvanoj „demokratskoj privatizaciji“ doživi debakl kakav mu se sprema. Podrška onome što je u ime proklamovane demokratije i poštovanja zakona uradio Deurić treba da pokaže da njegova borba nije uzaludna, i treba da pozovemo i druge koji su oštećeni ovom neprimerenom obma­nom o „demokratskoj privatizaciji“ da izađu iz svojih čaura, da se suprodstave i da u tome istraju. Odziv na apel da se svojim potpisima pridružimo borbi Jugo­remedije, i da pomognemo da ga podrži što veći broj građana, pokazuje da još uvek nije potpuno umrlo krhko, ali opstajuće civilno društvo, i da opstaje svest građana da se moraju založiti za svoja prava i nastavak borbe protiv nepravde i snaženja žandarskog režima, koji sve otvorenije i neobuzdanije preti da nas ponovo načini rajom. Jer to bi ova država htela! Da nas načini rajom koju će vlasti naterati da se bez pobune i otpora prikloni sudbini koju nam podastire neoliberalna tržišna politika pod pritiskom MMF-a, hoću to otvoreno da kažem jer mislim da je ta politika ono što nas gura u propast, što nas primorava da sami pogazimo svoja demokratska prava, odnosno pravo da se uzdignemo kao ljudi, kao građani.
Zato još jednom zahvaljujem svima koji ste došli ovde i koji ste pristali da date ili ćete dati svoj potpis da se pridružite ovom apelu, jer to predstavlja obe­ćavajući početak da nikada više nećemo ćutati pred silom i vlašću koja nam oduzima mogućnost da se uzdignemo kao svesne ličnosti, spremne da se bore za svoju bolju budućnost. Ovaj akt pokazuje sprem­nost da se pojavi nešto što će se zvati gra­đanskom revolucijom, što će biti odlučujući početak buđenja i rasprostiranja građanske svesti u zamrlom javnom mnjenju Srbije.

Mirko Marić, advokat: Daću na kraju i dodatna, čisto  pravna pojašnjenja ovog slučaja. Sve tačke optuženja prema pravnoj prirodi mogu se svrstati u tri grupe. Prvu grupu čini krivično delo zloupotreba položaja ovlašćenog lica. Tužilaštvo je pošlo od teze da je prilikom osnivanja novog privrednog društva Penpharm koje faktički predstavlja izdvojeni pogon Jugoremedije, Jugremedija pretrpela štetu, a Luxol – farmacija stekla korist. Odbrana je angažovala savetnika – eminentnog profesora novosadskog univerziteta prof. dr Tica Nedeljka koji je nezavisno od suda izvršio eko­nomske procene koje su predmet ovih postupaka, na koji način je odbrana utvrdila da se u radnjama okrivljenih ne stiču elementi krivičnog dela.

Povrede prava i procesne greške

Drugu i treću grupu krivičnih dela čine poreska utaja i neosnovano iskazivanje PDV-a i neosnovan zahtev za povraćaj PDV-a. Odbrana smatra da su sve optužbe koje se tiču ovih krivičnih dela neosnovane zbog toga što je u vreme koje se okrivljenima stavlja na teret Jugoremedija imala višemilionsku preplatu što se ekonomski zove poreski kredit. Takav poreski kredit se može koristiti za izmirivanje drugih dažbina, a što je Jugoremedija redovno i činila podnošenjem zahteva za preknjižavanje ove preplate u korist drugih dažbina. Stav odbrane je da nikako ne može postojati poreski dug ukoliko na poreskom kontu dužnika postoji postoji poreska preplata.

Odbrana nakon svih analiza smatra da je u svim navedenim postupcima došlo do povrede ljudskih prava i značajnih procesnih grešaka odnosno zloupotreba. Najpre Deuriću je povređeno ustavno pravo na imovinu jer su mu u toku istražnog postupka privremeno pravosnažno oduzeta 3 stana – jedan od 36m2 i dve garsonjere od 18,5 m2. Ovim sta­no­vima već dve godine upravlja država i ubira zakupninu, iako je odbrana svojevremeno ukazala da je takavo oduzimanje protivustavno iz sledećeg razloga:
Deurić optužen da je krivično delo izvršio 2010. i 2011. godine, dok su oduzeti stanovi stečeni 2001. i 2007. godine u postupku je dokazano i po­reklo novca kojim su ove nekretnine stečene. Sušti­na je da imovina ne može proizilaziti iz krivičnog dela ako je imovina imovina stečena pre izvršenja krivičnog dela. To znači da se ne može steći stan 2001. godine ukoliko država tuži nekog za krivično delo iz 2010. i 2011. godine ovaj apsurd proizilazi i iz samog imena Zakona koji glasi „Zakon o oduzimanju imovine koja je proistekla iz krivičnog dela“. Novi Zakon omo­gu­ćava odbrani da podnese zahtev za preispitivanje takve odluke, te ako se to rešenje stavi van snage odbrana će podneti tužbu protiv države za naknadu štete.

Deuriću je takođe povređeno pravo na pravično suđenje jer je pored navedenih procesnih zloupo­treba sama istraga u predmetima trajala više od dve godine. S toga se istraga od dve godine ne može smatrati ni pravom na suđenje u razumnom roku, što ukazuje da tužilaštvo nije imalo validne i čvrste dokaze protiv Deurića i drugih, a samo postupanje suda u odnosu na okrivljene ukazuje na grubo kršenje ljudskih prava.

Priredili: Zlatoje Martinov i Olivija Rusovac
Fotografije: Vera Vujošević

     
1. mart - 30. jun 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2015