Početna stana
 
 
 
   

 

POSTOJI JEDNA VARNICA

Deseta godišnjica Pokreta ,,Novi optimizam" obeležena je 10. decembra u zrenjaninskom Pozorišnom klubu ,,Zeleno zvono" i svečanom dodelom nagrade ,,Dobar primer Novog optimizma", koja se već 5 godina dodeljuje na Međunarodni dan ljudskih prava.


Protiv društvenog autizma

Svake godine 10. decembra, na Međunarodni dan ljudskih prava, pokret ,,Novi optimizam'' dodeljuje nagradu osobama koje se svojim delovanjem i zalaganjima bore za vrednosti koje su jasno izražene u Univerzalnoj deklaraciji o ljudskim pravima i Proglasu ,,Novog optimizma’’, te svojom inicijativom daju dobar primer zajednici i društvu. Među dobitnicima ove nagrade su Muzička škola ,,Josif Marinković'' iz Zrenjanina, glumica i borkinja za ljudska prava Mirjana Karanović, članovi beogradskog rege sastava „Del Arno Band”, autori i glumci serijala Državni posao – Nikola Škorić, Dimitrije Banjac i Dejan Ćirjaković i režiser serijala Stojče Stoleski Pile, Dragan Todorović, novinar nedeljnika „VREME’’ i pisac.

Pokret „Novi optimizam“ začet je u Zrenjaninu krajem 2004. godine potpisivanjem protokola o saradnji između Studentske unije Tehničkog fakulteta „Mihajlo Pupin” u Zrenjaninu i Pozorišnog kluba „Zeleno zvono“, nakon čega su se inicijativi pridružili pojedinci i ustanove od integriteta. Pokret „Novi optimizam“ je nastao sa ciljem da se doprinese borbi protiv društvenog autizma i svih oblika političkog ekstremizma. Osnivač i idejni tvorac pokreta „Novi optimizam“  je Branislav Guta Grubački.

Ovogodišnja nagrada posthumno je dodeljena Mirku Đorđeviću, esejisti i prevodiocu, koji je preminuo u aprilu ove godine, a nagradu je primio sin Mirka Đorđevića, Aleksandar Saša Đorđević. Mirko Đorđević je, osim što je bio važan za ovo društvo kao mislilac i prevodilac, bio važan i za Pokret ,,Novi optimizam'', jer je bio potpredsednik ovog Pokreta, kako bi sam voleo da kaže, ,,bez ograničenja mandata!''. Upravo iz tog razloga, nagrada mu nije mogla biti dodeljena za života; ipak, ovogodišnja nagrada nezamenljivom potpredsedniku ,,Novog optimizma'' Mirku Đorđeviću pripada.
Dodela nagrade bila je prilika da se priredi omaž Mirku Đorđeviću i da ga se sete najbliži prijatelji i saradnici, kao i svi oni koji su godinama slušali i čitali njegove reči. Na događaju su govorili Zlatko Paković, koji je pročitao obrazloženje zbog čega nagrada pripada upravo Mirku Đorđeviću, zatim Dragan Todorović, novinar ,,Vremena'', prošlogodišnji laureat nagrade ,,Dobar primer Novog optimizma'', Nebojša Popov, nekadašnji urednik lista ,,Republika'', Pavel Domonji, nekadašnji predstavnik Helsinškog odbora za ljudska prava u Srbiji, Dragan Stojković, izdavač MOSTART-a, kao i Nedim Sejdinović iz Nezavisnog društva novinara Vojvodine.
Citate iz eseja Mirka Đorđevića, čitala je Emina Elor, glumica ,,Novosadskog pozorišta’’ , a priređena je izložba Mirkovih fotografija, pisama, eseja i knjiga. Na kraju večeri, nastupila je jazz sekcija muzičke škole ,,Josif Marinković'' iz Zrenjanina. Portret Mirka Đorđevića, rad zemunskog slikara Željka Batinića je u umetnikovo ime Mirkovom sinu Aleksandru Saši Đorđeviću predao Dragan Stojković.

Osnivač Pokreta ,,Novi optimizam'' Branislav Grubački Guta, je istakao da posle 10 godina ,,Novi optimizam'' preispituje sopstvenu poziciju, ali i drušvo u kome se nalazi, i konstatovao da je kako pokretu, tako i društvu, potreban Novi početak, a da je to, po mišljenju onih okupljenih oko Pokreta ,,Novi optimizam'', Nova solidarnost - solidarnost koja je  mnogo više od kratkoročne, iako dragocene pomoći, koja podrazumeva iskrenu brigu i  saosećanje, otvorenost i pažljivo slušanje drugog, kao i jačanje veza među ljudima i organizacijama koje nastavljaju jače i solidarnije da se bore za ljubav, slobodu i za ljudska prava.

I.G.

Nebojša Popov
Kad sam video koliko vas ima, a sad još i slušao koliko ih ima, osim prisutnih, setio sam se jedne reči Tarasa Buljbe, sa jednog velikog skupa njegovih Kozaka, kada im je rekao: ,,Dragi moji, kad smo se već okupili, jedino je pitanje na koga ćemo da krenemo!''.
Ja ne znam da vi tako razmišljate, i neću se u to upuštati, ja bih samo da vam ovde evociram jedno sećanje na dragog prijatelja, pokojnog Mirka, da tokom dugog izlaženja Republike, više od 20 godina, svake godine kad smo videli da nema nekih rezultata onoga što radimo, uvek nam se postavljalo dramatično pitanje ima li smisla i dalje da izlazimo. Mirko je uvek bio, toga se dobro sećam, prvi za to da ne odustanemo. Kopkalo me je, i još uvek me kopka, otkud taj optimizam u njemu. Imao sam želju, naročito pre desetak godina, kada je Mirko u jednoj kritičnoj situaciji sa svojim zdravljem bio već zakoračio u onaj svet, pa sam ga molio da čim se okrepi malo porazgovaramo o toj njegovoj energiji, da otkrije tajnu. Nismo stigli da razgovaramo dosta dugo, a kad sam pre dve godine ja sam zakoračio u tom pravcu u kom je on svojevremeno, onda je on meni rekao da bi voleo da razgovaramo o onome što smo najavili. Pa ne mogu vam pobliže govoriti o čemu sam nameravao da s njim razgovaram, a ne znam tačno ni o čemu je sve on želeo da razgovara.
A sada u ovome što sam čuo na početku ovoga skupa, u njegovom prvom obraćanju, vidim da je jedna od tema koju ću pomenuti shvatanje politike. Za razliku od uobičajenog shvatanja politike kao vlasti, dominacije i manipulacije, on, kao još neki drugi, shvata politiku na jedan sasvim drugačiji način, kao inter esse, što znači sabivstvovanje. To znači da različiti ljudi, zajedno stvaraju jednu uravnoteženu ljudsku zajednicu, kao političku zajednicu, da bi branili i razvijali osnovne vrednosti koje cene u svom životu. Zanimalo me je i još me zanima otkuda to da to drugo shvatanje politike o kome je i on govorio nema više pristalica. Otkuda to da se relativno lako ljudi mire sa onim vladajućem shvatanjem politike kao dominacije i manipulacije.
Možda, i s tim možda bih završio ovu reč, možda na ovom mestu koje ste sami označili kao središte jednog pokreta Novog optimizma, postoji jedna varnica koja nije nova, koja tinja veoma dugo u ovom delu naše zemlje, još negde od 16. veka kada se u ondašnja smutna vremena pojavili ljudi koji su ustali protiv velike sila ili velikih sila u liku Jovana Nenada i drugih junaka onog doba. To je vreme kada su u Banatu, u Vršcu, započeli bunu. 16. vek, ponavljam. Bilo je buna, bilo je ustanaka, bilo je suprotstavljanja, bilo je i pokušaja i uspelih i delimično uspelih da se stvara ali ne dovrši ta uravnotežena zajednica. Ja se nadam da Zrenjanin kao neki mali Jerusalim jedne nove vere u sebe, u čoveka, u humanost i u dobrotu može pronaći taj put za afirmaciju tog, drukčijeg, humanog shvatanja politike.

Pavel Domonji
Jedna od prednosti novinarskog posla je što možete upoznati sjajne ljude. Dakle Mirko Djordjević je bio jedan od takvih sjajnih ljudi. Ja sam ga upoznao na jednoj beogradskoj konferenciji, a onda sam više od 20 godina proveo sedeći sa njim na klupi u njegovom dvorištu. Sedeli smo mi i na drugim mestima duhu i telu vrlo ugodnim. jednom prilikom smo otišli u kafanu ,,Zora'', to je kafana blizu beogradskog Doma omladine. Kada smo ušli unutra i seli za sto, ja sam ga pitao: ,,Mirko, da li duh sveti sedi sada za jednim kafanskim stolom?'' On se samo nasmejao i rekao: ,,Sedi, ali ne za bilo kojim stolom, neko sedi upravo za našim stolom, jer duh sveti je uvek tu gde su i ljudi svojom slobodnom i dobrom voljom.'' To me je podsetilo na Kantove reči, dakle reči jednog nemačkog filozofa, da je služba Bogu stvar slobode. I mislim da je to pozicija sa koje se Mirko odnosio i prema religiji i prema crkvi. Za njega je vera bila stvar privatnog nadahnuća, stvar individualne egzistencije, a  ne stvar legitimacije ovog ili onog unutar poretka. Legitimiziraju uvek intelektualci. Sa nekima od njih Mirko je bio u prisnim odnosima, sa nekima od njih se vrlo brzo razišao. Nije ih razdvojila politika nego etika i odanost načelima. Mirko je bio čovek od integriteta, duhovit, zanosan, šarmantan, elokventan, načitan, prava hodajuća biblioteka. Ono što je mene kod Mirka fasciniralo to je njegova strast za publicitetom. On je živeo u javnosti i za javnost, i nije mogao ni drugačije da ode od nas, pre nego što se ugase kamere. Ta njegova strast za publicitetom, to nije bila nikakva infantilna potreba da on uživa u odrazu vlastitog lika u medijskom ogledalu. To je pre svega bila jedna prosvetiteljska intervencija u zbrkanu, haotičnu, mračnu, kriminalnu stvarnost, kako u toj stvarnosti ne bi zgasnulo svetlo uma, ne bi nestala kritična misao, a sa njom i sloboda. Voleo sam tog čoveka, više od 20 godina sam sedeo sa njim na klupi u dvorištu, veoma mi nedostaje i bila mi je čast i zadovoljstvo poznavati ga.

     
1. januar - 28. februar 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2014