Igor Marojević, BEOGRAĐANKE, Laguna, Beograd, 2014

Lucidnost  uočavanja i nesputane slikovnosti

Zlatoje Martinov

Zbirka priča Igora Marojevića sa gornjim naslovom  doživela je pet izdanja što je za naše prilike svojstveno samo lakim tzv. estradnim piscima i novokomponovanim „spisateljicama“ u liku kak­ve zgodnjikave TV voditeljke sa  romanom mirjamovski zaslađenim.  Igor Marojević, pak, spada u red naših najboljih pisaca srednje generacije a ipak je doživeo da mu nakon nekoliko zrelih i visokokvalitetnih  romana, ove naizgled jednostavne i pitkim jezikom ispričane priče budu ­ma­­sovno čitane poput zabavnih bestselera. Pa da li je  i tu reč o  lakoj, zabavnoj, prozi?

Ne,  uspeh koji je požnjela ova zbirka  naprosto je  rezultanta Marojevićeve književne umešnosti: prvo,  okrenuo se priči , u našoj književnosti zapostavljenoj, („prezrenoj“ rekli bi drugi) proznoj formi , jer priča ima veću receptivnu snagu od romana  naprosto stoga jer je kraća, a u naše dinamično doba gde je vreme novac, postaje  „čitljivija“,   i drugo, još važnije, pisac je znalački ušao u intimnu ispovedaonicu osam beogradskih devojaka i žena   što je već  u najavi zbirke a naročito u naslovu samo po sebi vrlo intrigantno. Ali ono najvažnije u ovoj zbirci, književna kritika kao da nije primetila: iz ovih opštih mesta karakterističnih za sve bestselere pomalja se neuobičajeno ozbiljna problematizacija  ne samo duševnih i fizičkih pulsacija glavnih junakinja ovih priča, pulsacija koje dodiruju graničnu liniju između postojanja i ništavila, između kako se to već pomalo otrcano veli Erosa i Tanatosa, već i društvenih prilika u Srbiji tokom poslednjih dvadesetak godina.

Sudbine Marojevićevih Beograđanki ispričane u prvom licu jednostavnim, pitkim jezikom, neposredno su vezane za te prilike i one su umnogome odredile njihove lične sudbine. Svejedno da li je reč o devojkama navučenim na drogu, mladoj ženi koja godinama ne izlazi iz svoje kuće i upražnjava isključivo virtuelni seks ili  bračnom paru koji trbuhom za kruhom odlazi u Španiju i čiji se brak pod hrpom raznih iskušenja tegobnog emigrantskog života bukvalno raspada...
Surova stvarnost prostora Balkana demonski prodire u egzistenciju Marojevićevih junakinja i čini je nepodnošljivom. Pored postojanosti  i unutrašnje snage sveta snova  - a on je kod  Marojevićevih Beograđanki željnih normalnosti jako ekspresivan – istovremeno  se otkriva i njihova ženska ranjivost: neostvarljivost snova  vodi u raspad realnog sveta, a taj raspad je praćen unutrašnjim košmarima. Pa zar je onda čudno što kroz intimne priče beogradskih žena jasno kao u ogledalu vidimo sav čemer, sav jad ovih nesrećnih prostora? Nasilje nad ženama, rasizam, ksenofobiju? Ta socijalno-ekonomska komponenta  je važan beočug u lancu književnog razumevanja ove zbirke.  Marojevićeva književna dehermetizacija s jedne  i jezik novinskih ispovednih rubrika korišćen ovoj zbirci  s druge strane, samo su metod da se čitaocu olakša recepcija; dakle reč je o pukom usklađivanju misaonosti i jezičkih spojeva ali svakako ne bez lucidnosti književnih uočavanja i nesputane slikovnosti.

Uspeh  Marojevićeve zbirke umnogome afirmiše kratki prozni izraz i dokazuje da je priča kao forma  nepravedno marginalizovana ne samo sa književnog nego  i sa komercijalnog stanovišta.