Početna stana
 
 
 
   

 

Paradoksalna snaga Angele Merkel

Jedna od vodećih britanskih konzervativnih novina, Dejli Telegraf, vrlo razumno ocenjuje Merkelinu političku tajnu. „Ona pravi ponude a ne govore, i postavlja kompromise ispred kontroverzi… Ona je krajnji politički realista, uvek spremna da se nagodi, ali nikada po svaku cenu”.

Imanuel Volerstin

Danas se nemačka kancelarka Angela Merkel oseća slobodnom da otvoreno i čak oštro kritikuje sve moćne narode sa kojima ima posla. A oni i dalje pokušavaju da joj se dodvore. Ona ima neverovatno veliku podršku u nemačkim anketama i, naizgled, i u svetskom javnom mnenju. Ipak, ništa u njenom poreklu ne navodi na očekivanje ovog izuzetnog pokazivanja snage, njene lično, a kroz nju i Nemačke kao nacije. Ovo je paradoks koji traži da se objasni.
Vidimo je najpre kao fizikohemičara sa doktoratom univerziteta u Nemačkoj Demokratskoj Republici (DDR). Našla se na političkoj sceni kao ne-učesnik. Pristupila je od vlasti odobrenoj Slobodnoj Nemačkoj Omladini ali nije učestvovala u proslavi njihovog jubileja, već, radije, u protestantskoj ceremoniji. Njen otac je bio protestantski pastor.
Ušla je u politički život baš u vreme kada se Istočna Nemačka rušila i brzo je napredovala u tranzicionoj vladi. Sa formalnom integracijom Istočne sa Nemačkom Federalnom Republikom, postala je aktivni član Hrišćanske Demokratske Unije (CDU). Izabrana je u parlament i ubrzo je u vladi , smatrana štićenicom kancelara Helmuta Kola.
U napredovanju unutar CDU morala je da se bori sa nekoliko prepreka. Žena je. Dolazi iz stare istočnonemačke zone. Ona je protestantkinja u stranci koju uglavnom podržavaju glasači katolici. Pošto je 2002. CDU izgubila izbore od Socijaldemokratske Partije (SPD), ona postaje generalni sekretar CDU a zatim i njen lider. CDU sa svojom partnerskom partijom u Bavarskoj, Hrišćanskom Socijalnom Unijom (CSU), zajedno su tesno pobedile na izborima 2005. Ni CDU/CSU niti SPD nisu imale dovoljno podrške da vladaju samostalno, tako da su morale da formiraju veliku koaliciju. Kada se u parlamentu glasalo za kancelara, izabrana je Merkelova, ali sa značajnom opozicijom.

Danas, nekih devet godina kasnije, ona je postala šef države sa najdužim stažem u EU, sa nespornom kontrolom politike i spoljne politike svoje zemlje. U nedavnim ponovnim izborima za lidera njene partije, dobila je 96,7% glasova.
Jasno, deo njene sadašnje snage su naizgled jaki ekonomski parametri Nemačke, sa veoma pozitivnim izvoznim viškovima i relativno niskom nezaposlenošću. Merkelova je preuzela ovaj položaj da bi sledila tiho, ali vrlo efikasno, čvrste ciljeve spoljne politike.

Ona je javno kritikovala Francusku (i Italiju) da ne ispunjavaju svoje obaveze, prema politici EU, i da smanje svoj fiskalni deficit na manje od 3%. Naišla je na snažan otpor predsednika Francuske Fransoa Olanda, koji je na vlast došao prvobitno kao neka vrsta “anti-Merkelove”, tražeći veću fleksibilnost u primeni fiskalnih obaveza EU. Ishod ovog javnog neslaganja bila je reorganizacija francuske vlade. Manuel Vols, koji je imao stav blizak Merkelovoj, imenovan je za premijera, a Arnod Monteburg, predstavljajući stanovište levičarskih elemenata u Francuskoj, podneo je ostavku na mesto u vladi. Ne samo da je Oland ustuknuo, manje ili više, pred Merkelovom, već ga je i francusko javno mnenje kaznilo katastrofalnim padom rejtinga, dok je Merkelin porastao više nego ikada.
Merkelova je takođe bila spremna da grdi i premijera Velike Britanije, Dejvida Kamerona. Kameron je mislio, da će kao kolega konzervativac Merkelova razumeti njegovu potrebu da uputi stroge zahteve EU, što bi mu pomoglo da rukuje rastućim anti-EU raspoloženjem u Velikoj Britaniji. Postojala su dva neposredna pitanja. EU ima komplikovan način fiskalnog prilagođavanja iznosa koji članovi moraju uplaćivati svake godine. Ove godine, procenjeno je da Velika Britanija treba da uplati još 1,7 milijardi funti i Kameron je to glatko odbio, iako je procena predvidela taj iznos.
Važniji je, međutim, zahtev Kamerona da se dozvoli Velikoj Britaniji da kreira kvote migranata iz drugih EU zemalja. Merkelova je odgovorila, glasno i jasno, da smatra nedodirljivim kamenom temeljcem slobodno kretanje građana EU unutar EU. Upozorila ga je da bi ostvarivanje takve politike bilo moguće samo ako Velika Britanija napusti EU, upravo ono što Kameron pokušava da izbegne. Ipak, stisak britanske unutrašnje politike je toliko snažan da Kameron nema drugo rešenje do da nastavi da je zastupa pred Merkelovom.
Merkelova takođe kritikuje i predsednika Baraka Obamu. Iako verovatno snažno podržava tesne odnose sa SAD, ona je javno izrazila veliko razočarenje saznanjem da je NSA (Nacionalna agencija za bezbednost SAD) špijunirala i nju lično i nemačke unutrašnje poslove. Obama je obećao da će ispitati najteže aspekte te špijunaže, dok je Merkelova rekla da cilj ne opravdava sredstva i da „poverenje mora da se obnovi…Reči neće biti dovoljne“.
Možda je ipak važnije njeno uporno odugovlačenje sa sankcijama zbog Ukrajine. Frustrirala je sve američke pokušaje da se povećaju sankcije, insistirajući na prioritetu diplomatije.
To nas dovodi do pitanja njenog odnosa prema Rusiji. Javno, njene kritike ruske politike u Ukrajini su stroge i jačaju. U praksi, Merkelova i predsednik Rusije Vladimir Putin direktno su razgovarali više od 40 puta otkad je počela tzv. ukrajinska kriza. Merkelova tečno govori ruski a Putin nemački jezik tako da je razumevanje obezbeđeno. Potragu za diplomatskim „rešenjem” razlika vrlo snažno podržava nemački ministar spoljnih poslova Franc-Valter Štajnmajer iz SPD, koji je dugo tražio da se nastavi sa prijateljskom diplomatijom. Ovo podržava i više od 4000 nemačkih firmi koje imaju direktne ekonomske interese u Rusiji. Dalje sankcije mogu da naškode Nemačkoj koliko i Rusiji.
Jedna od vodećih britanskih konzervativnih novina, Dejli Telegraf, vrlo razumno ocenjuje Merkelinu političku tajnu. „Ona pravi ponude a ne govore, i postavlja kompromise ispred kontroverzi… Ona je krajnji politički realista, uvek spremna da se nagodi, ali nikada po svaku cenu”.

Merkelova je konzervativni centrist i ni na koji način nije radikalna. Ono šta ona pokušava da uradi je da nauči druge moćne zemlje i njihove lidere da, ako žele centristički konzervativan rezultat, tada moraju da igraju na njen način. Naravno, ovo pretpostavlja da sama fundamentalna struktura svetskog sistema nije pod pretnjom, i da Nemačka može da nastavi da izgleda toliko ekonomski jaka. Ja u ovo sumnjam. Mislim da će za nekoliko godina od sada i Nemačka, najverovatnije, podleći mnogim negativnostima koje sadašnje države svetskog sistema nameću svim zemljama. Ipak, za sada, Angela Merkel je njen budni predvodnik.

Prevod Borka Đurić
Komentar br. 391/ 15. decembar

     
1. januar - 28. februar 2015.
Danas

Povežite se

 
 
 
 
 
 
Copyright © 1996-2014