Koraksove karikature – svedočanstvo o jednoj tragičnoj epohi

VREME ZARĐALE KAŠIKE

“Cerimo se kao kavez
pijanih majmuna” (Krleža)

U Centru za kulturnu dekontaminaciju predstavljena je knjiga karikatura Predraga Koraksića, jednog od naši najboljih karikaturista

Ljubiša Vujošević

Karikatura je poseban oblik likovne umetnosti koji, u širem smislu, pripada domenu komedije i komičnog. Ona označava prenaglašen i iskrivljen prikaz društvenih i političkih zbivanja, ostvaren jednostavnim sredstvima: olovkom, mastilom ili tušem. Kod dobre karikature tekst je poput “carevog novog odela”. Portret-karikatura je psihološka studija karaktera. Karikatura je nastala potkraj renesanse ili početkom baroka kao protest protiv renesansne vere u red i simetriju. Smatra se da je prvi karikaturista bio Anibal Karači (1560–1609), koji je stvarao u doba procvata Comediae dell arte. Pun razvoj karikatura je doživela u 19. veku zahvaljujući političkom liberalizmu u novinarstvu i razvoju štampe.
 Karikatura pikira temeljne crte ličnosti, karakter, emocije i namere, suštinu događaja ili situacije. Komičan utisak postiže mešanjem sličnosti i odstupanja od stvarnog izgleda prikazanog lika. Njene glavne odlike su sličnost, idealizacija i transformacija. Karikatura situacije razotkriva društveno-političke negativnosti, izvrgava ruglu postupke odgovornih i podstiče javnost na promene. Često preuzima ulogu satire i kritičke misli.

Danas joj, kao “retkoj zveri”, preti istrebljenje. Neki ljudi bave se njome iz hobija, neki profesionalno. “Futuristi” najavljuju njenu smrt. Nadam se da će nadživeti svoje nostradamuse. Ko da zaboravi majstore poput Leonarda, Direra, Filipona, Hogarta, Boša, Brojgela, Goju. Mi ne smemo da zaboravimo one koji su, poput “Šleskih tkača”, tkali našu “nacionalnu istoriju”: Klasa, Džumhura, Kušanića, Dobrića, Križanića, Vlahovića, Petričića i Predraga Koraksića Koraksa, koji nisu marili za “cenzuru štampe” i “istorijsku distancu”, niti se plašili “vrućeg krompira” i “sivog doma”.
Koraksova knjiga Trajno prošlo vreme: hronologija 1990–2001, u izdanju Alexandria Press-a, ( urednica Branka Prpa, priređivači S. Mandić, V. Mijatović i N. Korać) predstavljena je pre neki dan u CZKD-u. O knjizi su govorili Branka Prpa, Ivan Čolović i autor, koji su istakli da je ova knjiga po mnogo čemu jedinstvena u odnosu na Koraksove ranije publikacije. Razlikuje se po obimu: više od 600 karikatura na 355 stranica iz decenije Miloševićeve vladavine u Srbiji, s godinom dana pride. Poređane su hronološki, sa podacima o mestu i datumu objavljivanja, akterima događaja i, tu i tamo, kratkim komentarom konteksta na srpskom i engleskom jeziku. U zaključnom delu, kao na filmu, navedena su glavna “lica”, abecednim redom i s kratkim ličnim podacima. Uvodne tekstove napisali su B. Ćosić, D. Makavejev i V. Pištalo. Knjiga obuhvata izabrane Koraksove radove s kraja 20. veka. Četiri decenije Koraksovog rada u Ježu, Večernjim novostima i Borbi (1950–1989) i 14 godina posle Miloševićeve vladavine ostalo je izvan njenih korica. Neke novije mogu se naći na portalima Danasa, Radija Slobodna Evropa i Peščanika, koje “gore od želje da se pridruže onima iz 90-ih” (I. Čolović). O nastavku rada izdavač se još nije izjasnio.
Prvo izdanje Koraksovih karikatura, Građanski bukvar, objavila je Republika jula 1992: na 64 strane velikog formata 115 karikatura iz perioda 1990–1992, s uvodom D. Makavejeva. Vreme 1994. objavljuje Bukvar za odrasle:225 karikatura na 115 strana velikog formata; uredio P. Marković, opremio D. Šević; uvodni tekstovi: D. Makavejev i M. Prodanović. “Prva kolekcija Koraksovih karikatura bavila se tek počecima naše nacionalne nesreće”, a druga ratnim užasom u kojem se “dižu u vazduh prave crkve, biblioteke, bolnice i čitavi gradovi... proliva prava krv, komadaju ljudi, žene i deca” (Makavejev). Republika, i sama kritički svedok vremena, objavljuje 1997. novi Građanski bukvar, 35 crteža “sobnog” formata,“zaljubitelje i mrzitelje prosvećenosti, prvima na radost, drugima na muku”.
Predrag Koraksić potpisuje se kao “Corax”, korenom svog prezimena, istovetnim sa Coraxom iz petog veka pre Hrista, osnivačem retorike, koji je ljude grčkog polisa podučavao načelima besedništva da bi došli do pravde, od kog su učili Sokrat, Platon, Aristotel ima, plejade pravnika i filozofa. Naš “Corax” nas uči “nemuštom besedništvu”, govoru lica. Uz D. Petričića i J. Vlahovića, jedan je od najvećih srpskih karikaturista. Bavi se političkom karikaturom bez reči. Posvećen je i karikaturi-portretu i karikaturi situacije. Posebnu pažnju posvećuje ljudskom licu, dok je telo u drugom planu. Koraks je majstorski portretista. Na njegovom crtežu sve je jednostavno i savršeno. Lako izvučena linija “nastavlja” tamo gde je prekinuta. Ne vidimo je, ali je osećamo; “vidimo” i ono što nije nacrtano. To je draž minimalizma. U nekoliko poteza zgusnute su misli, emocije, sudbine. Koraks crta “naše” političke vođe i marionete, a druge samo kad su “u dilu s našima”. Tako smo mogli videti Tuđmana, Karlu del Ponte, Angelu Merkel ili Putina.

 Reč ima Koraks: “Najvažnije je da karikatura ima poruku” (o karikaturi). “Taj čovek je imao problem autizma. Zato sam ga crtao bez očiju” (o Miliševiću). “Najveća inspiracija mi je Vučić… maltene nadljudsko biće… on kompletnu političku stvar u Srbiji drži u šaci” (o Vučiću). “Ja vodim računa o principima: da to ne bude uvreda, da bude ironično, da se kritikuje a da se ne vređa. Kad je reč o kritici vlasti, to radim do daske.”