Kada država muti

HEDŽ FONDOVI BLIZU SRBIJE

Dve grupe akcionara, od kojih svaka vodi sudski spor protiv institucija Srbije, dobile ponude da vlasništvo, dakle i prava i obaveze, preproda hedž fondovima, koji bi time nastavili arbitražu, pa se i ovdašnjim budžetskim obveznicima može desiti i gore od argentinskog scenarija, te da nezakonite poteze državnih funkcionera plate po svetskim regulama

Nedavno je Apelacioni sud u Beogradu oslobodio odgovornosti za navodno neplaćanje poreza Miroslava Živanova, vlasnika i tvorca poslovnog sistema „Agroživ“, dok je u krivičnom procesu pred Privrednim sudom u Zrenjaninu optužba za navodno nezakonito menjanje visine vlasničkog udela u zavisnim preduzećima znatno ublažena. Iz stručne javnosti stigla su mišljenja da se Živanov i pri promeni udela držao propisa, da primarni cilj transformacije nije bila materijalna dobit, već specijalizacija kompanije na užu delatnost, koja podrazumeva da u preduzećima van glave delatnosti biznismen znatno umanji udeo, dok bi vlasništvo uvećao u onima koja ostaju centar aktivnosti. Tokom 6,5 godina spora održano je čak 80 ročišta, ali se i dalje stoji kod izvođenja dokaza! Tako se može očekivati da se Živanov i država ponovu nađu u sudnici, ali u obrnutim ulogama, da na klupi za optužene sednu brojni bivši javni funkcioneri i direktori banaka i nekih izvikanih tajkunskih firmi.

Konstruisanje optužbi

Dan nakon što je država 31.marta 2008. godine uhapsila Živanova i grupu direktora preduzeća iz Holdinga „Agroživ”, banke, na čelu sa najvećim kreditorom „KrediAgrikol”, su aktivirale sva potraživanja, čija ročnost se protezala i na deset godina, što je dovelo do blokade, potom i stečaja firme. Biznismen ističe da je u trenutku hapšenja na računima kompanije je bilo oko 20 miliona evra koji su nestali, dok je tokom stečaja ukradena imovina vredna približno 100 miliona evra, a sve optužbe bazirale su se na, ispostavilo se problematičnoj, proceni Zavoda za sudsko veštačenje iz Novog Sada, akcionarskog društva čiji većinski suvlasnik Agencija za privatizaciju, jedan od manjinskih Tomislav Đorđević, od koga je za ulazak na srpsko tržište „KrediAgrikol” otkupila „Juko banku”. Da je država Srbija sklona konstrusanju lažnih optužbi ukazuje i Drago Kos, stručnjak Evropske unije za borbu protiv korupcije, za koga su 24 privatizacije sa spiska EU za preispitivanje tipičan primer spornog ponašanja državnih institucija.

55. Oktobarski salon/ Boris Lukić: Senke u zlatu

Tu nije kraj; inoakcionari likvidirane „Agrobanke” su najavili tužbu protiv Srbije pred arbitražnim sudom, ceneći da je država omogućavala prikazivanje netačnih poslovnih rezultata prilikom raspisivanja dokapitalizacija, kom prilikom su mali inoakcionari dokapitalizovali banku sa preko 70 miliona evra.

Stvar je po Srbiju još nepovoljnija u sporu grada Novog Sada i ATP „Vojvodina”, gde je čak i domaći sud presudio da je preduzeće ispunilo ugovornu obavezu, a grad nije, pa je obavezan da investitoru nadoknadi štetu. Dalji spor se vodi samo oko visine nadoknade. Zanimljivo da je i u ovom slučaju sporan kreditor banka „KrediAgrikol”, baš kao i u vezi sa poništenom privatizacijom hotela „Fontana” u Vrnjačkoj Banji.

Beskrajno razvlačenje sporova

Možda su po državu Srbiju najneugodniji sporovi u vezi sa „Metals bankom” (kasnije „Razvojnom bankom Vojvodine”), koja je prvo nezakonito dokapitalizovana (kako bi Pokrajina Vojvodina postala većinski vlasnik), potom je solidna banka ogoljena do kosti. To nije bilo dovoljno, već je preko ove finansijske kuće, preimeniovane u RBV, što iz pokrajinskog, što iz republičkog budžeta, kroz dokapitalizacije ubačeno preko 183 miliona evra i sav novac kreditima dodeljen firmama bliskim strankama na vlasti, mada se znalo da je reč o propalim firmama, odakle se novac distribuira na sve strane. Srbija već gubi sporove, a ocene su da se u velikom broju sumnjivo izvlači, tačnije procesi se državnim pritiskom na pravosuđe beskrajno razvlače. Ipak, pre ili kasnije, kada se iscrpu sve pravne mogućnosti na domaćem terenu, mnogi nezadovoljnici će se obratiti evropskim sudovima i tada bi epilog mogao biti poguban po Srbiju i njene poreske obveznike, glavne punioce budžeta, odakle država plaća izgubljene sporove.

Ukoliko država i dalje bude neodgovorna, ili, na pritisak stranaka i tajkuna, bude pokušavala da iskonstrusanim optužbama imovinu jednih prebacuje drugima, bližim strankama na vlasti, stvari mogu poprimiti dramatične razmere i obeštećenja po naknadnim presudama mogu opasno ugroziti državni budžet u narednim godinama, pa i na duži period. Hedž fondovi su uočili komotno ponašanje Srbije i ona je za njih idealna protivna strana u sudnici; mogu da dugo čekaju na okončanje spora, a pravi su velemajstori da “kamatom na kamatu” i drugim finansijskim “cakama” nadoknadu uvećaju do nebeskih visina. Tada u igri neće biti obeštećenja u visini više desetina ili nekoliko stotina miliona, potraživaće se milijarde i miljarde evra. Lepo će se videti koliko su se vlasti u ovim tranzicionim vremenima ogrešile o građane, radnike, male akcionare i uspešne a na stranke nenavezane preduzetnike. Pre nepuna dva meseca dvema grupama akcionara, iz dva različita sudska spora sa državom Srbijom, stigle su ponude hedž fondova da im akcionari preprodaju vlasništvo, naravno sva prava i sve obaveze, uključujući i ona nastala u tekućim sudskim sporovima. Kako Srbiju vide kao sigurnog gubitnika, ponudili su pristojnu cenu otkupa, diskont je gotovo zanemarljiv. Kada budu okončali spor, umeće da naplate žestoko; videli smo i u argentinskom slučaju, gde su u otkup suvlasništva uložili 48, a po okončanju desetogodišnjeg spora dobili presudu na nadoknadu od 700 miliona dolara.

Krivična odgovornost funkcionera

Za sada, nijedna od dve grupe akcionara nije ni prihvatila, ni odbila ponudu hedž fondova. Procenilo se da je bolje pokušati još jednom nagoditi se državom, očekuje se da se pravosudni sistem napokon oslobodi pritisaka sa strane, ali su obe grupe sklone da, ukoliko do kraja godine ne bude ozbiljnijih poboljšanja i pomaka u postupku, vlasništvo preprodaju onome ko je po finansijskoj poziciji i uticaju u najmanju ruku ravnopravan i uglednijoj državi od Srbije. Akcionarima, oštećenim radnicima ili preduzetnicima, se ne bi smelo zamerati; oni samo žele da dobiju ono što im, i po pravdi, i po Bogu, pripada, a što im je oduzela neodgovorna i država ekstremno sklona da favorizuje sebi bliske. Kako bi se mogao izbeći dodatno ubogaljivanje poreskih obveznike Srbije? Čini se najboljim da država što pre okonča sporove koje vodi, po mogućstvu dogovorom sa drugom stranom. Naročito je važno da što pre preispita 24 privatizacije i prihvati činjenicu da je bilo sukcesivnih krupnih grešaka u radu brojnih državnih i pravosudnih institucija, te da utvrdi eventualne spoljne uticaje u svim slučajevima. U pitanju su propusti koji podrazumevaju i krivičnu odgovornost nosilaca funkcija, što znači da bi se obeštećenja isplaćivalo iz lične imovine onih čija se krivica utvrdi.

Pritisak javnosti bi se morao fokusirati upravo na ovakav tok stvari, jer bi u suprotnom krađe bogatih i bliskih stranakama na vlasti plaćali svi građani Srbije, i puki siromasi. To bi bilo previše.

Živan Lazić