Dvadeset peta sumnjiva privatizacija

Prevara kojoj ističe rok

AD Kulturno sportski centar „Pinki” u Zemunu može da bude kamen spoticanja aktuelne politike

Zemun je ustreptao u izgradnji novog poručivao je Vojislav Šešelj, predsednik ove beogradske opštine krajem devedesetih godina prošlog veka. Zaista, pošto su dobili na poklon upravu u najvećoj gradskoj opštini 1996. godine, radikali su uspeli za samo par godina da je okrenu naglavačke. Dugačak je spisak svih tih (g)radnji koje su još tada proglašene za ogledne – tako će izgledati cela Srbija, poručivali su radikali. Pomenimo samo neke: hiljade izgrađenih „privremenih” objekata od betona i blokova na javnim gradskim površinama, prodaja placeva na tuđem zemljištu i seoskim utrinama za satelitska naselja bez osnovne infrastrukture i perspektive, instalacija Zemunskog klana u Šilerovoj, uzurpacija opštinskog budžeta za rekonstrukciju i okupaciju zgrade Starog Magistrata u partijske svrhe, izdavanje u zakup zgrade Narodnog pozorišta „Zepteru” i iseljavanje biblioteke, izbacivanje KUD „B. Radičević” iz svoje zgrade na ulicu, nasilje nad građanima, deložacije, otimanje stanova… Naslage vremena su već tolike da se sve to uglavnom zaboravilo, ipak, ima (ne)dela sa ovog spiska koja su tek danas svojim posledicama sazrela pa kao zrela jabuka ili trošna građevina prete da padnu na glavu svojim tvorcima.

Jedno od tih, kako je to V. Š. voleo da kaže „Zemunskih čuda” jeste žrtvovanje Doma sportova omladine i pionira „Pinki”, koji je sagrađen i otvoren 1974. godine. Jedan od slavnih spomenika svoga doba imao je namenu da bude reprezent brige društva za potrebe građana, pre svega mladih. Na preko 10.000 kvm nalazile su se brojne prostorije sportskih klubova, sportska sala za 3.000 gledalaca, pokriveni 25 metarski bazen sa saunom, bazen za trening kajakaša i veslača sa protočnom vodom, sala za treninge borilačkih sportova i gimnastike, likovna galerija, kino-sala, dansing sala za 1.000 posetilaca, restoran … hvaljeno „remek delo” arhitekte Ivana Antića, smešteno u Zemunskom parku između Poljoprivrednog fakulteta, Gimnazije i dve osnovne škole u to vreme je privlačilo pola miliona stanovnika leve obale Save i koncertima Paka de Lusije, Prljavog kazališta, izložbama Otvorenog oktobarskog salona i retrospektivom vajara Matije Vukovića…

Rezultat privatizacije

Posle ravno 40 godina postojanja „Pinki” je  danas ruinirana zgrada koja je izgubila skoro sve svoje namenske sadržaje, sa blokiranim računom i gubicima od više desetina miliona dinara, pod stalnom pretnjom zatvaranja zbog računa za struju, komunalije ... Kako je došlo do toga. Problemi koji su počeli raspadom sistema javnog finansiranja krajem osamdesetih godina nisu razrešeni pa su radikalske vlasti odlučile da naprave presedan – 1999. godine je izvršena vlasnička transformacija, popularno nazvana „privatizacija”. Javno preduzeće Kulturno-sportski centar „Pinki” je odlukom Upravnog odbora, uz saglasnost Opštine Zemun i nadležnog Ministarstva, promenilo status u Akcionarsko društvo. To je prvi i do sada jedini objekat ove vrste i namene, kulture i sporta, izgrađen sredstvima opštine i doprinosima građana, koji je promenio vlasnika. Centar za procenu vrednosti i reviziju Ekonomskog Fakulteta u Beogradu je 1999. procenio vrednost „Pinkija” (Rukov. tima za procenu Dr Jelena Kočović) na 9.427.273 DEM i 5.261.912,00 USD. Besplatne akcije u akcijski fond upisivali su pod pritiskom mnogi zaposleni u Opštini Zemun i jedan broj građana koji su na to imali pravo. U junu 2000. godine pred očima javnosti svečano je potpisan Ugovor između opštine Zemun i Naftne industrije Srbije o preuzimanju većinskog paketa akcija. Opština je tada uzela oko 6,5 miliona tadašnjih nemačkih maraka koje su Radikalima dobro došle između ostalog i za izbornu kampanju – popločavanja pešačke zone u Gospodskoj ulici, krečenje fasada.

Od tog momenta Kulturno sportski centar je potpuno prepušten sebi. Ukinuta su sva finansiranja aktivnosti od opštine, a iz grada, u kojem je bila druga vlast (SPO, DS) stizali su odgovori - vi ste privatizovani i nema za vas para iz budžeta. Poslovodstvo je bilo prinuđeno da gasi sve neprofitne funkcije – sportski klubovi su dobijali otkaze, ugašena je galerija, prostor je izdavan u zakup, a broj zaposlenih je prepolovljen. Tešku situaciju je pogoršalo i useljavanje nekoliko stotina raseljenih Roma sa Kosova  posle bombardovanja 1999. pa je dve godine bilo onemogućeno izdavanje 1.000 kvadrata u zakup, a od države nikada nije stiglo nikakvo obeštećenje za taj gubitak i devastaciju zgrade.

Šta je privatizovano?

Ipak, naporima preostalih zaposlenih „Pinki” je nekako preživljavao. Ali, najteži udar je tek sledio. Kad je poslovodstvo pokušalo da podigne kratkoročni kredit za obrtna sredstva, ispostavilo se da „Pinki” nema potrebnu dokumentaciju – nema uknjiženo vlasništvo na objekat! To je bila uobičajena pojava u posleratnoj izgradnji. Čak ni Dom kulture koji je izgrađen 1934. i srušen da bi ustupio mesto „Pinkiju“ nije bio uknjižen. Katastarski, „Pinki” nije postojao, zvanično su tu bile bašte i njive. I to nije predstavljalo nerešiv problem. Trideset godina posle izgradnje je završena sva „papirologija” – urbanistički plan, prenamena zemljišta iz poljoprivrednog u građevinsko, građevinska dozvola, upotrebna dozvola...  i „Pinki” je uknjižen na prvog vlasnika i osnivača, Opštinu Zemun. A tada se dogodio radikalni obrt. Opština Zemun, u kojoj su se radikali vratili na vlast 2004. godine, na čelu sa Gordanom Pop Lazić odbila je da prenese uknjižbu vlasništva na AD „Pinki”! 

Ni posle pet godina suđenja AD „Pinki” nije uspeo da postane stvarni vlasnik. Apelacioni sud je doneo konačno rešenje – Vlasnik je država Srbija, a AD „Pinki” je korisnik. U međuvremenu, dogodila se još jedna bitna vlasnička transformacija „Pinkija”. Dok je država Srbija bila vlasnik NIS-a moglo se govoriti da je „Pinki” i dalje u njenoj nadležnosti, ali Ugovorom o saradnji u oblasti energetike koji je Vlada V. Koštunice sklopila sa Rusijom 2006. i prodajom NIS-a Gaspromnjeftu 2008. većinski vlasnik akcija je postao privatna, i to strana kompanija. Očigledno je da su novi vlasnici bili zatečeni ovakvim poklonom i da i dan danas ne znaju šta sa njim da rade. Iako su formalno vlasnici oni ne pokazuju nikakav interes za svoju imovinu. Ne samo što njihovi zaposleni ne koriste prostore za rekreaciju, nego čak nisu dali ni dinar za postavljanje imena svoje firme ili reklame na zgradi i time spreče gubitke u poslovanju, iako kao sponzori troše stotine miliona za razne sportske i kulturne manifestacije u Srbiji. Od maksimalne vrednosti akcija 2.900,00 dinara dostignute 2009. godine, vrednost akcija na berzi je pala na 1.300 dinara, a prometa nema već godinama. Nekoliko poslovnih ljudi je u jednom momentu kupovalo akcije, a sada je sve stalo. Jedan od njih, koji je uložio oko 300.000 evra, smatra da je prevaren. Postavlja se pitanje čega su vlasnici akcionari? Pečata i imena AD „Pinki” ili zgrade? Da li se radi o velikoj mahinaciji i prevari u procesima transformacije vlasništva, o 25-oj prljavoj privatizaciji?

Mali problem za velikog premijera

Problem „Pinkija” se godinama gura pod tepih. Pitanje je dana kada će delo morati da izađe na videlo. Dovoljno je da radnici elektrodistribucije ukinu struju zbog neplaćenih računa. Kad vrata budu pod katancem, onda će se sjatiti novinarske ekipe koje se i inače zainteresuju samo i tek onda kad se prolije krv, izgore deca u baraci i dogodi nesreća. Nedavno je grupa malih akcionara osnovala udruženje i pokrenula inicijativu za razrešenje ovog zemunskog, privatizacionog gordijevog čvora. Upućena su pisma predsedniku opštine Zemun, gradonačelniku Beograda Siniši Malom i lično prvom čoveku u državi, premijeru Aleksandru Vučiću. Vučiću samo zbog toga što je njegovo prvo zaposlenje bilo upravo u Domu Pinki, gde je 1997. godine postavljen za direktora, kada je i smišljen privatizacioni plan i zatražena procena vrednosti imovine. Prošlo je mesec dana, odgovor nije stigao.

Mali akcionari su u svom zahtevu vrlo precizni i njihov zahtev je minimalistički. Ne interesuje ih politika, utvrđivanje odgovornosti, hapšenja i slične manifestacije. Interesuje ih samo da se utvrdi ko je pravi vlasnik, da u skladu sa tim on preuzme većinski paket i preuzme odgovornost za uspešnost upravljanja Društvom u skladu sa njegovom namenom i potrebama 150.000 građana Zemuna. To je naizgled lak politički i pravni zadatak, premijer Vučić se nosi sa mnogo većim, istorijskim problemima za koje kaže da su ih drugi zakuvali. Upravo zbog toga, što je i on sam učestvovao u pravljenju ovog malog problema, vrednog samo desetak miliona evra, možda leži i sva tajna težine i nepremostivosti njegovog rešenja. Ili se može opet dogoditi radikalan obrt?

Dragan Stojković