Neoliberali kao zombiji

GOSPODARI NAŠIH SUDBINA

Oni koji su u opoziciji bili revolucionari dolaskom na vlast postanu umerenjaci. Umerenjaci u opoziciji - na vlasti postaju konzervativci. Oni koji su u opoziciji bili konzervativci došavši na vlast postaju reakcionari. Međutim, ovo ipak sumnjivo pravilo ne kaže šta se zbiva sa onima koji su dok su opozicionarili bili reakcionari, u šta se oni pretvaraju došavši na vlast? Moj odgovoj je da takvi postaju „neoliberali“.

Život ljude spaja i odvodi na različite strane, puteljke i stranputice. Posle proteklog vremena čudite se sami sebi i pitate kako tada niste mogli nešto da vidite? Gde su vam bile oči? Moja iskustva sa „neoliberalima“ stara su tek desetak godina i prvi put sam se sa teorijom i oličenjem ove ekonomske prakse susreo na jednom dosta bombastičnom i ambicioznom kursu sa eminentnim predavačima. Ja sam bio sa svojih četrdeset godina jedan od starijih učesnika a većina su bili apsolventi fakulteta. Do tada bih se zakleo u sve što je nosilo pridev liberalno jer to bi na našem značilo slobodno, zar ne? A ko ima bilo šta protiv slobode?

Arogancija mladih neoliberala

Od samog početka njih trojica su činila blok, kompaktnu ćeliju koja se prema nama ostalima koji nismo prihvatali doktrinu koju su oni branili odnosili kao prema neprosvećenim neznalicama. Tako isto i prema onim predavačima koji su zastupali neoliberalizmu suprotne poglede. Veću količinu arogantnosti i drskosti kod ljudi (za koje sam iz razgovora sa njima utvrdio da im je stručna literatura krajnje sužena na svega nekoliko autora koje su tim fanatičnije prepričavali kao svoje sveto pismo) ja do sada nisam upoznao. A o nekom poznavanju makar najznačajnije književnosti devetnaestog i dvadesetog veka nije kod njih bilo ni govora. Najzastupljeniji su im sveci bili Džon Rols i Fridrih Hajek. Delo prvog „Teorija pravde“ koje smo čitali u sklopu nastave ostavilo je na mene utisak teške metafizike u odnosu na koju su Biblija i Kuran razumna i pitka štiva. Međutim ovaj potonji je znatno jasniji i određeniji. On je u delu „Put u ropstvo“ koje sam na njihovo uporno nastojanje pročitao, stavio znak jednakosti između Platona i Hitlera zato što je Platon zagovarao vladavinu odabranih odn. filosofa (mudraca). Platon je dakle fašista i totalitarista jer je u svojoj idealnoj zajednici predvideo da jedna uzana grupa ljudi dajući sebi pravo iz svoje umne i moralne superiornosti na tajnim „noćnim sesijama“ odlučuje o društvu. (Samo su zaboravili Hajek i njegovi epigoni da je Platon takvo društveno uređenje predlagao u ona vremena antike kada su polisi bili naseobine od tek nekoliko hiljada stanovnika i to ne svih punopravnih i kada se to smatralo normalnim.) Ali šta je „slobodno društvo“ ako to nije ni ono Platonovo niti Marksovo?

To je društvo „pravno jednakih pojedinaca“ što prema njihovoj metafizici znači da su „savršeno jednaki i klošar koji spava pod mostom i milijarder koji u limuzini prelazi mostom u istom trenutku“! U svakoj veri važi pravilo da se u nju se mora poverovati srcem, a ne razumom. . Bilo je još bisera, na primer: „Gospodo, pretpostavimo da svi mi sutra izgubimo posao! Verujte, glad je najbolji pokretač aktivnosti, verujte svi ćemo se snaći, radićemo bilo šta i uspećemo.“ Ovo je govorio mlad čovek sa izrazom i ponašanjem gamena koji je o poslu zaista mogao samo teoretski da razmišlja jer niti je ikada bilo šta radio da bi preživeo. Drugi je opet vrisnuo kada je prof. Zagorka Golubović pohvalila socijaldemokratsku Švedsku i njen koncept socijalne države Taj nije odoleo a da ne negira uspeh Švedske jer: „Kakva je to uspešnost kada se kapital odliva i firme se sele. Singapur je napredna država a Švedska je nazadna. U Singapuru država ništa ne uzima od preduzetnika pa tamo cveta biznis, kapital fluktuira, proizvodi se i izvozi.“ A kada ga je profesorka upitala kako žive ljudi u Singapuru i kakva su im radna i ostala prava u poređenju sa Švedskom, on se nije zbunio (oni se nikada ne zbunjuju i uvek imaju neki citat). „To nije važno, važan je bruto proizvodni rast!“

55. Oktobarski salon/ Dušan Đorđević: SIV Vremenska kapsula (Savezno izvršno veće, foaje ispred kabineta ministra unutrašnjih poslova), 90x135

Sledeći nadobudni (tadašnji) diplomac protivrečio je prof. Ratku Božoviću u negovoj tezi (koja se nama „neprosvećenima“ činila po sebi jasna do te mere da je ne treba dokazivati) da to što „Ceca može da okupi na svom koncertu više ljudi i zaradi više novca, nikako ne znači da je bolja od Beogradske filharmonije“. On je, međutim, najozbiljnije ponavljao: „Ipak više vredi Cecin koncert nego Beogradska filharmonija!“ Bio je kao liberalni ekonomista zaista uveren u to da samo ono što se bolje prodaje stvarno više i vredi.

Platon optužen za totalitarizam

Ponadali smo se u jednom trenutku da smo se u nečemu bar složili. Bilo je reči o sistemu oporezivanja. Većina je smatrala da oni koji zarađuju manje treba da budu oporezovani po nižoj stopi od onih koji zarađuju više. Da, i oni su za proporcionalno, nejednako oporezivanje, za skalu, ali kako. Po njima ljude, koji primerice zarađuju do deset hiljada dolara treba oporezovati sa 20% a one koji zarađuju milione sa 2%. Zašto?! Kako?! (U sali tajac!) „Pa ovi drugi su dobrotvori naroda, oni svojim kapitalima unapređuju i narod i čovečanstvo dok ga sitna boranija samo uništava. Pogledajte – ovde se žustro pisalo po tabli – 20% na 10.000 čini 2.000 a 2% na 1,000.000 daje čitavih 20.000!“ Eto, milioner je tako uplatio deset puta više u bu-džet od sitne boranije koja zagađuje čovečanstvo i rođena je da bude rob. Nije bitno što je njemu posle takve velikodušnosti preostalo još tričavih 980.000, a ništarijama koje krpare ogromnih 8.000. Toliko o ekonomskim i političkim shvatanjima koja osuđuju Platona za totalitarizam i fašizam dok ga ne primećuju u „noćnim sednicama“ vlasnika korporacija koje drmaju svetom. Ono što je najgore leži u činjenici da su u proteklih desetak godina takva shvatanja pobedila, takvi ljudi su pobedili, neću da im spominjem imena i to ne iz straha, samo ću reći da su se onda hvalili da sa Dinkićem imaju „neku nevladinu organizaciju“. (Njega pak moram da spomenem, on je bio ministar zadužen za sektore koji su se bavili novcem i privredom.) Šta se u međuvremenu desilo? Postoji jedno zgodno politikološko „pravilo“: Oni koji su u opoziciji bili revolucionari dolaskom na vlast postanu umerenjaci. Umerenjaci u opoziciji - na vlasti postaju konzervativci. Oni koji su u opoziciji bili revolucionari dolaskom na vlast postanu umerenjaci. Umerenjaci u opoziciji - na vlasti postaju konzervativci. Oni koji su u opoziciji bili konzervativci došavši na vlast postaju reakcionari. Međutim, ovo ipak sumnjivo pravilo ne kaže šta se zbiva sa onima koji su dok su opozicionarili bili reakcionari, u šta se oni pretvaraju došavši na vlast? Moj odgovoj je da takvi postaju „neoliberali“.
Još me jedna stvar, iz domena lične psihologije zaprepastila kod pomenute trojke uzete za analizu, kao paradigmu i parametar. Tada svi oko dvadesete godine bili su već duhovno i misaono starci, konzervativni u svemu, u svim estetskim pogledima, ništa izvan strogo realističke književnosti nije bilo za njih, ni jedne drske misli - samo im je ekonomija bila „novoslobodna“.

Karijerizam bez presedana

Elem, „neoliberalni“ mladi lavovi nisu u sebi nosili ni grama revolucionarnosti, buntovništva, prkosa i želje za promenom sveta, što bi sve valjda trebale da budu slatke „zablude“ mladosti od kojih se većina „izleči“ pa postanu dobri građani dok se oni neizlečivi stepski vukovi mentalno pate i šire zarazu dalje. Ti mladići su bili bezdušni predstavnici onih koji su valjda još od rođenja znali šta će postati. Gradili su karijere i izgradili ih. Godinama nisam čuo za njih niti ih video. Tek, saznam: jedan je imenovan od tadašnje vlade u kojoj je ministar bio Mlađan Dinkić za direktora jedne tada većinski državne banke. Odmah je otpustio sve koji su imali više od pedeset godina života bez obzira koliko je kome trebalo do penzije. To je efikasnost. Zaveo je teror da ljudi koji su ostali da rade nisu smeli ništa da mu primete, ni na šta da se požale. Sve je preuzeo u svoje ruke i odlučivao je po svome, „neoliberalno“, surovo utilitarno, koristoljubivo, „u poslovnom interesu banke“. Banka je bankrotirala sa ogromnim gubicima i nenaplativim kreditima a on spokojno prešao na drugu sinekuru. Tada su i oni koje je ostavio da rade ostali bez posla. O visini njegove plate se ispredaju legende. Drugi Dinkićev štićenik pojavio se iznenada u javnosti kao savetnik jedne inostrane banke nabacivši probitačan izgled uspešnog mladog poslovnog čoveka. Naravno, branio je inostrane banke od bezobraznih građana koji se enormno zadužuju i dovode ih do propasti! Treći je postao najprisutniji u javnosti. I danas se naježim kad čujem taj arogantni ton, to ludilo prividnog razuma i računice, taj ravni ton i dociranje sa visina nekog gurua i proroka, osobito kada ga slušate na radiju. Bio je savetnik jednog bivšeg ministara privrede i otišao je „principijelno“ zajedno sa njime. Najgore je što su posle došli slični, ništa bolji. Te tako savetuju radnike u fabrikama u restruktuiranju da ne čekaju crkavicu koju im država uplaćuje nego da „učine nešto za sebe“. A kako? Pa lepo, neka odu u banku i stave kuću ili stan u kojoj žive pod hipoteku pa će dobiti 30.000 eura od čega će „pokrenuti biznis“. A šta ako biznis ne uspe? Šta uopšte zna bivši metalac iz fabrike o „biznisu“? Gde će on kada ga sudski izvršitelji izbace iz stana zajedno sa decom zbog nevraćenog kredita? Ko bi se usudio da preuzme ovoliki rizik?  Uopšte, mislim da je pogrešno nazivati ih „neoliberalima“ to su „neorobovlasnici“, oni povremeno izgledaju kao krajnje neobavešteni, zbunjeni, „pali sa Marsa“, kao ljudi koji ne znaju kakav je realni život. Nisu odavde. „Prodajte stan da platite dug za struju!“ A šta ako je to jedini stan u kojem živimo? Da spavamo na ulici, u parku? Marija Antoaneta je bila plemenita kraljica, izgovorivši čuveno: „Zašto traže hleba, što ne jedu kolače?!“ - nije bila ni cnična niti neobaveštena. Ono što je buržoaska istoriografija prećutala o toj epizodi Francuske revolucije jeste da je špekulacijom trgovaca (da bi podrili vlast) izazvana nestašica najprostijeg „narodnog hleba“ koji se u prestonici besplatno delio siromašnima. Kada je vlast naredila da se narodu deli pecivo pravljeno od finog belog brašna iz državnih rezervi kako bi umirila svetinu, to sirovi narod nije hteo da jede, bacali su kifle i kroasane i gazili ih. To jednostavno nije bilo po njihovom ukusu, raja je tražila svoj „lebac“. A ko danas deli hleb, ko deli kolače? To ne bi bilo liberalno. Današnje naše „Marije Antoanete“ (setite se ko bi to mogao biti) ne žele da daju nikome ni mrvicu hleba i to iz principa ne iz nečovečnosti jer to ne bi bilo „liberalno“, nije „tržišno“, u neskladu je sa slobodom i demokratijom, bio bi to „put u totalitarizam i egalitarizam“...
Privodim kraju ovo nesentimentalno sećanje na ljude i događaje sa početka našeg novog veka. Kako su postali takvi? Kako smo mi postali ovakvi? Ljermontov je u romanu „Junak našeg doba“ dao paradigmu ondašnjeg učmalog ruskog društva s kraja 19. veka - rezignirani oficir carske armije, tako mlad, a tako bez ideala. Ipak, umeo je da pogine u dvoboju, zbog ljubavi. Kakvi su naši junaci naših dana? Kakvi smo mi? Ko ih je iskoristio i napunio im mozgove jednostranim idejama, ko su im bili učitelji, ko stvori takve bezdušnike koji sopstveni narod bacaju u ekonomske ropske lance? Zombiji neumoljivo koračaju poput mesečara i čitavo društvo vode do ivice ambisa. Još je nešto rekao Platon što ni Hajek niti njegovi epigoni neće da znaju: demokratija (Platon: vladavina svetine i neobuzdano lično bogaćenje) tokom svojeg degenerisanja preobražava se u tiraniju (Platon: vladavnu jednog Bogom danog „izbavitelja naroda“).

Nenad Ž. Petrović