SVI SRBI U JEDNOJ NEVOLJI

Ovaj nadahnuti tekst Mirka Tepavca (1922-2014) nastao pre dvadeset godina u jeku rata, jeste svojevrsni hommage nedavno preminulom prijatelju i saradniku Republike (Ur.)

Kuda dalje – danas je valjda isto toliko presudno koliko je juče bilo – kuda krenuti! Za maksimalističke ciljeve za koje potpireno javno raspoloženje, ima sve manje realnih izgleda, a za ono što je realno u izgledu, još nema dovoljno raspoloženja. Instrumentalizovana medijska dreka stvorila je atmosferu koja sada opasno sužava manevarski prostor zvaničnoj politici.
Porazu će se morati otvoreno pogledati u oči. Stotine hiljada izginulih i osakaćenih, nekoliko miliona ljudi van svojih domova, opšte osiromašenje, degradacija privrede, kulture, obrazovanja i zdravstva, nezaposlenost, kriminal, korupcija, ratno profiterstvo i mafija. Čeka i krajnje teško pitanje Kosova, ali i Sandžaka i Vojvodine. Uz sve to država međunarodno nepriznata, totalno izolovana, sankcije sve nepodnošljivije, a perspektive ob-nove komunikacije sa novim susedima i svetom, udaljene i neizvesne. Predah sa Avramovićevim dinarom potrajaće samo ako se zaustavi ratovanje. A i tada će svima neko radije priteći u pomoć nego ovakvoj Srbiji!

Izbor sve teži

Jasnu viziju moderne Srbije na Balkanu ne mogu zameniti ignorantske improvizacije, kakve su bile svojevremna ponuda konfederacije sa Grčkom ili nedavni nagoveštaj federacije sa nekoliko proizvoljno odabranih balkanskih država. Groteska je još veća što ponudu čini najizolovanija država na Balkanu, koja ni sa jednom državom rasturene jugoslovenske federacije nije zadržala dobre odnose, pa čak ni s anekim delovima sopstvene! Sukob interesa Srbije i srbijanskog nacionalnog maksimalizma, očigledan je i neizbežan. Maksimalizam još uvek gaji iluzije o sukobu interesa Rusije i Amerike, nada se u promene u Rusiji, paktira sa ruskom nacionalističkom opozicijom, a izolovanost Srbije objašnjava isključivo svetskom zaverom. Pri svemu tome ne krije želju da Srbiju uvuče u direktan ratni raspored u Bosni i Hrvatskoj. Agresivni nacionalizam proširuje „svoje“ teritorije“, a trećima galantno nudi tuđe: Italiji delove Hrvatske i Slovenije, Hrvatskoj podelu Bosne na štetu Muslimana, Grčkoj podelu Makedonije...

Mirko Tepavac na promociji knjige "Države, državnici i stradalnici" u izdanju Zadruge Res publica i Službenog glasnika 2009. godine (Foto: Vera Vujošević)

To ne samo da nije realno, nego je i neozbiljno. Zvanična Srbija je pred sudbonosnim izborom koji je sve teže odlagati: ili i dalje podržavati neumerene ambicije militantnih srpskih panekstremista, ili se odlučno i otvoreno distancirati od njihovog maksimalizma i postići mir suočavajući se sa svim konsekvencama koje on donosi. Apsolutna vlast apsolutno sve podređuje potrebana svog opstanka. Sada mora konačno da reši da li je za nju rizičniji rat ili mir. Izbor je očigledno sve teži, vremena je sve manje, a šteta od odlaganja mira i normalizacije odnosa sa svim državama bivše jugoslovenske federacije i sa svetom, sve nesumnjivija. Zaokret ka miru neće proći bez drame i među Srbima, ali odlaganje drame može biti tragično.
Politika i diplomatija, ipak nije samo taktika. Malo vredi vešto manevrisanje oko podvodnih stena ako je lađa koju reka nosi, pred vodopadom, a obala je daleko. Pitanje rata ili mira je više nego ikad pitanje svih pitanja. Za mir treba štošta žrtvovati, a za rat još mnogo više. Da li treba dokazivati da se rat ne može više nastaviti , a da se ne proširi? Ako se sada nastavi, biće to rat Srbije protiv celog sveta, bez saveznika, bez prijatelja, bez nade. Onaj kome još uvek nije jasno da rat nije put za rešenje „srpskog pitanja“ – kao uostalom ni bilo kojeg drugog – taj, da je sreće, ne bi imao šta više da traži ni među Srbima ni među ljudima. Kada se već nije vodilo računa o tome šta će doneti rat, makar bi sada trebalo imati jasnu predstavu šta donosi mir. Logika materijalne, demografske i kultrne isprepletenosti i međuzavisnosti, nametnuće obnovu saradnje kada se konačno shvati da se nikome ništa ne može nametnuti silom.

Slobodna komunikacija umesto koridora

Državno-teritorijalno ujedinjavanje nije ni jedini, ni najbolji oblik nacionalnog okupljanja. Zbog pomešanosti Srba sa drugim narodima na ovom prostoru, realno je i racionalno samo ono rešenje koje podrazumeva zajednički civilizacijski uzlet, prohodnost granica, neometanu duhovnu komunikaciju, koja baš kao takva pretpostavlja toleranciju i razumevanje sa svima sa kojima je srpski narod pomešan. Srbi jesu isti narod ma gde živeli, ali politički i egzistencijalni interesi svih Srba ne moraju i nisu uvek isti. Srbi, kao i svi drugi narodi, jesu i moraju biti u normalnim okolnostima tesno povezani sa svojom užom, nacionalno i verski razlilitom okolinom. Povezanost sa maticom ne garantuje se koridorima između ograđenih jednonacionalnih enklava, nego slobodnom komunikacijom preko lako prohodnih granica. Projekat „Svi Srbi u jednoj državi“ podrazumeva surovi dovršetak etničkog čišćenja, preseljavanja i progona ne samo nesrba, već i samih Srba, kao i autoritarnu, nedemokratsku vlast kakva jedino to može da sprovede. Koliko bi još ljudi, i Srba i nesrba, trebalo da pogine da bi preostali „srećno“ živeli u jedinstvenoj, nedemokratskoj, autoritarnoj jedinstvenoj srpskoj državi? Nesrbima svojevremeno nije padalo na pamet da iz Jugoslavije beže u Rakošijevu Mađarsku ili Hodžinu Albaniju. Ali Srbe niko neće zadržati ni u velikoj ni u maloj Srbiji, ako ona bude zaostala, nasilnička i nedemokratska. Već do sada je na desetine hiljada mladih i školovanih Srba rasuto širom sveta, a još muvek su dugi i tužni redovi pred inostranim konzulatima.
Demokratska država ako je multietnička kao Srbija (trećina njezina stanovništva nije srpske nacionalnosti), mora biti konstituisana kao građanska, a ako je monoetnička ona je svakako građanska makar seformulisala kao nacionalna. Samo u Jugoslaviji i Velikoj Srbiji svi Srbi bi mogli živeti u jednoj državi. Suštinsko, civilizovano i demokratsko rešenje „srpskog pitanja“, na sreću, moguće je tražiti i bez jedne i bez druge tvorevine. Jer prve više nema, a druga traži potoke krvi. Da je juče bilo samo malo više pameti, danas bi bilo mnogo manje stradanja i pustoši. Srbija se jedva oporavila od ratova „koje je gubila u miru“, a sada se već suočava gorkim plodovima „pobede“ u ratu „koji nije vodila.“

Mirko Tepavac

REPUBLIKA, god. 6, 16-31 maj 1994.
Izabrao i priredio